Helikopteri već danima huče nad glavom. I noćima. Policajci su preplavili ulice Brodveja: mnogi od njih nose opremu za nerede. Policijski kombiji, neki veliki kao gradski autobus, poređani su duž sporednih ulica i Brodveja.
Pred kapijama kampusa na univerzitetu Kolumbija, opkoljena grupa proizraelskih demonstranata stoji ispred opkoljene grupe antigenocidnih i propalestinskih demonstranata. Ove grupe su obično male, često daleko malobrojnije od policije koja ih okružuje, ali su glasne i ne čine ih studenti Kolumbije. Dolazili su svakog dana ovog aprila da viču, skandiraju i ističu parole, od kojih su neke ispunjene govorom mržnje upućenim drugoj strani, izjednačavajući proteste protiv pokolja u Gazi sa svrstavanjem uz Hamas, a zahteve da se taoci vrate kućama sa svrstavanjem uz genocid.
S druge strane zaključanih kapija kampusa, atmosfera je potpuno drugačija. Dok sada već ozloglašeni studentski šatorski kamp traje drugu nedelju, sve je mirno. Unutar svog logora studenti spavaju, jedu, zajedno uče i prave transparente na kojima piše: „Štreberi za Palestinu“, „Pasha je za oslobođenje“ i „Stop genocidu“. Jevrejski studenti su održali seder na Pashu. Demonstranti su čak tražili da profesori dođu u kamp i drže predavanja jer izostaju sa nastave. Zaista, tako je tiho na kampusu da se u pozadini mogu čuti ptice kako pevaju. Kamp je, ako ništa drugo, utišan.
Prava priča o kampusu
Oni demonstranti koji su toliko demonizovani, a koje policija za nerede čeka napolju – isti onakvi studenti za koje je predsednica univerziteta Minuš Šafik pozvala policiju da ih hapsi, veže i otpremi 18. aprila – većinom su studentkinje, uz manji broj mladića na osnovnim studijama, od 18 do 20 godina, i zalažu se za ono za šta imaju pravo da se zalažu: svoja uverenja. Štaviše, za one koji ne znaju kako izgleda kampus Kolumbije, studentski logor nikome ne blokira put i ni za koga ne predstavlja opasnost. Nalazi se na delu travnjaka unutar niske ograde prekrivene živicom. Dok ovo pišem, ti studenti ne sprečavaju nikoga da se kreće bilo gde, niti su zauzeli bilo koju zgradu, ne vrše nikakvo nasilje, pa čak ne prave ni mnogo buke. (Međutim, u ranim satima 30. aprila, studentski demonstranti su zauzeli Hamilton Hol, što je bio odgovor na suspenzije dan ranije.)
Kao redovna profesorka Škole novinarstva na Kolumbiji, pratila sam studentske proteste još od brutalnog napada Hamasa 7. oktobra, i bila sam zapanjena pristojnošću studenata koji protestuju, koliko god bili ljuti i uznemireni na obe strane. To me je posebno impresioniralo budući da znam nekoliko studenata direktno pogođenih ratom koji je u toku. Imam jevrejsku studentkinju koja je izgubila rođake i prijatelje u napadu Hamasa, i palestinsku studentkinju koja je za smrt članova svoje porodice i prijatelja u Gazi saznala dok je sedela kod mene na času.
S obzirom na to koliko je ovaj rat strašan, ne iznenađuje da je bilo nekoliko demonstranata koji su izgubili kontrolu i uzvikivali jezive reči, ali bi takve ljude drugi studenti ili radnici obezbeđenja na kampusu uglavnom tiho udaljili. Sve vreme, glavne poruke studenata bile su „Vratite naše taoce“ na izraelskoj strani i „Zaustavite pokolj civila u Gazi“ na antiratnoj i propalestinskoj strani. Zanimljivo je da te poruke nisu tako udaljene, jer skoro svi žele da taoci budu bezbedni i skoro svi zahtevaju da izraelski premijer Benjamin Netanjahu promeni pravac i zaštiti nevine.
Nažalost, umesto da dopuste studentima da se izjasne i disciplinuju one koji prelaze granice, predsednica Kolumbije Šafik i njena administracija suspendovali su dve najglasnije grupe koje su protestovale protiv izraelskog rata u Gazi: studentski ogranak organizacije Jevrejski glas za mir i grupaciju Studenti za pravdu u Palestini. To je samo razbesnelo i pokrenulo studente i pojedine profesore.
