U organizaciji Reflektor teatra i Centra E8, 21. marta u KC Magacin održana je panel diskusija „Tradicija otpora: Ko nas je učio da se bunimo?“. Govorilo se o istoriji građanskih protesta u Beogradu – od revolucionarnog pokreta formiranog na univerzitetu 30-ih godina 20. veka, preko studentske pobune 1968. i raznih demonstracija devedesetih, do najnovijih protesta mladih koji predvode najmasovnije i najdugotrajnije građanske proteste u istoriji Srbije. Govore Milena Dragićević Šešić, kulturološkinja, Milivoj Bešlin, istoričar, Srđan Milošević, istoričar i pravnik i Katarina Beširević, istoričarka. Razgovor je moderirala dramaturškinja Milena Bogavac.
Milena Bogavac: Možemo da idemo nekom vrstom hronološkog redosleda jer mi smo se večeras dogovorili da će svako od sagovornika i sagovornica predstavljati po talas pobune, jedan istorijski period u okviru koga su se u Beogradu i na Beogradskom univerzitetu događali važni, veliki i masovni protesti. U tom smislu ja ću onda krenuti hronološki od Srđana, koji će večeras sa nama govoriti o 1930-im godinama i formiranju revolucionarnog pokreta na Beogradskom univerzitetu.
Srđan Milošević: Društvene okolnosti u Kraljevini Jugoslaviji, ranije u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, do 1929. godine su bile takve da su ohrabrivale, odnosno podsticale pre svega taj socijalni bunt, ali naravno i političku artikulaciju tog nezadovoljstva. Kraljevina Jugoslavije je bila jedna od najnerazvijenijih evropskih zemalja To je bila država sa jednom od najvećih smrtnosti dece do prve godine života, sa jako prezaduženim seljaštvom, sa gotovo očajnim položajem radničke klase, sa vrlo izrazitom korupcijom i tako dalje.
To su sve bile okolnosti koje su artikulisale nezadovoljstvo pre svega tog revolucionarnog komunističkog pokreta, odnosno komunističke omladine. Ona je tu bila okosnica organizovanja, ne samo na Univerzitetu, ali je činjenica da je univerzitetska omladina u mnogo čemu nosila taj bunt, naročito od perioda diktature. Kada se govori o onih sedam sekretara SKOJ-a – sekretara te organizacije je razume se bilo više, oni su ili likvidirani ili prelazili na druge funkcije, ali taj broj od sedam sekretara odnosi se u stvari na one koji su bili likvidirani u vreme Šestojanuarske diktature.
To je bila diktatura vrlo surova. Knez Pavle kada je preuzeo vlast 1934. godine, on je u intervjuu jednom pariskom listu rekao da je pristalica demokratije, ali da on ne može da se baci u krilo liberalizma nakon jednog od najžešćih diktatorskih perioda u istoriji njegove zemlje. Upotrebio baš taj izraz, diktatorski period. Omladina Beogradskog univerziteta je u tom periodu u jednom velikom broju zaista pripadala komunističkom pokretu. Govorilo se da je Beogradski univerzitet sav crven. Tu je bilo naravno i Demokratske omladine, mislim na omladinu oko Demokratske stranke tadašnje. Rad tih partija je bio zabranjen, razume se, ali neformalno to su bile te grupe. Okosnicu pobune činila je komunistička omladina i posebno su bili istaknuti pravnici. Pravni fakultet je bio jedan od središta te borbe.
Kada su u pitanju 1930-e godine i taj bunt revolucionarni na Univerzitetu, on je začuđujuće blizak današnjem. Sada ću samo pročitati neke od zahteva tadašnjeg studentskog pokreta. Koji su razlozi pobune? Bezakonje i korupcija; izborni sistem i falsifikovanje izbornih rezultata; zverski postupci spram poznatih, ispravnih i čestitih narodnih ljudi; profesionalni nacionalizam. Specijalni studentski razlozi: kupovanje studenata od političke vlasti za mračne nečiste režimske ciljeve; nasrtaj na autonomiju univerziteta; nezakoniti i divljački postupci policije prema studentima.
Kada govorimo o revolucionarnoj komunističkoj omladini, koja je tada bila jedna od najbolje organizovanih grupacija unutar Komunističke partije, bio je čak i brojniji po sastavu, ali i sama Komunistička partija je 1941. godine ušla u rat sa nekih 12.000 članova. Od tih 12.000 članova, 9.000 je izginulo u ratu, a u redovima omladine mislim da je procenat bio čak i veći. To su bili ljudi koji su zaista bili spremni na žrtvu. Oni su hapšeni, oni su prebijani, oni su ubijani i na kraju su u velikom broju učestvovali u narodnooslobodilačkom pokretu. Reći za njih „heroji“ nije hiperbola, to je verodostojan opis.
