Rat između Izraela i Irana ne predstavlja tek još jednu epizodu nestabilnosti na Bliskom istoku. Njegove posledice osećaju se hiljadama kilometara dalje, uključujući i zemlje poput Srbije. U prethodnom tekstu za Peščanik pokušao sam da odgovorim na pitanje ko zapravo plaća cenu globalne „stabilnosti“ kroz inflaciju, fiskalne pritiske i prelivanje međunarodnih kriza na periferiju svetskog sistema. Međutim, jednako važno pitanje ostalo je otvoreno: zašto je do rata uopšte došlo i zašto baš sada?
Dominantna objašnjenja uglavnom se kreću između dve krajnosti. Po jednom, rat je rezultat iracionalnih političkih lidera, ideološkog fanatizma ili „večnih“ civilizacijskih sukoba. Po drugom, reč je isključivo o pitanju bezbednosti i geopolitičkog rivalstva država. U oba slučaja ekonomija gotovo potpuno nestaje iz analize, kao da kapitalizam funkcioniše odvojeno od ratova koje proizvodi.
A upravo je savremeni kapitalizam duboko povezan sa militarizacijom. Ratovi danas nisu istorijska anomalija niti privremeni poremećaj „normalnog“ ekonomskog razvoja. Oni postaju sastavni deo načina na koji sistem pokušava da rešava sopstvene ekonomske protivrečnosti u uslovima usporavanja globalnog rasta, prezasićenosti tržišta i opadajuće profitabilnosti.
Opadajuća profitabilnost i logika krize
Još od Marxa, preko Henryka Grossmanna do Ernesta Mandela, marksistički autori ukazivali su da kapitalizam u sebi nosi trajne tendencije ka krizi koje proizlaze iz samog procesa akumulacije kapitala. Kako kapitalizam sazreva, kapital se akumulira brže nego što nastaju nove profitabilne mogućnosti za investiranje. Konkurencija prisiljava kompanije da povećavaju produktivnost kroz tehnološko unapređenje i zamenu rada mašinama, ali upravo taj proces dugoročno stvara problem profitabilnosti, jer višak vrednosti na kraju ipak proizlazi iz rada.
Paul Baran i Paul Sweezy ovoj analizi dodali su još jednu važnu dimenziju. U knjizi Monopoly Capital tvrdili su da razvijeni kapitalizam proizvodi trajni problem apsorpcije viška: velike korporacije mogu proizvesti više nego što društvo može profitabilno da potroši ili investira. U takvim uslovima vojna potrošnja postaje jedan od načina apsorpcije viška kapitala i održavanja akumulacije.
Tokom perioda nakon Drugog svetskog rata ove kontradikcije bile su delimično ublažene širenjem potrošačkih tržišta, državnom intervencijom i globalnom ekspanzijom kapitalizma. Međutim, nakon finansijske krize 2008. godine razvijene ekonomije suočavaju se sa sporijim rastom, rastućom zavisnošću od duga i sve većom finansijalizacijom. Podaci Svetske banke pokazuju da je prosečan godišnji rast BDP-a u visokorazvijenim zemljama pao sa oko 2,5% u periodu 2000–2008. na oko 1,6% u periodu 2009–2020, uz neravnomeran oporavak tokom 2021–2024. godine. Do 2024. rast razvijenih ekonomija ponovo je usporio na oko 2,0%, dok MMF u svojim projekcijama iz aprila 2026. predviđa rast naprednih ekonomija od svega 1,8% u 2026. godini. Usporavanje centra već se preliva i na periferne ekonomije poput Srbije: MMF je u aprilu 2026. smanjio projekciju rasta srpske ekonomije za 2026. na 2,8%, sa 3,0% u januarskim i 3,6% u projekcijama iz oktobra prethodne godine.
Finansijalizacija je privremeno odložila dublju krizu kroz kreditnu ekspanziju i špekulativne aktivnosti, ali nije rešila osnovni problem profitabilnosti produktivnog kapitala. Upravo u takvim uslovima vojna potrošnja, geopolitički sukobi i militarizacija međunarodnih odnosa dobijaju obnovljeni ekonomski značaj.
Rat kao strategija akumulacije
Ratovi zato nisu samo politički ili vojni događaji. Oni sve više postaju deo šire ekonomske logike savremenog kapitalizma. To ne znači da države jednostavno „pokreću ratove zbog profita“, već da militarizacija i geopolitički sukobi funkcionišu kao mehanizmi upravljanja krizom akumulacije.
