Radio emisija 03.04.2002, govore: Slobodan Antonić, Zoran Stojiljković, Mladen Lazić i Svetlana Slapšak.
Svetlana Lukić: Nema ko ovih dana nije stao u red da predsedniku Koštunici lupi čvrgu. ‘Ne’ su mu rekli čak i njegovi dojučerašnji štićenici ili saveznici Nebojša Pavković, Dragiša Pešić, odnosno SNP, a bolno je i pomenuti da mu se na sednici Saveta odbrane usprotivio čak i Milan Milutinović.
Na sednici republičke skupštine oduvali su ga i Bane Ivković, Vojislav Šeselj i Borislav Pelević. To je nedopustivo ponižavajuća pozicija za jednog predsednika i političara u koga nade polaže najveći broj naših građana. Niko, pa ni politički protivnici, ne može da likuje nad ovim poniženjem koje je predsednik doživeo ovih dana, dok je osluškivao svoj probavni trakt čekajući da mu želudačna kiselina svari Haški sud, da bi nam na kraju rekao – uspeo sam. Aleluja, predsedniče!
U međuvremenu je učinio ono čega se plaši više nego đavo krsta – premijeru Đinđiću je u naručje bacio i poslednje delove kolača vlasti. Njemu je ostala ona reform-tortica koju su njegovi omladinci pre neki dan nosili upravo Đinđiću. Koštunici je ostao jedino general Aco Tomić. Uniforma načelnika Generalštaba je slobodna i plašim se da se u trenutku potpune političke izgubljenosti predsednik ne seti svog uzora, generala De Gola koji se u dramatičnim trenucima obraćao naciji u svečanoj uniformi nadajući se da će uniformom svom govoru dati dodatnu uverljivost i težinu.
Predsednik je možda i zbog toga što je, ne zna se tačno na osnovu čega, poverovao da dani viteštva i čednosti u politici nisu prošli, i sebe i nas želeo da prilagodi svom životnom i političkom ritmu. A to je izgleda ritam usklađen sa Srbijicom, koji kao želi da nam napravi, zemljicom koja će živeti u skladu sa smenom godišnjih doba i poljskih radova, oranja, drljanja, setve i žetve.
A Đinđić je dobio ono što je hteo i na čemu je tako vredno radio svih ovih meseci – ostao je sam na vrhu piramide moći.
Svi ministri u obe vlade su ga ovih dana podržali, ali povodom Haga, pa naravno i Rasim Ljaljić. Međutim, Rasim Ljajić je, da vas podsetim, u Novom Pazaru na skupštini svoje stranke rekao i sledeće: “Generalno podržavamo vladu ali to ne znači da podržavamo DS u onome što radi. Nismo za to da stranka sa 15-20% podrške ima 85% vlasti. Ko radi kao JUL, proći će kao JUL.”
Dejan Mihajlov čita pismo Vojislava Koštunice (snimak skupštinske rasprave): “Budući da sam voljom birača predsednik SRJ o dokumentu sam pregovarao i potpisao ga upravo u tom svojstvu. Zato je proceduralno jedino ispravno da uvodno izlaganje u raspravi o polaznim osnovama za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore održim ekspoze pred poslanicima savezne skupštine. Podsetiću, uostalom, da se nisam obratio ni skupštini Crne Gore, gde su uvodna izlaganja podneli oni koji su dokument potpisali u ime Crne Gore. Logično je da u Narodnoj skupštini Republike Srbije uvodno izlaganje održi predsednik republičke vlade Zoran Đinđić. Voljan sam, međutim, pre svega iz poštovanja prema narodnim predstavnicima Republike Srbije da se na kraju rasprave u Narodnoj skupštini Republike Srbije obratim poslanicima, nastojeći da odgovorim na njihove eventualne kritike i da otklonim nedoumice koje bi se možda mogle ispoljiti kroz raspravu. S uvažavanjem, predsednik SRJ Vojislav Koštunica.”
Vojislav Šešelj: Dokument je morao da pročita predsednik Narodne skupštine ili jedan od potpredsednika a nije mogao šef bilo koje poslaničke grupe. Ja vas pitam po kom osnovu je Dejan Mihajlov kao šef poslaničke grupe jedne partije ovde čitao pismo Narodnoj skupštini predsednika SRJ. To su dve nespojive stvari. Ovo je zapravo jedna vrsta privatizacije funkcije saveznog predsednika.
Borislav Pelević: Dozvolite mi da vam iznesem stav poslaničke grupe Stranke srpskog jedinstva. Smatram da je dužnost predsednika Koštunice da iznese uvodno izlaganje zajedno s predsednikom vlade jer su obojica saučesnici u stvaranju ove nakaradne zajedničke države koju su nazvali Srbija i Crna Gora. I zato ovo pismo koje me malo podseća na Titovo pismo, ne možemo kao poslanička grupa Stranke srpskog jedinstva da prihvatimo.
Nataša Mićić: Narodni poslanik Čedomir Jovanović.
Čedomir Jovanović: Mislim da se ne može dopustiti nikome da na kraju zasedanja izađe pred poslanike i tako degradira ne nas kao predstavnike građana Srbije već republički parlament i sve ono što on predstavlja u ovom društvu.
Nataša Mićić: Narodni poslanik Branislav Ivković.
Branislav Ivković: Najmanje što treba da uradi prema srpskom narodu jeste da dođe u ovaj parlament i izloži svoje stavove i motive koji su ga vodili i da sasluša do kraja šta mi ovde prisutni mislimo o svemu tome. Ovo što on želi da govori na kraju i ne slušajući nas, najmanje rečeno, na granici je s osnovnim elementima ponašanja. To nije korektno.
Dejan Mihajlov: Poštovana predsedavajuća, poziv ste uputili vi i vi treba da kažete da taj poziv više ne važi. Vi hoćete da prekrojite izbornu volju građana, da ne dozvolite onome koga su građani birali na to mesto da govori u ovom parlamentu. I ako vi želite da na ovaj način obeležite raspravu i donošenje odluke o budućnosti zajedničke države i da na ovaj način krenete da rušite sporazum i da rušite zajedničku državu, treba da vam služi na čast i treba da budete svesni onoga sto radite i da će istorija verovatno vrlo dobro znati da ceni ono što vi radite u ovom trenutku i da budete svesni odgovornosti, tačnije neodgovornosti koju ste preuzeli na sebe jednim ovakvim predlogom i jednim ovakvim gestom.