Milivoj Bešlin: To je dakle bila zaista, ti si to dobro rekla, herojska generacija. Njihov bilans je bio preko 200 organizovanih demonstracija. Bilo je više od 2.500 hapšenja, gde to nisu bila hapšenja kako mi danas zamišljamo, uhapse pa puste, to su bila hapšenja sa lomljenjem kostiju ljudi, odnosno tih mladih ljudi. Bilo je preko 200 teže ranjenih tokom policijskih brutalnosti i bilo je, od zavođenja Šestojanuarske diktature do 1940. godine, devetoro ubijenih studenata. Prvi protesti na Beogradskom univerzitetu počinju 1920-ih godina.
Oni su počeli kao socijalni, ali su onda sa zavođenjem diktature 1930-ih bili izrazito politizovani i bili su neka vrsta supstituta za nedostajući politički angažman koji je bio zabranjen zbog diktature, gde je iza studenata, iza ,studentskog odnosno revolucionog pokreta je stojala zabranjena, represirana i progonjena Komunistička partija Jugoslavije. To je sad važno da kažemo zbog toga što je to neki kontinuitet, da možemo da pratimo tu politizaciju studentskog protesta – u kojoj meri je tokom tog čitavog veka studentski protest bio autentičan, u kojoj meri je on bio u pratnji određenih političkih struktura, kada je on bio supstitut za nedostajuću političku opoziciju.
To je zanimljivo zbog današnje pozicije, ako recimo uzmemo 90-e godine kada su studenti ipak u senci i u pratnji opozicionih partija, dok je danas, recimo, opozicija u dubokoj senci aktuelnog studentskog protesta, gde mi vidimo danas da su studenti nosioci tog političkog legitimiteta. Te stvari su se menjale ali tenzija između političkih struktura, opozicionih, kritičkih i onih koji su, dakle, bili studenti je stalno nekako postojala. Zbog toga kažem da su 1930-ih godina studenti bili supstitut za tu zabranjenu, represiranu partiju. Oni su bili vrlo važan deo organizacione strukture te partije i upravo zbog toga je brutalnost režima prema njima bila zaista zastrašujuća.
Da ne pominjemo sad studentsku policiju koju je uvela Vlada Milana Stojadinovića 1936. godine. Pre toga u januaru 1935. godine diktatorska Vlada Bogoljuba Jevtića otvorila je prvi logor za studente u Višegradu i to je zapravo bio prvi logor u Kraljevini Jugoslaviji. To je takođe nešto što se zaboravlja, da su prvi logori za političke neistomišljenike otvoreni ne u ratu, nego u miru i čuvena pesma „Bilećanka“ nije nastala u ratu, pod okupacijom, nego je nastala u još uvek slobodnoj – ili „slobodnoj“ – Kraljevini Jugoslaviji. Ali, dakle, već taj logor koji je posle tri meseca zatvoren, u martu 1935. godine, govori o pravim namerama režima prema studentima i o tome do koje mere su studenti, studentski pokret, bili viđeni kao opasnost po društvo.
Opet, da ne pominjem studentsku policiju koja je imala zadatak da prebija i da represira studente unutar zgrade Beogradskog univerziteta. Da ne pominjemo ORNAS, Organizaciju nacionalističkih studenata, i oni su tada u vreme Milana Stojadinovića imali svoje ćacije, samo su se zvali ORNAS. Imali su rektora, to je bio Vladimir Ćorović, istoričar, studenti su ga tada nazvali krvavim rektorom zbog toga što se, dakle, ubistvo desilo od strane policije, na njegov poziv. Ne možemo danas da napravimo paralelu sa današnjim rektorom Beogradskog, ali možemo da napravimo paralelu sa današnjim rektorom Novosadskog univerziteta.
Elem, to je sve bio kontekst, da dođem do 1968. godine, ti si to dobro rekla, dakle 1968. je nemoguća za analizu i za interpretaciju, ako nemamo u vidu taj globalni kontekst i činjenicu da se tokom te godine zapravo dešavaju studentski protesti, odnosno veliki protesti u ključnim evropskim centrima. Pre svega u Parizu, kreću u maju mesecu, pa se onda nastavlja na Zapadnu Nemačku, čak i neke socijalističke države poput Čehoslovačke su imale te velike studentske proteste. Ali ipak je jugoslovenska 1968. imala i specifične elemente koji su doveli do šezdesetosmaške pobune. Pre svega tu moramo da pomenemo Praxis, dakle, Korčulansku letnju školu i časopis Praxis koji se osnivaju 1963. odnosno 1964. godine i koji neguju tradiciju kritičke misli, slobodne rasprave. To je dakle bio taj intelektualno-filozofski kontekst jugoslovenske 1968. Politički kontekst je neodvojiv od kardinalnih promena političkih koje se dešavaju tada u jugoslovenskoj državi i partiji. Pre svega je to 1965. godina i početak velike privredne reforme.