Rat omogućava ono što civilna ekonomija danas sve teže obezbeđuje: ogromnu državnu potrošnju, mobilizaciju industrije, tehnološko restrukturiranje i reorganizaciju tržišta. Militarizacija omogućava državama da subvencionišu strateške sektore pod izgovorom nacionalne bezbednosti čak i onda kada bi slične intervencije u civilnoj ekonomiji bile proglašene „preteranom ulogom države“.
Vojna industrija pri tome zauzima posebno mesto. Za razliku od mnogih civilnih sektora, njena profitabilnost ne zavisi neposredno od kupovne moći stanovništva. Njenu tražnju garantuje država. U uslovima stagnacije i slabe profitabilnosti u civilnoj ekonomiji, vojna proizvodnja postaje relativno stabilan izvor profita, subvencija i tehnološkog razvoja.
Poslednjih godina svet zato nije obeležen samo rastom vojnih budžeta, već i trgovinskim ratovima, sankcijama, industrijskim subvencijama i borbom za kontrolu nad energijom, tehnologijom i lancima snabdevanja. Granica između ekonomije i geopolitike postaje sve nejasnija.
Različiti kapitali različito doživljavaju rat
Kapitalizam nije jedinstven racionalni subjekt koji mirno upravlja svetskom ekonomijom u interesu „biznisa u celini“. Reč je o sistemu podeljenom između konkurentskih država, korporacija, sektora i frakcija kapitala. Ono što može biti destruktivno za sistem kao celinu istovremeno može biti veoma profitabilno za pojedine aktere.
Ova razlika prisutna je još kod Marxa. Kapital ne postoji samo kao apstraktna celina, već kao mnoštvo individualnih kapitala koji međusobno konkurišu i sukobljavaju se. Krize nikada ne pogađaju sve kapitale jednako. Gubici jednih često postaju prilike za druge.
Za mnoge sektore rat sa Iranom predstavlja ozbiljan problem. Brodarske kompanije suočavaju se sa rastom troškova osiguranja i poremećajima transportnih ruta. Aviokompanije plaćaju skuplje gorivo i gube pristup važnim vazdušnim koridorima. Industrije zavisne od stabilnih cena energije suočavaju se sa rastom troškova proizvodnje i transporta.
Ali dok jedni gube, drugi profitiraju upravo od iste nestabilnosti. Reuters je objavio da su trgovinski sektori kompanija BP, Shell i TotalEnergies samo u prvom kvartalu 2026. godine ostvarili najmanje 2,5 milijardi dolara zahvaljujući ratnoj nestabilnosti na energetskim tržištima, dok je Shell tokom samog sukoba prijavio skoro 7 milijardi dolara kvartalnog profita.
Prema podacima SIPRI-ja, globalna vojna potrošnja dostigla je 2,887 biliona dolara u 2025. godini, dok je vojna potrošnja u Evropi porasla za 14%. Akcije kompanija poput Rheinmetalla, Leonarda, Saaba i BAE Systems-a snažno su porasle usled očekivanja dugotrajnog naoružavanja i širenja globalnih konflikata.
Velike finansijske institucije takođe profitiraju od nestabilnosti. JPMorgan je prijavio rekordne prihode od 11,6 milijardi dolara u prvom kvartalu 2026, dok je šest najvećih američkih banaka zajedno ostvarilo profit od 47,7 milijardi dolara u istom periodu. Finansijalizovani kapitalizam danas ne samo da podnosi nestabilnost, već je sve više monetizuje.
Posebno je zanimljivo da ni finansijska tržišta ne pokazuju ozbiljnu zabrinutost zbog rata. S&P 500, vodeći indeks američkog tržišta akcija koji prati najveće kompanije u SAD i često se posmatra kao indikator očekivanja globalnog finansijskog kapitala, nastavio je rast uprkos eskalaciji sukoba na Bliskom istoku. Nakon kratkotrajnog pada početkom aprila, indeks se brzo oporavio i dostigao nove rekordne nivoe. To ne znači da rat koristi svim kapitalima jednako, već da dominantni finansijski kapital za sada procenjuje da se rizici mogu apsorbovati, prebaciti na periferiju ili kompenzovati profitima u energetskom, vojnom i finansijskom sektoru. Drugim rečima, tržišta trenutno ne vide rat kao pretnju sistemu, već kao još jednu nestabilnost koja se može monetizovati.
