Ovaj tekst se tek posredno odnosi na istoimeni film Džonatana Glejzera, koji na tragu velikih filmskih ostvarenja pokušava da predstavi ono nepredstavivo – radikalno Zlo, konkretno u koncentracionom logoru Aušvic, uz čiju ogradu se skućio njegov komandant Rudolf Hes, zajedno sa svojom porodicom. Blizina idilične porodične atmosfere upravitelja logora bila je gotovo pravilo u sistemu nacističkih logora tokom Drugog svetskog rata. U svojim sećanjima na zatočeničke dane u Banjičkom logoru, Mitra Mitrović, revolucionarka i prva ministarka prosvete u istoriji Srbije, opisala je sličnu situaciju, s tim da su banjički logoraši u određenim situacijama čak mogli da vide kako teče „civilni“ život upravitelja logora. Dakle, ovaj tekst nema veze ni sa Banjičkim logorom i njegovom upravom, ali ima veze sa Ministarstvom prosvete Republike Srbije, koje je od obrazovnog sistema u zemlji, a posebno od Pete beogradske gimnazije i Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu, pokušalo da napravi neku vrstu ogledne kazneno-popravne institucije zatvorenog tipa.
Nedavno se u javnosti pojavio jedan dokument koji precizno govori o stvarnosti unutar ovih institucija. Radi se o činovničkom dokumentu naprednjačke administracije, jednom od retkih koji je odštampan, zaveden i kao takav prosleđen ključnim učesnicima najavljenog događaja. Treba imati na umu da su ovakvi dokumenti zapravo retki, jer su sve prinudne naprednjačke uprave u institucijama obrazovanja i kulture, za poslednjih godinu i po dana, preuzele model funkcionisanja sa Andrićevog venca, a to znači bez arhiviranja poslovanja; ništa se ne šalje mejlom niti se naredbe izriču pismenim putem, već se sve obavlja isključivo usmeno, ako je moguće preko telefonskog lokala, posredovano preko zamenika i sekretara. Tako je izbegnuto praćenje tragova o donošenju katastrofalnih odluka u procesu uništenja domaćeg obrazovanja i kulture. Pomenuti dokument, naslovljen kao „Pravilnik vezan za održavanje maturske proslave 22.05.2026. godine“, zaveden pod delovodnim brojem 1003/12.05.2026, pravi je raritet koji će jednom poslužiti za rekonstrukciju kažnjeničkog poretka koji je izgrađen unutar zidova obrazovnih institucija Republike Srbije, u periodu nakon 1.11.2024.
„Pravilnik“ Pete beogradske gimnazije, jezički, stilski i pravno, podseća na dokumenta koja se izdaju u institucijama za kažnjavanje, popravljanje i prevaspitavanje, dakle u institucijama pod neprestanim nadzorom, gde je pedagogija zamenjena penologijom.
Kao što je poznato, ministar prosvete Dejan Vuk Stanković, naprednjački lojalista, na mesto v. d. direktora Pete beogradske gimnazije, februara 2025. imenovao je Danku Nešović, poznatiju kao „Drone Lady“, što je nick name koji nosi iz pink života koji se u Srbiji odvija u neposrednoj blizini kazneno-popravnih institucija za građansko društvo. Ona je za godinu dana sprovođenja nečuvenog pravnog nasilja nad profesorima i učenicima ove škole, uspela da suspenduje na desetine nastavnika i dovede školu do ruba opstanka. Za to je u februaru 2026. odlikovana Svetosavskim ordenom iz ruku predsednika, dok je na njeno mesto došao nastavnik Ognjen Mrvaljević. Njegov zadatak bio je, prema iskazu ministra Stankovića, da školu dovede do „potpune političke neutralnosti“.
