Dana 7. marta, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je uz uobičajenu medijsku pompu predstavio razvojnu strategiju pod nazivom „Srbija 2030“. Ovoga puta nije obećao leteći automobil, robota za svako domaćinstvo ili teleportaciju do prosečne evropske plate, već nešto prizemnije i politički upotrebljivije: rast BDP-a, plata i penzija, veća javna ulaganja i opšti ekonomski napredak. Kao i obično kada vlast izlaže dugoročne planove razvoja, u središtu cele predstave našlo se obećanje o rastu životnog standarda, pre svega kroz rast plata i penzija. Opozicija je strategiju očekivano odmah napala kao još jedan pseudodogađaj i instrument političkog opstanka na vlasti. Ali čak i kada se ostave po strani njeni očigledni politički motivi, ostaje pitanje koje vredi analizirati hladnije i preciznije: u kojoj meri su ekonomski ciljevi te strategije uopšte ostvarivi.
Da bi se na to odgovorilo, potrebno je izaći iz okvira same političke predstave i pogledati ekonomske pretpostavke na kojima ta obećanja počivaju. Plate i penzije ne rastu u vakuumu. Njihov dugoročni rast zavisi od investicija, tehnološkog razvoja, kvaliteta radne snage i stabilnosti makroekonomskog sistema u celini. Upravo su to teme koje strategija takođe obuhvata, ali će ovde u prvom planu biti njen politički najeksponiraniji deo: projekcije rasta plata i penzija i ekonomske pretpostavke na kojima su zasnovane. Iako će se najveći deo dalje analize odnositi na zarade, osnovna logika važi i za penzije: njihov rast zavisi ne samo od političke odluke, već i od fiskalnog kapaciteta privrede, inflacije i opšte dinamike ekonomskog rasta.
Koliko su te pretpostavke realistične? Kakav bi bio kvalitet takvog rasta iz ugla stvarne kupovne moći? I kakvu ulogu u svemu tome ima stabilnost dinara, odnosno često pominjana teza o njegovoj „precenjenosti“?
Šta se zapravo obećava i pod kojim uslovima
Polazeći od računa koje je izneo profesor Milojko Arsić, obećanja iz strategije „Srbija 2030“ mogu se prevesti na jezik elementarne makroekonomije. Vlast najavljuje da bi prosečna plata do 2030. trebalo da dostigne 1.320 evra, prosečna penzija 750 evra, a minimalna zarada 760 evra. Na prvi pogled, to zvuči kao još jedno političko nadmetanje u velikim brojkama. Međutim, sama dinamika rasta koju takvi ciljevi podrazumevaju nije potpuno izvan domašaja.
Ako je prosečna plata u 2025. iznosila oko 934 evra, njen rast na 1.320 evra do 2030. znači povećanje od oko 41%, odnosno prosečno oko 7% godišnje mereno u evrima. Slično tome, rast BDP-a po stanovniku sa oko 13.500 na 20.000 evra zahtevao bi povećanje od približno 48%, odnosno oko 8% godišnje u evrima. Ali rast izražen u evrima nije isto što i realni rast proizvodnje. Deo tog nominalnog rasta može doći od domaće inflacije, pod uslovom da kurs dinara ostane relativno stabilan. Zato za ostvarenje ovih ciljeva nije potreban realni rast od 8%, već približno 4% godišnje po stanovniku, uz inflaciju sličnog reda veličine i bez značajnijeg slabljenja dinara.
