Devetnaestog septembra 2001, osam dana posle 9. 11, kad su lideri obe stranke već mahnito lupali u ratne doboše, raznolika grupa zabrinutih Amerikanaca izdala je upozorenje o dugoročnim posledicama vojnog odgovora. Među njima su bili veterani aktivizma za prava civila, verske vođe i javni intelektualci – između ostalih, Rosa Parks, Harry Belafonte i Palestinac-Amerikanac Edward Said. Malobrojni javni protivnici rata u to vreme, trezveno i jasno su napisali:
„Predviđamo da vojni odgovor neće okončati teror; pre će zavrteti točak sve žešćeg nasilja, gubitak nedužnih života i nova teroristička dela… Naša najbolja šansa da predupredimo takve razorne postupke jeste da delujemo odlučno i složno kao deo zajednice nacija u okviru međunarodnog prava… i da radimo za pravdu kod kuće i u inostranstvu.“
Posle dvadeset tri godine i više od dva rata, te reči zvuče kao tragična fusnota na Američki globalni rat protiv terora, koji je ostavio u bedi ceo jedan region planete. Taj rat je doprineo direktnoj ili indirektnoj smrti bezmalo 4,5 miliona ljudi, a Amerikance je zasad koštao gotovo 9 biliona dolara.
Danas je situacija svakako drukčija. Ipak, progone me te proročke reči, sad stare 22 godine, dok se američka ratna mašina zahuktava posle strašnog Hamasovog masakra izraelskih civila i brutalnog intenziviranja izraelske opsade civila u Gazi, koja traje više decenija. Nažalost, reči i postupci naših nacionalnih vođa otkrile su neverovatnu, čak namernu istorijsku amneziju u vezi s katastrofalnim posledicama američkog huškanja na rat u 21. veku.
Evo o čemu je reč: nedavno su Sjedinjene Države bile jedina zemlja koja je stavila veto na rezoluciju Saveta bezbednosti UN-a o „humanitarnim pauzama“ kako bi se Palestincima u Gazi dostavila pomoć presudna za život. Umesto toga, samo nekolicina članova Kongresa nije podržala povećanje vojne pomoći Izraelu od više milijardi i dalju mobilizaciju naših oružanih snaga na Bliskom istoku. Ti potezi, kažu eksperti, mogu samo ubrzati širi regionalni sukob (nešto što smo već nazreli u Iraku, Libanu, Siriji, Jemenu) u vreme sve dublje globalne nestabilnosti. U proteklih nekoliko nedelja, ratna mornarica Sjedinjenih Država je „sprovela jednu od najvećih koncentracija snaga u Istočnom Mediteranu u poslednjih 40 godina“, dok Ministarstvo odbrane priprema hiljade vojnika za moguće raspoređivanje u regionu. Istovremeno, univerzitetska administracija poručuje studentima-rezervistima da budu spremni za slučaj da budu pozvani u narednim nedeljama.
Usred te galame i demonstracije sile, agencija UN-a za palestinske izbeglice izveštava da Gaza „brzo postaje paklena rupa“ u kojoj vladaju smrt, bolest, glad, žeđ i raseljavanje. Stotine stručnjaka za međunarodno pravo i oružane sukobe, upozoravaju da je izraelska vojska možda već započela „potencijalni genocid“ stanovnika Gaze. U isto vreme, u Izraelu, civilne milicije, koje je naoružao ministar nacionalne bezbednosti, pripadnik ekstreme desnice, otpočele su žestoke napade na Palestince, a pridružili su im se i naoružani stanovnici izraelskih naselja na Zapadnoj obali, koji su pod zaštitom tih borbenih snaga.
