Novčana kriza sa odbrojavanjem
U poslednjim danima januara 2026. generalni sekretar Ujedinjenih nacija António Guterres uputio je neuobičajeno oštro upozorenje da se Ujedinjene nacije približavaju „neposrednom finansijskom kolapsu“. Okidač nije ni misteriozan ni tehnički: do kraja 2025. UN su imale oko 1,57 milijardi dolara neizmirenih obaveznih doprinosa (zaostataka), što je najviši zabeleženi iznos do sada. U poređenju sa redovnim budžetom UN za 2026. godinu od 3,45 milijardi dolara, taj iznos predstavlja oko 45% jednogodišnjeg osnovnog operativnog budžeta. U istom upozorenju, Guterres je nagovestio i kritičnu tačku: bez potpunih i blagovremenih uplata (ili bez temeljite reforme finansijskih pravila), UN bi mogle ostati bez gotovine već u julu 2026.
Ništa od ovoga se ne dešava zato što su mirovne operacije iznenada postale neefikasne, zato što su humanitarne potrebe nekako sve iznenadile, ili zato što su računovođe zaboravile aritmetiku. Sa formalne strane, izjava govori o zaostacima, pravilima likvidnosti i novčanim tokovima. Suštinski, ona govori o povlačenju političke posvećenosti, naročito od strane velikih sila, i o normalizaciji jednog pogodnog aranžmana: formalno ostati unutar multilateralnih institucija, dok se one istovremeno izgladnjuju uskraćivanjem predvidivih resursa. UN su i ranije prolazile kroz političke i finansijske krize, ali kombinacija neuobičajeno oštrog jezika generalnog sekretara, razmera zaostataka i konkretnog odbrojavanja do iscrpljivanja gotovine čini da ova epizoda manje liči na rutinsku disfunkciju, a više na ozbiljan test izdržljivosti multilateralnog upravljanja.
Selektivni multilateralizam i politika neplaćanja
Ako je ova kriza politička, onda su i njeni uzroci politički. Ona odražava dugotrajan i vidljiv obrazac u kojem velike države tretiraju multilateralizam kao meni, a ne kao sistem, i u kojem obavezne doprinose posmatraju kao nešto opciono onda kada to postane politički korisno.
Sjedinjene Američke Države odigrale su odlučujuću ulogu u dovođenju sistema do ove ivice, ne samo zbog težine svog finansijskog učešća, već i zato što su zaostaci u plaćanju upareni sa širom političkom strategijom povlačenja. Pod Donaldom Trampom, Vašington je oživeo i formalizovao logiku „selektivnog multilateralizma“: administracija se povlači iz međunarodnih ugovora i tela UN kada joj se ne dopada osnovni cilj, a iz drugih institucija izlazi kada se samom cilju ne protivi, ali organizaciju prikazuje kao rasipničku, duplirajuću ili politički pristrasnu. Paket povlačenja od 7. januara obuhvata oba pravca. Na ideološkoj strani istaknuti su okviri i tela vezani za klimatska pitanja i rodna ili reproduktivna prava, uključujući Okvirnu konvenciju UN o klimatskim promenama, UN Women i Populacioni fond UN. Na „menadžerskoj“ strani, razvojne i ekonomske institucije našle su se na meti pod izgovorom neefikasnosti, uključujući UNCTAD.
Ovaj zaokret nije samo pitanje izlazaka ili rezova. On podrazumeva i ponudu zamenskih arhitektura, a tu Trampov „Odbor za mir“ ima značaj kao politički signal, čak i ako mu je pravni status uzak. Krajem januara Tramp je Odbor predstavio kao telo koje bi sarađivalo sa UN, ali je istovremeno, u svom karakteristično dvosmislenom stilu, nagovestio da bi mogao da funkcioniše i bez UN. Ta dvosmislenost je suština. Ona projektuje alternativni model diplomatije: vođene liderima, minilateralne, fleksibilne i samo labavo vezane za univerzalne institucije. U praksi, to implicira da UN više nisu podrazumevani forum za upravljanje sukobima, već jedna od opcija među drugima – i potencijalno opcija po izboru.
