Odgovaram na reakciju g. Marka Miletića pre svega da čitaoci, koji pretpostavljam nemaju vremena da proveravaju podatke, ne bi ostali pogrešno informisani.

Radi se o podatku, koji navodi g. Miletić, da je prosečna plata umetnika u septembru prošle godine iznosila 38.140 dinara i da je bila niža od prosečne plate u Srbiji. Kolika je ta prosečna plata Miletić ne kaže, ali evo ja ću da kažem: iznosila je 42.866 dinara. Sad molim čitaoce da pokažu malo strpljenja, jer statistika jeste dosadna, ali nisam ja prvi počeo.

Najpre, g. Miletić, možda i nesvesno, manipuliše podacima. Naime, on kao zaradu „u sektoru umetnosti“ navodi podatak koji se zapravo odnosi na mnogo širu oblast. U statistici se ta oblast zove „Umetnost; zabava i rekreacija“ i obuhvata četiri podgrupe: a) Stvaralačke, umetničke i zabavne delatnosti; b) Delatnost biblioteka, arhiva, muzeja i galerija, c) Kockanje i klađenje i d) Sportske, zabavne i rekreativne delatnosti. Kao što se vidi, prilično „šareno društvo“, u kome se umetnici obuhvaćeni samo kategorijom pod „a“. Plata u tom „sektoru“ iznosila je u septembru – 46.012 dinara. Bila je, dakle, znatno iznad prosečne plate u celoj državi. U svim drugim navedenim podgrupama plata je bila ispod proseka; evo i njih: u drugoj je iznosila 38.773 dinara, u trećoj 35.289 i u četvrtoj 23.001 dinar.

Za potpunu sliku o visini plata bolje je da se uzme ne jedan mesec nego cela prošla godina, tj. razdoblje od 1. januara do 30. novembra, pošto za decembar još nema podataka. Ni tu se, međutim, slika ne menja.

Dakle, prosečna plata za 11 meseci prošle godine u Srbiji je iznosila 43.312 dinara. Cela „statistička grupa“ Umetnost; zabava i rekreacija zaista je imala prosek (40.684 dinara) niži od republičkog. Ali, ako se uzme podgrupa u koju su „smešteni“ (i) umetnici, dakle Stvaralačke, umetničke i zabavne delatnosti, tu je plata iznad proseka i iznosi 44.742 dinara. Sve tri ostale podgrupe opet su ispod državnog proseka: Delatnost biblioteka, arhiva, muzeja i galerija ima 42.260 dinara, Kockanje i klađenje 34.534 i Sportske, zabavne i rekreativne delatnosti 35.710 dinara. Uzgred, prosek plata u prerađivačkoj industriji – čini mi se da će to čitaocima biti interesantno zato što se mnogo govori o „reindustrijalizaciji“ Srbije – iznosio je 37.164 dinara.

Drugo što treba imati u vidu, ovde je reč o proseku. Recimo, u pozorištu pored glumaca rade i krojači, obućari, scenski radnici, administrativno osoblje… Njihove plate sigurno su niže (i treba da budu niže) od plata bardova koji nose ustanovu, tj. da se poslužim poznatom „metaforom sarme“, oni su ti koji jedu kupus, dok umetnici jedu meso (mada mogu da se složim da u njemu ima dosta pirinča).

I treće, kad je o „zaradama umetnika“ reč, ima nešto još važnije. Ja, naime, uopšte nisam govorio o platama što je podatak koji „izbacuje“ statistika. Umetnici ostvaruju i mnoge vanredne prihode. Recimo, kad smo već spomenuli pozorište, glumci „stalno zaposleni“ u pozorištu, „honorarno“ rade na televiziji, flilmu.., dalje, slikari žive (i) od prodaje slika (nekad i „na crno“), a ne samo od plate, kompozitori dobijaju „tantijeme“ od autorskih prava… Da ne bude zabune – protiv toga nemam ništa, sve je to potpuno u redu, samo mislim da i tu činjenicu treba imati u vidu kada se govori o zaradama, tj. materijalnom položaju umetnika.

Kad je reč o o onim mladim i još neafirmisanim, kao što reče g. Miletić, ovo nije prilika za raspravu o tom (ozbiljnom) problemu, ali imam jedan predlog. Neka oni afirmisani, dobro stojeći umetnici (a nije ih malo), kako u zemlji tako i u inostranstvu, osnuju fond za podršku mladim umetnicima. To bi bio pravi gest solidarnosti i empatije za kojom se toliko žudi.

U svom članku, nauprot onome što mi prebacuje g. Miletić, nisam tražio da se umetnicima zapuše usta, upravo suprotno – to je lako proveriti. Pa tako nemam ništa protiv da se g. Miletić zalaže za osnivanje agencije za kolektivizaciju. Ne mogu, međutim, da ne podsetim da smo takvu „agenciju“ imali pola veka i da je taj sistem sa kolektivnom svojinom, državnom ili društvenom, propao svuda u svetu, a u Srbiji još u posebno zlokobnom obliku kao nacional-socijalizam. To je jedna krupna i nezaobilazna činjenica, zar ne. Ono što sam, da ipak podsetim, tražio to je da se bar malo poštuju činjenice. Ne znam da li je g. Miletić najbolji predstavnik umetnika, ali je i on pokazao prilično strasti prema diskvalifikacijama, a ni malo prema argumentima i podacima.

Peščanik.net, 20.01.2014.

Srodni linkovi:

Milutin Mitrović – Rodu o… (neo)liberalizmu

Marko Miletić – O poziciji umetnika u (neo)liberalizmu

Mijat Lakićević – Bez (neo)liberalizma nema kulturnog napretka

RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)