Pošto je konačno dopustio da vrlo malo pomoći pređe granicu između Egipta i Gaze, izraelski ministar odbrane Yoav Gallant, koji je pre toga sprečavao dopremanje hrane, vode i goriva u Gazu, jasno je stavio do znanja kolika je moć Sjedinjenih Država u tekućoj humanitarnoj krizi. „Amerikanci su insistirali“, rekao je, „a mi nismo u situaciji da ih odbijemo. Oslanjamo se na njihovu pomoć u avionima i vojnoj opremi. Šta bi trebalo da uradimo? Da im kažemo ne?“ Kao što je Gallant nagovestio, Sjedinjene Države bi mogle da upotrebe svoj uticaj ne samo tako što će tražiti veću humanitarnu pomoć za stanovnike Gaze, već i tako što će diktirati drukčiji tok događaja. Najzad, nema protivrečnosti između osude Hamasa zbog užasnog masakra na jugu Izraela i osude Izraela zbog višedecenijskog obespravljivanja i ugnjetavanja palestinskog naroda i zbog sadašnjeg ubijanja civila i razaranja u Gazi. Osuda terorizma ne kosi se s traženjem diplomatskog, nenasilnog rešenja. U stvari, Bidenova administracija mogla bi iskoristiti svako nevojno sredstvo koje ima na raspolaganju i izvršiti pritisak i na Hamas i na Izrael da istog časa proglase primirje, oslobode sve taoce i omoguće pristup potrebnoj pomoći. Kad bi se ona samo, umesto da dalje militarizuje region ili ispituje koliko je ljudi zaista ubijeno u Gazi, usredsredila na to da ovu najnoviju i sve zloslutniju krizu pretvori u konačnu prekretnicu koja ne vodi ka još većoj brutalnosti, već ka dugoročnom političkom rešenju, to jest ka postizanju istinskog mira, ljudskih prava i ravnopravnosti za sve u regionu. U ovom trenutku žalosti i gneva, kad je napetost na vrhuncu i kad se točak istorije vrti oko nas, vreme je da se mir zahteva iznad svega drugog.
Surova manipulacija siromašnima
Dok američka vlada odbija da koristi svoju veliku moć kao polugu za postizanje mira, čini se da obični Amerikanci bolje razmišljaju. Za razliku od danâ posle 11. septembra, novije ankete sugerišu da je većina Amerikanaca, među njima i većina ljudi mlađih od 44 godine kao i većina Demokrata i nezavisnih i znatna manjina Republikanaca, protiv slanja dodatnog oružja u Izrael i za isporuku humanitarne pomoći Gazi. Rashida Tlaib, jedina Amerikanka palestinskog porekla u Kongresu, proglašena je za otpadnicu i žestoko kritikovana zato što se zalagala za primirje, a ona zapravo predstavlja volju znatnog dela javnosti.
Reč je o generacijskom pomaku od pre desetak ili dvadesetak godina. Posle katastrofalnih ratova koje je ova zemlja vodila u Avganistanu i Iraku, kao i njenog učešća u desetak drugih vojnih sukoba širom sveta, mnogi Amerikanci, posebno milenijalci i zumeri, vide američku vojsku manje kao branioca demokratije, a više kao nosioca smrti i haosa. Pokrivanje izraelskog bombardovanja na mreži, gotovo iz sekunde u sekundu, nudi Amerikancima dosad neviđen pogled na kolektivno kažnjavanje više od dva miliona stanovnika Gaze, od kojih svaki drugi ima 18 ili manje godina. (S druge strane, kad bi internet i komunikacije bili ograničeni, nejasno je kako bi vesti iz Gaze nastavile da stižu.) Dodajmo tome tinjajući bol koji je obeležio život u Sjedinjenim Državama tokom prethodnih 15 godina – velika recesija, ekonomski šok izazvan epidemijom kovida 19, klimatska kriza i moderni pokret za rasnu pravdu – pa će razlozi rasprostranjene žudnje za mirom postati jasniji.
Danas je svaki drugi Amerikanac ili siromašan ili ga samo jedna lična kriza deli od ekonomske propasti. Dok se mlađe generacije suočavaju s budućnošću koja često izgleda kao ćorsokak, oni s kojima razgovaram (kao i starije osobe) sve snažnije osećaju da ih je država napustila. U trenutku kad Republikanci (i neki Demokrati) tvrde da ne možemo priuštiti opšte zdravstvo ili pristojne nadnice, vojni budžet za 2023. iznosi 858 milijardi dolara; pored toga, Pentagon i dalje održava 750 vojnih baza širom sveta. Ministarka finansija Janet Yellen, koja je prošle godine rekla da bi olakšavanje studentskog duga uzdrmalo ekonomiju, prošle nedelje je, bez imalo ironije, insistirala na tome da Sjedinjene Države „izvesno mogu da podnesu dva rata“.
