Radio emisija 02.01.2002, govore: Miodrag Zec, Dragiša, Erik Gordi, Dragan Babić, Bogdan Tirnanić i Dušan Makavejev.
Svetlana Lukić: Dobar dan, poštovani slušaoci, 02.01. je 2002. godine. Eto, na samom početku da ne zaboravimo da se odužimo svom bivšem predsedniku, a ova brojka je neverovatna brojka, kao iz naučno fantastičnih romana, znači kako bi pisali ovaj datum – 02012002, liči na ličnu šifru za putovanje u svemir i kolonizovanje neke negostoljubive planete. A mi da moramo da se selimo, naglo, recimo, svi odavde, stigli bi prvo desetkovani, a onda bi i tamo napravili neku sklepanu dar-mar državu.
Mi bismo sigurno na kraj sveta i veka poneli puni ljubavi i poštovanja onu svoju izreku – Kada bi sve pameti pustili u polje, svako bi, bogami, za svojom potrčao.
Ustvari, treba da vam čestitam Novu godinu, a ne smem, pošto se sećam kako nam je čestitao Novu godinu i predsednik i premijer, presele su prilično. Đinđić se nije potrudio ni dva minuta da razmisli o tome šta će reći, nego onako, kao da smo maloumni stalno ponavlja – naša tranzicija je najbrža, najlepša, najbolja, i to kaže MMF, i to kaže Svetska banka, i to kaže Evropska banka za obnovu i razvoj, sve držim pod kontrolom, samo nemoj da mi smetate. A srdačnu i umilnu čestitku predsednika Koštunice moram da citiram kratko.
Evo šta kaže predsednik: “Šta nam svima želim u Novoj godini – razjašnjavanje situacije, odgonetanje odgovora na pitanja koja nas danas muče, konačno rešenje državno pravnog statusa, želim nam nove Ustave, demokratske, savremene, valjane, koji će i trajati, a neće kao dosad predstavljati potrošnu partijsku robu”. Dalje “Celoj našoj zemlji želim boljitak i višeglasje, srpsko je pevanje još u srednjem veku bilo dvoglasno. Želim nam da skupština kontroliše vladu i sarađuje sa njom, zaposlenima i poslodavcima, sindikatima, izvršnoj i zakonodavnoj vlasti želim pravi društveni dogovor, a Vojvodini želim, kao uostalom i svima nama, regionalizaciju i decentralizaciju.’
Ove tople i umilne reči su upućene 31. decembra svima nama, a prethodnog dana, znači samo 24 sata pre toga kao da su dva čoveka pisala ovu koju ste čuli čestitku i ovu koju ćete sada čuti, a ta druga čestitka je upućena Dobrici Ćosiću. Predsednik Koštunica mu je čestitao 80. rođendan i evo šta kaže, citiram: “Srećan vam rođendan, ovako lepa i zaokrugljena brojka, da nam još dugo i plodno poživite, bogato i korisno za Srbijicu u kojoj narod, sloboda i Ustav neće valjda biti samo izgovor da bi se došlo na vlast, onako kako ste vazda upozoravali. Jedno znam, ako ste dosad i rekli nešto srdito ljudima oko ovih Morava, što nisu na pravom mestu posađeni, niste to činili što vam je za njih ljubav u manjku. Hvala vam za svaku časnu izgovorenu i napisanu reč, još mnogo da ih bude”, navodi se u pismu predsednika Koštunice, ali nekog drugo, ne ovog 31. decembra Dobrici Ćosiću.
Eto, ovu emisiju smo počeli pozdravom predsedniku bivšem, Miloševiću, evo odmah da čujete i predsednika Koštunicu. Dakle, u ovoj emisiji ćemo vas podsećati na ovih godinu dana, neke stvari koje su nam se činile zanimljive, a jedna je bila, sećate se onog užasnog dana, hladnog, kada su Crvene beretke izašle sa avionima, kamionima i svime što su imali od opreme tu kod nas, kod Sava centra. Imali su štrajk običan, kako kažu, a kako je rekao predsednik Koštunica. Crvene beretke su stajale, da se podsetimo tačno onde gde su građani neki ispraćali tenkove za Vukovar.
Tog dana je bilo mesec dana od rušenja Twinsa u Njujorku, a tačno u 7,31 predsednik Koštunica je ušao u salu Kolarčevog narodnog univerziteta, rekao “Dobro veče” i 45 minuta držao govor o Milanu Grolu, i samo malo da se podsetite, da vidite šta je njemu bilo zanimljivo iz biografije Milana Grola.
Vojislav Koštunica: “Pitanje demokratije takođe nije za Grola bilo samo pitanje političko i socijalno-ekonomsko, ono je bilo možda iznad svega pitanje moralno. Još kao student on je pristupio Samostalnim radikalima. Ova stranka postavila se neretko kao neko kolebljivi moralni arbitar u moralnim pitanjima, stekavši zbog svog političkog puritanizma naziv moralna žandarmerija. Milan Grol upotrebljava izraz valjan čovek. Ko je valjan čovek? To je čovek koji valja nekome i izvan sebe, valja svojoj porodici, valja opštini, zemlji, valja svakoj zajednici u kojoj je, čovek koji gleda na dobro zajednice kao na svoje dobro i pašteći se za to dobro smatra da gleda svoja posla.