Nataša Mićić: Predsednik savezne države je pozvan. On ne želi da učestvuje u raspravi, želi da se pojavi samo da da završnu reč. To nije učestvovanje u raspravi ako se razumemo u parlamentarizam. Predlog gospodina Čedomira Jovanovića glasi da se izjasnimo da li narodna skupština želi da se predsednik savezne države obrati na kraju u završnoj reči. Kostatujem da je narodna skupština usvojila ovaj predlog. Nije prihvatila, izvinjavam se.
Branislav Ivković: Pošto smo razrešili problem s predsednikom SRJ koji je procenio da danas ovde ne treba da bude s nama i sa građanima Srbije, mislim da bi bilo dobro da upitamo predsednicu skupštine, po članu 83 poslovnika, zašto među drugim licima nije pozvala predsednika Republike Srbije koji i danas postoji. Valjda ne služi samo za to da bude izručen Haškom tribunalu. On je i dalje predsednik Republike Srbije i nijedan zakon koji je donela ova skupština ne bi mogao biti objavljen u Službenom glasniku Republike Srbije da ga on nije potpisao.
Nataša Mićić: Ali njegovog potpisa nema na sporazumu i zato ga nismo zvali.
Svetlana Lukić: Sada ćete čuti gospodina Slobodana Antonića. On je sociolog po obrazovanju, inače docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Slobodan Antonić: Nikada nisam bio pristalica nekakve teorije zavere ali u ovom trenutku mi se čini da iza ove situacije postoji duboki predumišljaj. Čini mi se da je ova situacija toliko tipična da pokazuje jedan sistem, a taj sistem se svodi na derogiranje svakog zakona i svakog ustava.
Meni se čini da priča da je mnogo važnije u ovom trenutku da se neka stvar obavi nego da se poštuje ustav i zakon, da se to prosto stalno ponavlja i to ne može biti slučajno. Čini mi se da se to namerno radi da bi se prosto stvorio nekakav utisak u javnosti da zakoni nisu nešto što moramo da poštujemo, i što treba da poštujemo i da je najvažnija celishodnost, odnosno da li sada neka mera postiže neki cilj. U ovom trenutku to su reforme, pre jedno deset godina to su bili neki nacionalni ciljevi. Dakle, uvek postoji neki cilj i uvek vlast u ime tog cilja krši zakone.
Moram da navedem jedan, po meni karakterističan primer te anestezije javnosti kada je u pitanju zakon – to je ono što se desilo prošle nedelje. Naime, elementarna stvar u parlamentarnom životu jeste da 20 poslanika može da postavi pitanje poverenja vladi. Član 20 koji kaže da se u stavu jedan sednica Narodne skupštine na kojoj se raspravlja o poverenju vladi ili pojedinom njenom članu održava najranije po isteku roka od tri dana a najkasnije 15 dana posle dana podnošenja predloga za izglasavanje nepoverenja. Mi smo prošle nedelje imali tipičan slučaj kršenja ovog poslovnika. Uopšte nije važno što su to u pitanju radikali, juče su bili radikali sutra može biti bilo ko drugi. Druga stvar koja je takođe suštinski važna je reakcija naše javnosti. Ne samo da su skupštinski izveštači o tome izvestili uzgred nego do danas nemate nijedan jedini komentar koji ukazuje na ovako elementarno kršenje demokratskog načela.
Moram da budem malo zloban i da kažem – kada se prošle godine desilo prebijanje onih učesnika gej parade, niste mogli da otvorite novine a da vam ne iskoče komentari povodom toga. Naravno da je to bilo strašno i naravno da to nije smelo da se radi, ali ovo je, po svojim zlokobnim posledicama, mnogo gora stvar. Dakle, svako ko se poziva na to odjednom je nekakav legalista. Legalizam je nešto što je već poprimilo pežorativne tonove.
Da se vratimo na priču o Hagu. Vi ne možete da kažete – čekajte, ljudi, ne može izvršna vlast da se meša u sudsku vlast, to je elementarna stvar u funkcionisanju demokratskog sistema a da vas ne optuže da ste legalista i da navijate za jednu stranku. Javnost je u potpunosti umrtvljena ili joj je skrenuta pažnja na drugu stvar. Naviknuta je na to da zakoni, poslovnici, ustav, pravila, nisu nešto što je važno i kako ćete imati stvarno ozbiljnu reformu sa takvom vlašću, sa takvom političkom klasom. Videli ste šta oni rade i kako se ponašaju pred kamerama. Čovek koji je bio u Solunu tvrdi da je glasao u skupštini, tu je i priča o onoj ‘zebri’. Dakle, kada se oni tako ponašaju pred kamerama, pred javnošću, možete misliti šta oni tek rade kada ih mi ne vidimo.
Bojim se da ćete vi ovu našu raspravu morati mnogo da sažimate i da će biti izostavljeno nešto od onoga što sam mislio da je važno da kažem. Ja bih voleo da ovo ostane zabeleženo i da vi to pustite, kada je reč o kršenje poslovnika.
Svetlana Vuković: A zašto vam je to toliko važno danas?
Slobodan Antonić: Baš zato što postavljate to pitanje danas, danas je to važno. Mi smo to potpuno zaboravili. Nema veze, radikali su takvi kakvi jesu, niko njih ne voli itd.
Svetlana Vuković: Ima veze.
Slobodan Antonić: Naravno da ima veze jer je to suštinska stvar.
Svetlana Lukić: Da li vi hoćete da kažete da su i mediji i novinari, koji sada imaju recimo drugačije mišljenje, po definiciji pod kontrolom Demokratske stranke?
Slobodan Antonić: Ta reč je prejaka. Ako se pod kontrolom podrazumeva nekakvo direktno plaćanje, okretanje telefona, onda je to prosto prejaka reč i to se tako ne bi moglo reći. A recimo nešto se može pripisati nedovoljnom obrazovanju ili neobaveštenosti novinara. Verujem da naši skupštinski izveštači i nemaju poslovnik niti prate pažljivo s razumevanjem ono što se u skupštini dešava. Druga stvar, mnogi urednici i istaknuti novinari, iako im se ne javi šta treba da rade, pretpostavljaju kako bi neka od strana volela da se o nečemu piše, da se o nečemu izveštava. Imate, naravno, i treći deo a on se odnosi na direktan uticaj. Nekoliko slučajeva je već dospelo u javnost, recimo Biro za informisanje Vlade Srbije zove “Vreme” pa traži od redakcije da neki članak koji još nije ni izašao proslede medijima, pa da se recimo to čita na Pinku u njihovim Info-top vestima. To je nešto što je organizovano, nešto što su te neformalne veze moći i nešto što je stvar neznanja ili slučajnosti.