Jugoslovenski sistem je bio u teškim ekonomskim problemima i ideja privredne reforme bila je da se napravi sinkretizam socijalizma i tržišta, gde bi društvena svojina na sredstvima za proizvodnju i samoupravni mehanizmi upravljanja privredom čuvali socijalističke karakteristike sistema, a sa druge strane bi tržište produktivnosti, sve ono što je privredna reforma promovisala, trebalo zapravo da bude neka vrsta iskoraka ka određenim kapitalističkim elementima kako bi se došlo do efikasnijeg i produktivnijeg sistema, odnosno uspešnijeg jer su shvatili da gube trku u tom ekonomskom smislu. Dakle ta privredna reforma je bila ključna, jer je ona između ostalog, možda u najvećoj meri, trigerovala studentsku pobunu 1968. godine. To je naravno bio i Brionski plenum 1966, sklanjanje Aleksandra Rankovića, demontiranje savezne Udbe na Brionima kada je smenjen Ranković. Istog dana je formirana Komisija za reformu partije, gde je trebalo da se dubinski uđe u reformu čitavog jugoslovenskog političkog sistema.
Sve je to dakle uticalo da dođe do određene promene atmosfere u jugoslovenskom društvu. Te velike demonstracije počinju 2. juna, da je režim odgovorio tog prvog dana ozbiljnom represijom, dakle, prebijanjem studenata. Čuveno je ono ispod mosta i tako dalje… da su tad batine dobili neki vrlo visoki politički funkcioneri, poput Miloša Minića, nešto manje i Veljka Vlahovića. To su bile generacije koje su učestvovale u studentskim protestima, odnosno u studentskom revolucionarnom aktivizmu 1930-ih godina, recimo, i Minić i Vlahović – i gde su se oni identifikovali sa studentima 1968. godine i sa njihovim zahtevima. Studentski pokret 1968. godine – za razliku od onih pokreta na Zapadu, koji su bili vrlo revolucionarni, koji su želeli temeljnu promenu ili rušenje kapitalističkog poretka – jugoslovenska 1968. godina ne dovodi u pitanje monopolistički položaj partije, dakle Saveza komunista Jugoslavije. Jugoslovenska 1968. godina ne dovodi u pitanje partijski program.
Oni dovode u pitanje sprovođenje, odnosno nedosledno sprovođenje Ljubljanskog programa iz 1958. godine. Oni ne dovode u pitanje ni Titov autoritet kao nesporan. To može da se vidi po slikama koje su oni kačili po salama, aulama, amfiteatrima pre svega beogradskih fakulteta: to nisu Titovi portreti iz kancelarije, to nisu Titovi kabinetski portreti sa kravatom i tako dalje, predsednički. To su Titovi revolucionarni portreti iz vremena narodno-oslobodilačke borbe. Time je već slata poruka „koji Tito“, dakle kao ono, mladi Marks i čitava filozofija ne samo Praxisa, nego i Markuzeove. Tako evropska polazi od mladog Marksa, tako oni polaze ne samo samo od mladog Marksa, nego od mladog Tita, dakle, Tita revolucionara.
Šta su bile ključne parole studenata tokom 1968. godine – nećemo restauraciju kapitalizma; borimo se za boljeg čoveka, a ne za bolji dinar; protiv bogaćenja na račun radnika; pravo na rad svim radnicima; dosta nam je crvenih buržuja; dosta nezaposlenosti; dole kneževi socijalizma; recite istinu drugu Titu; opremimo bolnice, a ne privatne vile; mi gradimo socijalizam, a vi vile; tražimo krivca za haos u privredi; hoćemo rešenje nezaposlenosti; dole bogataši u socijalizmu; dole falsifikovani socijalizam; ko to tamo desnom korača, leva, leva; ogorčeni smo ogromnim ekonomskim i društvenim razlikama. Ono što je između ostalog bio cilj studentskog pokreta 1968. godine to je bilo da se nekako spoje sa radništvom. Do toga nije došlo. Oni su, pre svega u Beogradu, ostali zatvoreni unutar Kapetan Mišinog zdanja, i to je prva velika pobuna sa kojom se režim suočio i koju nije mogao da kontroliše i nije umeo sebi da objasni kako je do toga došlo.
