Čim se čulo da rukovodstvo Jejla pregovara sa Trampovom administracijom, nastavno osoblje i sadašnji i bivši studenti tog univerziteta odlučili su da se suprotstave svakom dogovoru takve vrste. Još nije jasno šta o tome misle predsednik Jejla i Jejlov pravni tim. U slučaju Harvarda, čini se da je iz krugova oko Trampa – kao i od njega samog – procurila informacija o predstojećim ustupcima univerziteta, delom i zato da bi se izvršio pritisak na tu ustanovu. U svakom slučaju, jasno je da je Trampova administracija započela obimnu istragu Jejla i optužila taj univerzitet za diskriminaciju belih i azijskih studenata. To postaje uznemirujući obrazac. Mnogi od nas su živeli u uverenju da Sjedinjene Države imaju jako civilno društvo koje može da bude protivteža vlasti i njenom autoritarnom zagrljaju. Ali niko nije očekivao autoritarnu upravu u samim institucijama. Univerziteti su glavni primer za to, a posledice su pogubne po američku demokratiju u celini.
Argument da civilno društvo ima važnu ulogu u očuvanju slobode poznat je bar od vremena francuskog aristokrate Aleksisa de Tokvila koji je početkom 19. veka putovao po Sjedinjenim Državama da bi otkrio zašto se čini da je američka masovna demokratija, za razliku od demokratije u njegovoj zemlji, stabilna i mirna. Pevao je hvalospeve spremnosti Amerikanaca da se okupe oko zajedničkog interesa i onda ga brane po svaku cenu. To još uvek važi za neke aspekte američkog društva, od udruženja za posmatranje ptica do asocijacija za saradnju roditelja i nastavnika (PTA).
Neki misle da američko civilno društvo nije ono što je nekad bilo: izraz „kuglati se sam“ (za razliku od kuglanja u grupi), koji je smislio harvardski politikolog Robert Patnam, ušao je u svakodnevni jezik; još važnije je njegovo zapažanje da se mnogi ljudi i danas povezuju sa istomišljenicima, ali da se sve manje grade mostovi između različitih grupa. Patnam je zapazio i da američki građani radije daju donacije organizacijama koje se zalažu za konkretna društvena i politička pitanja nego što će sami krenuti u akciju. On je zapravo idealizovao Ameriku sredine 20. veka: ona nikada nije previše gradila mostove, naročito ne prema svojim manjinama.
U celoj toj raspravi uvek su izostajale dve stvari. Civilno društvo nije po definiciji prodemokratsko. Kao što je Šeri Berman, još jedna politikološkinja, primetila 1990-ih, kada je liberalno oduševljenje civilnim društvom verovatno bilo na vrhuncu – Vajmarska Republika, koja je do danas ostala primer katastrofalnog neuspeha demokratije, imala je dinamično civilno društvo. Ali njegovi članovi su bili protivnici demokratije. Slično tome, prikaz čvrsto povezanih organizacija u Sjedinjenim Državama danas bi morao imati u vidu grupe koje šire mržnju, kao što su Proud Boys i Patriot Front.
Još važnije je ovo: čak i ako članovi neke organizacije iskreno veruju u demokratiju i spremni su da se za nju bore, struktura same organizacije, kao što je istakla profesorka prava Dženeviv Lejkier, može biti autoritarna. Oni koji razmišljaju kao menadžeri možda neće želeti da ulože mnogo novca i vremena u iscrpljujuće bitke sa vladom koja postaje autoritarna. U članku dirljivog naslova „U potrazi za univerzitetskom demokratijom“ pravnici Danijel Dž. Hemel i Dejvid Pozen primetili su da se američko obrazovanje razlikuje od evropskih univerziteta po tome što ovde visokoškolske ustanove često predaju najvišu vlast političarima ili moćnim poslovnim i uglednim ljudima koji postaju članovi upravnih odbora. Istinski zajedničko upravljanje predstavnika različitih interesa veoma je retko; posebno studenti skoro nikada nemaju pravo glasa.
Naravno, model koji predsednicima univerziteta poverava zadatak da osiguraju dugoročno napredovanje visokoškolske ustanove ima svoje opravdanje; na kraju krajeva studenti, kao i mnogi nastavnici, uglavnom dolaze i odlaze. To je nesumnjivo bilo obrazloženje – u stvari često puka racionalizacija – dobrog dela civilnog društva i moćnih poslovnih ljudi za vreme drugog Trampovog mandata. Dovoljno je setiti se mnogih advokatskih firmi koje su prosto digle ruke od borbe ili Fife, koja je ublažila svoje poruke protiv rasizma u Sjedinjenim Državama. Čak i kad pojedinci prigovaraju protiv ustupaka rasizmu, to nema nikakav uticaj i oni mogu samo da podnesu ostavke.
Taj talas poslušnosti ili malodušnosti utoliko je podmukliji što – kao u debatama na Jejlu – oni koji nemaju moć ponekad jednostavno bolje znaju šta treba uraditi. Zasad je jasno da Trampova administracija možda neće poštovati sopstvene dogovore; uz to, neki dogovori su prosto truli od samog početka jer daju ministarstvu pravosuđa neprekidnu kontrolu nad nekom univerzitetskom ustanovom. Čak i ako univerzitet pomisli da se izvukao, posledice po buduće i bivše studente i nastavnike mogle bi biti vrlo negativne. Indikativno je to da se i Pravni fakultet Jejla – koji baš i nije poznat kao izvorište progresivnog otpora – očigledno protivi bilo kakvom dogovoru sa Trampovom administracijom (posebno pošto se pokazalo da su sudovi na kraju dali za pravo univerzitetima koji se bore protiv trampista).
Izvesno razočarenje civilnim društvom ne bi smelo da vodi u defetizam. Ako ništa drugo, pokazalo se da kad elitni akteri zakažu, takozvani obični ljudi se pokrenu i uspeju da urade ono što treba (očigledan primer je Mineapolis). Pored toga, ne mora svaka institucija u demokratskoj zemlji, a posebno redovni izbori, biti u skladu s našim standardnim poimanjem predstavničke demokratije. Dok razmišljamo o tome šta zahteva Rekonstrukcija posle Trampa u Sjedinjenim Državama – naravno, antitrampovskim Sjedinjenim Državama – jedno pitanje bi se moralo naći visoko na listi prioriteta: mora li tako mnogo institucija civilnog društva biti tako autoritarno ustrojeno kao što je sada?
The Guardian, 16.07.2026.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 19.08.2026.
