Korpa jeftinija, poverenje skuplje
Vladina uredba o ograničavanju trgovačkih marži na osnovne proizvode stupila je na snagu 1. septembra i važiće narednih šest meseci. Marže su ograničene na najviše 20 odsto, što bi, prema tvrdnjama predstavnika vlasti, trebalo da dovede do pada cena između 10 i 20 procenata. Ograničenje obuhvata 23 grupe proizvoda i oko 20.000 artikala, uključujući mlečne proizvode i jaja, voće i povrće, meso i osnovne kućne potrepštine poput deterdženata i sredstava za higijenu. Van obuhvata ostaju hrana za bebe, hrana za kućne ljubimce, alkoholna pića i razna neprehrambena dobra poput kućnih aparata, posuđa ili igračaka.
Ministar finansija Siniša Mali ujutro 1. septembra požurio je u prodavnicu i kupio iste artikle kao nedelju dana ranije, pa je, prema sopstvenoj računici, uštedeo 745 dinara, odnosno oko 15 odsto. Kako je to utvrdio Danas nakon obilaska dva vodeća trgovinska lanca u Beogradu, u prvim danima primene zaista je veliki broj proizvoda u marketima snižen upravo u tom rasponu, mada ne svi – ponešto je ostalo po staroj ceni, a deo robe je čak i poskupeo. U međuvremenu, srpski internet se puni novim mimovima na račun vlade; priznajem, moj omiljeni glasi: „Danas sam bila u Maksiju i toliko je sve pojeftinilo da su na kraju oni meni dugovali novac i onda mi je kasirka dala vaučer od hiljadu dinara za struju.“
Ova odluka vlade naišla je na oštre kritike ne samo opozicije, već i dela ekonomske struke. Politička pozadina je providna, a vlast to ni ne pokušava da prikrije: snižene cene su ponuđene kao šargarepa kojom se pokušava ublažiti gorak ukus prisilnih mera, skrenuti pažnja sa protesta i u javnosti obnoviti legitimitet režima koji je ozbiljno uzdrman za vreme protesta.
Veliko pitanje: treba li država da reguliše cene?
Ali hajde da politiku ostavimo po strani. Suštinsko pitanje glasi: da li uopšte jedna vlada, pa makar bila i najdemokratskija i najprosvećenija, treba da određuje tržišne cene? Od odgovora na to pitanje zavisi i podela u ekonomskoj struci – ali i u delu šire javnosti koja, kako je još Keynes cinično primetio, najčešće misli onako kako su ih davno preminuli ekonomisti naučili. Tako se i ovde formiraju dva tabora: jedni tvrde da vlada nikako ne sme da se meša u tržišnu ravnotežu ponude i potražnje, koja sama određuje cene, dok drugi smatraju da je intervencija moguća – pa čak i nužna – i opravdana pod određenim uslovima.
Kao socijalista, nemam dilemu da država mora igrati snažnu ulogu, uključujući i regulisanje tržišta. Raj laissez-faire kapitalizma bez mešanja države postoji samo u brošurama; ko sumnja, neka se misaono vrati u Srbiju sredinom devedesetih: hiperinflacija, sankcije, crno tržište, zarobljena država i gangsterski obračuni kao životna svakodnevica.
Ali hajde da krenemo od argumenata prvog tabora, onih koji tvrde da je svako državno mešanje nepotrebno, pa čak i štetno. Njihova osnovna teza je da tržište samo najbolje reguliše odnos ponude i potražnje, a da svaka intervencija vodi u iskrivljavanje cena, smanjenje konkurencije i, dugoročno, nestašice ili slabiji kvalitet robe. Ta teza osniva se na radovima klasičnih ekonomista. Još Adam Smith u „Bogatstvu naroda“ (1776) piše o „nevidljivoj ruci“ tržišta koja spontano vodi ka ravnoteži i opštem dobru, bez potrebe za spoljašnjim mešanjem države (mada je njegov argument daleko složeniji nego što se to uobičajeno prepričava). Po toj logici, ni ova uredba o ograničavanju marži ne predstavlja ništa drugo do politički trik: kratkoročno može da spusti cene, ali dugoročno guši tržište i obeshrabruje proizvođače i trgovce.
