Bićemo ovde koliko još budemo mogli da izdržimo. Onda odlazimo odavde, iako ne znamo kud. To su reči većine pripadnika srpske zajednice koje smo na Kosovu sreli – u Mitrovici, Zvečanu, Gračanici – tokom našeg puta. Govorim otvoreno, a ne znam da li je to u ovom trenutku dobro za mene, dodao bi poneko, uz nepotrebnu zabrinutost i izvinjenje što pred nama otvara dušu. Brige i strahovi su raznovrsni. Odasvud vreba poneka briga i poneki strah, od policijske i sudske represije, od kriminala, neizvesnosti, pritisaka, od dalekih i od bliskih. „Udba“, kažu, sedi u svakom kafiću, u svakoj bašti, u svakoj kafani. Pojam Udbe, međutim, kreće se u širokom rasponu između realnog prisustva srpskih režimskih struktura i sindroma „balkanskog špijuna“ koji verno prati i fotografiše sumnjive i nepodobne. Dok sedimo u bašti kafea na Trgu cara Lazara u severnom delu Mitrovice (trg koji se uobičajeno prikazuje na televizijskim vestima) više nepoznatih pojedinaca snimaju nas telefonima, bez posebnog truda da ostanu neprimećeni.
Pred naš dolazak u Mitrovicu, lokalne viber grupe dele screenshot snimke naših „spornih“ izjava u medijima i na društvenim mrežama. (Ali u repertoar spornih izjava nisu uvrštene samo izjave o Kosovu i kritika naprednjačkog režima, već i iskazi sumnje u politički profil studentskog pokreta.) Neki planirani susreti otkazani su. Nismo dobrodošli. Zapravo, neplanirani (nezakazani) susreti, kako se ispostavlja, ostavljaju veći potencijal za iskren i otvoren razgovor.
***
Teško je povući jasnu granicu između realnih prepreka i samonametnutih ograničenja. Govori se često o otežanom kretanju između gradova. Pripadnici srpske zajednice žale se da između Prištine i Mitrovice na postoji javni prevoz. Naknadno dobijamo informaciju da prevoz postoji, ali da autobus koji saobraća dvaput dnevno, staje u južnom, albanskom delu, jer je srpska strana, u skladu sa politikom odbijanja svega što bi za Srbe moglo da bude korisno, odbila izgradnju autobuskog perona na severu Mitrovice. A imaju li Srbi problema ako se nađu sa druge strane Ibra? Uobičajeni odgovor je: Ne, ja samo ne želim tamo da idem.
***
Od Banjske, jedva da je ovde moguće živeti. To je jedna od rečenica koja se pre ili kasnije pojavi u svakom razgovoru. Teroristički napad orkestriran sa Andrićevog venca doveo je živote Srba na Kosovu do same granice izdržljivosti. Hapšenja, drakonske presude, zatvaranja institucija koje funkcionišu u tzv. paralelnom sistemu stekla su u Prištini populističko opravdanje, kao odbrana od neke nove Republike Srpske na tlu Kosova. Na samom početku primene Ohridskog sporazuma koji bi Srbima garantovao punu autonomiju, pa i udruživanje u Zajednicu srpskih opština, po uzoru na evropske modele manjinskih autonomija, sve što je imalo potencijal da bude korak ka normalnosti, naprednjački režim se potrudio da pretvori u težak sudar s besmislom.
I godinama pre Banjske, naprednjački režim i njegova kosovska filijala, Srpska lista, činili su sve da stvari dovedu do potpunog apsurda i da od stanovnika Kosova srpske nacionalnosti naprave svoje savršene taoce. Potpuna samoizopštenost Srba iz političkih procesa na Kosovu, napuštanje funkcija u pravosuđu i policiji, izostajanje iz kosovskih izbora, stvorila je praznine koje je spremno ispunio albanski populizam.
Konstatujemo više puta, u razgovoru s našim srpskim sagovornicima, da, kada je u pitanju proterivanje sa fakulteta, zatvaranje kulturnih institucija i festivala, sudski i policijski teror, hapšenja i nasilje, pa i iseljavanje građana, „ostatak Srbije“, kako se to ovde kaže, svakako ne zaostaje u znatnoj meri. U neku ruku mrtva je trka između razaranja srpske zajednice na Kosovu i srpske države kao takve. Nestajanje svega je osobina koju delimo, sa ove i one strane granice. Kao uostalom i predrasude jednih o drugima. Svi zajedno, kažemo, imamo jednog te istog neprijatelja koji sedi okružen paravojnim logorom (gde, između ostalih, tavore i mnogi Srbi sa severa Kosova) i dok to ne postane jasno većini, ništa se neće promeniti. Ali teško je reći koliko naši sagovornici takve konstatacije smatraju ispravnim i verodostojnim.