Slična računica može se primeniti i na druga obećanja iz strategije. Ako je prosečna penzija u 2025. iznosila oko 436 evra, njen rast na 750 evra do 2030. podrazumevao bi prosečnu godišnju stopu rasta od oko 11–12% u evrima. Kod minimalne zarade dinamika je nešto blaža, ali i dalje zahtevna: ako je prosečan minimalac u 2025. iznosio oko 58.630 dinara, odnosno približno 500 evra, njegov rast na 760 evra do 2030. zahtevao bi povećanje od oko 8,7% godišnje u evrima. Drugim rečima, ciljevi vezani za penzije i minimalac u pojedinim segmentima čak su ambiciozniji od cilja za prosečnu platu. Međutim, kao i u slučaju plata i BDP-a po stanovniku, rast izražen u evrima ne treba mešati sa realnim rastom privrede: uz relativno stabilan kurs dinara i inflaciju od nekoliko procenata godišnje, ovi ciljevi i dalje impliciraju realni rast reda veličine oko 4–5% godišnje.
U tom smislu, tempo rasta na kome počiva strategija (oko 4-5% godišnje) jeste ambiciozan, ali nije bez presedana. Srbija je takve stope rasta već beležila u relativno skoroj prošlosti: realni BDP porastao je za 4,6% u 2018. i 4,8% u 2019. godini. MMF je u poslednjem izveštaju po članu IV za Srbiju projektovao realni rast od oko 4% u narednim godinama (2026-2030), što znači da sama računica nije potpuno fantastična. Međutim, ostvarivanje takvog scenarija zavisi od dva uslova: sposobnosti domaće ekonomije da održava stabilno visoke stope rasta i povoljnih spoljašnjih okolnosti. Problem je u tome što na oba ta faktora Srbija ima samo delimičan uticaj.
To je pokazala već 2025. godina. Rast koji je početkom te godine projektovan na oko 4% do kraja godine spušten je na oko 2%, pre svega zbog slabije tražnje na zapadnim tržištima, povezane sa trgovinskim ratovima i opštim pogoršanjem spoljnog okruženja. Srbija je mala i otvorena ekonomija, snažno oslonjena na izvoz, strane investicije i spoljne finansijske tokove, pa je zato posebno osetljiva na takve poremećaje.
Ali osim spoljnog okruženja, presudan je i sam model rasta. Kao što sam pokazao u prethodnom tekstu na Peščaniku, rast Srbije poslednjih godina u velikoj meri počiva na snažnim državnim ulaganjima i prilivu stranih investicija, dok je domaća privatna investiciona aktivnost znatno skromnija. Takav model znači da održavanje visokih stopa rasta zavisi pre svega od kapaciteta države da nastavi sa velikim kapitalnim ulaganjima i od spremnosti stranog kapitala da i dalje ulazi u zemlju.
Upravo zato promene u dinamici investicija brzo postaju vidljive u ukupnom privrednom rastu. Privredni rast je usporio sa 3,9% u 2024. na oko 2% u 2025. godini. Kapitalni rashodi države pali su za 2,2%, na oko 715 milijardi dinara, dok su strane direktne investicije pale sa 5,23 milijarde evra u 2024. na 3,48 milijardi evra u 2025, odnosno za oko trećinu. Čak i u poređenju sa 2023. godinom, kada priliv SDI nije bio izuzetno visok kao 2024, pad je iznosio oko milijardu evra. Kretanje stranih direktnih investicija u poslednjoj deceniji prikazano je na grafikonu 1.
Kao što se vidi iz grafikona, priliv stranih direktnih investicija snažno je rastao od sredine prethodne decenije i dostigao vrhunac 2024. godine, nakon čega je u 2025. zabeležen oštar pad. Istovremeno se u poslednje tri godine primećuje suprotan trend: ulaganja rezidenata Srbije u inostranstvu rastu, dok priliv stranog kapitala pokazuje znake slabljenja. Iako je obim tih odliva i dalje višestruko manji od priliva, njihovo povećanje dodatno naglašava osetljivost modela rasta koji se oslanja pre svega na strane investicije. Pri tome treba imati u vidu da značajan deo tih investicija čini reinvestirana dobit postojećih stranih kompanija, a ne novi kapital koji ulazi u zemlju, što znači da stvarni investicioni impuls može biti slabiji nego što sugerišu zbirni podaci. Istovremeno su tokom 2025. usporili i industrijska proizvodnja i izvoz, što dodatno ukazuje na slabljenje investicionog i spoljnog rasta na kome se veliki deo domaće ekonomske dinamike zasniva.