Desnica preuzima i iskrivljuje narativ
Zatim se umešala desnica, koristeći optužbe za široko rasprostranjeni antisemitizam kako bi skrenula pažnju sa ogromnog broja poginulih u Gazi – u trenutku dok ovo pišem, navodi se da ima više od 34.000 mrtvih, od čega preko 14.500 dece – tobože brinući za bezbednost jevrejskih studenata.
Nastavno osoblje Kolumbije shvata antisemitizam krajnje ozbiljno i imamo definisane metode kako da se s tim nosimo. Takođe nam je jasno da neki slogani koje izvikuju demonstranti izazivaju nelagodu kod pojedinih jevrejskih studenata i profesora. Ali, kako je grupa jevrejskih profesora istakla u tekstu za studentski list Columbia Daily Spectator, apsurdno je tvrditi da se antisemitizam, koji je u Jerusalimskoj deklaraciji definisan kao „diskriminacija, predrasude, neprijateljstvo ili nasilje prema Jevrejima kao Jevrejima“, na našem kampusu oteo kontroli. „Tvrditi da zauzimanje stava protiv izraelskog rata u Gazi predstavlja antisemitizam, znači izopačiti značenje tog izraza“, napisali smo. „Označavanje propalestinskog izražavanja kao antijevrejskog govora mržnje, podrazumeva opasno i lažno mešanje cionizma sa jevrejstvom.“
Nažalost, to je upravo ono što je desnici pošlo za rukom. Ne samo da se pokolj u Gazi gubi u sve većoj magli histeričnog govora o antisemitizmu na kampusima američkih koledža, već je to slučaj i sa činjenicom da su arapski i muslimanski studenti na meti napada. Neki studenti su čak prijavili da su bili poprskani supstancom nalik na biber-sprej, koji je možda proizvela izraelska vojska, i da je zbog toga nekoliko demonstranata završilo u bolnici. Moji studenti su mi rekli da su dobijali poruke mržnje i pretnje na društvenim medijima. Čak sam videla kamion za doksovanje koji je sponzorisala ekstremno desničarska grupa Accuracy in Media kako se vozi oko Kolumbije prikazujući fotografije muslimanskih studenata, imenujući ih i nazivajući ih teroristima. Opet, važno je napomenuti da većina onih koji su uznemiravali nisu studenti.
Ne, prava pretnja američkim Jevrejima ne dolazi od studenata, već od veoma belih nacionalističkih MAGA republikanaca koji najglasnije viču o antisemitizmu.
Zatim su usledila republikanska saslušanja.
Saslušanja u Kongresu
Pošto je videla kako predsednice Harvarda, MIT-a i Univerziteta u Pensilvaniji posrću i padaju pred zlostavljačkim optužbama za antisemitizam predstavnice MAGA Elise Stefanik u decembru, kada je na nju došao red predsednica Kolumbije Šafik je učinila sve što je mogla da izbegne sličnu sudbinu. Ali kada se podvrgla četvorosatnom ispitivanju u makartijevskom stilu u Kongresu 17. aprila – jedan republikanac je čak pitao da li među profesorima ima republikanaca – Šafik se povila, izvrdavala i poklekla.
„Slažem se s vama“ glasio je njen najčešći odgovor. Uopšte se nije usprotivila karakterizaciji republikanskih predstavnica Virdžinije Foks i Stefanik da je kampus na Kolumbiji prožet antisemitizmom. Uopšte nije branila integritet naših profesora i studenata, niti je istakla činjenicu da je ovo kampus pun izuzetnih naučnika i umetnika, savršeno sposobnih da sami sobom upravljaju. Nije čak napomenula da Kongres nema šta da se bavi pitanjem koga mi suspendujemo, otpuštamo ili angažujemo. Umesto toga, prekršila je sva naša univerzitetska pravila tako što je pristala na istragu i otpuštanje članova našeg sopstvenog nastavnog osoblja i obavezala se da će pozvati policiju kada oceni da je potrebno.
Dan nakon saslušanja, upravo je to uradila.
U međuvremenu, broj poginulih u Gazi uopšte nije ni pomenut.
Pandorina kutija
Kukavički nastup Minuš Šafik pred republikanskim poslanicima otvorio je Pandorinu kutiju nevolja. U studentskom logoru rastao je broj šatora. Profesori su ogorčeno osuđivali njeno ponašanje. Kada je Šafik pozvala policiju da hapsi studente, protestima se širom zemlje pridružilo više studenata nego ikada.