On zadovoljan završava svaki dan u kome oduži nešto od duga zajednici koji on kao čovek oseća da je težak, ipak ugodan. Kad pažljivo pročita svih sedam brojeva Grolove Demokratije čovek ne može da se otme dvama utiscima – da je vlasnik i glavni autor tog lista potpuno neshvaćena osoba, u tragičnom nesporazumu sa okolinom poput kakvog junaka antičke drame i da je strašno ukletnički usamljen.
Jednostavno, sazdan kako je bio sazdan, sa pogledom na svet i lestvicom moralnih i drugih vrednosti koje je imao, prosto rečeno, jedan pristojan, građanski vaspitan čovek, on nije mogao da shvati da bi neko organizovan, ne usamljeni ludak, hteo da ruši a ne da gradi, da vlada od sada pa doveka, da pravi sprdnju od tradicije i sebe samog bogotvori.
Na kraju, kada se još jedanput osvrnemo na tu neobičnu i upečatljivu intelektualnu i političku karijeru Grolovu, onda celo njegovo poimanje politike podseća na ono što je Maks Veber izneo u svom poznatom predavanju o politici – Politika znači uporno i lagano brušenje čvrstih dasaka i to sa strašću i odmerenošću”.
Svetlana Lukić: Ove godine će se verovatno na proleće rešiti, razrešiti ta saga između Srbije i Crne Gore, a prošle godine, naravno, u nekoliko navrata je bila veoma aktuelna. Mi vam retko govorimo u ovoj emisiji o tome, valjda nema šta, stalno smo se nešto vrteli u krug, ali ćete čuti samo na kratko šta su na jednom savetovanju ovde govorili jedni drugima Predrag Simić, predsednikov savetnik, predsednika Koštunice naravno, a na drugoj strani stola su bili mladi Đukanovićevi saradnici predvođeni lijepim plavim Igorom Lukšićem, njegovim portparolom. A nekako u isti mah u Domu sindikata su se sastali Crnogorci iz Srbije predvođeni Matijom Bećkovićem.
Igor Lukšić: Sve relevantne analize pokazuju da Crna Gora, ako ne brzo, a ono znatno, znatno brže od Srbije može u Evropsku uniju, a Srbija, bilo s Crnom Gorom, bilo bez nje, ne može do 2005. dostići ni u jednoj grani ’89.
Predrag Simić: Ja ne sumnjam da nezavisna Crna Gora ima možda dobre šanse da do 2010. uđe u Evropsku uniju, ali se plašim da ulazak Crne Gore u Evropsku uniju 2010. datum ulaska Srbije i ostatka Jugoslavije u Evropsku uniju pomera barem za 5 do 10 godina kasnije. To je naš problem.
Igor Lukšić: To što ste vi sad meni pošteno rekli, kad to kažu svi političari u Srbiji, onda ćete tek dobiti dodatan broj glasova sigurno u Crnoj Gori za zajedničku državu.
“Crnogorci izginuše slavno, Crna Gora umire neslavno.”
Igor Lukšić: Recimo, sad su otvorene karte potpuno, a šta bi bilo da su otvorene karte potpuno prije godinu dana? Nas možda ne bi bilo u Crnoj Gori, jer bi ovaj sa Dedinja nešto uradio vjerovatno, a druga stvar, da li bi uopšte bilo pada režima Slobodana Miloševića da smo mi krenuli prije godinu dana.
Matija Bećković: Na budućem referendumu će se pojaviti i moći da učestvuju oni koji u Crnoj Gori žive poslednje dve godine, ali ne i oni koji su živeli sve do pre dve godine. I to je logično ako znamo da ni ideja o nezavisnoj Crnoj Gori nije starija od dve godine.
Igor Lukšić: Da vam ja sad ne ponavljam šta je sve pružano kao podrška iz Crne Gore, pa sve do saveznih izbora na koje Crna Gora opet nije izašla, ali da Crna Gora… da je potpuno okrenula leđa, da nije izašla i da nije pružila logističku podršku DOS-u Milošević bi nakrao tih 100.000 glasova koliko je još mogao da nakrade u Crnoj Gori i opet ne bi pao.
Matija Bećković: Iznenada je i preko noći otkriveno kako je Crna Gora manja i da je najveća nepravda koju je Srbija učinila to što je veća.
Igor Lukšić: Kompromis koji je izuzetno poželjna kategorija nije uvijek moguć. Znači, kompromis bi bio između 1 i 2, jedna i po stolica, e, ne može jedna i po stolica ili da molimo Kofi Anana da uvede novi model jedne i po stolice.
Matija Bećković: O onome što se u Crnoj Gori piše i govori o Srbiji i Srbima, Srbija ćuti i čini se da ne čuje, ne bi li Crnogorci sami sebe bolje čuli.