Ipak, bila bi greška svesti finansijsku krizu UN isključivo na američko ponašanje. Likvidnosni pritisak se pojačava jer su i druge velike sile normalizovale kašnjenja u plaćanju i zaostatke, čineći sistem krhkim i pre nego što najveći platiša zakasni. Oko jedne četvrtine svih država članica sistematski kasni sa uplatama. Sredinom decembra 2025. najveći neizmireni iznosi u redovnom budžetu odnosili su se na Sjedinjene Države (oko 1,5 milijardi dolara), Kinu (192 miliona) i Rusiju (72 miliona). Širi poen nije u tačnim iznosima na određeni datum, već u onome što oni signaliziraju: dinamika plaćanja je postala politizovana i diskreciona čak i među državama koje očigledno imaju kapacitet da plate. Efekat je kumulativan. Kada veliki platiše počnu da tretiraju doprinose kao polugu, a ne kao obavezu, sistem gubi predvidivost koja je neophodna da bi organizacija zasnovana na gotovinskom finansiranju mogla da funkcioniše.
Vredi razjasniti i šta zapravo znače „članarine“ u budžetskom smislu UN. Obavezni doprinosi finansiraju redovni budžet (koji u najvećoj meri održava Sekretarijat i osnovni diplomatski aparat) i budžet mirovnih operacija, dok se veliki deo šireg sistema UN – fondovi, programi i specijalizovane agencije – finansira dobrovoljnim doprinosima, često strogo namenskim. Ta razlika je važna jer se problem zaostataka ne svodi samo na liniju Sekretarijata. U mirovnim operacijama, neizmirene obaveze velikih sila takođe su značajne: prema podacima od 15. novembra 2025, Sjedinjene Države su dugovale oko 2,37 milijardi dolara, Kina 697 miliona, a Rusija 193 miliona dolara za mirovne operacije. Kada kašnjenje u plaćanju postane normalizovano među najvećim doprinosiocima, finansije UN prestaju da se ponašaju kao predvidiva prihodna baza i počinju da liče na igru poluga, u kojoj su novčani tok i sprovođenje mandata taoci promenljivih političkih prioriteta.
Sagledano na ovaj način, uzročno-posledični lanac je sumorno koherentan. Najveći doprinosilac signalizira da je multilateralizam opcion, povlači se iz institucija iz ideoloških i menadžerskih razloga i promoviše paralelnu diplomatiju; druge velike države tretiraju platnu disciplinu kao fleksibilnu; a sopstvena fiskalna pravila UN pretvaraju odložene prilive u neposrednu operativnu krizu. Upozorenje generalnog sekretara stoga je bolje čitati ne kao žalbu na računovodstvo, već kao političku dijagnozu: slabljenje posvećenosti multilateralizmu kao upravljačkom principu, zamenjeno selektivnim angažmanom, „klubovskim“ upravljanjem i tihom praksom izgladnjivanja institucija bez drame formalnog izlaska iz njih.
Da li su UN same krive za ovo?
Ova dijagnoza nameće očigledan prigovor: možda države uskraćuju sredstva zato što UN više ne ispunjavaju svoje osnovno obećanje. Ako je raison d’être organizacije sprečavanje i rešavanje velikih međunarodnih sukoba, onda je paraliza oko Ukrajine i Gaze učinila pitanje „zašto ovo uopšte plaćamo?“ gotovo neizbežnim. Za mnoge posmatrače, institucija koja nije u stanju da zaustavi najveće ratove današnjice izgleda kao institucija koja je izgubila pravo da se žali na finansiranje.
Međutim, ova kritika pogađa cilj samo ako se neprimetno zameni ono što UN jesu onim za šta se često pretpostavlja da jesu. UN su rođene sa uzvišenim jezikom („Mi, narodi…“) i jasnom ambicijom da se spreči novi svetski rat, ali su istovremeno osmišljene od strane političkih realista da funkcionišu isključivo unutar granica koje velike sile smatraju prihvatljivim. Sekretarijat nije svetska vlada; on sprovodi odluke koje donose države članice, a obavezujuće delovanje zavisi od Saveta bezbednosti. Presudno ograničenje je veto: bilo koja od pet stalnih članica može da blokira sprovođenje odluka, a „jaltska formula“ bila je cena uključivanja velikih sila u instituciju. U San Francisku 1945. logika je bila brutalno jasna: bez veta nema UN, a Sjedinjene Države su snažno podržale takvo rešenje jer je to bio jedini model koji je mogao da prođe u domaćem političkom okruženju.
U regionalnom kontekstu, ova logika je dobro poznata. Pitanja statusa i međunarodnog priznanja, poput Kosova, u Savetu bezbednosti praktično ne mogu da dobiju “konačno” rešenje dok je unapred jasno da će se dve stalne članice tome usprotiviti. Time se ne dokazuje ničija moralna ispravnost, već se pokazuje suština dizajna: kada se interesi stalnih članica sudare, sistem ne proizvodi obavezujuću odluku.