Ovakvi stavovi obično se potkrepljuju istorijskim iskustvom. Kontrola cena retko je donosila dugoročne pozitivne ishode, dok su nestašice i paralelna tržišta postajali gotovo pravilo, posebno u socijalističkim sistemima gde je regulisanje cena bilo jedan od stubova ekonomskog poretka. Nije slučajno da je János Kornai čitav tip ekonomije tog doba opisao kao shortage economy, odnosno ekonomiju nestašica, gde su nestašice bile ne izuzetak, nego strukturalna karakteristika sistema. Jugoslavija je dobar primer: država je vrlo aktivno određivala ne samo marže, već i same prodajne cene velikog broja proizvoda. U ranim fazama socijalizma to su bile stroge kontrole cena i plata, koje su često vodile do nestašica i „crnog tržišta“. Kasnije, u samoupravnom socijalizmu, sistem se donekle liberalizovao, ali su cene i dalje u velikoj meri bile pod kontrolom republičkih i saveznih organa.
Podaci OECD-a jasno ilustruju razmere te politike. U januaru 1985. oko 65% industrijske proizvodnje bilo je pod nekim oblikom kontrole cena, a tokom narednih godina obuhvat se kretao između 60 i 75%. Tek nakon potpunog zamrzavanja cena u novembru 1987. usledilo je postepeno smanjivanje – prvi put 1988. na oko 53% a krajem iste godine na svega 29,5%, što je nivo koji se zadržao i tokom 1989. Drugim rečima, veći deo jugoslovenske industrije bio je decenijama pod cenovnim „poklopcem“, a njegovo popuštanje krajem osamdesetih bilo je više simptom sloma sistema nego promišljena reforma.
Drugi tabor polazi od pretpostavke da je državno mešanje poželjno, a ponekad i neophodno, pod određenim uslovima. Opravdanje se zasniva na tome da tržište nije savršeno: sklono je monopolizaciji, asimetrijama informacija, ili jednostavno ne uspeva da obezbedi osnovne životne potrepštine svima. Lakše je graditi poverenje u pekara ili mesara koji žive među nama i čiju reputaciju nadzire zajednica, dok je mnogo teže – često i nemoguće – graditi isto takvo poverenje u proizvođača ili trgovca koji su daleko, ponekad i u drugoj zemlji. Sam Adam Smith, pak, ukazivao je na srodne slabosti: podvlačio je važnost države u obezbeđivanju javnih dobara, a poznata je i njegova opaska da poslovni ljudi, kad se sastanu, uglavnom rade na štetu javnosti. Drugim rečima, i kod „oca tržišnog liberalizma“ postoji svest da tržište ima granice i da država mora da igra aktivnu ulogu kako bi se sprečile zloupotrebe i očuvao javni interes.
Regulisanje cena, u tom smislu, nije nikakva novotarija. Još u antičkom Rimu carevi su uvodili maksimalne cene hleba i žita da bi sprečili glad i pobune. U srednjovekovnim i ranim modernim gradovima širom Evrope vlasti su određivale maksimalne cene osnovnih namirnica, pre svega hleba, jer se dobro znalo da nestašice hrane lako prerastaju u političke nemire. U novijoj istoriji, i sama Smithova otadžbina, Velika Britanija, pribegavala je regulaciji: Corn Laws iz 19. veka kontrolisali su cenu žita i hleba, a tokom Prvog i Drugog svetskog rata država je sistematski određivala cene i uvodila racionalizaciju kako bi obezbedila snabdevanje stanovništva.
Savremeni argumenti idu istim tragom. Kada nastupe nagli tržišni šokovi – rat, inflacija, poremećaji u snabdevanju – slobodno formirane cene pogađaju najviše one koji najmanje mogu da ih plate. Kada tržište postane monopolizovano, država mora da interveniše da bi zaštitila potrošače od zloupotreba. A kada osnovne životne potrepštine postanu luksuz, regulisanje cena se prikazuje ne kao „izbor“, nego kao elementarna obaveza države da sačuva društvenu koheziju i političku stabilnost.
„Inflacija pohlepe“ i savremena praksa
Upravo na ovom mestu kreće i savremena rasprava iz okvira welfare economics. Klasični neoliberalni argument polazi od toga da je cena rezultat ravnoteže ponude i tražnje i da bilo kakvo državno mešanje tu ravnotežu kvari. Ali istraživanja tokom i posle pandemije pokazala su da u praksi stvari stoje drukčije. Fenomen nazvan „greedflation“ ili „seller’s inflation“ – što bismo na srpski mogli prevesti kao inflacija pohlepe ili inflacija prodavaca – upućuje na to da cene ne rastu samo zbog povećane tražnje ili viših troškova, već i zato što firme, naročito velike korporacije s jakom tržišnom moći, koriste krizu da dodatno podignu marže i profite. Isabelle Weber i saradnici su ukazali da su rast profita i rast marži tokom postpandemijskog perioda bili ključni pokretači inflacije, a ne klasični troškovni ili tražni faktori.
