Na živopisnoj plaži u centralnoj Gazi, kilometar i po na sever od uništenog izbegličkog kampa Al Šati, duge crne cevi vijugaju po brdašcima belog peska pre nego što nestanu pod zemljom. Na slici koju je objavila izraelska vojska vide se desetine vojnika kako polažu cevi i nešto nalik mobilnim crpnim stanicama, što treba da uzima vodu iz mediteranskog mora i prenosi je u podzemne tunele. Prema različitim izveštajima, cilj je da se poplavi ogromna mreža podzemnih tunela koju je Hamas navodno izgradio i koristio u svojim operacijama.
„Neću govoriti o pojedinostima, ali tu su razorni eksplozivi i druga sredstva koja će operativcima Hamasa onemogućiti korišćenje tunela da bi ranjavali ili ubijali naše vojnike“, rekao je načelnik generalštaba, general-pukovnik Herzi Halevi. „Procenjujemo korišćenje [svakog] sredstva koje bi nam dalo prednost nad neprijateljem [koji koristi tunele] tako što bi mu onemogućilo da se njima služi. To je dobra ideja…“
Izrael testira svoju strategiju plavljenja, mada je u Hamasove tunele i ranije ulivana morska voda: susedni Egipat je 2013. počeo da plavi tunele koje je koristio Hamas, navodno za šverc robe između Sinajskog poluostrva i Pojasa Gaze. Više od dve godine voda iz Sredozemnog mora upumpavana je u sistem tunela, što je nanelo veliku štetu životnoj sredini Gaze. Rezervoari podzemne vode brzo su se zagadili solju, zemlja je postala zasićena i nestabilna, pa je od urušavanja tla stradalo mnogo ljudi. Nekad plodna polja pretvorila su se u kaljuge, a čista pijaća voda, koje u Gazi već nije bilo dovoljno, dalje se pokvarila. Sadašnja strategija Izraela – plavljenje Hamasovih tunela – nesumnjivo će izazvati sličnu nepopravljivu štetu. „Važno je imati na umu“, upozorava Juliane Schillinger, istraživačica na Univerzitetu Twente u Holandiji, „da ne govorimo samo o vodi s visokim sadržajem soli – voda mediteranske obale zagađena je i neprerađenom otpadnom vodom, koja se neprestano izliva u Mediteran iz neispravnog kanalizacionog sistema Gaze“.
Čini se, naravno, da je to deo šireg izraelskog cilja – ne samo da satre Hamasove vojne sposobnosti već da dalje upropasti i uništi ugrožene prirodne rezervoare vode u Gazi (već zagađene otpadnom vodom koja je iscurila iz oronulih cevi). Izraelski zvaničnici otvoreno su priznali da im je cilj da posle njihove nemilosrdne vojne kampanje Gaza bude mesto na kom se više ne može živeti.
„Borimo se protiv ljudskih životinja i postupamo u skladu s tim“, rekao je izraelski ministar odbrane Yoav Galant ubrzo posle Hamasovog napada 7. oktobra. „Uništićemo sve – zažaliće oni.“ Izrael sad ispunjava svoje obećanje.
Kao da nije bilo dovoljno neselektivno bombardovanje, koje je oštetilo ili uništilo 70% svih stambenih zgrada u Gazi, punjenje tunela zagađenom vodom izazvaće strukturne probleme i u preostalim zgradama. A ako je tlo slabo i nebezbedno, pitanje da li će Palestinci moći ponovo da grade.
Plavljenje tunela zagađenom podzemnom vodom „izazvaće akumulaciju soli i urušavanje tla, a posledica će biti rušenje više hiljada palestinskih domova u gusto naseljenom pojasu“, kaže Abdel-Rahman al-Tamani, direktor palestinske Hidrološke grupe, najveće nevladine organizacije koja nadgleda zagađenje na palestinskim teritorijama. Njegov zaključak zaprepašćuje: „Pojas Gaze će postati pusta, nenastanjiva teritorija i biće nam potrebno oko sto godina da uklonimo ekološke posledice ovog rata.“
Drugim rečima, kao što kaže Al-Tamani, Izrael sada „ubija životnu sredinu“. A to je na mnoge načne počelo uništavanjem plodnih palestinskih maslinjaka.