Činjenica jeste da se i režim vrlo čuvao da ne pređe tu neku granicu, osim tog prvog dana kada se zaista dešava policijska intervencija, režim se čuvao od nekih ozbiljnijih represivnih mera, između ostalog, i zbog toga što je naposletku i sam Tito u svom govoru kojim je faktički okončao studentske proteste 9. juna 1968. godine rekao da je preko 90% omladine zapravo pošteno i da su neki od njih zavedeni. Pre svega je Tito optužio profesore Filozofskog fakulteta, dakle praxisovce, da su inspirisali tu pobunu. Ono što je ona ostavila u društvenom i kulturnom pogledu kao svoje nasleđe je bilo nešto što će strašno promeniti ne toliko državu i partiju, tu se ja slažem, ali će promeniti društvo. Brojni novi društveni pokreti nastali su iz te šezdesetosmaške pobune. To je bilo tih nedelju dana koji su promenili svest, promenili glave mnogih ljudi i zbog toga je 1968. zaista s pravom ostala i u kulturi sećanja upamćena kao jedan od najznačajnijih događaja jugoslovenske istorije.
Milena Bogavac: I u jednom i u drugom periodu mi govorimo o manje-više mladim ljudima sa jednakim ideološkim ili vrednosnim okvirima, koji su zajedno u pobuni. Čini mi se da su 90-e mnogo paralelnih pobuna koje se odvijaju i da nisu svi bili na ulicama sa istim ideološkim predznakom, možda ni istim očekivanjima.
Milena Dragićević Šešić: Pa naravno sve to počinje još 1980-ih godina sa jednom relativnom demokratizacijom medijskog sistema i sa velikim rastom nacionalizma, koji se pre svega širi kroz kulturu, jednu vrstu vidljive represije u kulturi u Hrvatskoj, a potpuno nevidljive i neprimećene i mislim nedovoljno čak ni istorijski objašnjene u Srbiji. U marksističke centre, mislim pre svega Beograda ali i Srbije, dolazi relativno jedan prosvećeniji i liberalniji krug početkom 1970-ih godina, formiraju se neke nove institucije, istraživačko-izdavački centar saveza socijalističke omladine i tako dalje, pokreću se brojni časopisi, Književna reč, da ne nabrajam sad – koji su izrazito liberalni. To traje negde do 1984. godine kada Milošević preuzima partiju. Iste te godine, čim je preuzeo, on je sve što je Marksistički centar Beograda radio, a što nije bilo striktno dogmatski komunistički, prosto preko Kundaka, ako se sad dobro sećam i mnogih drugih koje je zadužio za resore kulture – zabranjivao.
Na to nema nikakve reakcije, niti mi sami o tome pišemo, diskutujemo. To je tako, mi prelazimo na federalni nivo. Odjedanput se na federalnom nivou stvara neka hajde da kažemo liberalnija struja koja okuplja oko sebe neke naše mlađe kolege članove partije, koji imaju razumevanje za to što mi radimo. Zašto to govorim – zato što mislim da je već 1980-ih došlo do potpune konfuzije u tome šta je ideološki sistem i Jugoslavije i svake pojedine republike i tako dalje. Omladinska štampa ima neviđenu slobodu i stvarno je ključni i mislim nedovoljno istražen kao takav – od Mladine, NON-a, Poleta u Hrvatskoj, ali istovremeno rastu i nacionalne emocije.
Počinju različite manipulacije istorijom. Krenula je ona priča, koja je republika najviše opljačkana, koja je najveća žrtva Jugoslavije, koja je najviše ekonomski eksploatisana ili kojoj je zabranjen identitet i tako dalje. S jedne strane imate omladinu i omladinske novine koje se bave potpuno drugim temama, Klub Akademija cveta, muzička scena, Novi talas – a sa druge strane imate prebrojavanja kostiju koja kulminiraju onim prenošenjem moštiju i tako dalje 1989. godine na Gazimestanu. Tako da u devedesete ulazimo istovremeno i u jedan raspad zemlje – to bi bio manji problem, Čehoslovačka se raspala, tamo ni Česi ni Slovaci nemaju traume. Ali mi ulazimo u jedan ratni, krvoločni sukob i imamo jedan relativno mali broj ljudi koji smatra da je najvažnije da se zaustavi nacionalizam i bratoubilački rat, da prestane bombardovanje Dubrovnika. Ali koliko je bilo ljudi na prvim demonstracijama protiv bombardovanja Dubrovnika, ja mislim oko hiljadu.
U društvu dolazimo do jednog konglomerata onih koji protestuju iz potpuno različitih razloga, jedni za Veliku Srbiju, drugi za građansko društvo. Taj studentski protest 1992. godine je bio čak mnogo više vezan za umetnički izraz, kod nas na fakultetu, recimo, to su vodili dramaturzi, reditelji, i tako dalje, studenti i moram reći da je to baš bio studentski protest. Prve te šetnje su organizovane, uspele i neuspele, do RTS-a, do Dedinja – zabranjenog grada i tako dalje. Međutim dobra strategija režima – ignorisanje – je mnogo funkcionalnija da nešto ubije, jer ne samo što je režim ignorisao, već je ignorisala celokupna svetska javnost. Cela ta generacija onih koji su vodili, praktično se iselila, čak i pre završetka fakulteta.