Ovi nalazi nisu ostali na marginama. Evropska centralna banka u svojim analizama iz 2023. priznaje da su „rast profita i povećane marže značajno doprineli inflaciji u evrozoni“ – u pojedinim kvartalima i više nego rast plata ili cena energenata. Slično tome, OECD i MMF objavili su podatke da je u periodu 2021–2022. više od polovine inflatornog pritiska u razvijenim privredama dolazilo upravo od širenja profitnih marži, dok je doprinos plata bio sekundaran. Konkretan primer dolazi iz EU: prehrambene kompanije su u 2022. i 2023. prosečno povećale profitne marže za više od 10%, dok su realne plate u istom periodu stagnirale ili padale. A kod nas? Prema izjavi predsednika Vučića, najveći trgovinski lanci ostvaruju marže i do 45,2 odsto. Komisija za zaštitu konkurencije utvrdila je da je u periodu od aprila 2023. do marta 2024. godine porast cena u maloprodaji bio skoro duplo veći od inflatornih pritisaka. Moji proračuni za Srbiju pokazuju sličan obrazac na strani raspodele: u trgovini i ugostiteljstvu prosečna godišnja neto plata iznosi oko 604 hiljade dinara, dok je log-razlika produktivnost − plate ≈ 0,84 (metod: ln produktivnosti − ln plata), što implicira da je produktivnost približno 2,3 puta iznad nivoa zarada. Drugim rečima, empirija potvrđuje da cena nije uvek „neutralni signal“ ravnoteže, već često izraz tržišne moći.
Kada marže eksplodiraju, a profitabilnost raste dok realne plate stagniraju, klasična slika nevidljive ruke tržišta pretvara se u vrlo vidljivu ruku korporativnih bilansa. U takvim okolnostima državna intervencija, pa i regulisanje cena, dobija opravdanje ne samo kao socijalna politika već i kao korektiv tržišnih zloupotreba koje razgrađuju osnovnu logiku konkurencije.
Važno je dodati da se na Zapadu i u neposrednom okruženju nije stalo samo na akademskim raspravama. Nekoliko zemalja EU posegnulo je za direktnim kontrolama cena ili marži. U Mađarskoj je vlada Viktora Orbána 2021. i 2022. zamrzla cene osnovnih prehrambenih proizvoda poput brašna, šećera, ulja i mleka, pokušavajući da obuzda inflaciju. U Rumuniji je 2023. uvedeno privremeno ograničenje marži na osnovne namirnice, uz argument da trgovački lanci u krizi ostvaruju prekomerne profite. Slični potezi beleže se i u Francuskoj, gde je vlada prošle godine sklopila dogovor s velikim lancima da privremeno ograniče rast cena „korpe osnovnih proizvoda“.
Drugim rečima, argument „inflacije pohlepe“ nije ostao u seminarima i biltenima centralnih banaka, već je postao osnova za konkretne politike. A to Srbiju smešta u širi trend: pokušaj države da interveniše kada tržišne cene počnu da ugrožavaju socijalnu stabilnost i politički legitimitet.
Kad je najavio ograničenje marži, predsednik se pozvao na „skorašnje evropsko iskustvo“. Vredi, dakle, pitati: šta to iskustvo zapravo pokazuje. U Mađarskoj su plafoni na gorivo i hranu dali kratkotrajno olakšanje, ali su završili klasičnim simptomima: nestašicama, paničnom kupovinom i naglim skokom cena nakon ukidanja mera. Vlada je u decembru 2022. morala da ukine gornju cenu goriva upravo zbog poremećaja u snabdevanju i nestašica na pumpama, nakon čega su cene skočile na oko 12% više nego po kontrafaktičkom scenariju. Evropska komisija je u svom izveštaju za 2023. sažela bilans: energetski i prehrambeni plafoni jesu odložili prelazak viših inputnih troškova u potrošačke cene, ali su istovremeno inflatorne pritiske samo prebacili kroz vreme, pa je Mađarska ionako završila sa najvišom inflacijom u EU početkom 2023.