Igor Lukšić: Smijem slobodno ustvrditi da Crna Gora predstavlja biser u mediteransko-balkanskoj regiji po pitanju poštovanja multietničnosti, multikonfesionalnosti. Ne bih išao nazad u istoriju i govorio za doba kralja Nikole ’18. godine kada su okukpacione srpske trupe ušle u Crnu Goru da bi anektirala Crnu Goru, držanja albanskih generala koji su bili u crnogorskoj vojsci koja je veoma bila lojalna Crnoj Gori i kralju Nikoli, nego to su neke druge priče.
Matija Bećković: Lako je danas biti Srbin u Stambolu, ali je teško na Cetinju.
Svetlana Lukić: Sada slušate Miodraga Zeca, profesora Miodraga Zeca koji je ujedno i savetnik ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovića i Dragišu, našeg slušaoca koji ima probleme jednog budućeg biznismena, lepa srpska reč.
Miodrag Zec: Mi smo između Istoka i Zapada, mi smo u mekom socijalizmu, mi smo u nesvrstanima, mi smo treći put… Verovatno ogroman deo ljudi rođen u tom jednom psihološko-političko-filozofskom miljeu i oni su smatrali da mi možemo nešto naći, da postoji neki tajni prolaz između nužde i slobodnog izbora, da postoji nešto što ćemo se mi opsetiti, dosetiti i tako dalje.
Tu stalno upadamo u strašne zablude, nema trećeg puta, postoji samo odlaganje i troškovi traženja trećeg puta i jednog novog društvenog eksperimenta. Znači, ima jedna paradigma demokratskog društva i tržišne privrede sa svim njenim dobrim i lošim posledicama.
Razmisli svako jutro da li imaš šta da radiš, šta si tog dana proizveo, da li si tog dana bilansirao svoju potrošnju, proizvodnju. Svako mora da napravi neki svoj lični proizvod, nešto što on nudi, a da nekome treba u dobrovoljnoj razmeni, a ovde nema dobrovoljne razmene, ovde preduzeća trguju s državom.
Naša najuspešnija preduzeća su sami kupci i prodavci, to je osnov našeg biznisa. Mirko Marjanović je kupac i prodavac, ili je trgovanje sa državom ili trgovanje pravima, ili trgovanje rentama. Ovde niko nije na slobodnom tržištu, mali, mali broj. Mi smo uništili tu kreativnu sposobnost kreiranja novoga, raspodele iz dobitka, mi stalno idemo na preraspodelu.
Ovde je u logici mentaliteta hajdučkog – neću ja da pravim kuću, ja ću da uselim se u tuđu kuću, ja sam pobednik, ja sam revolucija. Tako da je ovaj oporavak nije samo ekonomski, ovo je jedna duhovna obnova potpuno jedna …
E, onda, kako to sad sprovesti. Neki autoritet, to tako biva, neko kome se veruje kaže – ljudi, kasa je prazna, kasa je prazna. Jedan je deo zašto je prazna što postoje lopovi koji su nam nešto uzeli, hajde, naći ćemo njih, naplatićemo, ali kasa je prazna što se ne doliva. I psihološki to tako nije, ljudi ne vole konkurenciju ni u ličnom, ni u poslovnom životu i svi pokušavaju da je izbegnu, svi; od najmanjeg deteta koje želi da bude prvo u kući, do najkrupnijeg preduzeća koja žele da budu privilegovana. Ako je to tako onda nema reforme.
Dragiša: Nisam hteo za Miloševića, sad radim za Đinđića za 100 maraka. Dao mi mesec dana plaćeno da idem u Ukrajinu da dovedem tu Ukrajinku. Ja sam njoj složio priču da sam ja biznismen koji okreće pare kad sam bio gore, sad radim za 100 dolara. Ma, kao nema to veze, đavola nema veze, dva-tri telefonska razgovora, pa kao, dobro, da vidim, znaš, ja sam počela da radim… Neće, čak ni Ukrajinka neće na 100 dolara da dođe. Što, da napusti tatu i mamu… Neće. Nismo više mi poželjna destinacija za Ukrajinke i Ruskinje, možda za neku Moldavku, one su…
Svetlana Lukić: Šta, u bedaku?
Dragiša: Da, Moldavija je… bedak najveći.
Miodrag Zec: Granica je nebo, promenićemo svet. Mi živimo u uverenju da je naše stanovništvo veće, da je naša država veća, da je naša ekonomija veća, da je naš geostrateški položaj važniji nego što jeste i da nama ne pristoji da tako radimo svašta, da budemo… šta ja znam, kelneri, konobari.. I mi s prezrenjem gledamo na te narode neke koji su radni. Prosto je znači ekonomija jedna stvar koja je definisana tako i nema. I sad, prvi koji kaže – nema, prazna je kasa, ovi odmah misle da laže.