Milioni Amerikanaca slušali su govor predsednika Bidena po povratku iz posete Izraelu, tek druge tokom njegovog mandata. On je tada zatražio od Kongresa da izdvoji još 100 milijardi dolara, uglavnom za američku vojnu pomoć Izraelu, Ukrajini i Tajvanu (blagoslov za ratne profitere, proizvođače oružja, čiji će direktori postati još bogatiji zahvaljujući novim ugovorima). Samo godinu dana nakon što je Kongres ukinuo prošireni poreski kredit za decu, koji je zvanično prepolovio dečje siromaštvo, Bidenov govor označio je nastavak zaokreta od društveno korisne politike ka daljem jačanju pohlepnog motora naše ratne ekonomije. Posle tog govora, Katrina vanden Heuvel iz magazina Nation ponudila je ubedljiv instant komentar: „Biden nas je večeras uveo u jednu verziju vojnog kejnzijanstva dvadeset prvog veka. Nazovimo tako njegovu politiku. Nema više bajdenomije. Sjedinjenim Državama je time dosuđena beskrajna militarizacija spoljne politike.“ Odluka da se naša ekonomija u još većoj meri organizuje oko rata povući će dalju militarizaciju domaće politike, s turobnim posledicama za siromašne i one s malim primanjima. Velečasni Martin Luther King, Jr. nazvao je takve korake „okrutnom manipulacijom siromašnima“; tu frazu je skovao u kontekstu osude Vijetnamskog rata kasnih 60-ih godina 20. veka. King je tada mislio na američke vojnike koji se bore i ginu u Vijetnamu, „za bogate i bezbedne, dok pravimo pakao za siromašne“.
Danas se događa slična „okrutna manipulacija“. Godinama su naši lideri koristili mit oskudice da bi se opravdali što ne rešavaju pitanje rasprostranjenog siromaštva, sve većeg duga i sve dublje nejednakosti u Sjedinjenim Državama. A neki od njih se sad zalažu za trošenje milijardi dolara na funkcionalno finansiranje bombardovanja i okupacije osiromašene Gaze i nasilnog izraelskog pritiska na Zapadnu obalu, da i ne pominjemo mogućnost niza bliskoistočnih ratova. Rezultati ankete, međutim, pokazuju da ima neobično mnogo Amerikanaca koji dobro vide kroz ratnu maglu i počinju da veruju da izobilje naše nacije ne treba da se koristi kao alat smrti, već kao pojas za spasavanje siromašnih i onih koji jedva sastavljaju kraj s krajem, kako u našoj tako i u drugim zemljama.
Ne u naše ime
U vremenu zagušljive tame, sjajan zrak svetlosti bacila je proteklih nedelja erupcija nenasilnih, mirovnih protesta širom sveta. U Africi, Aziji, Latinskoj Americi i Evropi, stotine hiljada ljudi izašli su na ulice da traže primirje, među njima i oko pola miliona ljudi u Londonu. Ovde, u Sjedinjenim Državama, desetine hiljada Amerikanaca protestovali su u desetak gradova, od Njujorka do Vašingtona, od Čikaga do San Franciska. Važno je naglasiti da su ti protesti bili multirasni i multigeneracijski, kao i oni zbog Breonne Taylor, Georgea Floyda i bezbroj drugih crnih života koje je odnela policijska brutalnost.
Nedavno su mi bliski prijatelji i kolege poslali fotografiju marša u Vašingtonu, gde su jevrejski demonstranti zahtevali primirje i nosili transparente sa sloganima kao što su „Ne u moje ime“, „Primirje odmah“ i „Moja žalost nije vaše oružje“. Na kraju je bilo uhapšeno 400 ljudi, među njima i više rabina, koji su mirno pevali i molili se u kongresnim zgradama, dok je David Friedmann, američki ambasador u Izraelu u vreme Trumpovog mandata, tvitovao pun mržnje: „Nijedan američki Jevrejin na ovom protestu nije Jevrejin – da, to sam rekao!“ Predstavnica iz Džordžije Marjorie Taylor Greene izrekla je budalaštinu da su oni kolovođe pobune.
Dva dana kasnije, moja organizacija – Kairos centar za religije, prava i društvenu pravdu, bila je jedan od sponzora velikog marša koji je privukao mnogo Palestinaca i američkih muslimanskih porodica. U podne je oko 500 demonstranata – divno, raznobojno more ljudskosti – učestvovalo u pozivu na muslimansku molitvu petkom (Džuma-namaz) ispred Kapitola. Sledeće nedelje organizovana je molitva u kancelariji njujorškog predstavnika Hakeema Jeffriesa, a glavni slogan je bio „primirje je moralni izbor“. Verske vođe i čelnici raznih pokreta ponudili su molitve iz svojih verskih tradicija i izložili imena dosad ubijenih ljudi.