U Rumuniji je uveden privremeni plafon trgovačkih marži za osnovne namirnice 2023, a potom više puta produžavan da bi se održao efekat. Vlada je i 2025. najavila novo produženje do 30. septembra, što samo po sebi govori o kratkom roku trajanja „spontanih“ tržišnih korekcija čim se intervencije povuku. Procena FES-a pokazuje da su mere u startu za oko 11 odsto smanjile trošak minimalne potrošačke korpe za pristojan život, ali su opšti inflatorni pritisci ostali prisutni, pa je kontinuitet politike bio nužan da bi se efekat zadržao.
Francuska je izabrala „mekši“ pristup: dobrovoljni dogovor vlade sa trgovcima o ograničenju rasta cena korpe proizvoda tokom „antiinflacionog kvartala“ 2023. Efekat je bio privremen i teško razdvojiv od tadašnjeg smirivanja energetskih troškova; i sama statistika (INSEE) beleži usporavanje inflacije te jeseni, ali pre svega zbog energije, dok su cene hrane ostale povišene i posle marketinških aranžmana sa lancima.
Zajednički imenitelj je neugledan, ali jasan: kontrole cena, plafoni marži i slični dogovori kupuju vreme i ravnaju vrh talasa, ali ne menjaju struju. Po ukidanju mera dolazi do nivelisanja naviše ili „prepakivanja“ marži na neobuhvaćene artikle; kada su mere čvršće, raste rizik od nestašica; a kada su blaže, njihov učinak se topi bez produženja ili zamene drugim instrumentima. Mađarska i Rumunija su primeri prva dva ishoda, Francuska ilustracija trećeg.
Sudeći po iskustvu drugih zemalja, efekat plafoniranja marži je kratkotrajan, što potvrđuje tezu o njegovoj političkoj, a ne ekonomskoj prirodi. Štaviše, sama ekonomska situacija u Srbiji ne nalaže hitne poteze: kako sam pokazao u prethodnom tekstu na Peščaniku, međugodišnja inflacija se u proseku za januar-jul 2025. kretala oko 4,4%, neznatno ispod proseka iz 2024. (≈4,6%), dok su prosečne neto zarade u periodu januar-jun 2025. porasle 11,0% nominalno (oko 6,4% realno) u odnosu na isti period prethodne godine. Drugim rečima, nema vanrednih okolnosti koje bi zahtevale oštre izvanredne mere. Ako cilj nije samo trenutni predah nego trajno olakšanje za potrošače, rešenje nije u tvrdim administrativnim plafonima, već u kombinaciji politika koje obaraju tržišnu moć, povećavaju transparentnost i direktno štite dohodak domaćinstava.
Kratkoročni predah, dugoročna strategija
Šta je indirektno regulisanje i zašto je smisleno? Indirektno regulisanje cena ne „zakucava“ krajnju cenu administrativno, nego deluje na uzroke: obara troškove duž lanca, pojačava konkurenciju, uvodi potpunu transparentnost formiranja cena i štiti dohodak najugroženijih. Ideja je da niža cena bude posledica boljeg funkcionisanja tržišta i javnih politika, a ne rezultat privremenog dekreta. To je standard svuda: od politike konkurencije i javnih rezervi do ciljnih subvencija uz obavezni preliv u cenu (pass-through) i stroge informacione obaveze.
Ako cilj nije samo trenutni predah nego trajno olakšanje za potrošače, rešenje nije u tvrdim administrativnim plafonima, već u kombinaciji politika koje obaraju tržišnu moć, povećavaju transparentnost i direktno štite dohodak domaćinstava. Da je problem visokih marži opipljiv i u Srbiji pokazuje i to što je udruženje „Efektiva“ početkom godine organizovalo jednodnevni bojkot velikih trgovinskih lanaca (31. januara), potom i višednevne akcije u februaru, upravo uz obrazloženje o prekomernim maržama. Zato, umesto novih plafona, sledi paket mera koji udara na uzroke.
Transparentnost marži i javno „imenovanje i sramoćenje“. Obavezno mesečno objavljivanje prosečnih nabavnih cena, trgovačkih marži i jediničnih cena po lancima i kategorijama (na nivou „korpe“ osnovnih proizvoda), sa jasnim metodološkim pravilima i revizijom. Ministarstvo trgovine, RZS i Poreska uprava već raspolažu velikim skupovima fiskalnih računa i e-faktura; to je dovoljno da se uspostavi „cenovni opservatorijum“ i javni „barometar marži“. Transparentnost nije fraza; već postoje inicijative civilnog društva, poput Transparentnosti Srbija, koje eksplicitno traže objavu jasnih pravila i sprečavanje derogacije potrošačkih standarda posebnim uredbama. Da bi javnost mogla da proveri „preliv“ i stvarne marže, potrebni su i dokumenti i planovi; Transparentnost Srbija je zbog toga uputila i zahteve za pristup informacijama nadležnom ministarstvu.