Svetlana Lukić: A niste pomenuli još jedan slučaj, što je vrlo indikativno, da postoji nešto što su drugačija uverenja ili drugačije gledanje na stvari?
Slobodan Antonić: Tako je, ima i toga. Pardon. To je možda čak jedna od važnijih stvari jer mnogi novinari i mnogi ljudi koji pripadaju tzv. medijskoj eliti i akademskoj eliti – to je ona elita koja učestvuje u formiranju javnog mnjenja – stvarno iskreno veruje da je u pitanju jedan veliki reformski napor kome tako smetaju nekakva zakerala koja se pozivaju na zakone, ustave, pravila igre.
Svetlana Lukić: Ja bih volela da osim poslovnika još malo argumentujete tu opasnost koja nama preti od samog premijera, od načina na koji on vlada? Jesmo li mi u opasnosti s njim?
Slobodan Antonić: Da, odmah da vam kažem mislim da smo u opasnosti i mislim da naša i medijska i akademska elita prave istu onu grešku koju su pravili pripadnici i medijske i akademske elite početkom Miloševićeve vladavine. Tada se računalo ovako – čekajte samo da Milošević otera ove matore komuniste, samo neka on uradi taj posao, lako ćemo mi s njim. Tako sada isto znamo – ma mi svi znamo kakav je Đinđić, ma nije važno kakav je on ali samo da on završi ovaj posao tih početnih reformi i da mi uzmemo pare pa ćemo posle lako s njim. Ali od toga lako s Miloševićem – 13 godina posle toga je on ostao na vlasti.
Postoji drugi primer koji je možda bolji za autoritarnog premijera. To je primer Mečijara iz Slovačke. On je takođe tako došao na vlast, s reformama, sa uključenjem u Evropu, na kraju su ga 1998. godine jedva oterali. Đinđić je vrlo vešto uspeo da zaposedne glavne poluge moći koje su ostale posle Miloševića. S kontrolom Miloševićeve strukture moći, s izvesnom dobrom podrškom koju je imao u javnom mnjenju i s dobrom zaleđinom koju ima na zapadu, Đinđić zaista može da napravi velike probleme. Vrlo lako se može desiti da zbog nekakvog kiksa, i to ozbiljnog kiksa, reforme ne uspeju. Ako ne uspeju reforme, onda ćemo imati priču – evo, ovaj naš narod ima problema s reformatorskim snagama, ovaj narod zapravo i ne želi reforme. Nije uopšte tačno. U ime tih reformi mi moramo imati jednu odgovornu reformatorsku političku snagu. Ne kažem da je Đinđić u potpunosti loš, ne kažem da je on đavo. Kontekst u kome se nalazi Đinđić koji se stvara oko njega jeste takav da se vrlo lako može desiti da i te njegove najgore strane dođu do izražaja i onda možemo imati nacionalni problem, da ne kažem nacionalnu katastrofu.
Svetlana Lukić: Kao neki mali zli demijurg?
Slobodan Antonić: Pa da, ali ne mora biti. Jedna od onih uzrečica koje se često pominju jeste da je put u pakao popločan dobrim namerama. Čak možete imati dobre namere koje proizvedu rđave posledice. A šta tek da kažete za namere koje nisu sasvim dobre ili koje su ambivalentne. Imate dobre namere ali i loše namere. Možda neko zaista hoće da sprovede izvesne reforme ali pri tom i da sprovodi te reforme, da uzme možda neki procenat od tih reformi i da uzme političku dobit od reformi. Zapravo, da glavna kontrola društva ostane u njegovim rukama.
Svetlana Lukić: Kada je u pitanju predsednik Koštunica, imate li šta njemu da zamerite?
Slobodan Antonić: Da. Meni se čini da i jedna i druga struja kod one druge pojačava negativne osobine. Na jednoj strani imate to brzanje i petljanje premijera Đinđića, a na drugoj strani imate preteranu sporost, neodređenost, nedefinisanost, odsustvo jasne vizije. Oni jedan drugome pojačavaju loše strane. Imam daleko manje primedbi na Koštunicu nego na Đinđića zato što je Đinđić uspeo da uspostavi mnogo veću kontrolu. Koštunica od tih operativnih centara moći kontroliše jedino vojsku. Đinđić kontroliše mnogo više centara moći, od finansijskih, preko medijskih do naravno operativno-policijskih centara moći. On je u mnogo većim iskušenjima i naravno zato pravi i mnogo veće greške pa zato i ljudi koji o tome govore prirodno mnogo više ukazuju na njegove greške nego na greške ovog čoveka koji kontroliše samo manji deo vlasti.
Svetlana Lukić: Mora biti da imate neki odnos prema idejama koje je on zastupao. Spretno, nespretno, sporo, ne znam šta. Ali da li su ideje u redu po vašem mišljenju? Da li razabirete te ideje?
Slobodan Antonić: Čini mi se, na osnovu postupaka gospodina Koštunice, ako me pitate za moje lično političko opredeljenje, da mi je ta nekakva politička vizija društva koju on nudi bliža nego politička vizija koju nudi predsednik Đinđić. Reći ću vam kako ja to vidim, ali to možda nije tako. Ja vidim da predsednik Koštunica ima viziju Srbije kao društva koje je recimo slično Grčkoj ili Portugaliji. To je društvo malog čoveka, u kom je mali čovek zaštićen i gde je njegov posao zaštićen zakonom. Zapravo, znate kada nešto radite ili kada imate neku imovinu, kiosk ili nešto, da ste zaštićeni zakonom. To nije društvo velikog biznisa i to nije društvo velikih prihoda. To je društvo jednog malog čoveka koji je relativno siguran i stabilan. Nasuprot tome, imate viziju premijera Đinđića. To je vizija društva kao jedne multinacionalne kompanije s mladim i lepim ljudima koji su obučeni u skupa odela, sa mobilnim telefonima, s puno kompjutera gde zapravo čitava Srbija funkcioniše kao recimo “Siemens” ili neka multinacionalna kompanija. To je ona vizija koju imate kada odete u London, u Siti ili kada odete u Njujork. Meni se čini da Srbija ne može biti takvo društvo, teško može da bude takva. Može biti takvo društvo samo ukoliko imate jedan vrlo ograničen, uski sloj tzv. kompradorske buržoazije ili kompradorske inteligencije. To je ona inteligencija ili buržoazija koja je finansijskim i drugim vezama tesno povezana s inostranstvom, sa zapadom, s nekim kompanijama ili sa nekim finansijskim centrima a da ostatak stanovništva, kao recimo u Brazilu, Brazil je dobar primer, ostatak stanovništva uglavnom prebiva u siromaštvu, neznanju, nezakonitosti, prepuno mafije. Meni se čini iz te vizije da teško možete od Srbije da napravite Siti ili njujoršku berzu, da je Srbija ipak nešto što je mnogo bliže Grčkoj i Portugaliji nego “Siemensu” ili “Krupu”.