Tako da svaki put kad bi krenuo protest, nas bi iznenadilo jer atmosfera je bila takva da smo nekako sa mrtvilom prihvatali sve što se dešava, a dešavale su se razne stvari. Moram da kažem da sami fakulteti uče o pravu na pobunu. Recimo moja generacija je učila o pravu na pobunu na istoriji svetske drame. Cela grčka tragedija nama je predavana kao politička istorija. Šta je Eshil zastupao? Izgradnju pravosudnog sistema. Ali nisu nam profesori nikad prenosili iskustva 1968. Tako da ni protesti koji su bili 1996-97, oni su bili okupljeni oko poštovanja izborne volje, „čuvamo glasove“. Znači oni opet nisu doneli kristalisanje pravih političkih stavova.
Ono što vidim kao najpozitivnije u ovim sadašnjim protestima, mislim da su dovoljno dugo trajali – za razliku, evo sad smo čuli, od 1968. kada je trajalo desetak dana. A ovo traje godinu dana. Moj utisak je da su se studenti apsolutno politički obrazovali, da je nivo znanja, političke artikulacije – šta je to demokratija, šta je to vladavina zakona. Rezultati ovog procesa možda će biti dugoročno viđeni, ne možda u ovim prvim trenucima, ali kada uporedim nivo opšte političke kulture studenata tokom ovih 30-ak godina, čini mi se da je ovo prva generacija koja je van odgovarajućih fakulteta političkih nauka, sociologije i tako dalje, dobila stvarno znanje o tome šta je demokratija, šta je direktna demokratija, koje su njene granice, ograničenja, pozitivna ali isto tako i prepreke u realizaciji nekih željenih ciljeva.
Milena Bogavac: Šta je tvoj utisak da su mladi nasledili, a šta je jedan baš autentičan generacijski, da kažem, gen-z pristup protestima i pobuni – što je takođe, možda se već može reći, donekle i globalni fenomen?
Katarina Beširević: Kada se bavim ovim otporom sada i 90-ih godina, glavno pitanje koje meni iskače u glavi je koliko može biti drugačiji otpor ako je on usmeren ka istim akterima i ka ljudima i ka režimu koji je donekle tu već 30 i nešto godina. Pored toga imamo ljude koji su bili aktivni u tom otporu 90-ih godina, koji su sada odlučili da stanu na drugu stranu istorije. Mnoge stvari se poklapaju. Ja bih pre krenula od onih koji su možda najočigledniji, a to su te polufizičke stvari – prostor, zvuk, parole, to je sve koliko-toliko isto. Ako govorimo o prostoru, tu je Rektorat, tu je Plato, tu je Filozofski fakultet. Međutim ono što novo ova generacija donosi je decentralizacija.
Kada su krenule blokade, blokirani su svi fakulteti u Srbiji, svi univerziteti, i to je ono što je posebno važno. Negde gde možda možemo da vidimo tu razliku, opet imamo šetnje koje su tada bile svakako aktivnije u gradovima, međutim bile su i međugradske. Sada su skoro svi šetali negde u nekom trenutku. Ono što je novo u ovim protestima je svakako taj momenat „student u svakom selu“. To je ono što je što je sasvim novo. Ovi protesti pošto traju godinu i po dana i mi vidimo kako se oni menjaju konstantno i svi to proživljavamo, oni više nisu taj otpor mladalački bunt.
Da se razumemo, studenti su politički akteri od samog starta, znači to su politički protesti, ti zahtevi jesu antikorupcijski, odnose se i na obrazovanje, na poštovanje demokratije, vladavine prava, ali su vrlo politički. Kad pogledate i te studentske zahteve, prvo četiri pa onda još dva, i kad pogledate njihovu političku artikulaciju ona je došla iz nužde. Oni su postavili te zahteve tražeći minimum minimuma: poštovanje demokratskih procesa i poštovanje pravne države. Zato kada govorimo o nekoj vrsti ideologizacije, ovde nema naročito toga. Ima naravno frakcija, ali oni su potpuno heterogeni kao i svi ljudi koji ih podržavaju. Sad dolazimo do toga da pokušavamo svi da se ujedinimo oko onoga što je zapravo taj minimum minimuma.