Transparentnost sama po sebi spušta preterane marže i otežava tiho „prepakivanje“ profita na neobuhvaćene artikle. Ulogu „spoljašnjeg nadzora“ treba institucionalno dati potrošačkim udruženjima (Efektiva, NOPS, FORUM Niš, CEPS): da prate, objavljuju i osporavaju sumnjive skokove, uz pristup agregiranim podacima iz fiskalizacije i e-faktura. Već postoji primer i u praksi: Nova ekonomija od februara 2022. prati cene ključnih proizvoda, ali u samo jednom lancu u Beogradu, što dodatno govori zašto je potreban zvaničan, reprezentativan i trajno finansiran monitoring.
Konkurencija i disciplina tržišne moći. Trajniji pad cena pre svega zavisi od dosledne politike konkurencije. U našem okviru to znači aktivnu ulogu Komisije za zaštitu konkurencije (KZK) u brzom ispitivanju maloprodaje i veleprodaje hrane, uključujući „paralelno određivanje cena“ i meko usklađivanje. Institucija je već pokrenula postupke: 10–11. oktobra 2024. otvorene su istrage protiv četiri najveća lanca (Delhaize, Mercator-S, Univerexport, DIS), uz nenajavljene pretrese i poređenja korpi (prvo 35, potom 45 proizvoda) koja su ukazala na visoku podudarnost cena i slab konkurentski pritisak. KZK je saopštila nalaze iz sektorske analize za preriod april 2023-mart 2024. (vrednosni rast uz količinski pad i rast cena brži od inflacije), ali sama analiza do danas nije objavljena u celosti. Odlučujuće u narednoj fazi biće da se ti nalazi pretoče u obavezujuće mere i sankcije: zabrane dogovaranja, korekcije komercijalnih politika, kraće rokove plaćanja i transparentnije rabate. Takav pristup je održiviji od administrativnog „plafoniranja“ marži i više utiče na uzroke, a ne samo na simptome.
Lanac snabdevanja, ne samo kase. Manjak konkurencije probija i kroz transport, skladištenje i veleprodaju, pa se deo marže „pojede“ pre nego što roba stigne na policu. Poreski podsticaji malim trgovcima, naročito „domaćima“, zvuče simpatično, ali su slab instrument za krajnju cenu: mali udeo u tržištu, slabija nabavna moć, rizik da se podsticaj zadrži u marži, a ne prelije do potrošača. Ako hoćemo vidljiv pad krajnje cene, cilj mora biti konkurencija u sredini lanca: otvaranje veleprodajnih platformi i skladišne infrastrukture pod nediskriminatornim uslovima, ograničavanje ekskluzivnih ugovora i MFN (Most-Favoured-Nation) klauzula, kraći rokovi plaćanja dobavljačima (po uzoru na pravila o nepoštenim trgovačkim praksama), transparentni i proverljivi rabati/slotting-fee aranžmani, olakšan ulaz malih uvoznika i privatnih robnih marki, kao i javni „cenovni opservatorijum“ koji prati jedinične cene i marže po karikama lanca.
Zaštita dohotka (bez podizanja cena). Dok se tržišna moć sređuje duž lanca, najugroženija domaćinstva ne smeju čekati. Kratkotrajni, strogo ciljani digitalni vaučeri za usku korpu (hleb, mleko, jaja, osnovna hemija), neakumulativni i nepreprodajivi, finansirani iz privremenih taksi na višak profita i/ili preraspodelom rashoda, pružaju zaštitu bez dizanja opšte tražnje. Učešće trgovaca usloviti pravilima o nepovećavanju jediničnih cena korpe iznad referentnog indeksa; nadzor preko e-faktura i fiskalizacije; ako se prekrši pravilo, sledi povraćaj koristi (clawback). Privremena sniženja PDV-a izbegavati, osim uz strogo dokaziv preliv u cenu i sunset klauzulu. Ovako dizajnirane podrške ostaju u domenu indirektnog regulisanja: ne fiksiraju cene, već amortizuju udar za najranjivije, bez narušavanja cenovnih signala.
