– Zašto vi žene morate baš svemu dati ime?
– Čemu to?
– Pa svemu! Svaka tvoja plišana igračka ima ime!
– To je iz praktičnih razloga: da bolje upamtim ko mi je šta poklonio.
– Tvoj laptop ima ime!
– To je da razlikujem tvoj od svog.
– Kako se moj zove?
– Toše.
– Kako?!
– Toše. Skraćeno od Toshiba.
– Aha. A tvoj?
– Simo.
– Ko Siemens?
– Aha.
– Eto vidiš, nijedan nije prosto laptop. Ti si i našem autu dala ime, mada imamo samo jedno.
– Nisam ja, Ena je.
– I Ena je žensko. Kad naraste i ona će ko i ti imat tu vašu bolesnu potrebu da čak i njemu, čak i njemu da ime.
– Kome?
– Znaš ti kome. Galetu.
– I to je iz praktičnih razloga: ne možemo ga baš uvijek, pred Enom recimo, nazvati pravim imenom, a i da izbjegnemo licemjerne eufemizme tipa „ona stvar“.
– Sve bi to bilo ok, da ti i od tog Gale ne izvedes još stotinu imena: Galić, Galijašević, Nepobjedivi Gal, pa onda analogijom dođeš do Asterixa ili Obelixa, pa ako si posebno raspoložena i do Garofixa.
– To ubija monotoniju.
– Pokatkad i erekciju.
– Zašto?
– Tepaš mu!!!!
Ovakvim razgovorima završava naš dan. Zaspemo umorni od samih sebe. Ujutro se budimo i kao programirani nastavljamo tačno gdje smo stali:
– Zašto vi muškarci ničemu ne dajete ime?
– Zašto bi davo. Dao sam ga kćerci, ostalo su stvari, ona ne trebaju vlastita imena.
– Ti ni svom psu nisi dao ime. On nije bio stvar.
– Jesam. Cuki.
– To nije ime.
– Odazivo se na njega. To je valjda svrha imena.
– I Gale se odaziva kad ga zovnem.
– Jah…
Ustajemo i idemo po kafu. Pijemo je u tišini. Pijemo je dugo. Srčemo, uvaljujemo prste u kafu, ispada nam kocka u fildžan. Nespretni smo. Ena nas zatiče nervozne.
– Zašto vi odrasli baš svako jutro pijete tu kafu?
– Zato što ti doručkuješ svako jutro.
– Pa doručkujete i vi.
– Zato što nas kafa smiruje.
– Pa što onda vičete uz svaku kafu, i psujete kocku, toz, kajmak, fildžan…
– Zato što smo nervozni dok ne popijemo kafu.
– Zašto onda i za doručkom psujete tanjir, šolju, mlijeko, sir…
– Zato.
– Zato nije odgovor.
– Ena pusti me, molim te, boli me glava.
– Zašto?
– Jer nisam popila kafu.
– Zašto mene nikad ne boli glava jer nisam doručkovala.
Odlazim na posao. Glava mi je ko bubanj. Direktorica upada u kancelariju.
– Opet ćeš se pravdat kćerkom što kasniš?
– Neću. Do mene je.
– Iskrenost ti ne pomaže.
– Ne pomaže, očito, ni laž.
– Predlažem da se malo odmoriš. I potražiš posao na drugom mjestu.
Odlazim smorena svim svojim dnevnim dijalozima.
Ključ mog neuspjeha u komunikaciji je taj što sam Dadi uvijek žensko, Eni uvijek odrasla, direktorici uvijek podređena.
Dvoumim se između pivnice i parka. Odlazim u park. U pivnici bih bila gost.
Sarajevske sveske broj 8/9, 01.01.2005.
Peščanik.net, 04.03.2026.
FEMINIZAM