Mi imamo jedan adolescentan odnos građanina prema državi, kao dece prema roditeljima. Kažu – dajte pare, a država kaže – nema, šta kažu deca, ili ne daš ili si nesposoban da ih napraviš, a ne ja da nešto uradim u toj celoj stvari i tako dalje. Dakle, reforma je nešto što je ogromno, neka je Bog na pomoći onima koji to rade.
Dragiša: Pa, ko će da ode u zatvor, otići će onaj ko je direktno Đinđiću radio o glavi, znači, neće on zatvarati iz nekih moralnih načela ili iz zakona, on će da zatvori onoga ko mu je baš radio o glavi, fizički… Da, bio sam u Demokratskoj stranci, moj kum koji je ’90. otišao u Moskvu da se bavi biznisom kaže – pa, dobro, hajde, razumem to, ima mnogo ljudi koji šetaju nečije opanke oko kuće, to što šetaš Đinđiću opanke oko kuće, jel’ uzimaš neku kintu za to? Kako, džabe to radiš? Pa ti si onda budala.
Ne znam čije sam ja komplekse lečio pa nisam nastavio da se bavim biznisom ’90. godine nego sam otišao u politiku, eto, mislio sam, ono, novi početak, jednaka šansa za sve… Ma, ne znam, moj kum kaže – ti si ustvari zavidan. Ne, ja preispitujem sebe, odnosno, možda nisam uopšte nikakav čovek visokih moralnih načela, možda sam jednostavno zavidan. Zavidim Kariću, eto, voleo bih da sam ja Karić.
Miodrag Zec: Većina radništva i tako dalje, ljudi znaju da ništa ne rade, ali oni traže da neko drugi to reši, niko neće da pođe od sebe i da kaže – e, mi smo taj točak što škripi. Ja upravo radim posao koji ne znam, koji nedovoljno radim i ja sam više plaćen nego što zaradim, nezavisno od toga da li ja od toga mogu uopšte da živim. To je ta kolektivistička svest, to je to utapanje. Kakav je Zapad? Individualističko društvo. Mi kažemo – to je egoizam pežorativno, pa egoizam je osnov ekonomije.
Pa, kaže Adam Smit – nemamo mi dobar ručak zato što mesar nas voli, što je altruista, nego što je sebičan, baš zbog njegove sebičnosti, što je on takav kakav jeste on će nam radi svog interesa prodati dobro jeftino meso, a naš čovek smatra da je to nešto nepristojno. Pa, kod nas se još uvek veliki deo stanovništva pežorativno izražava o nekim elementarnim ekonomskim kategorijama, smatraju ih nepristojnim.
Ja mislim da zato svakodnevno treba ponavljati tu potrebu da svako sam za sebe bar, ako neće javno, neće ljudi javno da priznaju, teško je to priznati, sramota je ljude da kažu – evo, 50 godina sam radio nešto, ne znam ni šta sam radio. I to sad, to što ja umem i to znam, to ne treba nikom i ja trebam da sad učim se…
Ne može se, prosto neke stvari se ne mogu naučiti, to je problem tranzicije. Ne možete vi naučiti voziti bicikl u 50. godini, ima da padate danima. I potrebna je čitava ta revizija znanja. Recimo, neko zna Marksov Kapital napamet, ima takvih ljudi, to je bilo hvale vredno, ljudi su to radili i to se tražilo, sad, recimo, šta mu to znanje vredi. Zna kako funkcionišu samoupravne interesne zajednice, ljudi su potrošili brda… šume su isečene da se napiše to… I dobro, to je tako, ali šta sad s tim? Samo kad bi sad počeli da bacamo knjige koje nam više ne služe, to bi preplavilo trgove, to je tako… Prosto se urušava jedan celi sistem, i to je to.
Dragiša: Ma, uvezao bih dva kamiona jedne robe i bio bih dobar, eto, 4% bih bio dobar, da platim banci, akreditiv, sve, sve, prevoz, 4% dobar. Znači, na 50.000 maraka, evo, izračunajte 4% koliko je.
Svetlana Lukić: A znaš šta kažu ovi ekonomisti sada, kažu da svi mi hoćemo to, uvozimo, izvozimo, a da niko neće ništa da pravi. Ti si inženjer, ti možeš nešto da praviš.
Dragiša: Pa, znaš kako, za proizvodnju ti je dugačak ciklus, moraš godinu dana… obično su dugi ciklusi dok ti se oplodi para. E, u proizvodnju idu ljudi koji već imaju veliki novac. Recimo taj brat od moga kuma, on je radio sa papirom. Kad je nakupio milion maraka onda je počeo da investira u proizvodnju, ali ne ovde, u proizvodnju papira u Slovačkoj. Možeš da investiraš u šta… da gajiš piliće, koja je to proizvodnja koja ti daje… Mislim, pričamo o proizvodnji koja će da bude zamajac za nešto krupnije.
Svetlana Lukić: Ti barataš sa 50.000 maraka, možda bi morali da budemo skromniji, pa kao ne sa 50.000 nego sa 5.000, pa da se nešto vrti, pa da se živi sa umesto sa 100 dolara sa 150 dolara…
Dragiša: Obrtao bih ja 5.000 dolara, ali kad bih video u zatvoru sve ove biznismene, hiljadu srpskih biznismena kad bih video u zatvoru. E, onda bih ja rekao – eto vidiš, oni su u zatvoru, sad smo svi krenuli od nule, obrćem svojih 5.000 maraka i srećan sam.