Privremene takse na višak profita, sa jasnim okidačima i sunset-om. Kada nezavisna analiza pokaže da su marže u sektoru stabilno iznad istorijskog raspona i troškovne dinamike, aktivira se vremenski ograničena taksa na „višak profita“. Okidači moraju biti javni (npr. prosečna bruto marža tri uzastopna tromesečja iznad petogodišnjeg proseka, uz kontrolu za ulazne troškove), a primena automatski ističe (tzv. sunset) po isteku perioda ili povratku marži u normalne okvire; prihod ide u fond za ciljane transfere ili subvencionisanje korpe osnovnih proizvoda.
Iskustva drugih zemalja nude korisne šablone: u EU je od 2022-2023. uveden „solidarni doprinos“ (solidarity contribution) na profite iznad uobičajenog nivoa; u Ujedinjenom Kraljevstvu „Energy Profits Levy“ ima cenovne pragove koji gase taksu kada se cene nafte i gasa spuste ispod referenci tokom dva uzastopna tromesečja; u Rumuniji se za energetiku primenjuje mesečna formula koja zahvata prihod iznad referentne cene (što hvata sezonske skokove); u Indiji se stopa revidira na dve nedelje u zavisnosti od međunarodnih cena. Sažetak dobrih praksi: precizni, kvantifikovani okidači (marža/profit ili cena), automatski „sunset“, čest obračun da se uhvati sezonalnost, formula umesto diskrecije, de minimis prag za male igrače, mogućnost investicionih odbitaka da se očuva ulaganje, javno objavljivanje podataka i namensko trošenje prihoda, jasno vremensko i sektorsko ograničenje, koordinacija sa politikom konkurencije i ex-post evaluacija efekata. Ovako dizajnirana, taksa tera tržišnu moć da podeli deo rizika sa potrošačima, bez trajnog iskrivljavanja sistema.
Konkurentniji uvoz i brža logistika, sezonski i ciljano. Kad domaća ponuda kratko zaostaje, sezonsko olakšanje uvoznih dažbina i ubrzanje SPS procedura (fitosanitarnih i veterinarskih kontrola), uz „zelene trake“ na granici, može spustiti pritisak na cenu. Paralelno, javne i javno-privatne investicije u hladne lance i regionalna skladišta, sa transparentnim tarifama i otvorenim pristupom, cepaju „uska grla“ u sredini lanca. Nezadovoljstvo proizvođača uslovima i otkupnim cenama ciklično se ponavlja: protesti, nepostizanje dogovora i kašnjenja isplata postali su sezonski refren, uz zavisnost malih proizvođača od velikih hladnjača koje oblikuju uslove otkupa. Empirija poslednjih godina potvrđuje taj obrazac u malini, jabuci i višnji. Više ponude i niži logistički trošak smanjuju prostor za prekomerne marže pre nego što roba stigne na policu.
Fer označavanje i borba protiv „šrinkflacije“. Obavezno i pregledno isticanje jedinične cene (po kilogramu/litru) i svake promene gramature/volumena, uz zabranu obmanjujućeg pakovanja i kazne koje se stvarno primenjuju. Bez ovih pravila, deo „ušteda“ će se pretvarati u manju kutiju za istu cenu. Potrošaču treba dati alat da poredi realne cene; tek tada transparentnost i konkurencija proizvode puni efekat. Domaći monitoring pokazuje da je šrinkflacija realan problem: prema analizi Nove ekonomije, prašak za veš koji je pre tri godine bio pakovan po 3 kg i koštao 572 dinara, sada košta 740 dinara za 2,25 kg, što efektivno znači oko 72% više po kilogramu.
Zaključak
Dakle, država ima važnu ulogu u uređivanju tržišta, uključujući i politike koje utiču na formiranje cena, i to u interesu dobrobiti svih građana, a ne samo imućnih grupacija. Ali vlada ne bi trebalo da određuje tržišne cene direktno kao pravilo.
Direktni plafoni imaju smisla samo kao kratke, ciljane mere u izuzetnim poremećajima; u praksi daju predah, a posle povlačenja sledi nivelisanje naviše ili prelivanje marži drugde. Održiv odgovor je indirektno regulisanje: potpuna transparentnost marži i jediničnih cena, dosledna politika konkurencije kroz ceo lanac, ciljane podrške dohotku, sezonsko rasterećenje uvoza i logistike, jasna pravila protiv „šrinkflacije“, te eventualne privremene takse na višak profita sa preciznim okidačima i sunset-om. U našim uslovima to znači da plafon od 20% može biti samo kratki predah; bez ovog paketa mera neće rešiti uzrok formiranja cena, već će pritisak samo promeniti mesto.
Peščanik.net, 06.09.2025.