Periferija kao globalni gubitnik
Upravo zato se posledice rata ne raspoređuju ravnomerno ni između različitih kapitala, ni između različitih država. Dok pojedini sektori u centru sistema mogu profitirati od rasta cena energije, vojne potrošnje i finansijske volatilnosti, zemlje periferije najčešće snose troškove kroz skuplji uvoz, inflaciju, slabljenje valuta, fiskalni pritisak i usporavanje razvoja.
Na to ukazuju i analize UNDP-a o mogućim posledicama vojne eskalacije na Bliskom istoku. UNDP procenjuje da bi, u scenariju visokog intenziteta sukoba, do kraja godine oko 32,5 miliona ljudi širom sveta moglo pasti ispod granice siromaštva za zemlje višeg srednjeg dohotka. Oko polovine tog povećanja siromaštva odnosilo bi se na grupu od 37 neto uvoznika energije za koje UNDP daje posebne procene. Drugim rečima, šok nije ograničen na Bliski istok: njegovi gubitnici rasuti su širom sveta, posebno u Africi, Aziji, malim ostrvskim državama i drugim uvozno zavisnim ekonomijama.
Mehanizam prenosa je jasan. Ratni poremećaji utiču na cenu i dostupnost energije, zatim na cenu hrane, đubriva, transporta i javnih finansija. UNDP posebno naglašava da su efekti nejednako raspoređeni zato što razvijene ekonomije imaju veći fiskalni i finansijski prostor za amortizaciju šokova, dok siromašnije i srednje razvijene zemlje često nemaju takav kapacitet.
Afričke ekonomije već pokazuju tu ranjivost: UNDP navodi da su se šokovi u Africi prenosili brže nego tokom prethodnih globalnih kriza, dok je 29 valuta oslabilo, povećavajući troškove servisiranja spoljnog duga i uvoza hrane, goriva i đubriva. U Aziji i Pacifiku UNDP procenjuje da je, u najtežem scenariju, oko 8,8 miliona ljudi u riziku da sklizne u siromaštvo, pri čemu se najveći deo efekta koncentriše u Južnoj Aziji.
Drugim rečima, globalni sistem ne proizvodi samo ratne profitere, već i razvojne gubitnike. I oni se uglavnom nalaze na periferiji. Zemlje koje ne kontrolišu energetske tokove, rezervne valute, finansijska tržišta ili lance snabdevanja najčešće ne mogu da preusmere krizu u sopstvenu korist. One je uvoze kao skuplju energiju, skuplju hranu, slabiju valutu, veći javni dug i manji prostor za socijalnu i razvojnu politiku.
Srbija kao periferija globalne nestabilnosti
Za Srbiju, ovakvi sukobi imaju posebno teške posledice upravo zato što njena stabilnost počiva na spoljnim uslovima koje sama ne kontroliše: uvozu energije, spoljnim izvorima finansiranja i izvozu prema evropskom tržištu. Kada se ti uslovi promene, globalni šok se brzo pretvara u domaći problem.
Formalno gledano, inflacija u Srbiji za sada ne izgleda dramatično. Podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju relativno umeren rast potrošačkih cena, što na prvi pogled može ostaviti utisak da je domaća ekonomija uspešno amortizovala globalni energetski šok. Međutim, mnogo zabrinjavajući signal dolazi iz statistika koje prolaze gotovo neprimećeno u javnosti.
Dok su potrošačke cene ostale relativno stabilne, indeksi cena proizvođača industrijskih proizvoda iz uvoza pokazuju znatno snažnije pritiske, naročito u energetskom sektoru. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (vidi grafikon 2), indeks cena proizvođača industrijskih proizvoda iz uvoza za energiju dostigao je u aprilu 2026. nivo od 116 u odnosu na prethodni mesec, što ukazuje na snažan rast troškova uvozne energije. Istovremeno rastu i domaće proizvođačke cene, što sugeriše da se inflatorni pritisak već nalazi unutar sistema proizvodnje i uvoza, čak i ako još nije u potpunosti prebačen na krajnje potrošače.