Svetlana Lukić: Šta je to, da li je to neki mali kapitalizam s humanim licem?
Slobodan Antonić: Da. Ta priča o modernizaciji uvek se na kraju završava tako što modernizacija nije uspela a ostao vam je autoritarizam. Dakle, Stojadinović je imao taj modernizacijski deo, ništa od toga nije bilo, ostao je autoritarizam. Tito je imao modernizacijski deo, ništa nije bilo, ostao je autoritarizam. Đinđić ponovo ima neki modernizacijski deo. Bojim se da ćemo imati opet taj slučaj.
Zoran Đinđić: Za jedno društvo od sedam, osam miliona stanovnika treba najmanje 100.000 ljudi koji svakoga dana aktivno sprovode promene. Da ih je samo 1.000, ja bih bio srećan.
Sutra će meni neko iz Svetske banke da kaže: “Izvinite, gospodine Đinđiću, vi tražite investicije i tražite finansijsku injekciju. Pa uzmite tih sedam milijardi koje ste lepo promenili u evro i ako vaši građani nemaju poverenja u vas, zašto bih ja iz Vašingtona imao poverenja u vas? Ja vas ne poznajem, vaši građani vas poznaju. Do viđenja.
I nemojte da se zavaravamo. Vi sada aplaudirate na radikalne predloge ali sutra kada bude istraživanje javnog mnjenja i izbori onda ćete glasati za legalizam, a legalizam je to da ti direktori sede u firmama jer mi nemamo pravo da ih mimo suda pomerimo, a sudije ne mogu da budu pomerene jer Vrhovni sud to neće. I tako u krug. Ne čudim se što se to tako dešava, čudim se da mi uopšte napredujemo uz sav taj balast koji nosimo na leđima i uz sve te optužbe da kršimo zakon svakoga dana zato što smo ovoga poslali u Hag, zato što ćemo neke druge poslati u Hag. Da vršimo državni udar, da radimo ovo i radimo ono, a da sam se ja pitao u pravom smislu te reči i da sam ja imao 5. oktobra podršku od 60% ljudi, drugačije bi Srbija danas izgledala. Ali ja sam imao 3,4% podrške. Ako ste gledali istraživanja javnog mnjenja posle toga za šta je narod, to što sam ja zastupao tada je zastupalo 4% ljudi. Danas je to četiri ili pet puta više, ali to je danas. Sada je kasno. Šta da radimo? Neke stvari ljudi shvate malo kasnije nego što treba, ali bolje ikad nego nikad. I mislim da većina naših ljudi danas počinje da shvata da ne možemo da pravimo kompromise, da smo izgubili toliko vremena, da ne možemo da spavamo, da ne mogu puževi da nam diktiraju tempo. Mi moramo da se krećemo brzo jer smo deset godina izgubili, i pre toga još nekoliko desetina godina. I svi oni koji kažu – to mi je brzo – mislim da nemaju pravo da izigravaju lokomotivu, neka budu u zadnjem vagonu, ili u vagon-restoranu, neka se klackaju i neka puste da ih mi nosimo.
Bio sam pre mesec dana u vladi i došao je jedan čovek, socijalni slučaj, ima troje dece, iz Beograda je, i kaže – ja hoću kod premijera, nemam šta da jedem, nemam čime da nahranim decu. Rekao sam neka dođe. On je došao i ispričao mi taj svoj tragični slučaj. Onda sam pozvao predsednika Izvršnog odbora grada Beograda. On je rekao da taj čovek dođe odmah, u gradskom zelenilu može da dobije posao za 200 maraka mesečno, ne trebaju mu kvalifikacije, samo mora da ustaje u pet ili četiri ujutro. Ja sam rekao ovom čoveku da smo našli posao za njega. Gde? Gradsko zelenilo. Nije otišao. Nije otišao! Kada sam ja imao problema s novcem, radio sam sve što je donosilo novac. Ja sam imao doktorat Filozofskog fakulteta, jednog od najuglednijih u Nemačkoj, vozio sam autobus jer sam imao visoku zaradu za to, pre nego da predajem studentima za tri puta manje para jer mi je važno bilo da skupim malo para i da budem finansijski nezavisan. Ako hoćete da zaradite novac, i da imate status, i da se lepo osećate, i da ustajete u devet sati, to nije moguće, bar u ovom trenutku u našem društvu.
