Naslov treba pročitati kao pitanje čiji smo adresat mi sami, dakle pobunjeni žitelji Srbije: šta ako porazimo sami sebe i tako predamo/poklonimo pobedu Vučiću? Neka mi čitalac odmah oprosti: i naslov i pitanje na koje bi naslov da referiše zvuče apokaliptično, i sasvim je moguće da preterujem. Štaviše, vrlo je verovatno da je to neprikladna reakcija na jedan možda čak i nebitan detalj sa skupa u Kraljevu. Borba i dalje traje, a do njenog kraja biće mnogo ovakvih i onakvih stvari, koje se mogu čitati – namerno čuvam tu neodređenost – i ovako i onako.
Uostalom: pa šta ako je poslanica Pavlović govorila na skupu studenata u Kraljevu? Utoliko više pa šta, jer je Pavlović postala poslanica na listi notornog Nestorovića. Nema smisla zamerati sad studentima što su se ogradili od opozicije – onomad bi se to reklo: podigli sanitarni kordon oko nje – a pozvali poslanicu Pavlović da govori u njihovo ime. Možda bi im se samo moglo zameriti što su prekršili svoje pravilo da niko ni iz jedne stranke ko se nalazi na nekom važnom mestu – a i skupština je valjda jedno takvo mesto – ne može imati veze s njima. Kada se malo razmisli, ni ta se primedba ne drži.
Neka mi čitalac ne zameri na svetogrđu, poređenje nije zlonamerno, više je deskriptivno. Dakle, Nestorović je glasove na izborima uzeo s pričom sličnom studentskoj priči: opozicija je izneverila ljude, gleda samo svoje sebične stranačke interese, ne razlikuje se nimalo od ljudi iz vlasti, i naposletku obrukala se onomad kada je i sama bila na vlasti (mada, za pola aktuelnih stranaka to ne važi), zato sad uostalom i gledamo režim s Vučićem na čelu. Mi, Nestorovićevi, novi smo, nesebični, nikada nismo bili na vlasti i nije nam namera da se profesionalno bavimo politikom. Pa tako s Nestorovićem i Pavlović.
Kada studenti pozovu Pavlović da govori, oni samo pokazuju svojevrsnu (auto)refleksivnost i ocrtavaju tradiciju na koju se oslanjaju i iz koje su (sasvim verovatno) potekli. Da ne bude zabune, kratko ćemo reći šta čini tu, kod nas (namerno) veoma raširenu, tradiciju: prezir prema politici; prezir prema strankama; želja da se pojave novi, tobože politički neokaljani ljudi; uverenje da politički život može da se odvija bez stranaka; uverenje da institucije mogu biti iznad ili izvan politike; i da politika, to jest stranke, samo smetaju institucijama da rade svoj posao kako treba.
To da je vladavina prava – što je sintagma pod kojom se podrazumeva da institucije rade svoj posao – zapravo stvar politike i izbora, te da se do nje može stići samo u predstavničkim institucijama i sa strankama koje su vladavini prava iskreno privržene: to nije deo te tradicije. Unutar nje – nazovimo je: antipolitičkom ili, nešto preciznije, antistranačkom tradicijom – održava se (pogrešno) uverenje da ljudi mimo politike mogu da se dogovaraju kako, po kojim pravilima će živeti zajedno, te da mogu graditi institucije mimo predstavničkih tela. Gde se stiže s tim uverenjem, pokazao je baš Nestorović.
A stiže se neminovno i direktno u kolaboraciju s najmoćnijim akterom na političkoj sceni, što je u našem slučaju – režim s Vučićem na čelu. Ali, to je sledeći korak. Prvi korak je ponašanje u skladu s navedenim uverenjima. Zbog posledica se kasnije udara glavom u zid, ali to dakle dođe posle. Studenti su sad na tom prvom koraku i pošto je tako, sasvim je logično da nemaju nikakav problem i da se ne gade da pozovu poslanicu Pavlović, kao što su ranije imali problem i gadili su se da im se obrati neko iz opozicione stranke, makar to bio i provereni sindikalni borac za istinu (o EPS-u).