Mene ne interesuje Milošević i Marko Milošević. Taj komšija pored mene koji vozi BMW, biznismen, on mi se posle 5. oktobra smeje u facu. Do 5. oktobra je on obarao pogled predamnom, do 5. oktobra, a posle 5. oktobra on mene gleda u oči i kaže – šta je, šta je bilo. Posle 5. oktobra ja obaram pogled pred njim.
Svetlana Lukić: Šta ćeš da radiš?
Dragiša: Pa, ne znam, da mi date 50.000 maraka i da vam vratim za dva meseca bez kamate, pa da se i ja ovajdim nešto.
Miodrag Zec: I drugi će reći vaši slušaoci – ja sam očajan, ja ne mogu da platim ništa. Recimo stanuju u trosobnom stanu, penzioner je, nema kome da ostavi, nije spreman to da proda, da ode u Mirijevo u dvosoban stan da ima potpuno solidnu razliku, nije spreman.
Jedna kolegica moja se meni žali da joj je NATO agresor polupao prozore na kući, i ona kaže – ja sad od svoje plate ne mogu da zastaklim kuću. Kuća je na Dedinju, dobijena preraspodelom komunističkom.
Možete li zamisliti čoveka u svetu bilo gde da stanuješ, u stanu koji uopšte ne možeš da zastakliš od svoje godišnje plate. Onda se postavlja pitanje – odakle ti tu, odakle ti tu. Gde može biti neko ko ima neku imovinu socijalni slučaj, kako može da bude? Kako može biti slučaj? Mora se ta imovina pretvoriti u tekući dohodak pa neke stvari rešiti, ali sve je zakovano ovde.
Šta naše preduzeće ima? Ima ogromnu fiksnu imovinu, znači ima dimnjak, ima sekretaricu, ima direktora, ima kapije, ima hale, obrtna sredstva nema, zalihe repromaterijala su male, žiro račun je prazan. Znači, u strukturi imovine naših preduzeća 70% aktive čini imobilizacija, čini nešto što je fiksna imovina, a manje od 30% čine obrtna sredstva, zalihe i tako dalje. Rentabilno preduzeće na Zapadu obrnuto je.
Pogledajte američke filmove, imate, kasarna u Americi recimo, ona je od kartona, od drveta, a naše kasarne su neoklasične palate, ali tamo su najnoviji kompjuteri. Znači, pogrešna je struktura imovine i pojedinca i preduzeća.
Prosečnog jugoslovenskog građanina više košta imovina nego što mu donosi prihoda. Tako ima vikendicu na moru, pa gradio u Hrvatskoj 150.000 kuća, pa ovi sad otmu, pa sudske sporove, pa tako dalje i tako dalje. E, šta je država, država je ta da daje procedure gde se čovekova prirodna racionalnost može ostvariti.
Svetlana Lukić: U Beogradu je često jedan Amerikanac Erik Gordi, on je zavoleo ovde jednu ženu, zavoleo je prilično ovu zemlju, čak je zavoleo i turbo folk toliko da je napisao jednu knjigu koja je izdata ovde u Beogradu, u Samizdatu, knjiga se zove ‘Kultura vlasti u Srbiji’.
Erik Gordi: Ja sam sasvim slučajno počeo da se bavim, tad je još bila Jugoslavija, kad sam upoznao tadašnju devojku, sada je moja žena, a počeo sam da slušam njezine kasete. Imala je uglavnom kao jugoslovenski Rok’n’Rol ’80-ih godina i zaista sam bio fasciniran, jer uglavnom Rok’n’Rol iz istočne Evrope nije baš nešto. Recimo, jeste slušali ruski rokenrol, pa na šta uopšte liči ruski Rok’n’Rol. Ja se izvinjavam Rusima, ali zaista… mislim, Rok’n’Rol iz Beograda i iz Zagreba i iz Ljubljane, ta muzika ima takav duh, takvu anarhiju da sam zaista bio inspirisan.
I onda sam mislio – pa moram ovo da pratim. Onda kad sam kasnije čuo za onu čudnu pojavu kod vas koja se zove turbo folk i to mi je bilo beskrajno fascinantno. Ja mislim da sam ja verovatno jedini čovek na svetu koji voli turbo folk.
Tako nešto nisam video osim na iranskoj televizijskoj stanici iz San Hozea, postoji nešto slično kao čikica peva, oko njega dvadesetak mladih igračica, sve je to… Inače, to je nešto što ne postoji nigde na svetu. Ljudi kažu da onaj prethodni režim ništa nije stvorio, ništa nije izmislio. Nije tačno. Stvorio je turbo folk. A mislim da su ljudi iz grada to tumačili kao simbol zauzetog kulturnog prostora, mislim, ovo je mesto koje je bilo naše mesto a sada više nije, tako da su ustvari krivili muziku za ono što su osećali u ostatku života. Muzika nije kriva.
