Strah se širi Srbijom, strah da studenti na kraju možda ipak neće uspeti. Pobeda se činila tako blizu, a sad nam izgleda bezmalo nedostižno. Istraživanja javnog mnjenja – treba odmah reći da su istraživanja javnog mnjenja u Srbiji krajnje nepouzdana (jer ljudi masovno lažu kada odgovaraju na pitanja), pogotovo ona telefonska, a sada govorimo o jednom takvom – kažu da je podrška studentima pala za 20 odsto. Istina, procenat ljudi koji kažu da će na izborima, kada ih bude, glasati protiv režimskih stranaka, i dalje je isti, ali – podrška studentima, da ponovimo, pada.
Razočarali se Srbi u studente, kao što su se ranije razočarali u političke stranke, i kao što su se onomad, u prvoj deceniji dvehiljaditih, razočarali u novu vlast. Neobično je to – stari režim, onaj iz devedesetih koji nam se vratio 2012, a zapravo i ranije, još pod Tadićem, kada je došlo do istorijskog pomirenja između novog i starog režima, kao da nikada nikog ovde nije razočarao. Kad god nas razočaraju oni u koje polažemo sve nade, mi se vratimo u zagrljaj s kriminalcima i ubicama iz devedesetih. Izgleda kao da te devedesete ovde nikome i dalje nisu nikakav problem.
Naravno, nećemo o devedesetima i kolektivnim srpskim masovnim zločinima, nego ćemo baš o studentima i žiteljima Srbije koji su se u studente razočarali. Što se tiče žitelja Srbije, studenti su sad isto što i opozicione političke stranke. Nisu ispunili obećanje, nisu srušili kriminalnu vlast i – ćao, nema više poverenja, nađite nekog drugog ko će da vas voli i veliča, tako žitelji Srbije studentima. Od apsolutne zaljubljenosti i totalne predanosti do rezigniranog okretanja leđa i depresije. Znali smo, kao da kažu žitelji Srbije, ništa se ovde ne može promeniti, a studenti su krivi što su nam dali lažnu nadu.
Jeste, poigrali su se našim osećanjima, naveli nas da pomislimo da je bolja budućnost ne samo moguća nego je i nadohvat ruke, kad ono…
Ima neke istorijske ironije u tome što su studenti za manje od godinu dana prešli put od veličanstvene alternative opozicionim strankama do razočaranja koje ih svodi na meru tih istih stranaka. Rekli ste da ćete nešto da uradite, niste uradili ništa iako smo od sveg srca navijali za vas, igrajte se dalje sami, kao što smo i opozicione stranke – istina, zajedno sa vama, studentima – ostavili da se bore same protiv kriminalaca na vlasti. Taman smo se navikli da se ništa ne očekujemo, da ništa ne želimo, vi ste nas izbacili iz te ipak udobne kolotečine, i sad moramo opet da joj se nekako vratimo.
Jadni mi – to je omiljeni uzdah žitelja Srbije. Ko će nas spasiti – to je naše omiljeno pitanje. Nekada smo mislili da je spasilac trebalo da bude DOS, sa Zoranom Đinđićem na čelu. Nije se desilo, pa smo sočno pljunuli na čitavu opoziciju. I pre nego što je Boris Tadić dao dobre razloge za takvo pljuvanje. Onda smo gledali kao se opozicione stranke raspadaju posle 2012. pod jakim udarima novog/starog režima i mislili – tako vam i treba, izneverili ste nas, razočarali, neka vas više nema. Što je zanimljivo, jer nikada to nismo pomislili za stari režim – da ih više nema.
Pričali smo o tome mnogo puta, pa zato sasvim kratko ovde – ta patološka veza između starog režima i žitelja Srbije stoji na stidu od zločina i strahu od kazne za zločine. Svi novi režimi, i većina opozicionih stranaka, uključujući tu i studente, nikada se time nisu bavili: ili zato što im to nije bilo bitno, odnosno zato što su smatrali da su neke druge stvari važnije, ili zato što su verovali da će to oterati birače od njih (a birači su im, gle ironije, svejedno okrenuli leđa). Tako da je stari režim ostao jedina lažna zaštita od stida i kazne: što tekuća vlast bezočno zloupotrebljava.