Nema više maslina
Nekad je Gaza u proseku godišnje proizvodila 5.000 tona maslinovog ulja od 40.000 stabala masline. Jesenja berba u oktobru i novembru dugo je bila sezona svetkovina za hiljade Palestinaca. Porodice i prijatelji su pevali, delili obroke i okupljali se u maslinjacima da bi slavili staro drveće, koje je simbolizovalo „mir, nadu i opstanak“. Bila je to važna tradicija, duboka veza sa zemljom i sa glavnim ekonomskim resursom. Prošle godine, berba maslina učestvovala je s više od 10% – ukupno 30 miliona dolara – u ekonomiji Pojasa Gaze. Naravno, posle 7. oktobra berba je prestala. Izraelska taktika spržene zemlje značila je uništavanje bezbroj maslinjaka. Satelitske slike objavljene početkom decembra potvrđuju da je 22% poljoprivrednog zemljišta Gaze, između ostalog i maslinjaka, potpuno uništeno.
„Srce nam se kida zbog naše zemlje do koje ne možemo da odemo“, objašnjava Ahmed Quideih, farmer iz Kuze, grada na jugu Pojasa Gaze. „Ne možemo da navodnjavamo svoju zemlju, da je nadgledamo i brinemo o njoj. Posle svakog razornog rata plaćamo hiljade šekela da bismo obezbedili kvalitetan rod i ponovo osposobili zemlju za poljoprivredu.“
Neprestani napadi Izraela na Gazu odneli su mnogo ljudskih života (više od 22.000 mrtvih, među njima znatan broj žena i dece, ne računajući tela koja su ostala pod ruševinama i ne mogu biti izbrojana). A poslednja runda užasa samo je posebno mračan nastavak 75 godina duge borbe da se osakati palestinsko kulturno nasleđe. Od 1967. godine Izrael je iščupao više od 800.000 palestinskih domaćih stabala masline, nekad da bi napravio mesta za nova, nelegalna jevrejska naselja na Zapadnoj obali, a nekad navodno iz bezbednosnih razloga ili pak iz čistog, iracionalnog cionističkog gneva.
Stanovnici regiona brali su plodove divljih maslinjaka hiljadama godina, još u periodu halkolita na Levantu (4.300–3.300. pre nove ere) i uništavanje maslinjaka je imalo teške ekološke posledice. Po izveštaju Yale Revew of International Studies iz 2023, „uništavanje drveća neposredno je povezano s nepovratnim klimatskim promenama, erozijom tla i smanjenjem roda… Višegodišnja, drvenasta kora upija više ugljendioksida nego što ga ispušta… stablo masline apsorbuje 11 kilograma ugljen-dioksida na litar proizvedenog maslinovog ulja.“ Pored toga što imaju ekonomsku i kulturnu vrednost, maslinjaci igraju suštinsku ulogu u palestinskom ekosistemu. Mnoge vrste ptica, među njima i evroazijska čavka, zelena zeba, ćubasti vranac, smeđi škračak, palestinska sunčana ptica i sardinijska grmuša, oslanjaju se na biodiverzitet koji obezbeđuje palestinsko samoniklo rastinje, čijih se šest vrsta često nalaze u starim maslinjacima: alepski bor, badem, maslina, palestinska bokvica, zimzeleni glog i smokva.
Kao što su Simon Awad i Omar Attum napisali u tekstu za Jordan Journal of Natural History (2017): „Maslinjaci u Palestini mogu se smatrati kulturnim krajolicima ili biti označeni kao globalno značajni poljoprivredni sistemi zbog kombinacije njihovog biodiverziteta i kulturnih i ekonomskih vrednosti. Biodiverzitetska vrednost istorijskih maslinjaka priznata je u drugim delovima Mediterana, pa ima predloga da ta područja dobiju status zaštićenih jer služe kao stanište mnogim retkim i ugroženim vrstama i značajna su za održavanje regionalnog biodiverziteta.“
Stara, autohtona stabla masline treba shvatiti kao svedočanstvo o postojanju Palestinaca i njihovoj borbi za slobodu. Debelo, spiralno stablo masline stoji kao opomena Izraelcima ne zbog ploda koji rađa već zbog priča njegovog korenja o oštećenoj životnoj sredini i izmučenom narodu koji više od 75 godina neprestano trpi nemilosrdnu opsadu.