A onda je, 24. aprila, predsednik Predstavničkog doma Majk Džonson posetio Kolumbiju sa republikancima Majkom Lolerom, Nikol Maliotakis i Entonijem D’Espozitom (došla je čak i Foks iz Severne Karoline), ponašajući se kao da se ovde dogodila neka vrsta neviđenih nereda. Dok je stajao na vrhu stepenica ispred grandiozne fasade Lou biblioteke, stogodišnje zgrade koja treba da simbolizuje učenje i razum, okružen studentima koji su dobacivali, Džonson je saopštio da su mu neki jevrejski studenti ispričali o „gnusnim postupcima netrpeljivosti“ i usput demonstrante optužio da ih „podržava Hamas“, a predsednicu Šafik pozvao da podnese ostavku „ako nije u stanju da smesta zavede red u ovaj haos“.
„Kakav haos?“ pitala je studentkinja koja je stajala pored mene na stepenicama.
„Je l on to kaže da je gomila američkih studenata dvadesetogodišnjaka u dosluhu sa Hamasom?“ upitao je drugi zapanjeno.
Džonson je zatim pojačao pretnje i naveo da bi Nacionalna garda mogla biti pozvana, a da bi Kongres čak mogao da povuče federalna davanja ako univerziteti ne mogu da drže takve proteste pod kontrolom.
Pogledala sam iza sebe u šatorski logor na drugoj strani kampusa. Ispred prilaza šatorima na travi, studenti su ispisali „Smernice zajednice za kamp Gaze“. Tu između ostalog stoji: „Nema skrnavljenja zemlje. Nema konzumiranja droge/alkohola. Poštujte lične granice.“ I, što je najvažnije: „Obavezujemo se da za sebe i druge podrazumevamo najbolje namere kada dođe do greške, a sukobu pristupamo sa ciljem rešavanja i popravljanja.“ Određeni profesori i studenti stajali su na ulazu da spreče ulazak onih koji ne pripadaju kampusu, kao i da oni sa kampusa koji žele da uđu prvo pročitaju i pristanu na tu listu obaveza. Najbučniji ljudi na kampusu bili su novinari. Ali niko i ništa nije izmaklo kontroli.
Antisemitizam kao oružje
Nažalost, uprkos činjenicama na terenu, narativ desnice o virulentnom antisemitizmu na Kolumbiji u celini su progutali ne samo republikanci, već i mnoge demokrate, uključujući predsednika Bajdena i senatore Kirsten Džilibrand i Čaka Šumera, da ne pominjem predstavnike Njujorka Hakima Džefrisa, Džerija Nadlera, Dena Goldmana i Adrijana Espajatu. Svi su oni javno osudili navodno razobručeni antisemitizam na kampusu, a da se, izgleda, nisu potrudili da provere činjenice.
U međuvremenu, hrišćanski MAGA nacionalista Šon Fojht objavio je na Tviteru da su „Kolumbiju preuzeli radikalni prohamasovski demonstranti“.
U stvarnom svetu, histerija desnice zbog tog navodnog antisemitizma uopšte nije imala veze sa zaštitom Jevreja, o čemu su pisali i govorili mnogi nastavnici (uključujući i nas Jevreje). Umesto toga, desnica koristi antisemitizam kao oružje u svojoj kampanji za suzbijanje one vrste slobode misli i govora na kampusu koja ugrožava njene autoritarne ciljeve pretvaranja ove zemlje u hrišćansku, konzervativnu, strejt i belu – da ne pominjem njihovu težnju da potisnu podršku palestinskoj autonomiji.
Kada se studenti ne osećaju bezbedno
Moji studenti mi kažu da se osećaju savršeno bezbedno na kampusu. Možda im se neće dopasti neke parole koje ponekad čuju. Lično sam čula nekoliko koje su me potresle kao Jevrejku. Takođe sam čula parole koje su me potresle kao prijateljicu muslimana. Ali takve su bile retke. Kampus je mesto gde bi svako trebalo da bude slobodan da diskutuje, da se ne slaže, da izražava svoje mišljenje, sluša i uči. Moramo zapamtiti da sloboda govora ne znači govor sa kojim se slažemo.