„Pravilnik“ Pete, koji nosi potpis tranzicionog upravitelja, pokazuje kojim sredstvima se služi Ministarstvo prosvete kako bi uspostavilo „potpunu političku neutralnost“. Reč je o dokumentu kojim se reguliše ponašanje tokom proslave mature unutar škole. Za tu proslavu odabran je 22. maj, i to vreme od 11:20 pre podne do 14:20 posle podne. Ovaj dokument reguliše vreme provedeno u školi za vreme strogo nadzirane proslave, koja verovatno nije mogla da se zamisli ni u vreme ministra Velibora Jonića iz Nedićeve kvislinške vlade, pod strogim nadzorom Gestapoa. Dakle, učenici mogu da obeleže kraj svoje srednje škole ali pod posebnim pravilima. Ta posebna pravila regulisana su nizom naredbi u dokumentu koji se obraća bliskoj budućnosti, dakle, dolazećem 22. maju, koji je kritičan za naprednjački režim, u jednoj pobunjenoj školi, koja je gažena policijskim i BIA čizmama godinu dana.
Ključne reči ovog dokumenta su „pojačana bezbednost“, „povećano prisustvo uniformisanih predstavnika policije“, „bezbednosna provera“, „zabrana“, „zaključavanje škole“, „zabrana šetanja“, „zabrana unošenja alkohola“, „zabrana drugih znamenja osim državne zastave“. Zapravo, osmišljen je policijski plan prolaska maturanata kroz trijažni sistem, kao da se radi o kriminalcima ili krijumčarima. Oni ulaze na jedna vrata, u grupama koje predvode razredne starešine, prolaze bezbednosnu proveru, dolaze potom do unutrašnjeg dvorišta, zabavljaju se tačno tri sata pod prismotrom uniformisanih lica, da bi onda pod paskom obezbeđenja bili ispraćeni na malu kapiju, ka Ulici Ilije Garašanina. Dakle, nema povratka u prostoriju iz koje se došlo, niti ima slobodnog kretanja unutar škole. Moguć je izlazak samo uredno prijavljeno dvoje učenika, za slučaj da nestane posluženja tokom „zabave“. Da bi se stvorila tampon zona, naglašava „Pravilnik“, neophodno je da svi ostali razredi završe sa nastavom pre 11:20 i napuste školski objekat, koji će onda biti podređen policijskom protokolu ministarstva prosvete. U tom protokolu nema mnogo reči izvan zabrane, sprovođenja, provere, prismotre, dužnosti i sankcija.
Razume se, postoji jedna tačka koja se odnosi na obaveze same škole: ona će obezbediti slobodno korišćenje česme u dvorištu, kao i upotrebu toaleta u suterenu. Ovo svođenje ličnosti maturanata, budućih akademskih građana, na fiziološke funkcije koje se smeju obavljati pod strogim nadzorom nije zabeležen u istoriji obrazovanja u Srbiji. Šta li bi Mitra Mitrović rekla da može videti mere koje sprovodi njen „naslednik“ u resoru prosvete osamdesetak godina kasnije? Svakako ne bi mogla da napravi razliku između stvarnosti Banjičkog logora i ovoga što je kreirano za generaciju maturanata 2025/26. u Petoj beogradskoj gimnaziji.
Ipak, i ovako strukturirana maturska proslava, u duhu ropske poslušnosti i slavljenja partijskog vođe, nije moguća ukoliko se ne plati iz džepa samih učenika, odnosno njihovih roditelja. Da bi sistem represije mogao da funkcioniše, pa čak i da bi se ovakva nakazna proslava održala u njemu, neophodno je da svaki učenik uplati 44,67 dinara na račun škole, koliko će koštati povećano obezbeđenje i svi oblici maltretiranja koje je ministar Dejan Vuk Stanković pripremio za maturante Pete gimnazije. Sistem kontrole, nadzora i kažnjavanja košta, što svakako neće plaćati ministarstvo, već oni koji se stavljaju pod kontrolu represivnog aparata.
Zaključani svet obrazovnih i kulturnih institucija je zona interesa režima. Njegova potpuna kontrola, poniženje ili čak uništenje je imperativ koji su upisali u svoju u agendu. Međutim, maturanti Pete se nisu dali, pa su ispred škole napravili svoju slobodnu matursku proslavu, dok je u zoni interesa ostao samo v. d. direktora sa policijskim pojačanjem, kao u kažnjeničkoj koloniji čije funkcionisanje je naprednjačkim propisima uredio ministar prosvete.
Peščanik.net, 30.05.2026.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- 11. jul - 11/07/2026
- Crna kutija - 01/07/2026
- Spasimo Slobodište - 20/06/2026