Kada se ova logika dizajna uzme ozbiljno, nesposobnost UN da „reše“ ratove između velikih sila ili one u koje su one uključene prestaje da bude neuspeh u sprovođenju i postaje karakteristika institucionalne arhitekture. Organizacija je namerno konstruisana tako da, kada se interesi stalnih članica sudare, odlučno sprovođenje postaje nemoguće, jer bi nametanje obavezujuće odluke protiv velike sile nosilo rizik ili eskalacije ili raspada same institucije. To pomaže da se objasni zašto je Savet bezbednosti imao teškoća da proizvede smisleno prinudno delovanje u sukobima poput Vijetnama ili Avganistana, i zašto je danas i dalje blokiran kada se interesi stalnih članica sukobe. To objašnjava i čuveni izuzetak koji potvrđuje pravilo: odobrenje delovanja tokom Korejskog rata desilo se uglavnom zato što Sovjetski Savez nije bio prisutan i samim tim nije iskoristio veto.
Tu postaje teško osporiti i tvrdnju da su Sjedinjene Države više od bilo koga drugog profitirale od ovog aranžmana. Veto nije neutralna ustavna karakteristika; on je moć, i Vašington ga je decenijama intenzivno koristio da blokira delovanje Saveta koje je smatrao suprotnim sopstvenim interesima ili interesima bliskih saveznika (grafikon 1). U najnovijem ciklusu, američki veto je više puta sprečio Savet bezbednosti da usvoji mere koje bi pojačale pritisak na Izrael, uključujući glasanja o rezolucijama vezanim za prekid vatre u Gazi koje su imale široku podršku ostalih članica Saveta. Očigledna nemoć UN u najeksponiranijim sukobima stoga često odražava način na koji stalne članice biraju da deluju unutar mehanizma, a ne autonomni neuspeh same institucije.
Ipak, posmatrano prema osnovnom istorijskom kriterijumu UN, argument protiv njih slabi. Centralni cilj osnivača nije bio da se zauvek spreče svi ratovi, već da se izbegne novi svetski rat „koji je dva puta u našem životu doneo neizrecivu patnju čovečanstvu“. Po tom merilu, UN nisu zakazale – barem ne još uvek. Globalno bezbednosno okruženje se očigledno pogoršava, a simbolika je sustigla anksioznost: u januaru 2026. Sat sudnjeg dana pomeren je na 85 sekundi do ponoći, najbliže ikada. Ali „još uvek ne“ i dalje je važno. Sprečavanje rata među velikim silama upravo je ona vrsta dostignuća koja ostaje nevidljiva kada uspe i katastrofalna kada zakaže.
Ništa od ovoga ne znači da su UN irelevantne. Kako je Dag Hamaršeld rekao: „Ujedinjene nacije nisu stvorene da nas odvedu u raj, već da nas spasu od pakla.“ Drugim rečima, to nije svetska vlada i ne može nametnuti mir kada se velike sile sudare, ali i dalje ostaje jedini univerzalni forum u kojem su protivnici prinuđeni da barem dele isti institucionalni prostor. A izvan bezbednosne dramatike, UN su i globalna operativna platforma: sistem koji koordinira humanitarnu pomoć, podržava izbeglice, održava intervencije u javnom zdravlju, mobilizuje pomoć u hrani i omogućava svakodnevnu multilateralnu saradnju u oblastima koje retko dospevaju na naslovne strane, ali određuju opstanak. Za male i srednje države, uključujući one na Balkanu, ta univerzalna „infrastruktura razgovora” nije apstrakcija: ona često predstavlja jedini okvir u kome se politički sporovi održavaju pod kontrolom, čak i kada nema šanse za obavezujuće rešenje dok su stalne članice Saveta bezbednosti na suprotnim stranama. Zato je „zaobilaženje“ UN važno: univerzalnost ne mora biti formalno ukinuta da bi bila neutralisana. Dovoljno je da se finansijski isprazni i politički marginalizuje, dok simbolika ostaje, a stvarno pregovaranje i stvarni resursi sele se na drugo mesto.
Od univerzalnosti ka klubovima: šta zamenjuje UN?
Nadolazeći manjak gotovine ne znači samo Sekretarijat na režimu štednje. Ako UN zaista udare u zid na koji je generalni sekretar upozorio krajem januara 2026, praktične posledice biće neugledne, ali štetne: zamrzavanje zapošljavanja, kašnjenja u refundacijama, zastoje u nabavkama, smanjeno prisustvo na terenu i pritisak da se režu upravo oni programi koji deluju tamo gde je najmanje otpornosti i najmanje političkog glasa. U siromašnijim kriznim okruženjima to nije računovodstvena neprijatnost, već upravljački šok, jer kada obavezno finansiranje postane nepouzdano, sistem se sve više oslanja na namenske dobrovoljne uplate – a tu neutralnost počinje da korodira. Što se više operacija finansira kroz strogo definisane prioritete donatora, to se više držanje UN pomera od univerzalnog mandata ka mozaiku „finansiraj ono što ti se sviđa“.