Zbog toga problem strategije „Srbija 2030“ nije samo u tome što postavlja visoke ciljeve. Problem je u tome što ih predstavlja kao gotovo tehnički ishod, iako oni zavise od modela rasta koji pokazuje znake zamora i od spoljnog okruženja na koje Srbija ima vrlo ograničen uticaj.
Plate u evrima i stvarna kupovna moć
U javnoj komunikaciji vlast gotovo uvek naglašava plate izražene u evrima. Međutim, rast plata i penzija nije isto što i rast njihove kupovne moći. Prosečna neto zarada u Srbiji porasla je sa 44.432 dinara u 2015. na oko 98.143 dinara u 2024., a zatim je u 2025. dodatno povećana za 11,6% nominalno. To znači da je prosečna plata za deset godina nominalno porasla više nego dvostruko. Ali nominalni rast nije isto što i realni rast standarda, jer deo tog povećanja poništava inflacija.
U javnosti se ponekad mogu čuti i tvrdnje da kupovna moć gotovo nije porasla, na šta upozorava i Radojka Nikolić, urednica magazina „Biznis“. Podaci Republičkog zavoda za statistiku ipak pokazuju nijansiraniju sliku. Kao što pokazuje grafikon 2, razlika između nominalnog i realnog rasta zarada bila je naročito izražena u inflatornim godinama 2022. i 2023. Realne zarade jesu rasle, ali znatno sporije od nominalnih. Posle skromnog realnog rasta od 1,7% u 2022. i 2,4% u 2023., realne zarade su porasle za 9,2% u 2024. i 7,5% u 2025. Posmatrano u dužem periodu, kumulativni rast realnih zarada od sredine prethodne decenije iznosi približno 55–60%, dok je nominalni rast bio više nego dvostruko veći. Drugim rečima, životni standard jeste rastao, ali znatno sporije nego što sugerišu nominalne brojke koje dominiraju u političkoj komunikaciji.
Dodatnu dimenziju ovom pitanju daje kurs dinara. Plate izražene u evrima zavise ne samo od rasta zarada u dinarima, već i od stabilnosti domaće valute. Prosečan kurs evra iznosio je oko 120,7 dinara u 2015., dok je u 2025. bio oko 117,2 dinara, što znači da dinar u tom periodu nije oslabio, već je blago ojačao prema evru. Upravo zato je bilo moguće da plate izražene u evrima rastu brže i politički upečatljivije nego što je rasla njihova stvarna kupovna moć u domaćoj ekonomiji.
Tu se otvara i širi problem strukture srpske privrede. Relativno čvrst dinar olakšava uvoz, obara cenu uvoznih proizvoda i pomaže da rast plata u evrima izgleda impresivnije. Ali isti taj kurs istovremeno smanjuje cenovnu konkurentnost domaće proizvodnje i podstiče model rasta zasnovan na uvozu, stranom kapitalu i spoljnom finansiranju. U tom smislu, jak dinar nije samo monetarno pitanje, već i izraz periferne i zavisne integracije Srbije u međunarodnu ekonomiju.
Takva struktura rasta jasno se vidi i u kretanju spoljne trgovine Srbije u poslednjoj deceniji (grafikon 3).
Kao što se vidi iz grafikona, izvoz Srbije je u poslednjoj deceniji značajno porastao, ali je uvoz rastao još brže, pa trgovinski deficit ostaje trajna karakteristika strukture domaće privrede i u tom periodu se gotovo udvostručio. Drugim rečima, rast spoljne trgovine nije doveo do smanjenja spoljne zavisnosti ekonomije.