Ova vlada je na prvom mestu po uspešnosti tranzicije za proteklih godinu dana. Sviđalo se vama to ili ne, mi smo za godinu dana uradili nešto što druge države nisu za pet godina. To što smo mi sto godina iza njih, meni je žao. Ako vi mislite da možete s jednom potpuno upropašćenom zemljom za godinu dana da dođete u situaciju da dođete u banku i uzmete kredit pod normalnim uslovima, bojim se da ste promašili zemlju. Otiđite u Švajcarsku pa ćete dobiti kredit takav kakav hoćete. Ako neko u Srbiji zna kako bolje da vodi zemlju, ja ću mu biti zahvalan, moja porodica će mu biti zahvalna. Njegovu sliku ću da stavim na zid. Rešite probleme u Srbiji ako možete, ali dajte da mi neko kaže kako. Dosta mi je toga da svi znaju da nije dobro i da bi moglo i bolje ali ja nisam čuo ni od koga kako bolje. Ne znam koliko vi spavate. Ja spavam pet sati dnevno, nemam subotu, nemam nedelju. Moja porodica me ne vidi. A ta priča da nismo zadovoljni – nisam ni ja zadovoljan. Mi hoćemo da normalno ustanemo, da odemo na posao, da radimo, da imamo radno mesto, da dođemo kući, da čitamo novine kao svi normalni ljudi, da dobijemo platu, da vodimo decu u šetnju, da idemo na more, zato što smo mi evropski mentalitet. Ali ko će to da finansira? Mi se stalno žalimo, ne daju nam koliko treba da nam daju. Hoćete da čujete moj lični stav? Šta ima ko nama da daje u principu? Zašto bi neko nama nešto davao? Kome mi dajemo? Mi imamo 1.300 dolara po glavi stanovnika i imamo takav život kakav imamo. Zamislite da imamo još po 1.000 dolara po glavi stanovnika. A znate koliko bi to bilo para? To bi bilo deset milijardi dolara. Znači da nama neko da sada deset milijardi dolara i da to podelimo na deset miliona ljudi po hiljadu dolara, mi bismo imali samo dve i po hiljade dolara i bili bismo jedna veoma siromašna zemlja. I ostalo bi isto. Nije stvar u tome da nam neko da. Stvar je u tome da mi stvorimo sistem koji pravi novac, da stvorimo zdravu ekonomiju koja će da stvara. To što vam neko daje je kao kiša u pustinji koja padne, upije je pesak i toga nema. Stvar je u tome da se u našem društvu stvaraju strukture, gde ljudi proizvode, gde ljudi stvaraju dobit, na milion mesta da se stvori po hiljadu dolara mesečno, to je budućnost. Tako je kako jeste, mi mislimo da ima šansi da uspemo ali ne mislimo da može bilo šta da se dobije ako sada bacimo ping-pong lopticu i kažemo – aha, ti si nam obećao pet milijardi, gde je mojih pet milijardi. Daj da mi da neko pet milijardi jer, eto, iznevereno je predizborno obećanje. Slagao si nas. Čudna mi čuda. Mogu da vam kažem, biće najcrnji mrak u ovoj zemlji za mesec ili dva dana. I to je moje obećanje. I ako bude malo bolje, ja ću da kažem – vidite, desilo se mnogo bolje nego što sam obećao. Šta imate vi od toga ako vam neko kaže – u ovoj zemlji ne može ništa da uspe, u ovoj zemlji će sve da propada. Ja verujem u budućnost ove zemlje i kada vam nešto kažem, ja vam ne obećavam. Ja verujem da se to može desiti i nemojte da me držite za reč i da kažete – ti si verovao, znači kriv si. Bolji je onaj koji nije verovao. Bolji je onaj koji je rekao da ne može ništa da uspe, i koji je mudar, i koji kaže – ja sam još unapred rekao da ne može ništa da uspe i bio sam u pravu. U Srbiji je uvek u pravu onaj ko tvrdi da ne može ništa da uspe jer na kraju se tako desi. Hajde da preokrenemo to i da budu u pravi oni koji veruju da može nešto da se desi.
Svetlana Lukić: Gospodin Đinđić je tako u Pirotu govorio Piroćancima. To je deo one njegove turneje “Srbija na dobrom putu”, na kojoj je od ljudi tražio razumevanje i odricanje a u velikoj meri i promenu mentaliteta. Ima jedna sintagma koja je vrlo često u upotrebi u poslednje vreme – zvuči dosadno ali ozbiljne stvari su u pitanju. To je taj socijalni dijalog. Pre neki dan je u Press-klubu Medija centra razgovarano o tome. Govorili su, između ostalih, profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković i profesor Filozofskog fakulteta Mladen Lazić.
Zoran Stojiljković: Vlada priča o socijalnom dijalogu u međuvremenu širi manevarski prostor time što pre nego što dođe do ravnopravnog dijaloga donosi sve zakone, znači da odradi sve što može, da stvori onakvo zakonodavstvo ili okvire koji njoj odgovaraju. Svi vi koji ste platili štrajkove znate kako stvar ide. Ide tako što stvar traje sedam do deset dana ako su zaposleni uporni, a vlada ima četiri linije odbrane. Prva linija odbrane su resorni ministri koji vas primaju, s vama razgovaraju nekoliko dana i nisu praktično ovlašćeni da završe stvar. Druga linija odbrane je recimo Ministarstvo rada i Ministarstvo za socijalnu politiku da bi se onda pojavila treća gde se pojavljuje ili ministar privrede, ili ministar finansija ili neko iz Ministarstva za finansije i na kraju kada treba efektuirati neki dogovor i priču o tome da je nekakav kompromis postignut, onda se pojavljuje i premijer Đinđić.
Poruka je jasna, i to su zaposleni shvatili, ne gubite vreme sa svojim resornim ministrima i ovom drugom linijom odbrane, razgovarajte samo ako je tu Ministarstvo finansija i ono pruža nekakve garancije da je to moguće jer priča o centralizaciji sredstava u jednoj kasi koju drži Đelić, ili ne znam ko, dovoljno je osvešćujuća da shvatite u kakvim razgovorima i u kom okviru morate razgovarati. Prema tome, mislim da mi od zaposlenih i od sindikata možemo očekivati da igraju ne ulogu socijalnih demagoga i kočničara reformi nego snage u prilog promenama pod pretpostavkom da se ispune tri uslova. Jedan uslov je da zaposleni imaju osećaj da je vlada kompetentna i da se bavi pravim pitanjima, što bih ja mogao da kažem tek za deo vlade, ovaj mali koji zovemo ekspertskim. Druga stvar je da je ta vlast mnogo manje korumpirana i da se bori s korupcijom za razliku od prethodne, jer onda imate osećaj da ste svi na nekakvom brodu i da se nešto kreće u pravom pravcu, i, naravno, treći dopunski da su efekti krize relativno socijalno pravilno raspoređeni. Radnici će pristati i da ostanu trenutno bez posla ako će u koloni onih koji gube posao biti prvi neuspešni socijalistički menadžeri ili gubernatori svake od vlasti, a i ova vlast postavlja u preduzećima svoje ljude, deli plen a ne polazi od kompetentnosti.
Mladen Lazić: Ono što je problem s političkim elitama jeste što se one, nažalost, sve više i više usmeravaju prema onome što analitičari elita zovu tzv. podeljene elite. Podeljene elite su one elite kojima je apsolutno prvi princip borba za vlast a najbolji rezultat borbe za vlast je ako je protivnik uništen, tj. ako nema protivnika. Reforme su u stvari, i to je ono što je najopasnije, sada instrumentalne. Koriste se za to da bi se porazio protivnik, ne zato da bi se izvela reforma nego da bi se s jednom ili drugom koncepcijom reforme porazio politički protivnik. I u takvoj situaciju mi imamo jednu smešnu podelu, ja to tako zovem. S jedne strane imamo neprincipijelne pragmatičare, prepoznaćete o kome se radi, principi nisu važni, važno je da mi ostvarimo napredak u reformama. Ali osnovni cilj te pragmatičnosti nije da se zaista postigne reforma, nego pragmatično je ako se zaista porazi protivnik. S druge strane su isto tako prividni principijelni nerealisti. Opet znate o kome se radi. Kod njih navnodno nije važan realitet, važni su principi, ali šta je opet osnovni princip koji oni opet slede, održavanje političke vlasti. U takvoj situaciji imamo ekonomske elite koje su u stvari politički zatočenici stranaka na vlasti jer ih ove postavljaju i skidaju, a isto to zbog dominacije države važi i za privatni sektor. I privatni poslodavci su zatočenici politike kao što su bili i u ranijem sistemu dominantni, tako da se i oni prestrojavaju prema političkim potrebama.