Čitaocu u Srbiji ovo zvuči poznato: finansiranje često nije samo novac, već i signal šta je „poželjna politika”, koje teme su prioritetne, a koje postaju nevidljive. Kada univerzalni sistem pređe na režim preživljavanja kroz namensko finansiranje (earmark), neutralnost se ne gubi dramatično, nego tiho, kroz budžetske linije.
Avganistan, gde sam proveo četiri godine sa Programom za razvoj Ujedinjenih Nacija, nije nasumičan primer. Kada veliki donatori smanje ili zamrznu finansiranje, posledice u krhkim sredinama su trenutne i merljive. Nakon nedavnih smanjenja američke pomoći, izveštaji su ukazivali da je zatvoreno više od 200 zdravstvenih ustanova koje je podržavala SZO u Avganistanu, ostavljajući oko 1,84 miliona ljudi bez pristupa osnovnim uslugama. U istom periodu, odluke o finansiranju koje su pogodile programe povezane sa UNFPA navodno su dovele do ukidanja grantova vrednih preko 100 miliona dolara u Avganistanu, uz masovna otpuštanja ženskog zdravstvenog osoblja. Poenta nije u tome da je Avganistan jedinstveno tragičan slučaj, već da pokazuje koliko brzo univerzalne humanitarne obaveze postaju politički uslovne kada predvidivo finansiranje ustupi mesto diskrecionim, namenskim prioritetima.
Tek nakon što sam, posle 25 godina rada, napustio UN i vratio se u akademsku zajednicu, u potpunosti sam shvatio koliko je naizgled „neutralno“ istraživanje oblikovano spoljnim finansiranjem, često uz politiku prikrivenu pristojnijim manirima. Kada jednom uočiš tu dinamiku u akademiji, teško je ne videti šta bi ona učinila sistemu UN koji, lišen gotovine, mora da preživljava oslanjajući se na namensko finansiranje.
Tu se javlja i širi geopolitički rizik: finansijski oslabljene UN ne rade samo „manje“, već ih je lakše zaobići, a vakuum koji nastaje popunjava ono što se može nazvati svetom klubova. U našem regionu taj pomak se već dugo vidi u malom. Balkan je već dugo mikroverzija sveta klubova: paralelni formati, regionalne inicijative, posebni pregovarački stolovi, ad hoc koalicije. Nekad donesu brži rezultat od univerzalnih institucija, ali uvek imaju cenu: ko nije u klubu, teško dolazi do stola; a pravila su fleksibilna koliko i odnos snaga među članovima.
Trampov „Odbor za mir“ gotovo je savršen simbol tog trenda. Predstavlja se kao okretno rešenje za multilateralnu paralizu i, oslonjen na američku ekonomsku i vojnu težinu, mogao bi u principu da posreduje ishode u nekim sekundarnim sukobima brže nego što bi to ikada mogao Savet bezbednosti, upravo zato što je manje vezan univerzalnim procedurama i više zavisan od poluga moći.
Ali sama njegova konstrukcija oglašava dublji pomak: od univerzalnih institucija ka selektivnim koalicijama. Trampovo sopstveno uokviravanje bilo je znakovito dvosmisleno, sugerišući saradnju sa UN, ali i implicirajući da bi Odbor mogao da deluje i bez njih ako zatreba. Najavljeni doprinos od milijardu dolara za „stalno članstvo“ čini konkurenciju eksplicitnom, preusmeravajući pažnju, legitimitet i potencijalno resurse ka paralelnoj strukturi upravo u trenutku kada se UN optužuju za neefikasnost. A čak i po sopstvenim merilima, plafon takvog Odbora je ugrađen. Može se kretati brže tamo gde dominantne sile ili saglasno deluju ili im nije dovoljno stalo da se suprotstave. U velikim sukobima uvek će se mučiti, jer ne ukida geopolitiku, već institucionalizuje fragmentaciju: u svetu blokova, svaki klub koji pokuša da nametne ishode u sukobima koji zadiru u ključne interese suparničkih centara moći nailazi na isti zid na koji nailaze i UN – ne administrativnu nesposobnost, već stratešku nesaradnju i protivusklađivanje. Drugim rečima, „efikasnost“ je moguća samo unutar granica tolerancije velikih sila.