***
Vlasti u Beogradu od nas traže, kažu, da umesto njih odradimo prljavi posao. A kada se govori o prljavom poslu, govori se o „tihom priznanju“ svega što režim koji promoviše laž o teritorijalnom integritetu i suverenitetu krije od svojih građana. Traže od nas da mi sami, pod pritiskom jednih i podmuklim ćutanjem drugih, prihvatimo integraciju u kosovski sistem. Beograd, istina, finansira rad mnogih institucija na severu Kosova, obezbeđujući elementarna sredstva bez kojih ove institucije ne bi mogle da rade. Istina je i to da su plate mnogih službenika zaposlenih u tim institucijama obezbeđene iz sistema Kosova, i po svoj prilici, takav odnos sufinansiranja mogao bi primenom sporazumnih odrednica koje definišu autonomiju manjinske zajednice da sasvim normalno funkcioniše, u interesu obe države. Na terenu, međutim, to što se događa nije finansiranje života srpske manjine, već finansiranje njenog postepenog nestajanja.
***
O tome koliko je represija Prištine u neporecivom interesu naprednjačkog Beograda, pa i mnogih opoziciono opredeljenih političkih subjekata u Srbiji, govore mnogi postupci i retorike. Naprosto, nikome nije u interesu da Srbi na Kosovu u dogledno vreme počnu da žive normalno. Za prve, srpska zajednica je korisna, preplašena i lako pokretna vojska za odbranu režimskih interesa. Za druge je zastrašujuće prazna parola. I za prve i za druge jednako je predmet investicija u antievropsku, iracionalnu Srbiju.
***
Postoji jedna bolest, kaže jedan od sagovornika, mi je ovde zovemo kosovitis. Simptomi te bolesti, kaže, manifestuju se otkazivanjem ugovorenih poseta Kosovu iz Beograda i drugih gradova, posebno u domenu kulture. Dan pre dolaska na Kosovo, kulturni delatnik, pisac, umetnik, predavač, uobičajeno se razboljeva i poseta se otkazuje.
I kada se izgovara „nemamo kud“, a izgovara se često, jasno je da nikome od ljudi koji te reči pred nama izgovaraju, „ostatak Srbije“ ne predstavlja mesto ni realne niti poželjne budućnosti. Možda tek mesto jedne još dublje, zastrašujuće apsurdne usamljenosti.
***
Evropska kuća nalazi se nedaleko od mosta na Ibru, na severnoj strani Mitrovice. Upoznajemo se sa radom ove institucije. Srpski i albanski studenti i đaci sa Kosova, sreću se u raznim gradovima Evrope na studijskim putovanjima predviđenim Erazmus programom. Sreću se i kroz projekte kojima Evropska kuća podržava projekte rok muzike. Bendovi mešovitih sastava, sačinjeni od kosovskih Srba, Albanaca, Goranaca, više puta su, kažu naši sagovornici, svirali zajedno. Ali ne na Kosovu, već u Skoplju.
***
Spomenik Bogdana Bogdanovića kosovskim rudarima stoji na brdu koje se sa trga pred mostom uzdiže kao sveta planina iz neke drevne kosmogonije. Ali tek kada se spomeniku približavamo, a posebno kada stojimo pod njim, uviđamo njegovu neverovatnu veličinu, a potom i ispravnost prvobitne asocijacije o iskonskom svetilištu. „Ukleti neimar“ nosio je u sebi uzvišenost naslućeno neostvarenih, ili neostvarivih, utopija, obećanje trajanja i kada sve što je ugrađeno u monumentalnost vizije, odavno bude prestalo da postoji. Dva stuba ovog betonskog stounhendža preprečena su, poput kapije, oblikom koji priziva rudarski vagon. Iz nekog razloga, oba stuba su pri dnu okrečena belom farbom, kao stabla voća kada se štite od parazita. Verovatno je reč o nekom ranijem nespretnom prekrivanju neželjenih i vulgarnih poruka, no sada se upravo ta bela površina čini još više pogodnom za svakakve žvrljotine. Prvi put sam pred ovim spomenikom, a nedavno sam o njemu čitao u odličnoj knjizi istoričara Dragana Markovine, Programirani zaborav (Biblioteka XX vek). Spomen-prostor zapravo je groblje, gde su, po natpisu koji se jedva može pročitati, sahranjene žrtve NOB-a, srpski i albanski rudari koji su se rame uz rame borili protiv okupatora. Srpskohrvatska reč spomenik ušla je u vokabular svetske umetnosti i arhitekture označavajući upravo monumentalna spomenička zdanja jugoslovenskog socijalizma. Razmišljam, koja bi druga reč mogla da stekne takvu osobinu, da iz opšteg značenja u svome jeziku, u drugim jezicima stekne privilegiju da označava nešto što je u očima drugih tako jedinstveno i posebno. Možda reč most? Možda će, jednog dana, reč most iz našeg jezika odlutati u tuđe i steći značenje pustih mostova podeljenih gradova.