Kurs dinara između stabilnosti i konkurentnosti
Ako se projekcije iz strategije „Srbija 2030“ shvate ozbiljno, one implicitno pretpostavljaju i relativno stabilan kurs dinara. Plate od 1.320 evra do 2030. godine moguće su samo ako se nominalni rast zarada u dinarima ne poništi kroz slabljenje domaće valute. Drugim rečima, značajnija deprecijacija dinara automatski bi smanjila plate izražene u evrima i dovela u pitanje samu političku logiku tih projekcija.
Značaj stabilnog dinara za ostvarenje ciljeva iz strategije može se ilustrovati jednostavnom računicom. Ako se pretpostavi realni rast od oko 4% godišnje i inflacija od oko 4%, uz stabilan kurs dinara dobija se približno 8% godišnjeg rasta izraženog u evrima, što je upravo red veličine na kome strategija počiva. Ali ako bi dinar oslabio ukupno 10% u narednih pet godina, odnosno oko 2% godišnje, rast izražen u evrima pao bi sa oko 8% na približno 6% godišnje. U slučaju jednokratne devalvacije od 10%, rast u evrima bio bi praktično izbrisan u toj godini. To pokazuje da stabilnost dinara nije samo pomoćna pretpostavka, već jedan od ključnih uslova na kojima počiva ostvarivost cele strategije.
Upravo zato se poslednjih godina vodi politika vrlo stabilnog kursa. Dinar se već duže vreme kreće oko 117 dinara za evro, a Narodna banka Srbije redovno interveniše na deviznom tržištu kupovinom ili prodajom deviza kako bi zadržala tu stabilnost.
Takva politika, međutim, ima i svoje kritičare. U tekstu za Novu ekonomiju, Đorđe Đukić tvrdi da je dugotrajni režim praktično fiksnog kursa bio „savršena alatka za ulazak Srbije u kolonijalni položaj“. Po njegovom mišljenju, stabilan kurs prikriva stvarne slabosti privrede i održava model rasta zasnovan na stranim investicijama i doznakama iz inostranstva, dok domaća proizvodnja ostaje relativno slaba.
Argument ima svoju logiku. Jača valuta smanjuje cenovnu konkurentnost domaćih proizvoda i čini uvoz relativno jeftinijim. U ekonomijama koje žele da ubrzaju industrijski razvoj često se upravo zato vodi politika slabije valute kako bi se podstakao izvoz i domaća proizvodnja. Delimično se to vidi i u nedavnim protestima poljoprivrednika u Srbiji, gde su niski otkupni prihodi i pritisak jeftinog uvoza bili među glavnim razlozima nezadovoljstva, dok relativno jak dinar taj pritisak dodatno pojačava.
Ali u slučaju Srbije ta logika nailazi na ozbiljna ograničenja. Srpska privreda je snažno finansijski euroizovana: više od dve trećine bankarskih kredita vezano je za evro, dok je i oko tri četvrtine javnog duga denominovano u stranoj valuti. U takvim uslovima slabljenje dinara ne bi imalo samo efekat na izvoznu konkurentnost, već bi istovremeno povećalo teret duga za domaćinstva, preduzeća i državu.
Drugim rečima, ekonomija se nalazi u svojevrsnom začaranom krugu. Stabilan kurs dinara podstiče model rasta zasnovan na uvozu i stranom kapitalu, ali upravo taj model stvara strukturu zaduženosti zbog koje deprecijacija postaje veoma rizična. Upravo zato rasprava o kursu dinara ne može se svesti na jednostavno pitanje da li je valuta „prejaka“ ili „preslaba“. Ona je pre svega pitanje strukture privrede i načina na koji je Srbija integrisana u međunarodnu ekonomiju.
Tu postaje jasno da problem nije u tome što je dinar „prejak“, niti bi rešenje bilo u tome da postane slabiji. Kurs može da ublaži ili pojača neke posledice postojećeg modela, ali ga ne može suštinski promeniti. U ekonomiji koja zavisi od stranog kapitala, uvoza i deviznog zaduživanja, deprecijacija ne bi bila razvojna strategija, već pre prebacivanje troškova prilagođavanja na dužnike i potrošače.