Kada je reč o sindikatima, tu postoji ozbiljan problem. Mi imamo sindikate koji su i dalje sumnjive legitimnosti, stari sindikat se nije delegitimisao u odnosu na svoju političku bliskost vladajućoj stranci, novi sindikati, ne jedan nego masa novih sindikata, u stvari su razjedinjeni, atomizovani, potpuno je nejasno koga predstavljaju. Ne znam još uvek da li je priča o 20 sindikata u JAT-u štamparska greška ili realnost. To nisu sindikati, to su uske interesne grupe koje su međusobno konfliktno orijentisane. S druge strane, stanovništvo je takođe dezorijentisano zbog političkih sukoba koji odvlače energiju svih pa i stanovništva i, treće, postoji ta užasna zbrka u svesti. Većina ljudi još nije raščistila u svojoj svesti, oni su još samoupravno orijentisani. Imate fantastične recidive samoupravne svesti u smislu “naša preduzeća, ne damo našu imovinu” iako ta preduzeća nikada nisu bila njihova. Situacija je sada izrazito pogodna za demagoške manipulacije. Međutim, nema ozbiljnih demagoga na sceni. To je situacija koja je još uvek dosta dobra za trenutnu političku elitu ali je vrlo opasna dugoročno jer nikada ne znamo odakle može izroniti uspešan demagog i manipulator. Ono što bi bilo brana svemu tome jeste javna odgovornost koje nema ni unutar političke elite ni unutar bilo kojih grupa, nema unutar novinarstva, krajnje neodgovorno novinarstvo i, nažalost, takođe među intelektualcima. Problem je u tome što su nezavisni intelektualci potpuno brojčano marginalizovani s obzirom na to da je velika grupa intelektualaca isuviše tesno sarađivala s DOS-om u Miloševićevskim vremenima da bi sada mogla da se postavi nezavisno. Veliki broj njih je u aranžmanima s vlašću.
Zoran Stojiljković: Stranke na vlasti bitna pitanja za zaposlene i za sudbinu promena koriste za političko potkusurivanje. Podsetiću vas na Zakon o radu. DSS, u kome je po istraživanju najviše procentualno radnika, trgovao je podrškom izmenama nekih članova dok se nije dogovorio s ostalima u DOS-u. Doveli su dijalog do karikature razgovora sindikata s poslaničkim grupama u sekund do 12.
Mladen Lazić: DOS kao koalicija počeo je da trguje položajima od samog početka, dakle ta trgovina koja je na početku uspostavljena vodila je toj logici sve oštrijih i oštrijih sukoba koja ne mora nužno da se završi uspostavljanjem rata – svi protiv svih – ali je na dobrom putu da to bude. A kao primer šta pod tim mislim uzmimo ovo što sve najviše zanima, to je isporuka osumnjičenih u Hag. Mislim da niko sa zdravim razumom ne može da prihvati činjenicu da je Vlada Srbije mogla da isporuči Miloševića relativno lako, uz sve rizike, a da sada ne može da isporuči nekog beznačajnog, nekog ko nikoga ne zanima. Kriza se namerno proizvodi, kriza koja je užasna po tome kako se proizvodi postaje sve opasnija i opasnija, dakle Šainović postaje opasniji nego Milošević zbog krize koja se proizvodi zato da bi se druga strana, ili prva strana, pokazala kao neprijatelj reformi, kao neko ko ugrožava reforme, ko može sve da dovede u pitanje. Dakle, nešto što je moglo da bude prilično trivijalno proizvodi se u krizu s nesagledivim društvenim posledicama radi političkih obračuna.
Svetlana Lukić: Svetlana Slapšak, čije tekstove i komentare čujete često u emisiji Peščanik, ovih je dana u Beogradu. Gospođa Slapšak predaje antropologiju u Ljubljani.
Svetlana Slapšak: Došla sam u Beograd iz Skoplja i to preko Kosova. Zatim sam iz Prištine krenula prema Beogradu prvo kolima do granice, a od granice su me čekala druga kola. Međutim, na granici me nisu pustili jer kako sam ušla u Jugoslaviju s one strane gde se Jugoslavije ne priznaje, dakle niko ne udara pečat u moju slovenačku vizu, ja sam se zapravo našla ilegalno na teritoriji Srbije, na gornjoj, severnoj granici Kosova koju kontroliše vojska koja nema pravo da udara pečate, niti ih uopšte ima, tako da sam ja po savetu vojnika morala da se vratim kroz Kosovo u Makedoniju pa da uđem zvanično u Jugoslaviju tamo gde udaraju pečat na vize. Ja to nisam mogla jer sam već potrošila makedonsku vizu. Ukratko našla sam se u granici između dve granice, moja uobičajena situacija, to sam doživela već nekoliko puta, čekala sam dva sata dok nije stigao poziv iz Beograda i dozvola da prođem.
Jedno od mnogobrojnih graničnih iskustava. Ne znam kako će se završiti jer treba da izađem na još jednu granicu bivše Jugoslavije, ali moram priznati da se sada osećam mnogo lakše jer ni samo ime Jugoslavije ne postoji, niko više ne može da ga falsifikuje, to je sasvim sigurno samo prošlost i u prošlosti se lakše živi nego u sadašnjosti. Sada je situacija manje-više jasna. Sem dela Srbije, i sem Hrvatske, gde se to manje vidi, i sem Slovenije, gde to nije slučaj, ostatak bivše zemlje je protektorat međunarodnih snaga i moram da priznam, bez obzira na moje duboko uverenje u racionalnost takve politike i u njene koliko-toliko dobre početne rezultate, na kraju krajeva ipak se konstituisao parlament na Kosovu i slično, da je osećanje da vam strani vojnik, a to vam sada govorim iz svoje veoma daleke prošlosti, gleda u pasoš – ipak odvratno.