Seća se toga čitalac, kad su čuli da je iz opozicione stranke, da je čak sekretar SDS-a (nije isto što i poslanik, ispada da je gore), studenti su okrenuli leđa Dragoslavu Ljubičiću, iako su došli da ga podrže pošto je izgubio posao u EPS-u (jer je obelodanio istinu o svojoj – nazovimo je tako – firmi). I ne samo da su mu okrenuli leđa, nego su netom objavili i saopštenje da se ograđuju od svakog delovanja političkih stranaka i da s njima neće da imaju ništa. Izuzev, kako se sad ispostavlja, kada je stranka kao i studenti antipolitička i kada paradoksalno prezire (druge) stranke, baš kao Nestorovićeva stranka.
Onda im ne smeta ni ako je govornik poslanica u parlamentu. E sad, davno je bilo to s Ljubičićem. Možda se od tad do danas nešto promenilo. Ili su se možda promenili studenti na čelu protesta ili uopšte… ko to da zna. Recimo, shvatili su da se ne može bez stranaka u političku borbu pa se odvažili da naprave gest dobre volje i pruže ruku strankama. Ruku na srce, izbor nije baš najsrećniji, ali ako je to početak saradnje, što da ne, može i tako, od goreg ka boljem. Samo što nije tako, nije reč o promeni nego baš o kontinuitetu prezira prema politici i strankama, i zato je poslanica Pavlović logičan studentski izbor.
E sad, da ponovimo, Pavlović je sa Nestorovićem deo priče o kolaboraciji sa režimom s Vučićem na čelu. A ta kolaboracija logičan je izvod iz prezira prema strankama i politici uopšte. Tako da bi sad studenti morali da daju dodatna uverenja da se neće ponašati isto kao Nestorović i njegova stranka, pokret… šta god. Jer, ako i razumemo studentski izbor poslanice Pavlović, dakle izbor po sličnosti, po antistranačkoj i antipolitičkoj srodnosti, onda baš zbog toga moramo strepeti za ponašanje studenata, to jest ljudi s njihove liste posle izbora.
Samo, sumnjam da ćemo dobiti jedno takvo uverenje. Jer, studenti ne komuniciraju, oni drže sve u tajnosti, a na kritike saboraca iz širokog fronta pobunjenih građana Srbije uglavnom ne odgovaraju. Pa onda ima više smisla da se okrenemo samim strankama, one su, nesrećne, navikle i da trpe kritike i da odgovaraju na njih. A pre svega mislim na DS i na ZLF. Kada daju bezuslovnu podršku studentima i kada se ne mešaju u njihov rad, to jest kada kažu da ne žele da se mešaju u njihov rad i utiču na njih, da li to znači da DS i ZLF bez oklevanja ulaze i u koaliciju sa poslanicom Pavlović, kao i sa samim Nestorovićem?
(A kakvim su koalicijama nadalje skloni Pavlović i Nestorović, videli smo. Samo da se podsetimo, Nestorović je u poslednjoj svojoj političkoj akrobaciji završio u zagrljaju s Vulinom. I da onda kažemo i to: Vulin je takođe baštinik antipolitike i antipartijstva sa svojim tobožnjim radikalnim levičarenjem.)
Ili, recimo to i ovako: šta to za stranku znači kada se pridruži jednom neidentifikovanom kolektivu jasno postavljenom na baštini antipolitike i prezira prema strankama? Da li se time odriče svoje stranačke prošlosti? Ili, da ne gledamo samo unazad: da li time najavljuje svoje stranačko – recimo to tako, pomalo patetično (i apokaliptično) – samoubistvo u bliskoj budućnosti? Da se odmah razumemo: ne mislim da solim pamet bilo kome, a ponajmanje strankama. Šta će s njima biti, njihova je stvar. Nešto drugo je važnije.
Samo što studentska ruka pružena poslanici Pavlović može biti signal da nas slepa odanost antipolitici i preziru prema strankama sve zajedno, kao članove pobunjenog društva, vuče – i sad apokaliptično ne treba u zagradu, nego ovako, naglašeno pauzama s dve dugačke crte – u političko samoubistvo.
Peščanik.net, 30.06.2026.
Srodni link: Dejan Ilić – Pravda za opoziciju
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Političko samoubistvo - 30/06/2026
- Šta nam kaže Branko Ružić - 26/06/2026
- Ode predsednik - 23/06/2026