Zato bi i narativ o tome kako je Tramp „okončao“ promenljiv broj ratova (osam, deset i slično) trebalo pažljivo razmatrati. Zanimljivije pitanje je šta je zapravo sprečilo UN da ranije „reše“ sukobe poput onog između Jermenije i Azerbejdžana, ili Gaze danas. U oba slučaja, presudno ograničenje nije bila neka opšta tromost UN, već moć i preferencije. Tamo gde Vašington ima poluge i želi određeni ishod, može da gura, posreduje i brendira dogovor kroz kanale koje kontroliše. Tamo gde mu se rešenje ne dopada, može Savetu bezbednosti uskratiti mogućnost delovanja. U Gazi, ponovljena blokiranja rezolucija vezanih za prekid vatre to jasno ilustruju: teško je kriviti UN za neuspeh da proizvedu ishod koji stalna članica aktivno sprečava. U tom kontekstu, ritualna priča o „neefikasnosti“ UN postaje pomalo neiskrena: problem nije samo birokratska slabost, već politika toga ko odlučuje i ko ima pravo da blokira.
Prava opasnost aktuelne finansijske krize nije, dakle, samo u tome što UN rade manje, već u tome što postaju sve zavisnije od namenskog finansiranja i paralelnih klubova, čime se potkopava neutralnost i ubrzava fragmentacija u suprotstavljene sfere uticaja.
Pravo pitanje
Guterresovo upozorenje krajem januara završilo se sa dve tvrdnje koje je lako citirati, ali s kojima je državama članicama teže da žive: svih 193 članice treba da u potpunosti i na vreme ispune svoje finansijske obaveze, a ako to ne mogu ili ne žele, onda su potrebne temeljne reforme finansijskih pravila UN. Šira implikacija je neizbežna: ovo nije samo pitanje pravila likvidnosti, već pitanje institucionalnog izbora. Ako članstvo želi univerzalni sistem, mora da odluči šta je spremno da predvidivo finansira, šta je spremno da racionalizuje i šta treba prestati da traži od Sekretarijata i šireg sistema UN.
Ne postoji ozbiljna grupa, ni unutar ni van UN, koja poriče prostor za unapređenje delotvornosti i efikasnosti. Reforma traje godinama, a aktuelni talas (poznat kao inicijativa UN80) treba razumeti kao još jednu rundu u dugom nizu, a ne kao iznenadno prosvetljenje. Ali iz toga ne sledi da su UN jedinstveno nesposobne za reformu ili da predstavljaju neku vrstu birokratske singularnosti rasipništva. Iz mog iskustva, kroz UN, javni sektor i privatni sektor, UN nisu „nereformabilnije“ od bilo koje druge velike, slojevite organizacije koja deluje pod političkim ograničenjima.
Niti su očigledno „preskupe“ na način na koji kritičari često sugerišu. Jedan jednostavan test je da se budžet UN posmatra kao aproksimacija obima isporuke i uporedi po zaposlenom sa velikim globalnim korporacijama (grafikon 2). Po tom merilu, sistem UN manje liči na ekstravaganciju, a više na iznenađujuće vitku mašinu za isporuku: 2022. godine, resursi kojima se upravljalo po zaposlenom iznosili su približno 1,86 miliona dolara, što ista poređenja svrstavaju iznad nekoliko velikih multinacionalnih kompanija kao što su Gugl, Majkrosoft i Bank of America. To ne dokazuje da su UN efikasne u svakom programu ili procesu, ali potkopava lenju pretpostavku da je primarni problem organizacije u tome što je jedinstveno prenaduvana i skupa.
Time se argument vraća svom jezgru. Pitanje nije da li su UN apstraktno vredne divljenja ili razočaravajuće. Pitanje je da li najmoćnije države i dalje žele bilo kakav univerzalni sistem koji ih, makar i labavo, vezuje za zajednička pravila i zajedničke obaveze. Ako žele, put je neugledan, ali jasan: plaćati na vreme, sprovoditi reforme koje usklađuju mandate i resurse i prestati koristiti finansiranje kao polugu. Ako ne žele, UN neće nestati. One će mutirati: njihovo političko jezgro će bledeti, dok će operativne agencije opstajati kao svojevrsni globalni pružalac usluga, sve više oblikovan namenskim doprinosima i prioritetima donatora. A kada neutralnost postane uslovna, UN prestaju da budu univerzalni okvir i postaju još jedan instrument u geopolitičkoj raspodeli uticaja.
Peščanik.net, 04.02.2026.