Beli fosfor i bombe
Pored toga što zagađuje prirodne rezervoare vode i uništava maslinjake, Izrael sad truje Gazu i odozgo. Na brojnim video-snimcima koje je analizirao Amnesty International i potvrdio Washington Post vide se baklje i pera belog fosfora kako padaju na gusto naseljene gradske oblasti. Prvi put upotrebljen na ratištima u Prvom svetskom ratu kao paravan za sakrivanje pokreta vojske, beli fosfor je toksičan i opasan po ljudsko zdravlje. Međunarodno pravo zabranjuje bacanje belog fosfora na gradsku sredinu, a Gaza je jedno od najgušće naseljenih mesta na svetu. „Kad god se beli fosfor koristi u gusto naseljenim sredinama, postoji visok rizik da će neko zadobiti teške opekotine i doživotno trpeti posledice“, kaže Lama Fakih, direktorka za Bliski istok i Afriku u organizaciji Human Rights Watch (HRW).
Beli fosfor je veoma toksičan za ljude, ali u većim koncentracijama štetno deluje i na biljke i životinje. Može da poremeti sastav zemljišta, da ga učini suviše kiselim za zemljoradnju. A to je samo deo čitave hrpe municije koju je Izrael ispalio tokom prethodna tri meseca. Taj rat (ako se takav asimetričan napad može nazvati ratom) jedan je od najsmrtonosnijih i najrazornijih u novijoj istoriji, po nekim procenama u najmanju ruku jednak savezničkom bombardovanju Nemačke u Drugom svetskom ratu, kojim je do temelja srušeno 60 gradova i ubijeno oko pola miliona ljudi.
Kao i savezničke snage u Drugom svetskom ratu, Izrael ubija neselektivno. Od ispaljenih 29.000 projektila vazduh-zemlja, 40% su bile nenavođene bombe bačene na gusto naseljene stambene oblasti. Po proceni Ujedinjenih nacija od kraja decembra, 70% svih škola u Gazi – a mnoge od njih su služile kao skloništa za Palestince koji su bežali od izraelskog masakra – teško je oštećeno. Pogođene su i stotine džamija i crkava, kao i 70% bolnica, koje više ne funkcionišu.
Rat koji prevazilazi sva predviđanja
„Gaza je jedna od najintenzivnijih kampanja kažnjavanja civila u istoriji“, kaže Robert Pape, istoričar na Univerzitetu Čikaga. „Sad se našla u gornjoj četvrtini najrazornijih bombardovanja svih vremena.“
Još je teško proceniti danak koji se, iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, nameće ne samo infrastrukturi i ljudskim životima u Gazi već i njenoj životnoj sredini. Svaka zgrada koja eksplodira ostavlja za sobom oblak toksične prašine i isparenja koja utiču na klimatske promene. „U oblastima zahvaćenim sukobom, detonacije eksploziva mogu ispustiti veliku količinu gasova koji izazivaju efekat staklene bašte, između ostalih ugljendioksida, ugljenmonoksida, azotnih oksida i sićušnih delića materije“, kaže dr Erum Zahir, profesor hemije na Univerzitetu Karačija. Prašina od srušenih kula Svetskog trgovinskog centra 11. septembra nanela je veliku štetu pripadnicima spasilačkih službi. Jedna studija iz 2020. pokazala je da spasioci imaju „41% više izgleda da obole od leukemije“. Oko 10.000 Njujorčana pretrpelo je kratkoročne zdravstvene probleme posle napada i bilo je potrebno godinu dana da se kvalitet vazduha u Donjem Menhetnu vrati na nivoe uobičajene pre 11. septembra.
Nemoguće je analizirati sve posledice neprestanog izraelskog bombardovanja Gaze, ali se može pouzdano tvrditi da će imati daleko gore posledice od onih u Njujorku posle 11. septembra. Nasreen Tamimi, šefica palestinske Uprave za kvalitet životne sredine, smatra da je u ovom trenutku procena ekološke štete u Gazi „premašila sva predviđanja“.
