Svaki trenutak u političkom životu Srbije je istorijski, a predsednik Vlade kao i predsednik Republike imali su tu sreću, neko bi rekao – nesreću, da čitav svoj radni vek učestvuju u kreiranju istorijskih trenutaka koji su od njih načinili istorijske figure već za života a od Srbije razrovani feud sa viškom istorije i hroničnim manjkom institucija i demokratije. I kao na utakmicama, svaki je dan srpske politike od sudbinske važnosti. Gotovo svi koji učestvuju u toj utakmici imaju svest da se radi o neprekidnoj utakmici Istoka i Zapada. Taj višak svesti dolazi i iz činjenice o sopstvenoj važnosti u svetskoj politici, osobito u onome što tradicionalni povesničari nazivaju balkanskom politikom velikih sila. Ova je tema bila omiljena kod srpskih akademika decenijama unazad, kod univerzitetskih profesora a kako stvari stoje i kod studenata, čije su desničarske organizacije nastajale na ovakvim platformama, počev od Dveri, Obraza, preko Sv. Justina Filozofa sve do Nomokanona i dalje. Najbolji od njih danas učestvuju u kreiranju novih istorijskih trenutaka, bilo da su na ministarskim pozicijama u Vučićevoj Vladi ili da obavljaju pozadinske poslove (Nikola Selaković, Marko Đurić, Andreja Mladenović). Njihovi naslednici, današnji studenti koji su nastavili da neguju ove tekovine, takođe imaju razvijeni osećaj za prepoznavanje istorijskog u magmi svakodnevnog života politike. Zato je njih 400 odlučilo da interveniše, videvši da premijer i predsednik dolaze do onog istorijskog časa koji bi mogao biti poguban po naciju. Radi se naravno o dvadesetogodišnjici genocida u Srebrenici i eventualnom odlasku predstavnika srpskih vlasti u Potočare. S druge strane, tu je Rezolucija o Srebrenici koja je dovela do nove retradicionalizacije srpske politike, pojačavajući savez sa Republikom Srpskom i Rusijom. Zato je ovih 400 akademaca, koji su se predstavili kao studenti Fakulteta političkih nauka, Bogoslovskog i Pravnog (kasnije ćemo saznati da ih ima i iz RS, Crne Gore i dijaspore), poslalo javni apel predsedniku i premijeru da ne odlaze u Potočare ni po koju cenu.
Uvereni da zastupaju stav većine, njih 400 je u ime akademske zajednice pozvalo Vučića i Nikolića da budu svesni “istorijskog trenutka” te da ne odlaze na dvadesetogodišnjicu u Potočare. “Vaš odlazak”, opominje njih 400, “imao bi dalekosežne posledice po srpski narod: implicitno priznavanje navodnog genocida; svrstavanje srpskih žrtava Srebrenice na niži rang vrednosti; davanje opravdanja britanskoj rezoluciji u Savetu bezbednosti i proglašavanje srpskog naroda genocidnim…” Moglo bi se reći da je ove stavove, u nešto drugačijoj formi izgovorio svako od apostrofiranih funkcionera, uključujući gotovo čitavu Vladu, kao i Milorada Dodika sa premijerkom RS Željkom Cvijanović. Na kraju se došlo do potpunog usaglašavanja sa Rusijom i bez otvorenog poziva na ulaganje veta u SB. Naime, premijer Vučić je sa ambasadorom Čepurinom došao do zaključka da “ovakva rezolucija neće doprineti pomirenju, već će, naprotiv, samo doprineti daljem razbuktavanju nacionalnih strasti i tenzija u regionu”. Pa čemu onda sve to. Mada, Vučićeva ponuda da on može i da ode u Srebrenicu ako ga baš zovu, ostaje. O tome voli da govori američki ambasador Kirbi, kao i neki predstavnici Brisela, koji neguju proevropski imidž srpskog premijera. Međutim, ukupan misaoni potencijal srpske političke elite, zajedno sa onih 400 akademaca, ne odmiče daleko od zaveštanja Dobrice Ćosića, koji je na kraju života ostavio dva svoja testamenta: Kosovo kao veliki srpski poraz i Republiku Srpsku kao najskuplju srpsku pobedu. Nepouzdani svedoci govore još i o tome da je Ćosić potajno pokušavao da stvori lobi u svetu koji bi “prekodirao” istorijske činjenice o Srebrenici. Nije mu se dopadao njen tretman u javnom diskursu svetske politike kao što se ne dopada ni današnjim vlastima. Na tim premisama je napisan i studentski apel Vučiću i Nikoliću. Stepen međusobnog razumevanja je zaista visok, tako da ukoliko Vučić i bude otišao u Srebrenicu, biće to predstavljeno kao lični martir za sve ono za šta su se akademci zalagali u svom pozivu.
Apelu se odmah pridružio i fantomski Beogradski forum za svet ravnopravnih, organizacija iz 1999, koju čine bivši Miloševićevi generali, diplomati i univerzitetski radnici, uz veliku podršku dijaspore i Rusije. Među njima je i visoki državni funkcioner Oliver Antić. Tekst njihovog predstavnika, bivšeg diplomate dr Zorana Milivojevića, objavljen je u Politici pod naslovom “Rukavac rusofobije”. Radi se o istoj stvari kojom se bavilo i njih 400, samo su pretenzije mnogo veće, jer autor, oslanjajući se na knjigu Milorada Ekmečića Dug hod između klanja i oranja, nastoji da pokaže organsku povezanost Rusije i Srbije što se očituje u perfidnoj politici Zapada, koju on naziva rusofobnom. Tretman Srbije u politici Zapada, pre svega Velike Britanije, on naziva “rukavcem rusofobije”, tj. srbofobijom čiji najviši izraz danas vidi u Rezoluciji o Srebrenici. Očigledno je da se ovakav stav Milivojevića, zasnovan na nekadašnjoj političkoj platformi Ekmečića i Ćosića, jasno može pročitati i u odlukama premijera Vlade Aleksandra Vućića, kao i predsednika Tomislava Nikolića, kada su u pitanju dvadesetogodišnjica genocida u Srebrenici kao i predlog britanske rezolucije pred Savetom bezbednosti. U tom smislu, glas grupe 400 nije usamljen, niti je subverzivan pa ni opominjući. To je samo još jedna potvrda kontinuiteta politike koja je do genocida i dovela. Za takvo istupanje se u Srbiji dobija aplauz ili tapšanje po ramenu. Neki čak predlažu svečani doček ovih studenata na balkonu Starog dvora.
Naposletku, trebalo bi se zapitati kakvi su to fakulteti sa kojih su se oglasili ovi studenti. Takva istraživanja su uglavnom nedostupna. Tek posredno, preko eksponenata ovih institucija u javnosti možemo zaključiti ponešto. Najčešće se smejemo istupima istaknutih pojedinaca poput Olivera Antića. Pa čak i kada se radi o njihovom obrazloženju rehabilitacije ratnih zločinaca. Ali zaista, kakav je odnos prema znanju, pravu i istini na fakultetu pomenutog dr Antića. Tek poneko od studenata, koji ne pripada ideologiji onih 400, usudi se da progovori o tretmanu onih drugih koji imaju malo drugačija imena i prezimena. Takvim studentima, pojedini profesori Pravnog fakulteta u Beogradu danas preporučuju da bi im bilo bolje da studiraju u Sarajevu ili Novom Pazaru.
Peščanik.net, 29.06.2015.
SREBRENICA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
- Točak nesreće - 20/03/2024