Zasad još da se osvrnem na to u okviru tih vrednosti, pošto se mnogo spekuliše oko toga kakve su studentske vrednosti, problem oko činjenice da su oni heterogena masa. Ono što sigurno znamo je i oni su to pokazali na samom početku svoje pobune kada su rekli i kada su izašli sa onom parolom „Nisi nadležan“. Oni se vode ustavom Republike Srbije. Oni se vode time – ja nisam pravnica, izvinjavam se – ali član jedan ustava kaže „Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava, socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima“. Ja mislim da to jako lepo pokazuje zapravo koje su to vrednosti ovog pokreta.
Samo još jedan momenat za kraj, ono što je što je izuzetno novo u ovim protestima je ta bezličnost pokreta koju smo videli, kritikovali i nismo, ali mislim da je užasno efektna kada imate kult vođe sa jedne strane i kult jedne osobe koja se propagira ovako ili onako iza tog demokratskog paravana. A sa druge strane njemu suprotstavljenu jednu zajednicu, jedan kolektiv, ali ja mislim da ono što je najveći možda doprinos studentskih protesta u ovoj borbi, pa ma kako se ona završila – ja sam optimista – jeste da i građani sada znaju sve to. Studenti idu od sela do sela, oni razgovaraju sa svakim, nama nedostaje te političke pismenosti i sada upravo kroz sve ovo što se dešava mi učimo i mislim da razgovarajući s ljudima polako ćemo i to apsolvirati.
Milena Bogavac: Gde vidite da je moguće da je jedna generacija nešto svesno nasledila, citirala, preuzela do druge ili gde možda vidite da je između dva talasa protesta došlo do nekog, studenti bi danas rekli „svesnog ograđivanja“. Dakle, da se baš radilo na diskontinuitetu i da su neke generacije htele da iskažu svoju posebnost ili nepripadnost nekim vrednostima, praksama i slično.
Srđan Milošević: 1930-ih godina, ma koliko da su studenti uglavnom bili organizovani – govorim o studentima u protestu – oko Komunističke partije, oni su se ograđivali od političkih aktera i govorili da nemaju veze sa političkim strankama. Ono što je interesantno recimo za 1960-te godine opet strukturno, oni su zapravo želeli da odu na neki način dalje od tog političkog sistema koji je uspostavljen, odnosno da ono što su njegove pozitivne strane da se to zapravo realizuje i ostvari. Kardelj, opisujući to što se stvara posle Drugog svetskog rata, kaže „Mi smo plebejska republika jakobinaca“. Na taj način opisuje Jugoslaviju. Znači i sad to treba da se ostvari, to je ono što treba da bude realizovano i kada se te ideje izdaju, omladina se buni.
Evo videli smo i ovo što je Milivoj citirao kao parole, odnosno zahteve, to je neki korak dalje u odnosu na ono što je taj režim. Strukturno radi se o tome da se omladina buni, želeći da realizuje najbolje unutar tog okvira koji je zadat i naravno da ode jedan korak dalje ili možda i više koraka. Ali u svakom slučaju zbog toga je 1968. godina u konkretizaciji zahteva potpuno drugačija od ovog što imamo danas i čini se da 1930-te godine više nalikuju savremenom trenutku nego recimo da pravimo nekakve paralele između današnje situacije i 1968. Jer smo mi strukturno sličniji tome, socijalistička Jugoslavija je jedan potpuno drugačiji kontekst koji mi danas – i kad je u pitanju njegova ekonomska struktura i politički sistem – čini mi se slabije razumemo nego Vizantiju.
Milivoj Bešlin: Malo o kontinuitetima, nešto o personalnim kontinuitetima. Već sam pomenuo, dakle, učesnici ili predvodnici revolucionarnog pokreta na Beogradskom univerzitetu 1930-ih su mnogi od njih 1968. imali, uprkos mogućnostima da dožive određene političke diskreditacije, imali su ne samo razumevanje, nego i pozitivan odnos prema 1968. Videli su negde i svoju mladost i uprkos tome što je režim demonstracije doživeo kao opasnost po sebe, da su oni ipak negde prepoznali te i svoje mladalačke ciljeve.
A onda imamo šezdesetosmaše i kako su oni reagovali 90-ih godina, da recimo neki od predvodnika protesta 1968. poput filozofa Mihajla Markovića, 90-ih su imali vrlo negativan odnos prema studentima. On je pisao i govorio najgore stvari o studentskim protestima 90-ih godina. Čak, recimo, ni Dragoljub Mićunović koji je bio predsednik Demokratske stranke, nije imao nepodeljeno pozitivan odnos prema studentima tokom 90-ih godina. A i onda imate 1996-97. godinu i tadašnje lidere studentskog protesta, gde su dvojica predvodnika ili amblematični predvodnici studentskih protesta 1996-97. godine daju najodvratnije i najbesramnije izjave o današnjim studentima. Mislim na dvojicu Čedomira, Antića i Jovanovića.