Sada gledamo, da se vratimo na temu, kako se i studentima uskraćuje podrška. Kako je sve više žitelja Srbije spremno da na studente gleda kao na opozicione stranke ili na reformatorski režim posle 2000. Razočaranje – ključna reč za razumevanje političkog raspoloženja u Srbiji. U ime sopstvenog razočaranja spremni smo da kažnjavamo sve oko sebe. Što je zapravo izvor dvostrukog užitka. S jedne strane, gledamo na sebe kao na žrtve, što nas oslobađa od svake odgovornosti. S druge strane, dajemo sebi za pravo da sudimo svima oko sebe i proglašavamo ih krivcima za naše loše stanje.
Na prvi pogled, vrtimo se u istom istorijskom krugu, samo što su faze okretanja sve kraće. Za šta je nekada bilo potrebno više godina, sada se završi za manje od godinu dana. Tako izgleda. Ali nije tako. Ovaj put je drugačije. Mi i samo mi ćemo biti krivi ako studenti ne pobede. To je tako jer u stvari studenti i ne treba da pobede. To što oni biju više je naša nego njihova bitka. Mi smo im na leđa svalili našu odgovornost, naš teret nečiste savesti i političkog infantilizma, a oni mladi, naivni i neiskusni, taj su teret prihvatili bez pogovora.
Naravno, bili smo i dodatno podli da im teret uvaljujemo istovremeno im se diveći i hvaleći ih bez mere i obzira. A oni su bili dovoljno mladi, naivni i neiskusni da ih te pohvale ponesu i zaslepe da ne vide da prihvataju zadatak koji ne mogu da obave. Drugo je bila Đinđićeva reformatorska vlada, ili opozicione stranke posle 2012. Tu je reč o institucionalnom preuzimanju odgovornosti. S tim u vezi, treba reći – ko god se ovde zalaže za obnovu institucija, taj mora znati da su i političke stranke institucije, pa onda i njih treba obnoviti, barem tako što ćemo im vratiti poverenje.
Kao što i studentima treba verovati da su iskreni i da daju sve od sebe, ali obavezu koju su primili na sebe, koliko god da se trude, ne mogu ispuniti, jer ih ona uveliko prevazilazi. Ne mogu je ispuniti bez nas (a tu računam i opozicione stranke, nevladine organizacije, lokalne pokrete…). I kada im okrećemo leđa, ne kažnjavamo njih, nego kažnjavamo sami sebe time što samima sebi uskraćujemo šansu da pobedimo kriminalni režim. Pri tom, ni na kraj pameti nam nije da pred studentima tek stoje prolazne tačke kao nagazne mine za eksplozije razočaranja.
Pretpostavimo da su ljudi i dalje uz studente u istom procentu, to jest velikom broju kao i ranije. Pretpostavimo da objavljivanje liste kandidata za parlamentarne izbore iza koje će stati studenti neće razočarati žitelje Srbije. Ali, da bi uopšte izašli na izbore, s bilo kakvom listom, studenti se moraju registrovati i otvoriti račun u banci. Kako će se registrovati, gde će biti sedište organizacije, kako će raspolagati sredstvima s računa, ko će biti odgovorno lice registrovane organizacije, ko će moći da podiže novac s računa – sve su to potencijalni okidači za razdor i razočaranje.
Ali, neka se i to reši bez velikih potresa, neka budu izbori, i neka studentska lista uzme većinu. Ko će onda i kako raspolagati novcem iz budžeta koji će stizati na račun organizacije na osnovu broja poslaničkih mesta u parlamentu? Ko će odgovarati za politiku nove vlade? Gde će se i kako usaglašavati politika i stavovi poslanika većine? Ko će odgovarati i lično i kolektivno za njihovo ponašanje i njihove odluke? Setimo se kako smo precrtali Đinđićevu reformsku vladu, pre nego što su nam Koštunica i Tadić dali dobre razloge da ih otpišemo.
Ako smo već sad okrenuli leđa studentima, ili barem pokazujemo sklonost da to uradimo, kako ćemo se tek nositi s potencijalnim razočaranjima koja nas tek čekaju. Ali, to je samo retoričko pitanje, s ovakvim stavom prema studentima, a zapravo prema bilo kome ko ovde pokuša nešto da promeni – nećemo ni stići do te tačke.
Peščanik.net, 03.10.2025.
NADSTREŠNICA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Priče iz ’85: nostalgija za nostalgijom - 28/04/2026
- Srećan kraj - 24/04/2026
- Bugarska i Mađarska: sličnosti i razlike sa Srbijom - 21/04/2026