Moji studenti se ne osećaju bezbedno na Brodveju, gde se okupljaju ekstremisti sa obe strane. Ne osećaju se bezbedno kada lažni narativi republikanskih političara privlače rulju sa ekstremne desnice na kapije kampusa, što se dešava i u trenutku dok pišem ovo. Najviše od svega, ne osećaju se bezbedno kada policija uđe na kampus sa oružjem u futrolama i lisicama koje im vise sa opasača.
Posmatrala sam dešavanja tog dana kad je došla policija. Četiri ogromna drona lebdela su iznad njih, zajedno sa onim helikopterima koji neprestano zuje. Desetine policijskih autobusa bilo je poređano duž Zapadne 114. ulice sa južne strane kampusa, kao da se spremaju za neke masovne nasilne nerede. Zatim je došla policija, neki u opremi za nerede, da vežu više od 100 studenata i potrpaju ih u marice.
Nijedan jedini student se nije opirao. Čak je i policija rekla da studenti ne predstavljaju opasnost ni za koga. Kako je šef patrole njujorške policije Džon Čel rekao: „Uhapšeni studenti su bili mirni, nisu pružali nikakav otpor, a ono što su hteli da kažu govorili su na miran način.“
Nešto kasnije, ti uhapšeni studenti su suspendovani, a oni koji pohađaju Barnard nisu mogli da uđu u svoje studentske domove. Profesori i prijatelji su ponudili svoje kauče i rezervne krevete da sačuvaju mlade žene od beskućništva na ulicama Njujorka. Jedna od njih je u mojoj zgradi kod svoje koleginice. „Niko nije javio našim roditeljima da smo izbačeni“, rekla mi je u hodniku.
Odgovor profesora
Mnogi nastavnici su bili tako šokirani ovim događajima da se u ponedeljak, 22. aprila, oko 300 nas okupilo na stepenicama Lou biblioteke, sa transparentima na kojima je pisalo: „Ostavite naše studente“ i „Prekinite suspenzije studenata odmah“. Nekoliko profesora je održalo potresne govore i pohvalilo studente za hrabrost, zahtevajući zaštitu akademskih sloboda i oštro kritikujući Minuš Šafik.
Ipak, Gaza nije pomenuta. Izgledalo je kao da je genocid koji se tamo događa nestao u magli.
„Zabrinuta sam da će se izgubiti poruka našeg protesta“, rekla mi je suspendovana studentkinja dok smo razgovarale u hodniku. „Svi pričaju o akademskoj slobodi i policijskoj represiji.“
Zaista, u ovoj debati je prigušen protest protiv izraelskog patološkog ubijanja u Palestini i na Zapadnoj obali, pa i sami zahtevi studentskih demonstranata. Dozvolite mi da ih ovde ponovim:
Da Kolumbija povuče sve investicije na kojima profitira od izraelske okupacije i bombardovanja Palestine.
Da Kolumbija prekine akademske veze sa svojim programima na telavivskom i drugim izraelskim univerzitetima.
Da se policija smesta povuče sa kampusa.
Da univerzitet pozove na prekid vatre u Gazi.
Pre neki dan, na njujorškoj javnoj radio stanici WNYC čula sam slušaoca koji se javio u program da ispriča o svom učešću u demonstracijama na kampusu 1968: „Čudno je kako su demonstranti od pre 50 godina uvek u pravu, a današnji demonstranti su uvek u krivu.“ Ljudi koji su tada demonstrirali za građanska prava bili su demonizovani, prebijani, čak i ubijani, ali su bili u pravu, rekao je slušalac, kao i ljudi koji su demonstrirali protiv rata u Vijetnamu. (Isto bih rekla i za one koji su protestovali protiv rata u Iraku i za pokrete #MeToo i Black Lives Matter.)
Jednog dana će i studenti koji danas protestuju zbog genocida u Gazi i progona Palestinaca biti viđeni kao oni koji su bili na pravoj strani. Istorija će to dokazati. Do tada, vratimo diskusiju tamo gde joj je mesto: prekid rata u Gazi.
Beleška za kraj: Tekst je napisan pre nego što su predsednica i poverenici Kolumbije pozvali policiju za nerede u noći 30. aprila, protivno savetu mnogih profesora, da hapsi studente u kampu, kao i one koji su okupirali Hamilton Hol. Video snimci svedoče o policijskom nasilju nad studentima. Šta će se dalje dešavati ostaje da se vidi.
Helen Benedict, TomDispatch, 02.05.2024.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 13.05.2024.
IZRAEL / PALESTINASLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA
