Nekako sam znala da će se pojaviti – to je ipak najbliže u kolektivnom sećanju, oci su svoje nacionalističke izjave pre četrdesetak godina organizovali kao poetsko preterivanje svoje komunističke mladosti, sa malom promenom u temama i likovima. A zreli jugoslovenski staljinizam dugovao je onoliko nadrealizmu… ukratko, materijal za tzv. priredbe. Jugoslovenski staljinizam bio je fantom, koji se stalno ponovo rađao, premda su sa njim zvanično raskrstili 1948, kada mi se desilo da se rodim. Sa imenom Staljinove kćerke, bila sam u modi nekih šest meseci. Jugoslavija nije imala zakon o cenzuri, već je radnička klasa reagovala kad bi intelektualci postali nepošteni, i javljala je to putem telegrama nadležnom komitetu, koji je onda preuzimao posao. Drugim rečima, bio je to izazov za pamet i zamka za glupe, načelno, a bilo je i izuzetaka. Kobni član 133 Krivičnog zakonika upotrebljavao se za ovakve slučajeve.
Staljinizam smo videli u kultu ličnosti, u drvenim formulama, u lažima i papagajskom ponavljanju: samo te tri osobine dovoljne su da danas opravdaju termin staljinizam, uokvirene progonima, zabranama, nasiljem uniformisanih i posebno neuniformisanih a prepoznatljivih. Današnji staljinisti na vlasti naročito su obeleženi kultom ličnosti. Želeo bi (ON) da cenzura bude zakonski definisana, da ozbiljno plaši ljude, pa pošto ne može da reguliše društvene mreže i nešto javnih medija, on se stuštio na javnu televiziju, koja je više nego zaslužila sve što joj se desilo ili moglo desiti. Pa kako je jako daleko od većih autoriteta u totalitarizmu, zaleteo se u emisiju za decu, u istorijski najbolji deo jugoslovenskih televizija, posebno beogradske i sarajevske. Dostojan kraj, reklo bi se, i dobra prilika da se pogleda izbliza. Jer pametna dečija glavica je otkrila da je car go i neopisivo smešan… a nemilosrdna istorija zabeležiće ovaj najluđi kiks navodnog predsednika.
Vanja Rupnik i Budimir Nešić obavili su istraživanje sa decom postavljajući pitanja o značenju reči, i sklopili knjigu Olovka piše srcem koju smo skoro znali napamet, negde 1969. Miroslav Antić napisao je zbirku Olovka ne piše srcem 1973. Obe knjige doživele su mnoga izdanja, bilo je muzike za pesme, predstava – poslednja koju znam u Slovenskem mladinskem gledališču u Ljubljani, 1999. Ukratko, pop-kulturni fenomen prve vrste. Reč je o posebnom žanru, maloj formi, što bi rekao Joles, o „dečijim ustima“, koja ponekad izgovore upečatljive istine i paradokse dostojne velikih filozofa. Žanr smo nalazili u časopisima namenjenim zabavi, na radiju, i u emisijama za decu na televiziji. I radnička klasa na to nije nijedanput reagovala telegramima. Vicevi sa junakom nazvanim „mali Đokica“ u istome žanru bili su politički i ponekad opsceni, i pripadaju supkulturi toga doba.
RTS se služila staljinističkom retorikom u prošlosti i u sadašnjosti, unutarnjom cenzurom i kadrovskim manipulacijama svih vrsta. Logičan završetak uistinu je da pred zgradu dođu konačno i honorarci „normalnog života“ i izraze svoje nezadovoljstvo: prošlost se sveti sa humorom! Jer umesto da RTS odgovori vlastodršcu drsko i veselo, njeno rukovodstvo denuncira, vrluda i prebacuje izmišljenu krivicu na druge. Jednostavna izjava da ne cenzurišu decu bila bi dovoljna, ali za nju je potrebno nekoliko tona hrabrosti.
A šta je zapravo iskorišćavanje dece u politici i manipulisanje njima? To je kad dečica recituju i pevaju navodnom predsedniku, a on ih miluje po glavi, kao raspituje se oko učenja i sporta i daje tupave pohvale; to je kad lik Brnabić izvede sina na javni politički događaj; to je kad navodni predsednik krene da razglaba o svojoj deci; i to je, najodvratnije od svega, kad politički vrh države nije u stanju da se jednom rečenicom osvrne na genocid u Gazi i na pomor palestinske dece.
Na kraju, kako prepoznati staljinizam? Koliko stomaka i nerava imate, pogledajte vučimedije: zaboravite kostimografiju, slušajte formule koje se ponavljaju, kult ličnosti i drveni jezik, obaška pljuvanje neprijatelja, to su u doba pravog staljinizma radili upravo mediji: prvo sramoćenje, onda pogubljenje. Između, ne nužno, i suđenje. Uostalom, čitajte Grobnicu za Borisa Davidoviča Danila Kiša.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