Što se Evrope tiče, evropska pravila što im prilazite bliže postaju sve antipatičnija ali to je normalno za administrativne ugovore. Za administrativne dilove je potpuno jasno da nije reč ni o kakvom naročito jasnom ideološkom projektu nego, naprotiv, o jednoj surovoj i neprijatnoj administrativnoj realnosti. U svakom slučaju, ne znam da li je kapitalizam najbolji izlaz za svet kada ga danas gledamo kako izgleda sa siromaštvom, užasom, bedom, ratovima, zagađenošću, bolestima i glađu. Ja više jednostavno lično ne mogu da verujem da je to najbolji izlaz za svet. Pitanje je samo da li je to faza kroz koju moramo da prolazimo. To jeste novi kolonijalizam i to dosta jasno vidimo u Sloveniji sada. Imate recimo taj primer koji je za mene stalno bio zastrašujući. Intervjuisali su nekakvog nadutog mladog Nemca koji je pre nekoliko godina kupio jednu slovenačku fabriku, otkupio, i sada je gospodin odlučio da otpusti sve radnike a da fabriku prenese u Češku gde je jeftinija radna snaga. Drugim rečima, mrcina je došla, posisala sve znanje i tehnologiju koje nije imao tamo i sada to odnosi na drugo mesto, a pustio je 500 radnika da umiru od gladi. To je zaista zastrašujuće i cela ta stvar se vraća na ideološku premisu – kakav je sistem u koji ulazimo, koji već vidimo kako funkcioniše na raznim mestima.
U Sloveniji je bilo neprijatno iznenađenje u vidu ledenog tuša kada je Evropa objavila koje kvote daje slovenačkoj poljoprivredi. To je bilo potpuno strašno i ljudi su se zaista zaprepastili. U toj situaciji ste mogli da čujete argumente s desnice koji su prvi put posle mnogo godina zvučali koliko-toliko razumno koji se tiču upravo upropašćivanja celog jednog sloja. S druge strane, kada vidite one zaista razmažene evropske seljake koji bacaju hranu umesto da je poklone Africi i koji traže još para, i još para za prljavu tehnologiju kojom proizvode odvratne proizvode koje mi treba da kupujemo jer smo manje privilegovani, cela ta stvar stvarno smrdi na sve strane. Ali šta da radimo, to je situacija koju smo prihvatili.
Problem je u tome što je nastala pometnja upravo oko 5. oktobra povodom toga što mnogo ljudi još smatra da je glavna stvar juriti komuniste i biti veliki antikomunista u situaciji kada smo deset godina i više, 13 godina Miloševićeve vladavine proveli u jednom sistemu koji je bio otvoreno antikomunistički ali se istovremeno pretvarao da je komunistički. Nekoliko puta smo se moji prijatelji i ja pitali da li je to upravo zato da bi sprečili svaku ponovnu pojavu ideje jednakosti. U tom smislu možda pripisujemo suviše veliku veštinu Miloševiću i njegovoj supruzi ali mi se čini da je to lovljenje komunista danas i taj neki ofanzivni antikomunizam nešto beskrajno lažno, prvo zato što je strašno mnogo tih ljudi imalo komunističku prošlost, drugo zato što i oni koji nisu imali komunističku prošlost, nego antikomunističku, konačno bi morali da revidiraju svoje ideje, da se pitaju gde sam ja to sada, šta ja to radim, o čemu ja to mislim i kako ja to mislim. I kada bi taj proces pošteno obavili bilo bi im sasvim jasno da je taj lov potpuno besmislen i da služi samo da stvara laži iz kojih se ne može izvesti nikakva konkretna pozitivna politička akcija.
U normalnoj politici levica mora da postoji, ukoliko mi imamo korene koje imaju zapadnjaci koji su danas antiglobalisti, recimo treće, četvrte generacije, ljudi koji su se u tome izveštili, onda to treba da izmislimo jer na političkoj sceni mora postojati neka vrsta ravnoteže, neka vrsta dijaloga, neka vrsta konflikta, pozitivnog konflikta koji će se rešavati na izborima i van njih. U tom smislu izmišljanje, ako hoćete, nove levice jeste nešto što je prosto zadatak onih ljudi koji mogu i umeju da misle. Oni ljudi koji to odbijaju su ne samo neodgovorni nego zapravo ja bih ih proglasila paradoksalno kukavicama koje suviše čuvaju i suviše vole svoj dragoceni položaj antikomunista da bi ga napustili za neprohodnu džunglu i nejasnoću i neutabane puteve koji nas sada čekaju. Jedanput smo u prošlom veku imali beskrvnu revoluciju, 1968. ne vidim zašto se taj intelektualni potencijal ne bi probudio i danas.
Što se Haga tiče, to je sud koji ima dugačak, dosadan, zamoran proces koji nije najprijatnije gledati na televiziji i lažni utisak koji se dobija kada se gleda Miloševićevo suđenje o njegovoj supremaciji je zapravo porazan, kada vi analizirate to šta se zaista saznaje u tom procesu. Saznaje se njegova nehumanost, saznaje se koliko je bezdušan, koliko zapravo mrzi ljude, koliko nema nikakvog razumevanja za onoga drugoga, za nekakvog bednog svedoka. I to što se svedoci ne snalaze ili su senilini, ili su bedni, ili su nikakvi, to ne znači apsolutno ništa. Slika je mnogo jasnija nego što sam ja uopšte mogla da zamislim pre početka suđenja i u tom smislu to fanatizovanje oko suđenja i taj neverovatan rad mašte koji se beleži o tome kako je Milošević superioran jeste stvarno žalostan pokazatelj nesposobnosti vlasti da sama učestvuje u organizovanju javnog mnjenja.