Ipak, simbol tog vremena je ono “Koka kola, Marlboro, Suzuki, diskoteka, gitara i buzuki, to je život, to nije reklama, nikom nije lepše nego je nama”.
Postojao je taj talas ratnog folka koji je trajao najviše dve godine, onda je taj talas, mislim, ukinut. Gde je sada Baja mali Knindža, da li je čovek uopšte živ?
Slika koja mi ostaje ovako u pamćenju je recimo KST u dva sata posle ponoći, DJ pušta neku jugonostalgiju, Prljavo kazalište i tako dalje. Ipak su ti ljudi klinci, imaju 16 godina, znači da su imali 10 kada je sve ovo počelo, a svi znaju sve reči. To mi je ostalo u pamćenju.
Svetlana Lukić: Govori Dragan Babić.
Dragan Babić: Meni je mnogo lakše i oslobađa me svake iluzije kad kažem Srbija, nego kad kažem Jugoslavija, nego kad kažem… Posebno mi ide na nerve ono – ovi prostori. To kad čujem meni se smrkne. Koji prostori? Odavde do Vranja i odavde do Subotice? Kina je prostor, Rusija je prostor, Argentina je prostor, Brazil je prostor, pa i neke srednje velike evropske države, Francuska, Španija… Koji je ovo prostor?
E, ali oni kad izgovore prostor, oni su istovremeno sebi dali takva prava kao što su i ti prostori, jer, zaboga, na tim prostorima… Vi ne možete to ni da ograničite, ni da pojmite šta je to, to je prostor… Kakav prostor? Koji je to prostor?
Oni prvo treba da naprave put koji ide direktno, pravo, od Valjeva do Negotina. To je prvo – da nauče da misle pravo – to je pravo, a ne da ide ovako, ide gore, pa ide dole na jug, pa ide na istok, pa onda ide malo na severoistok, pa onda stignete iz Valjeva u Negotin i Zaječar.
To je takođe jedan ovako čisto filosofski projekat, napraviti put koji…šest traka kao u Americi, tri s jedne, tri s druge koji pravo iz Valjeva u Negotin. Tako treba razmišljati, jel’, u XXI veku? A ne ono, uzmemo hranu suvu za četiri dana, pa putujemo od Valjeva… kako beše ono, idem magistralom do Beograda, mora, pa onda idem dole do Ćuprije, pa skrenem ovako kao prema Boru, kao neke moždane vijuge, pijano, ludo nešto, metastazira, neki lavirint ludila, strasti. Onda putuju oni za Zaječar.
Sve što je do sada podignuto podignuto je u vreme socijalizma. Žalim slučaj.
Šta je optimističko? Optimistička je naša priroda, u to sam potpuno ubeđen. Mogao bih i to da upropastim, ali neću. Mi zaista kao deca imamo jedan, možda smo tako infantilni, imamo jedan jedan optimistički pristup stvarima. Možda zato što nismo upućeni u sve teškoće koje nas čekaju ili naprotiv, imamo taj optimizam divljaka kome su sve prepreke savladive, što je divno, to je ono što je najlepše verovatno u nama.
Sve to mi sa lakoćom, to je čas posla, to ćemo mi časkom da savladamo. To je možda jedna sjajna odlika, ali ne bi je valjalo iskušavati strašnim zadacima. To je kao kad sa nekih volovskih kola pređeš na F16, tu ima toliko posla, a pritom si ti manje-više skoro neaktivan, stalno stižu do tebe neki podaci koje moraš da slušaš i da usmeravaš tu blesavu stvar koja hrli negde sa 2.400 na sat, skoro pasivan.
Ne znam, možda je to veselje naše bezrazložno, možda Đinđić to hoće, šta ja znam. Možda on hoće da stavi Srbe pred neke neverovatne sportske zadatke, trči, skači, plivaj… Srbi navale ka nekome cilju.
Svetlana Lukić: A stvarno Đinđić jako mnogo uznemirava ljude.
Dragan Babić: Oni se nakostreše od užasa. On mnogo brzo priča. On govori u konkluzijama. Sva njegova je leksika – tako da, i on odmah izvlači zaključak, i znači da, tako da, znači da.. On tako govori i svake druge, treće, četvrte rečenice, već to je mnogo, on izvuče jedan zaključak. To mislim užasava Srbe. On je pun zaključaka. On nijedan jedini govor, ja ga još nikada nisam čuo, a slušao sam ga mnogo, nije završio nekim pastoznim govorancijama koje se razliju, meandriraju, ne odu nikuda, nego ih on uvek skuplja, on ih pribire i završava – tako da, znači da.
I sad ovi slušaju to i misle – Bože, ovaj tačno zna šta hoće, a nama uopšte nije do toga. Sad će neko da nam kaže tačno šta treba da radimo, kako ćemo tačno da se ponašamo, pa to je suviše od nas zahtevati. Zato je njima Koštunica drag, on čovek ne pravi zaključke, on kaže – tako piše u zakonu, pa ćemo se i mi ponašati lepo kako tamo piše.