Kad govorimo o nekakvim ideološkim kontinuitetima, to svakako možemo da tvrdimo da je recimo studentski protest 1930-ih bio ipak najdublji i najrevolucionarniji. Oni zaista traže suštinsku revolucionarnu promenu, oni traže rušenje čitavog poretka kao takvog. Nema pozivanja na ustav, na vladavinu prava, oni su svesni da je sistem toliko truo, toliko nepravedan, toliko korumpiran da on mora revolucijom da se razori do kraja. Devedesete godine takođe studenti ne izlaze iz tog ključnog liberalno-nacionalističkog kapitalističkog okvira. Današnji studentski protest je ipak nešto teži za analizu, zbog toga što je on značajno heterogeniji, prvo duže traje, i on je strašno heterogen. Nekad mi se čini da je heterogen koliko i čitavo naše društvo.
Milena Dragićević Šešić: Ta kvarljivost lidera je upravo i proizvela ovu jaku želju studenata da budu bezlični. Mislim da je Katarina u pravu kad kaže da upravo jedina pametna i dobra reakcija na jedno društvo u kome se i dalje neguje kult vođe – na kraju, za Vučića, čuli smo od njegovih tokom ovih desetak godina želju da bude doživotni predsednik i tako dalje. Znači upravo to odbijanje i meni se to jako dopalo da studenti sami ne žele da preuzimaju odlučivanje na sebe. Pazite, kursevi liderstva su uništili moju struku. Englezi su krenuli negde od 1996-97. od te teorije kreativnih industrija i onda smo imali kurseve za mlade lidere, kreativno liderstvo i tako dalje, a sad dođe jedna generacija koja neće u tome da učestvuje i koja misli da može bez toga.
Druga jedna pojava o kojoj niko od njih ne govori, razvoj karijere je nešto što je kod nas došlo sa Bolonjom kao odgovornost univerziteta za razvoj karijere. A ova cela generacija obustavlja svoje studije i bitno ugrožava svoju karijeru i u ovom osnovnom smislu. A da ne kažem šta ova služba bezbednosti radi. Evo sad najnoviji događaj, studentkinja Primenjene, koja je kandidat na izborima lokalnim u Sevojnu, odbijena je kao bezbednosno nepouzdana da sa grupom svojih kolega i profesorom obiđe Palatu Srbija, Savezno izvršno veće, da vidi mozaike. Znači služba bezbednosti vodi, ona nije čak bila lider na Primenjenoj, ali je tamo u Sevojnu prepoznata i stavljena na listu kandidata i ona sad će postati neka vrsta lidera, to jest ova služba bezbednosti prepoznaje ko ima liderski potencijal.
Kao što su onog mladog Novosađanina zaustavili da uđe na koncert mađarskog pijaniste. To je nedopustivo. Znači država ipak pokušava da među njima nađe lica. Kad kažem država, mislim na aparate represije. Naravno, represija koja je usledila na umetničkoj sceni, naročito u unutrašnjosti Srbije – mislim da je to Šabačko pozorište, Leskovačko pozorište, Užičko pozorište, koje je vodilo vrlo značajne festivale i tako dalje, evo taj umetnički direktor traži posao u svetu. Jer nije što je on otpušten u Užicu. On nigde u Srbiji više neće moći da dobije nikakav posao.
Pa pazite, Studentski kulturni centar, pa Dom kulture Studentski grad, oni su ponovo oduzete institucije. I mi nažalost još uvek kao univerziteti i nismo baš nešto javno protestovali na način kako se te institucije vode, da ih vode ljudi koji su tu potpuno nezakonito. V.d. u ostavci recimo, Dom kulture Studentski grad, koji zabranjuje tribinu besmislenim izgovorima da nemaju sagovornika sa druge strane. A tema je osvetnička pornografija. Mislim stvarno, koga ćemo da dovedemo da bude sagovornik sa druge strane? Ima puno stvari koje mi ne ispratimo, a koje su kulturu do te mere pritisle da su ljudi digli ruke od toga i da o tome pišu i govore, jer kao pa šta se može drugo očekivati od takve strukture. A mislim da moramo mnogo više da govorimo.
Pitanje iz publike: Zdravo svima, ja sam Vladan iz Queer zbora Beograd, mi smo zbor koji okuplja pedere, lezbejke i trans osobe, i zajedno idemo na proteste. Imamo i druge aktivnosti u ovoj pobuni i naišli smo na neverovatnu podršku svih drugih zborova u Beogradu. Prošlog vikenda na onom Beogradskom maršu naša zastava se vijorila pored jedne od onih nemanjićkih zastava koju neko uvek nosi na protestu, pa su ti ljudi koji su je nosili posle nam lajkovali sve živo na Instagramu. Osim nas, vidimo neverovatnu prihvaćenost studenata iz Novog Pazara.