Upravo zato je važno razlikovati potrošačku inflaciju od troškova koji se gomilaju „ispod površine“ ekonomije. Energetski i uvozni šokovi gotovo nikada ne prelaze trenutno i linearno na maloprodajne cene. Deo troška se privremeno amortizuje kroz budžet, državne intervencije, marže, kontrolu cena i kursnu politiku. Drugim rečima, relativno stabilan CPI ne znači nužno da su spoljašnji pritisci nestali, već da njihov puni prenos na građane još nije završen.
To je posebno važno za ekonomiju poput srpske, čiji model rasta poslednjih godina sve više počiva na jakom kursu dinara, uvozno zavisnoj potrošnji i izvozu prema Evropskoj uniji. Jak kurs kratkoročno pomaže kontroli inflacije i održavanju privida stabilnosti, ali istovremeno podstiče uvoznu zavisnost i slabi domaću proizvodnu bazu. Srbija tako postaje istovremeno zavisna i od spoljne energije i od spoljne tražnje.
Problem zato nije samo u rastu cena energije. Srbija gotovo dve trećine svog izvoza plasira na tržište Evropske unije, pri čemu je veliki deo industrijske proizvodnje direktno vezan za evropske lance vrednosti, posebno nemačku industriju. Ako rat na Bliskom istoku izazove ozbiljnije usporavanje evropske privrede, posledice bi se brzo prelile i na Srbiju kroz pad izvozne tražnje, usporavanje proizvodnje i rast pritiska na zaposlenost.
U tom slučaju ne bismo govorili samo o skupljem gorivu i višim računima, već i o mogućem usporavanju industrijske proizvodnje, zatvaranju pogona i gubitku radnih mesta u izvoznim sektorima. A tu nije reč o malom delu ekonomije: samo u prerađivačkoj industriji Srbije zaposleno je oko 486 hiljada radnika.
Država je do sada deo udara uspela da ublaži administrativnim merama, smanjenjem akciza i relativno povoljnim ugovorom za ruski gas. Međutim, takve mere mogu samo kupiti vreme. Ako se geopolitička kriza produži, račun će se pre ili kasnije preliti ili na građane kroz više cene ili na privredu kroz sporiji rast, slabiji izvoz i veću ekonomsku nesigurnost.
Drugim rečima, problem je dublji od trenutnog energetskog šoka. Model razvoja Srbije poslednjih godina počiva na izvozu, stranim investicijama, uvoznoj energiji i relativno niskoj domaćoj dodatnoj vrednosti. Takav model može funkcionisati dok su energenti jeftini, evropska tražnja stabilna i globalni lanci snabdevanja relativno neometani. Ali kada dođe do ozbiljnijeg spoljnog poremećaja, poput rata na Bliskom istoku, pokazuje se koliko je taj model ranjiv.
Iracionalna racionalnost rata
Na prvi pogled, rat sa Iranom deluje kao izraz kolektivnog ludila. Rizik šire regionalne eskalacije, rast cena energije i destabilizacija međunarodne trgovine teško mogu delovati kao racionalna politika. Međutim, upravo tu dolazimo do jednog od osnovnih paradoksa savremenog kapitalizma: ono što je društveno destruktivno može istovremeno biti ekonomski racionalno za pojedinačne kapitale, države i sektore industrije.
Rat zato nije suprotnost kapitalističkoj racionalnosti, već često njen ekstremni izraz. U uslovima usporavanja rasta, slabljenja profitabilnosti i rastućih geopolitičkih rivalstava, militarizacija omogućava nove oblike državne potrošnje, industrijske reorganizacije i preraspodele globalnih tržišta. Problem je, međutim, što takva „racionalnost“ proizvodi sve veću nestabilnost samog sistema.
Drugim rečima, pitanje „ko plaća stabilnost“ danas se više ne može odvojiti od pitanja kako se ta stabilnost proizvodi. Velike sile kroz ratove, sankcije i militarizaciju pokušavaju da očuvaju profitabilnost, hegemoniju i kontrolu nad tržištima. Periferija, međutim, uglavnom dobija skuplju energiju, veću zavisnost, sporiji rast i manji prostor za samostalnu ekonomsku politiku.
Srbija možda ne učestvuje direktno u ratovima velikih sila. Ali sve više učestvuje u plaćanju njihove cene. Zato pitanje više nije samo ko plaća stabilnost, već koliko dugo periferna društva mogu da plaćaju stabilnost sistema koji svoju ravnotežu sve češće proizvodi kroz rat.
Peščanik.net, 16.05.2026.