Ključni problem s koji su se Palestinci u Gazi suočavali i pre 7. oktobra je pristup čistoj pijaćoj vodi, a sad je situacija višestruko pogoršana neprestanim bombardovanjem. U jednom izveštaju UNICEF-a iz 2019. kaže se da je „96% vode iz jedinog podzemnog rezervoara u Gazi nepodobno za ljudsku potrošnju“.
Prekidi snabdevanja električnom energijom, koji su direktna posledica izraelske blokade, oštetili su i sanitarne objekte Gaze, što je izazvalo veće zagađenje podzemnih voda, a to je pak dovelo do raznih infekcija i masovnih epidemija bolesti koje se prenose vodom, a u načelu su sprečive. Prema HRW-u, Izrael koristi nedostatak hrane i vode za piće kao sredstvo ratovanja, što je, kažu mnogi međunarodni posmatrači, jedan oblik kolektivnog kažnjavanja – to jest, ratni zločin prvog reda. Izraelske snage su namerno uništavale poljoprivredno zemljište i bombardovale vodovodne i sanitarne objekte, što svakako izgleda kao pokušaj da se Gaza učini mestom doslovno nepodobnim za život.
„Moram da pešačim tri kilometra da bih dobio četiri litra vode“, rekao je HRW-u tridesetogodišnji Marwan. Kao i stotine hiljada drugih stanovnika Gaze, Marwan je početkom novembra pobegao na jug s trudnom ženom i dvoje dece. „A nema hrane. Ako uspemo da nađemo hranu, to su konzerve. Ne jedemo svi dobro.“
Na jugu Gaze, u pretrpanom gradu Kan Junisu, kanalizaciona voda se izliva na ulice jer je sistem prestao da funkcioniše. U južnom gradu Rafi, u koji su pobegli mnogi stanovnici Gaze, uslovi su katastrofalni. Improvizovane bolnice su prepune, snabdevanje hranom i vodom je nedovoljno i teška glad je u porastu. Krajem decembra Svetska zdravstvena organizacija (WHO) dokumentovala je više od 100.000 slučajeva dijareje i 150.000 slučajeva respiratornih infekcija među 2,3 miliona stanovnika Pojasa Gaze. Stvarni brojevi su verovatno znatno veći i nesumnjivo će rasti jer se nastavlja izraelska ofanziva, koja je dosad raselila 1,9 miliona ljudi, ili više od 85% stanovništva – a prema Ujedinjenim nacijama, polovina ljudi se sad suočava s umiranjem od gladi.
„Više od dva meseca Izrael lišava stanovništvo Gaze hrane i vode; tu politiku, koja odražava nameru da se izgladnjivanje civila koristi kao ratno sredstvo, podstiču ili podržavaju visoki izraelski zvaničnici“, izveštava Omar Shakir iz organizacije Human Rights Watch.
Počinioci masovnog ubistva (sad u strahu od tužbe da je Izrael počinio genocid, koju je Međunarodnom sudu pravde u Hagu podnela Južna Afrika) retko su (ili možda nikad) tako jasno saopštavali svoje surove namere. Kao što je rekao izraelski predsednik Isaac Herzog, u pokušaju da opravda zverstva koja se sad vrše nad palestinskim civilima: „Cela nacija je odgovorna [za 7. oktobar]. Priča o civilima koji nisu svesni, koji nisu umešani, apsolutno je neistinita. Mogli su da se pobune, mogli su da se bore protiv zlog režima.“ Izraelsko nasilje nad Palestincima, koje očigledno uživa podršku predsednika Bidena i njegovog spoljnopolitičkog tima, nije nalik ničemu što smo ranije mogli da vidimo – u manje-više realnom vremenu – u medijima i na društvenim mrežama. Gaza, njeni stanovnici i tlo koje ih je vekovima hranilo, oskrnavljeni su i pretvoreni u pakleni krajolik, sasvim nepodoban za život, a posledice će, u to nema sumnje, osećati više budućih generacija.
Joshua Frank, TomDispatch, 11.01.2024.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 01.02.2024.
IZRAEL / PALESTINA