Dvadeset sedmog oktobra, dok je Izrael proširivao kopneni napad na Gazu, pridružila sam se hiljadama ljudi na Velikoj centralnoj stanici koji su tražili primirje odmah, jednom od najvećih protestnih skupova u Njujorku otkad je izbio najnoviji sukob. A 4. novembra održan je masovni miting i marš u Vašingtonu, čiji su učesnici tražili da se rat zaustavi i podržali prava Palestinaca; stotine organizacija premostile su razlike u gledištima i glasovima da bi zajedno tražile mir.
Ti marševi su bili inspirativan pokazatelj široke koalicije Amerikanaca koji očajnički žele da spreče genocid u Gazi i koji sanjaju o trajnom miru i slobodi u Izraelu/Palestini. Predvodili su ih Palestinci i Jevreji koji odbijaju da budu pioni i rekviziti vojnih jastrebova. Pored njih, učestvovali su i Amerikanci; mada svesni da sami možda nisu neposredno pogođeni košmarnim događajima na Bliskom istoku, oni dobro znaju da su ipak upleteni u tamošnji porast nasilja zahvaljujući poreskim dolarima i postupcima naše vlade. Svi zajedno izvikujemo: „Ne u naše ime.“
Takvi marševi su nesumnjivo najveća antiratna mobilizacija od napada na Irak 2003. i u njima su se udružile različite zajednice – mladi i stari, crni, smeđi i beli, muslimani, Jevreji i hrišćani, siromašni i pripadnici radničke klase – na način koji bi trebalo da bude podsticajan za mirovni pokret. U ovom trenutku se kuju nova savezništva i odnosi koji će nesumnjivo opstati u narednim godinama.
Mala je to pobeda u onom što će verovatno prerasti u zastrašujuću globalnu krizu, ali je ipak pobeda.
Ruže u crnini
Tokom poslednjih nekoliko nedelja, za mnoge Jevreje i Palestince izbila su na površinu traumatična sećanja: na Holokaust, na Nakbu i na dugu istoriju islamofobije, mržnju prema Arapima, nasilje nad Jevrejima i antisemitizam. Za mnoge od nas koji nisu ni Palestinci ni Jevreji, nedavno masovno ubijanje i nasilje pokrenulo je sopstveno bolno preispitivanje prošlosti.
Ja sam potomkinja Jermena koji su preživeli genocid. Dok sam odrastala u Milvokiju, u Viskonsinu, slušala sam priče koje su odrasli pričali u pola glasa: o marševima smrti, gladi, žeđi, barikadama na putevima i tegobnim bekstvima. One su mi ostale urezane u svesti kao bolno nasleđe koje su mi predali preci.
Moj pradeda Charles Ozun Artinian pobegao je iz svoje kuće koja se nalazila u dolini reke Sejhan, u današnjoj Turskoj, posle masakra u Adani 1909. godine, u kom su Osmanlije ubile 25.000 jermenskih hrišćana. Deo njegove porodice prebegao je u zapadnu Evropu preko Kavkaza. Onda su proputovali pola sveta do Argentine, jer su mnoge druge zemlje, među njima i Sjedinjene Države, zatvorile granice za jermenske izbeglice; otvoriće ih tek godinama kasnije.
Dok je bežao iz Adane, Charles je napisao pesmu, jednu od nekolicine sačuvanih dugačkih pesama iz tog regiona u to vreme. Ona počinje ovako:
„U dolini Sejhan diže se dim
Ruže su odenule crninu, april je plakao
Jecaji tuge i žaljenja čuli su se svuda
Slomljenog srca, tužni, svi su plakali.“
Moja porodica je nama deci objasnila da je genocid nad našim narodom izvršilo Osmansko carstvo, ali da su taj zločin omogućili saučesništvo i ravnodušnost međunarodne zajednice, pa i najbogatijih i najmoćnijih zemalja. Sad se nad Gazom diže dim koji guši; svaki dodatni sat u kom Sjedinjene Države omogućuju da padne još bombi i da zagrmi još tenkova, donosi sve više ruža u crnini, kao što je rekao moj pradeda. Ne samo to; s detonacijom svake nove bombe napravljene u Americi sami uslovi za dugotrajnu slobodu i bezbednost i Izraelaca i Palestinaca sve više se pretvaraju u ruševine.
Odajmo poštu svojim precima i konačno naučimo lekciju o njihovim ukradenim životima: „Ne u naše ime!“, „Pravda za sve!“ i vapaji iz Gaze, među njima i „Primirje odmah!“, „Prekinite opsadu“, „Zaštitite bolnice“ i „Gaza je dom!“
Liz Theoharis, TomDispatch, 05.11.2023.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 14.11.2023.
IZRAEL / PALESTINA