To je već jedan blaži oblik, to je onako jedna veoma prihvatljiva demokratska forma, to negde postoji zapisano, pa ćemo to tako da uradimo, videćemo kako je to.
A ovaj se narogušio, zaključuje, prema tome, tera nas, prema tome, zahteva, prema tome, traži od neke nadljudske napore. On hoće da mi rintamo od jutra do sutra. Je l’ on lud?!
Ma, Srbija je jedan onako potpuno renesansni koncept, sva je sreća da me niko ne pita i da nemam tu moć. To treba pustiti potpuno, to je tako anarhično i ludo sve, to treba do te mere atomizovati, kakvi regionalizovati, to treba pretvoriti u gradove nezavisne, kao u srednjem veku, svako da tera svoje. Oni ludaci tamo da prave sir, oni tamo, ne znam, sade neke ludare, oni tamo da vade onaj bakar… U Valjevu ne znam šta će da rade, nemam pojma, oni da gaje šljive… To sve treba pustiti, onako, neka svi to radi svoje. Ko to hoće da dovede u red taj strašno greši. Mi smo anarhičan jedan svet, pusti sve to, neka rade šta god hoće i onda bi oni bili srećni.
Pa, ima mnogo filozofa koji ne vole da rade, što da radi, legne ispod drveta, zeva onako, broji one avione… Tolike pare zarađuju na tom radio faru sa severa na jug, gledajte sad ponovo iznad Beograda, to su neke pare… 40 miliona dolara mislim, se zarađuje samo od toga što dve stanice sprovode u tom radio faru avione za jug. Najskuplja srpska privredna grana što po nebu idu neki ljudi voze se dole na jug. Tamo oko 40 miliona dolara mislim godišnje se uzima od te tehničke usluge, može neko lepo da sedne da broji…
Ja recimo strašno volim da brojim te avione, sve znam o tome, tako da… Ide neki srećan svet, vozi se negde, mi zevamo u ovoj rupi odozdo, ko su ovi, kud će, kud idu ovi, noćas, što reko Zuko – kud će ovi noćas.
Svetlana Lukić: A sada ćete čuti Bogdana Tirnanića i Teofila Pančića.
Teofil Pančić: Ako gledamo novinarstvo to ćeš videti u bivšim državnim medijima. Znači, isti ljudi koji nisu zucnuli protiv Miloševića sada….
Svetlana Lukić: Nešto kompjuter neće da čita Teofila Pančića, onaj Bil Gejts pije džabe šljivovicu što smo mu odneli tamo, a probaćemo sa Bogdanom Tirnanićem.
Bogdan Tirnanić: Ova garnitura ljudi koji su na vlasti su svoju istorijsku misiju završili 5. oktobra, samo što oni nažalost misle da njihova istorijska misija tog dana tek počinje. Tako da mene ne izbuđuje ovaj interregmum života koji nam se ponovo događa, jer znam da mi je to prirodno, samo to ne znači da su ti ljudi koji su sad na vlasti oslobođeni svake odgovornosti.
Njihova prevaziđenost se dokazuje time što su oni neotporni na kritike kao i prethodna vlast, kao i svaka vlast koju smo mi doživeli. Oni se vrlo vređaju kad ih podvrgnete kritici, pa kažete da je to budalaština, kao što je budalaština taj Zakon o ekstra profitu, kao što je budalaština Zakon o pozorištu, kao što je epohalna budalaština Zakon o radio-televiziji.
Prethodnih 10 godina vi ste mogli tačno da ih upoznate i niste mogli od njih da očekujete ništa drugo nego što oni i sada čine. Niste valjda očekivali da će Voja Koštunica sada da kaže – ma, jebeš Ustav, daj mi da sredimo… Ili da Đinđić kaže – ljudi, nemojte, to nije po zakonu. Ja mislim mnogo bolje o Voji Koštunici nego o Zoranu Đinđiću, ali kad bi me pitali da se opredelim između Voje Koštunice i Đinđića ja bih se opredelio za Đinđića.
To što fali Đinđiću, on je sam to više puta rekao, i on smatra da su to pogodnosti, možda jesu – kome je do morala neka ide u crkvu, politika je preduzeće, biznis i tako dalje. Znači, Đinđić je kao svi odbegli levičari, osim onih koji su otišli u teroriste, pravi predstavnik današnjeg novog svetskog poretka, svetskog poretka vrednosti, ne svetskog poretka sile.
E, pa Koštunica je upravo suprotno, njegov odnos prema zakonu, lojalnosti i legalitetu, ovome ili onome, ga sprečava da učini bilo šta. Tako da ćemo imati tu jednu polarizaciju na dva bloka, ovaj patriotsko-mrsomudački sa DSS-om i ovaj zapadnjačko-džeparoški sa Đinđićem, i tu ćemo imati kao treće rešenje, što mislim takođe da je opcija na koju igra slavni šef naše države Bil Montgomeri, to je Nebojša Čović. Ovi će svi ostali otpasti, najbolje je da Đinđić svrši posao, posle da ga osudimo zbog toga što je kršio zakon.