Vidim jednog čoveka koji nije dorastao svom položaju, to je sve. Ništa me drugo ne zanima. Vidim čoveka koji bi hteo da bude istovremeno i vodeći mislilac naroda i političar, i da je ta stvar propala. Ne vidim vodećeg mislioca i ne vidim dobrog političara. Ni jedno ni drugo. On se stvarno zapetljao u veoma komplikovane odnose između svoje partije i svojih privrženika i državnog aparata. On to očigledno ne ume da kontroliše i u toj situaciji verovatno je najbolje sačekati izbore pa da oni kažu nešto o njemu, s tim što bi mediji morali da obave mnogo radikalniji postupak analiziranja njegovog govora, njegovih izjava, njegovog stava i svega ostalog. Ja samo vidim čoveka koji jednostavno nije u stanju da odgovori visini zadatka. Ništa lošije ne bih rekla o njemu, premda je njegov način govora za mene potpuno stran, on nema prave veze s realnošću, ne poštuje mišljenje drugih i ono što je najžalosnije od svega – pokazuje politiku kao nešto beskonačno sterilno, i politički diskurs kao nešto beskonačno dosadno, u čemu se ponovo samo prepoznaju obrisi namigivanja, namigivanja kao sistema razmišljanja a ne nekog zaista sistema razmišljanja. Mislim da je prilično pretenciozno to što on misli da može da svoj način mišljenja prezentira tzv. narodu. Narod većinu toga ne razume, razume samo namigivanje i onda se sve svodi u stvari na jednu jeftinu strategiju i ništa drugo.
Postoji jedan problem u oba slučaja, i kod Koštunice i kod Đinđića, pošto ih znam obojicu iz starih dana. To je da Koštunica smatra da je njegov akademski prostor, teorijski prostor sada na vlasti, da je on vlast koja daje istinu koju narod treba da čuje. Što se tiče Đinđića, stvar je potpuno drugačija. To je čovek koji se seća da je nekada bio u akademskoj sredini i koji sada nalazi ne samo beskonačno polje i mogućnosti nego bogami i dobar deo zadovoljstva u tome što govori prosto. On je otkrio da se može govoriti jednostavno. To je taj problem između njih dvojice. Obojica, i jedan i drugi, pokazuju da se zapravo nisu ostvarili kao intelektualci. Već samim tim što su na kraju došli u politiku to je dovoljan dokaz, ali kada vidite kolikom su gomilom intelektualaca oni okruženi, koji su bili spremni da bez problema ne samo žrtvuju nego i ponude svoju intelektualnu nezavisnost da bi bili nekakvi ambasadori koji se bave administracijom i ponavljaju mišljenje drugih, u toj situaciji ja zaista potpuno razumem što su malo poremetili kriterijume, ako su okruženi takvom neviđenom bulumentom ljudi koji su spremni da dokapitalizuju svoju intelektualnost i prodaju je na prvom kiosku – u čemu je onda problem, zašto ne bi to onda i oni uradili.
Bez obzira na očigledne greške, lapsuse, smešne situacije, pretencioznost, nadutost, sve ostalo, lažnu familijarnost, lažno razumevanje, lažno ponarodnjavanje, sve to je u stvari gadno, ali mora se razumeti zato što očigledno nema nikoga ko bi njima rekao nešto drugačije.
Svetlana Lukić: Komentar Svetlane Slapšak na modu suđenja kod nas. Da vas podsetim, Dobrica Ćosić tuži list “Danas”, Emir Kusturica tuži Biljanu Srbljanović, a Miodrag Popov, bivši novinar RTS-a a sada perjanica Pinka, tuži Petra Lukovića.
Svetlana Slapšak: Srpska kultura je u poslednjih nekoliko meseci, koliko imam direktno iskustvo jer dolazim nešto češće, postala kultura denuncijacije. Kako uključim televizor, ima neki talk-show u kome sede tri čoveka i denunciraju četvrtog, petog i šestog. To je potpuno neverovatno, svi su u lovu na nekoga, i sa nečijom glavom dolaze da dobiju nagradu i u toj situaciji je zaista teško očekivati od dva vodeća čoveka da se ponašaju mnogo drugačije. Na kraju krajeva, oni u velikoj meri u demokratskom društvu zavise od raspoloženja ostalih.
Žospen u Francuskoj nije došao na vlast samo zato što je dobar nego i zato što je deo jednog dijaloga, jedne određene kulture, jednog razumevanja i komuniciranja koje ga je dovelo na vlast i suprotstavilo ga onom klovnu Širaku. U tom smislu ne bih samo njima bacila odgovornost u lice nego i okruženju koje ih pravi takvima kakvi su i u celokupnoj kulturi u kojoj je zaista denuncijacija osnovni način komunikacije u ovom trenutku.
To je, nažalost, posledica kulture u kojoj denuncijacija, u kojoj se svi sećaju 13 godina u kojima su se denuncijacije dobro plaćale i očigledno hoće da obnove proces na jednom drugom, malo jasnijem nivou. Kao, nije to baš ona denuncijacija pa da se plati krišom nego ajmo mi to javno. To su ljudi koji imaju putera na glavi. Opet je pitanje kolektivnog sećanja. To su ljudi koji moraju da izbrišu određene stranice iz svoje prošlosti i da nastave da funkcionišu. Mogu da nastave da funkcionišu samo ako radikalno prekinu i za to budu plaćeni. U ovom društvu je očigledno došlo do nekog psihološkog stereotipa – ako dobiješ pare, to te opravdava. Imati pare je dobro, na vrlo jednostavnom nivou. Elem, uzećemo pare i time ćemo dokazati da smo čisti i da se sećanje briše i onda možemo da nastavimo. Dobrica Ćosić kao najveći srpski pisac i mislilac, Emir Kusturica kao najveći jugoslovenski režiser, Popov kao pošteni novinar institucije. To su morbidni primeri, moram priznati, ali reč je zaista o tehnologiji zaborava. To su sve tehnologije zaborava. Platite mi da se time dokaže da se ono pre nije desilo, i to je sve. Ako mi platite, to je dokaz. To je tako pervertirana ideja kapitalizma i tranzicije da čoveku malo zastaje dah, ali to je zapravo to, svodi se na to. Platite mi pa postojim. Žalosno je to zaista.
Još je žalosnije što sudstvo koje nije bilo u stanju da juri ratne zločince sada treba da se dokazuje na ovakvim primerima. Nadam se da će se dokazati kako treba, ali krajnje je vreme i da država i njeni najviši organi srede zakone na taj način da se takve stvari ne mogu događati, da takvi procesi ipak izgube na značaju i na moći. Jer ako suđenja koja će se u Srbiji održavati u narednom periodu budu suđenja “ti si meni rekao a ja hoću da se to prikrije”, onda zaista nikakve nade nema. Postojanje takvih procesa samo na posebno odvratan način pokazuje odsustvo suđenja ratnim zločincima i odsustvo potrebe da se zaista sećamo onoga što se dogodilo. U centru celog tog problema opet su mediji, pisanje i intelektualci koji ne rade svoj posao.
Emisija Peščanik, 03.04.2002.
Peščanik.net, 03.04.2002.