Zaključak
Strategija „Srbija 2030“ još jednom pokazuje osnovni problem domaće ekonomske politike: u Srbiji se razvoj i dalje zamišlja kao zbir lepih brojki koje predsednik saopštava na konferenciji za štampu. Plate, penzije, BDP po glavi stanovnika, novi investicioni ciklusi, tehnološki napredak, sve je tu, uredno složeno u projekciju budućnosti koja bi trebalo da ostavi utisak istorijskog zamaha. Ono što nedostaje jeste odgovor na najjednostavnije pitanje: na čemu će se taj rast stvarno zasnivati?
Jer nije problem u tome što su ciljevi ambiciozni. Problem je u tome što se i dalje nudi ista formula koja Srbiju godinama drži u mestu: malo državnih ulaganja, malo stranog kapitala, malo stabilnog kursa, malo statističkog optimizma, pa će se navodno iz toga spontano roditi razvoj. Neće. Iz takvog modela može nastati rast, ali ne i razvoj. Mogu rasti plate u evrima, a da kupovna moć raste sporije. Može se održavati stabilan dinar, a da domaća proizvodnja ostaje slaba. Mogu se beležiti rekordne investicije, a da najveći deo stvorene vrednosti završava negde drugde.
U tome i jeste suština problema. Srbija nije zarobljena zato što nema dovoljno strategija, planova ili političkih obećanja. Zarobljena je zato što je njen model rasta podešen tako da reprodukuje zavisnost: od spoljne tražnje, od stranog kapitala, od uvoza tehnologije, od kursne stabilnosti koja pogoduje uvozu više nego domaćoj proizvodnji. U takvoj privredi čak i uspešni sektori, poput IKT sektora, često ne stvaraju širi razvojni impuls, jer se odlučujuće karike lanca vrednosti nalaze van zemlje. Ono što ovde ostaje jesu plate, porezi i nešto lokalne potrošnje, ali ne i kontrola nad razvojem.
Zato je možda najveća slabost strategije „Srbija 2030“ to što ona obećava rezultate bez promene uzroka. Nudi više plate bez promene strukture privrede koja te plate određuje. Nudi viši životni standard bez odgovora na pitanje kako da se u Srbiji zadrži veći deo stvorene vrednosti. Nudi razvojni optimizam bez razvoja.
Uz to, čak i u okvirima postojećeg modela, ostvarivost strategije u kraćem roku počiva na pretpostavkama koje deluju preterano povoljno. Predviđeni rast nalazi se na samoj granici onoga što srpska ekonomija može da iznese i u dobrim okolnostima, dok bi svako ozbiljnije pogoršanje spoljnog okruženja brzo dovelo u pitanje ostvarenje zacrtanih ciljeva, kao što je to pokazala 2025. godina. Istina, Srbija je u pojedinim godinama beležila relativno visoke stope rasta, od oko 4,5–5%, ali dugoročnije posmatrano njena dinamika je znatno skromnija: prosečna stopa realnog rasta u periodu 2015–2025. iznosila je oko 3,2%. A ako je nešto poslednjih godina postalo očigledno, onda je to da su globalna i regionalna stabilnost pre izuzetak nego pravilo. Upravo zato pretpostavke na kojima počiva strategija nisu samo optimistične, već nerealistično optimistične.
U tom smislu, „Srbija 2030“ nije ozbiljna razvojna strategija. Ona je politički katalog željenih ishoda. A to nije isto. Katalog služi da probudi nadu. Strategija bi morala da pokaže kako da se izađe iz zavisnosti. Ovde se, međutim, zavisnost ne dovodi u pitanje. Ona je samo preimenovana u strategiju.
Peščanik.net, 19.03.2026.