Svetlana Lukić: Dušan Makavejev.
Dušan Makavejev: I ja imam utisak da ukoliko ima neke otupelosti kod nas, to je deo našeg autizma koji traje evo već trinaestu godinu, a koji je ustvari bio neko zlo čedo jednog takođe rajskog života, koji su bili, ne znam, 40 i kusur godina komunizma u kome postojala je neka mala nedozrelost kod ljudi.
Individualizam je bio nešto vrlo specijalno. Sad je to vreme prošlo, ali nažalost, kod nas taj individualizam kad je počeo da se razvija on je bio razvijen u jednoj lesefer atmosferi od početka Miloševićeve vladavine – ko god šta želi on poda mnom može to da uradi. Hoćeš da kolješ ljude, onda idi onamo, možeš da odeš u manastir, možeš da budeš šta god hoćeš, i ponuda Miloševićeva je bila fenomenalna, od svih nacionalnih mitova do najkriminalnijih stvari.
To je bilo rajsko vreme ja mislim za fukaru i za polusvet i za neostvarene ljude i za ljude koji su skriveni psihotičari. Mislim, čovek sa svim svojim potencijalima je… pošto je neizmeran, i to svaki čovek… znači u svakom od nas postoje najstrašnije mogućnosti i vrlo retko se pogodi takvo vreme u kome najstrašniji potencijali toliko velikog broja ljudi mogu da se svi realizuju istovremeno. I da budeš krajnji sluga i da budeš vrhovni gospodar i da budeš car, i da budeš… ili da budeš leš… postaneš ljudožder, da jedeš druge ljude. Sve je bilo moguće i sad izaći iz toga nije lako.
Ja mislim da ova panika koja vlada, možda je predsednik republike primer te totalne panike koja se spolja prikazuje kao nešto potpuno mirno i skoro ravnodušno. Jedna panika od toga da bi se moglo obelodaniti da najgore stvari koje su o nama govorili i mislili možda nisu ni blizu onom užasu koji mi još u sebi imamo.
Svetlana Lukić: I za kraj ove emisije Dušan Makavejev govori o tajnoj vezi između Amerike i Srbije.
Dušan Makavejev: To je jedina zemlja na svetu koja kad ti dođeš tamo niko te ne pita kad se vraćaš. Oni su ubeđeni da je tamo tako dobro da svi žele tamo da žive. U masi drugih zemalja uvek kažu – a kad vi idete nazad? jer vole da žive sami sa sobom. Za razliku od Amerikanaca koji kako dođeš odmah na ulici naprave parti da se upoznamo sa novim stanovnicima naše ulice.
I oni imaju te neke vrlo inteligentne načine da tog zastrašujućeg došljaka, da kažem, pretvore u prijatelja ili nekog s kim su načisto, znaju ko ste. To je recimo način na koji se njihova kultura brani, što je fenomenalno. U Kanadi čak dobiješ, plate ti šest meseci da učiš jezik i kažu ti gde ćeš da se zaposliš i daju ti kurseve.
Mislim, to su te neke velike gostoljubive zemlje koje ne samo da su ogromne i moćne, nego imaju mesta da svake godine prime novi milion Meksikanaca i milion Evropljana i ko zna koga. Tamo naših ima verovatno pola miliona ljudi, naših, ako računaš i Bosance i sve redom. Prema tome, ta naša briga o njima s jedne strane je razumljiva, a s druge strane, ako oni ne umeju o sebi da se brinu bolje nego bilo ko… nemojmo se brinuti.
Svetlana Lukić: … a krstaški rat. Šta li sad to znači?
Dušan Makavejev: Pa, krstaški rat je … Da, sad će da se podsete…I mi smo imali deset krstaških ratova i ako se sećate Fridrih Barbarosa je kroz Srbiju prolazio u krstaškom ratu. Ima jedna knjiga koju sam dobio na poklon od Pere Lukovića, neverovatno, to je neka istorija našeg srednjeg veka u kome se opisuje… Naš neki Crnogorac, neki intelektualac opisuje susret Barbarose i kralja Milutina. I sad je bilo zakazano da će se oni negde sresti na nekakvoj granici, tu gde su prolazili ti krstaši pored naše Kraljevine Srbije i kaže, priđe Barbarosa kralju Milutinu, kralj Milutin ga pogleda i kaže mu – da ideš ti u pizdu materinu, okrene se i ode.
I kad mi je to Pera Luković ispričao, ima jedno deset godina, ja nisam mogao da verujem i onda sam dobio od njega na poklon taj tekst. Prema tome, mi znamo sve o krstaškim ratovima kao što vidite, prema tome što bi se brinuli i bojali nekog novog krstaškog rata, mi znamo šta ćemo raditi. Kad nam dođu na granicu mi ćemo im reći…
Emisija Peščanik, 02.01.2002.
Peščanik.net, 02.01.2002.