Hteo sam da pitam kakvi su primeri iz ovih ranijih era tih neočekivanih savezništava, šta smo imali u tim ranijim erama da neke sporedne grupe i borbe prosto budu prihvaćene kroz zajedničku borbu. Jer nama je to sada bitna tema, mi tražimo razumevanje za nas kroz zajedničku borbu, naspram nekih drugih metoda od ranije.
Milivoj Bešlin: Možda za 1968. da kažemo, dobro to je bilo samo nedelju dana, ali ono što će biti život studentskog pokreta, odnosno šezdesetosmaškog pokreta nakon završetka samog pokreta, to je da su zapravo i feminizam u Jugoslaviji i uopšte kvir studije i sve ostalo išlo iz tog šezdesetosmaškog pokreta, ne odmah, naravno, ali je išlo iz tih širih društvenih pokreta koji su u stvari imali negde rodno mesto u 1968. A čudna savezništva 90-ih ne moramo da pominjemo, to je Milena već govorila da istovremeno imate opoziciju koja nosi crni flor i nominalno makar deo te opozicije koji nosi crni flor za Sarajevo, osuđuje zločine u Bosni nad Bošnjacima, a mesec dana kasnije ode na Ravnu Goru pa slavi kolaborantski četnički pokret koji je počinio genocid nad Bošnjacima u Drugom svetskom ratu.
Milena Dragićević Šešić: Sve naše institucije, među kojima i akademske, pa i kulturne, u svojoj kulturi sećanja pamte samo slavne momente, ali nešto što je institucionalno precizno kodifikovano. Znači pozorište neće da pamti cenzuru, autocenzuru koju je ono samo napravilo, to neće uneti u svoju monografiju. Tek je 1997. čini mi se, Jugoslovensko dramsko pomenulo cenzuru predstave „Kad su cvetale tikve“ a pre toga je imalo jedno četiri monografije, na svakih deset godina oni izdaju po jednu. Atelje 212 ne pominje da je htelo da izbaci Miru Trailović i tako dalje.
Međutim, ni univerziteti u svom pamćenju, fakulteti, ne vole da se sećaju te negativne prošlosti. Kod nas na fakultetu recimo nećete naći u monografijama period Crnog filma i izgona profesora Žike Pavlovića, Aleksandra Petrovića i tako dalje. Ja sam svedok koliko je trajao i koliko je težak bio povratak Aleksandra Petrovića na fakultet. Vrlo je važno da to negde osvestimo i kakvi smo bili, a da još više zapamtimo i ko su oni koji su imali snage da ustanu uprkos većini kolektiva koji diže ruku.
Srđan Milošević: Voleo bih da kada sve ovo bude jednom juče, jel, i kada uđemo u neku novu fazu, pa verovatno i neke nove ustavne promene, možda iz akademske zajednice, od kolega pravnika trebalo da potekne – i to je ono što sam ja zamerao ustavotvorcima 2006. godine što nisu uneli u ustav – pravo na otpor tiraniji. Mislim da ta tradicija ovih borbi, a i iskustvo nam prosto nameće na jednu takvu pomalo maglovitu i ne uvek jasno artikulisanu i ne lako operativnu ideju – ali da to uđe u neku preambulu, u neku odredbu, pravo na otpor tiraniji. To je recimo nešto što bi moglo, posle svih ovih decenija, evo 100 godina će gotovo biti tih iskustava borbe, možda bi eto iz te zajednice da potekne to kao neka inicijativa da se pojavi u nekom ustavu.
Milivoj Bešlin: I ovo što je Vučić danas, i njegov režim, ali i ovo što je otpor njima jeste u ključu srpske istorije. I zbog toga je vrlo važno da osvestimo da je sve to nekakva naša tradicija, da je država uglavnom bila nedemokratska, autoritarna, represivna. S druge strane, demokratski refleksi su najčešće išli iz društva, bilo da je tu sad reč o intelektualnoj, akademskoj eliti ili mnogo širim slojevima društva. I zbog toga je vrlo važno stalno se prisećati da je društvo pluralno, da mi imamo te demokratske tekovine u našem društvu, da ih negujemo, da ih podstičemo, da budemo svesni njih i da radimo na tome da to društvo odakle nam dolaze ti demokratski impulsi i refleksi, bude što snažnije, a da država koja je uvek tu da nas nešto represira i maltretira i zlostavlja, bude što više ograničena i snagom društva, i snagom zakona i ustava.
Peščanik.net, 25.03.2026.