***
Nedaleko od Bogdanovićevog spomenika pruža se metalna platforma sa koje se može posmatrati grad. Veličanstven pogled. Sa platforme se jasno vidi i severna i južna strana, u daljini se, čini mi se, nazire i rudnik Trepča, no da bi se taj prizor ukazao potrebno je zakoračiti na metalne ploče koje se uz uznemirujuću metalnu buku sležu pod nogama. Ograda je propala ili namerno razvaljena i kome god padne na pamet da se previše udubljuje u celovitost grada, preti pogibeljan sunovrat niz neprijatnu strminu.
***
Nema rešenja sem onog koje podrazumeva suočavanje sa stvarnošću. Suočavanje sa stvarnošću znači neophodnost racionalnog dogovora, a racionalni dogovor moguć je samo ako su sagovornici strane koje nesporno dele zajedničke interese. Potpuno nesporan i logičan zajednički interes zove se Evropa, kaže naš sagovornik u jednom restoranu u južnom, albanskom delu Mitrovice. Kosovo je država u kojoj žive i Srbi i Albanci, i jednako je Srbima i Albancima u interesu da zajedno rade na ozdravljenju sopstvenog društva. Srbima, jer je to jedini put koji ne vodi u potpuni nestanak, Albancima, jer u atmosferi populističkog revanšizma, država u kojoj manjina prolazi kroz slične ili jednake oblike represije kao što su prolazili Albanci pod Miloševićem, ne može da bude u interesu bilo koga kome je stalo do sopstvenih prava i pravne države. How do you say thank you, pitam albanskog konobara. Hvala, odgovara.
***
Na višejezičnoj tabli pred ulazom u kompleks manastira Gračanica natpis na albanskom precrtan je crnom sprej-farbom. Kamena ograda obezbeđena je bodljikavom žicom. Vodič kroz Milutinovu zadužbinu objašnjava nam fresku koja predstavlja Strašni sud. Nije baš najbolje upućen u tu tematiku, ali kako i sam kaže, on o svemu tome govori pre svega sa stanovišta vere. Radije priča o američkim turistima koji plaču. Plaču, kaže, svaki put kad vide kakvo čudo je Srbija stvorila vekovima pre no što su oni napravili tu svoju prekookeansku državu. Plaču i kad vide ćirilicu, jer shvataju da nema savršenijeg pisma od ćirilice. Jedan je čak više puta dolazio iz Amerike i plakao. Objašnjava nam potom i sve te trivijalnosti koje se tiču kosovskih dokumenata i pokazuje svoju kosovsku ličnu kartu koja mu u torbici sa drugim legitimacijama visi o vratu. Sve je to samo plastika koju će, kada dođe vreme, baciti, i to ilustruje gestom odmahivanja rukom. Već je on to bacio u svojoj glavi. Onda se vraća na Strašni sud, tačnije na svoja saznanja o toj velikoj temi, jer svet je ionako tu negde na kraju svoga postojanja. Za dve godine najviše, ničega više neće biti, kaže, ni Kosova ni Amerike.
***
U manastirskoj radnji, stojimo pred domaćim proizvodima kao u nekom kabinetu čuda. Police sa ogromnim i raskošnim teglama turšije izgledaju kao postavka nekog prirodnjačkog muzeja. Slatko od zelenog paradajza, dimljeno meso i sirevi u vakuum-pakovanjima, čajevi od bezbrojnih travki i rakije od svega zamislivog. Sve su to dela malih lokalnih proizvođača. Koliko je samo ovde, na tim policama, više tradicije i znanja i istine i univerzalnih vrednosti nego u bilo kojem smuljanom i zloupotrebljenom političkom mitu!
***
U povratku, posle prelaza u Jarinju, naš vozač, koji je ipak mnogo više od običnog vozača – izvrstan vodič i poznavalac svakog pedlja puta koji prelazimo – pokazuje nam zgradu pokraj druma, jedno od mesta gde su srpska vojska i policija 1999. dovozile hladnjače pune leševa albanskih civila. Ispod temelja zgrade preduzeća Kosmet put nađeno je dvesta pedeset tela. Mesto masovne grobnice nikada nije obeleženo. Neka druga firma je kasnije tu otvorila svoj biznis koji i danas radi.
Peščanik.net, 02.06.2026.
KOSOVO
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Atanacković (see all)
- Dejvid Hokni: neophodne slike i fragmenti sveta - 20/06/2026
- Strašni sud i slatko od zelenog paradajza (beleške s puta) - 03/06/2026
- Skica za spomenik koruptivnog ćutanja - 07/05/2026
