Eh, što je kukavica taj Starmer. Desnica počistila njegovu stranku (istina, i onu drugu) na lokalnim izborima, i on… šta… podvije rep i beži. Pa kakav je to čovek. Umesto da ostane na mestu predsednika vlade, da se bori, da izgara, da uradi sve što može da na sledećim izborima porazi desnicu kad već nije na ovim, on kaže: vidim, stranka me više ne želi na čelu i odoh sad, da budem dobar muž i roditelj. Seka persa, da to kratko kažemo.
I kakva je to stranka, kad smo već kod toga. Bilo je dovoljno par krupnijih afera (ili samo jedna, ruku na srce, ona druga se razrešila odlukom suda da Starmerova koleginica nije bila utajila porez) i ovaj jedan izborni neuspeh (samo jedan) da se podignu glasovi unutar stranke da Starmer mora da ide. Nisam jednom čuo kod nas rečenicu: on je napravio stranku, on neka je i uništi. To za predsednika stranke kome članovi moraju ostati verni makar s njim padali pravo u provaliju.
Ali, podmukli, prevrtljivi Englezi: udri po predsedniku, kao da je on jedini kriv. Pa gde su oni bili za te izbore, pobogu, nije ih Starmer sam izgubio, zar ne. E, ali ne, oni navalili da ode Starmer, da više ne bude ni predsednik stranke ni predsednik vlade i tako otvori prostor za bolji uspeh na prvim narednim izborima. To što je pod Starmerom stranka ostvarila jedan od najvećih izbornih uspeha u svojoj istoriji na prethodnim parlamentarnim izborima… e pa to više ne vredi.
E sad, istina je da nije Starmer napravio Laburističku stranku, pa onda članovi ispravno zaključuju da nema pravo ni da je uništi (kao što ju je recimo uništio Tony Blair, sve pod krinkom velikih uspeha, posle kojih stranka godinama nije mogla da se oporavi, bila je to jedna od najvećih ideoloških izdaja u istoriji stranke). A opet, mogao je Starmer stranku i da očisti, kao što su je onomad čistili od Jeremyja Corbyna i njegovih (istina, Corbyn je na izborima, kao predsednik Laburista, baš zabrljao, imao je dobijenu utakmicu, a izgubio).
I kad smo kod toga, mogao je i da upotrebi moć, da malo zapreti medijima, da plasira lažne vesti, da zataška afere – ništa od toga, ode čovek. A nije da se nije pokazao, i nije da mu je bilo lako. Stao je uz Evropu, a nasuprot Sjedinjenih Država. Odbio da Britanija učestvuje u američkom besmislenom pohodu na Iran. To su sve bili krupni gestovi i dobre poruke. Samo što to nije dovoljno. Desnica (ne mislim na konzervativce) hara Britanijom i pravi haos. I Starmer nije imao odgovor na to.
Odnosno, odgovor postoji, ali Starmer nije bio spreman da ga da. Odgovor sasvim u skladu s istorijom i tradicijom Laburista (ako izuzmemo Blaira). I stranka je rekla – idi sad. A najverovatniji Starmerov naslednik upravo obećava da će se uhvatiti ukoštac s posledicama privatizacije državnih službi i probati da vrati nacionalno zdravstvo i druge usluge države tamo gde su nekad bili. To je očekivani odgovor na uzlet desnice: popravite socijalni status pristalica desnice i oni će odbaciti politički radikalizam kao rešenje.
Biće zanimljivo gledati da li to zaista radi, da li teorija daje rezultate u praksi. A do tad, možemo samo da zapamtimo – u politici su važni rezultati. Najčešće se dobija samo jedna šansa, i ako to uprskaš – doviđenja. Sledeći dobija svoju (jednu) šansu. I tako ukrug. Istina, tako možete dobiti i klovna (već zaboravljenog) Borisa Johnsona (iz one druge stranke) na čelu države, ali… bože moj… bude pa ode, i dođe sledeći. To bi bila demokratija: grešiš i ispravljaš greške.
Sve drugačije nego kod nas. Kod nas je demokratija kad onaj na vlasti posle svake greške dobije novu priliku da je tobože ispravi, a u stvari da nastavi pogubni niz grešaka. E sad, ruku na srce, nije da smo mu mi dali tu priliku. On ju je naprosto prigrabio za sebe, i sad ne pušta. Njegov rezon je, za razliku od, recimo, Starmerovog: što me ne pustite da zauvek vladam, možda jednom i naučim. Zar to nije bolje nego da stalno imamo nekog novog ko nije imao priliku da uči?
Nije bolje, ali kao da se mi pitamo više. Cela Srbija kao Vučićeva stranka. Ni nalik na Laburiste i Britaniju. Tamo se stranka buni, hoće da menja. Ovde kod nas, i stranka i Srbija – samo Vučić i niko drugi izuzev njega. Ako treba, biće Vučić i samome sebi opozicija, samo da ostane tu gde jeste, na čelu države, po svaku cenu. Reći će on – sve do sad je bilo bezveze, ali ja ću to da rešim i biće odlično. Ti mu kažeš, pa sve do sad si bio ti. A on kaže, ne, ne, sad sam drugi ja.
To su politički život i promena u Srbiji. Umesto jednog Vučića dobijemo drugog Vučića. Ili, umesto Vučića predsednika republike, dobijemo Vučića predsednika vlade. Uzbudljiv politički život, pun preokreta.
Pa je l ja sad hoću da kažem da su Britanci bolji, pametniji od nas? Ooo, ne, nikako. Pa imaju i oni svog Vučića, to je onaj što je nedavno uzeo lokalne izbore. Jeste, mislim na Nigela Faragea. Raste mu podrška i vrlo bi lako Britanci mogli da završe s njim kao Amerikanci s Trumpom. Ili kao mi s Vučićem. A ako se to desi, gledaćemo tamo isto što gledamo i ovde i u Sjedinjenim Državama. Jer, Trump, Farage, Vučić… oni dođu da nikada ne odu. Kakva crna demokratija i izbori.
Peščanik.net, 23.06.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Ode predsednik - 23/06/2026
- Muk, pa vrištanje - 19/06/2026
- Balon laži i neistina - 16/06/2026
