Teško je danas biti građanin Srbije i odupreti se iskušenju idiotije – okretanja glave od politike, kako su je stari Grci shvatali. Arcana imperii – neprozirna dubina vladavine, zakopane u krhotinama javnosti, nedostupna oku građanina kojem je mesto na Agori – danas je u potpunosti metastazirala, obeshrabrujući u startu svakoga ko želi da se orijentiše u političkom prostoru kako bi zauzeo jasan stav i pozicionirao se u odnosu na aktuelne događaje. Ipak, jedna stvar se čini izvesnom: glavni izvor distorzija, fragmentacija i zamućenja koje nam se javljaju u slici koju dobijamo o svom okruženju, možemo da identifikujemo u onome što se naziva „proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji“ i što počiva na tri lako uočljiva paradoksa.
Prvi paradoks: nema nikakve sumnje da je glavnu magistralu po kojoj Srbija sve ove godine „putuje“ ka Evropskoj uniji pripremio Slobodan Milošević svojom politikom „naravno da hoćemo da se pridružimo, ali pod našim uslovima“. Taj kredo će njegov protivnik na predsedničkim izborima 2000. godine, Vojislav Koštunica, čak uneti u aktuelni Ustav: naravno da hoćemo da se pridružimo, ali samo pod našim uslovom da u svom sastavu Srbija ima Kosovo i Metohiju.
Drugi paradoks: ako se za realno stupanje Srbije na put ka Evropskoj uniji uzme početak pristupnih pregovora 21. januara 2014. (nakon što je 1. septembra 2013. stupio na snagu Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju [SSP], na osnovu kojeg je Srbija dobila status države pridružene Evropskoj uniji), onda je sve što je na tom „putovanju“ postignuto isključiva zasluga Aleksandra Vučića i tima ljudi (što u institucijama vlasti, što van njih) oko njega. Tokom dvanaest godina vlasti političara izvorno okupljenih u DOS, Srbija nije putovala ka Evropskoj uniji nego je lutala okolo-naokolo po bespućima ideoloških nedoumica i institucionalnog razaranja. Tako su kraj predsedničkog mandata Borisa Tadića obeležili intenzivan rad na novom (ko zna kojem po redu) „planu o Kosovu“ i okončanje procesa uništenja pravosuđa kao vlasti – poslednje brane na putu bujajuće korupcije. I dok ono prvo niko nije ozbiljno shvatao, drugo je Evropska unija shvatila najozbiljnije, pošto je do početka 2012. broj predstavki građana Srbije Evropskom sudu za ljudska prava prešao 5.000. Sasvim je moguće da je nesposobnost za obračun sa vrhom te korupcije (sa tzv. „24 sporne privatizacije“, na kojima je insistirao Evropski parlament zbog toga što su u njima bile oštećene evropske firme) bila kap koja je prelila čašu i opredelila evropske političare da počnu da razmišljaju o implementaciji crnogorskog modela evrointegracije na Srbiju i, samim tim, da tragaju za srbijanskim Milom Đukanovićem. Kada je na izborima održanim 6. maja 2012. Tomislav Nikolić postao novi predsednik Republike Srbije, a SNS najjača stranka u Narodnoj Skupštini, kucnuo je čas da Srbija bude gurnuta na evropski put kojim se već kretala Crna Gora i da ulogu Mila Đukanovića preuzme jedan od najvećih evroskeptika u zemlji – Aleksandar Vučić.
Treći paradoks: kada je početkom 2021. godine otkrivena i presretnuta prepiska sa kriptovane aplikacije Sky ECC, koja je sadržala obilje podataka o sprezi vlasti i kriminala na Zapadnom Balkanu, evrointegracije Crne Gore i Srbije trajno su se razdvojile. Đukanović (u prepisci najčešće pominjan kao „Lomi“) pušten je niz vodu – nisu mu dopuštene manipulacije na predsedničkim izborima 2023, a za sva krivična dela za koja se sumnjiči nagrađen je „faktičkim“ imunitetom i danas mirno živi životom političkog penzionera – što je Crnoj Gori omogućilo ubrzanje na putu pridruživanja Evropskoj uniji i sticanje realne šanse da do cilja stigne 2028. godine. Obrnuto, evrointegracije u Srbiji su u potpunosti zaustavljene u decembru 2021. godine, a podrška Evropske unije Aleksandru Vučiću tvrdoglavo opstaje i, čak bi se reklo, raste.
Paradoksi posebnu težinu dobijaju kada se stave u kontekst predstojećih parlamentarnih izbora u Srbiji (predsednički izbori slede, ali nemaju ni izbliza takav značaj zbog relativno malih ustavnih ovlašćenja predsednika Srbije) i vode ka pitanju svih pitanja: hoće li zaista biti izbora na tim izborima. Pre nego što se uopšte pokuša dati odgovor na to pitanje, potrebno je rasvetliti tri ključna pojma: crnogorski model evrointegracije, Evropska unija i podrška.
Crnogorski model evrointegracije
Model evrointegracije implementiran u Crnoj Gori u periodu 2006–2023, a od 2012. naovamo i u Srbiji, specifičan je po tome što je konsekventno zasnovan na drevnom modelu sizerensko-vazalskih odnosa, dominantnom u Evropi u srednjem veku (iako prisutnom i u drugim delovima sveta i u starijim epohama). U ovom modelu neodređeni entitet Evropska unija (unutar kojeg se pojavljuju različiti akteri) nastupa u ulozi sizerena, a najmoćnija ličnost u zemlji postaje vazal, dok se njihov odnos uspostavlja kao slobodan od bilo kakvih ideoloških primesa i čisto razmenski: prvi pruža podršku, a drugi uzvraća lojalnošću. Po prirodi stvari, sizerensko-vazalski odnos se sa međunarodnog plana spušta u dubinu, ispod državnih struktura, prodirući u samo društveno tkivo. Na čelo svih institucija postavljaju se ljudi koji se pridružuju već uspostavljenom razmenskom odnosu podrške i lojalnosti, mimo bilo kakvih regularnih, pravno propisanih procedura, pa i u direktnoj suprotnosti sa njima.
Postojanje takvog modela, po prirodi stvari, isključuje mogućnost da država-kandidat na čijem čelu je vazal, zatvori dva ključna poglavlja SSP – 23. Pravosuđe i osnovna prava, i 24. Pravda, sloboda i bezbednost. Opravdanje što se model ipak primenjuje u nekim, posebno teškim slučajevima poput crnogorskog i srbijanskog nalazi se u pragmatičnoj politici kretanja od lakšeg ka težem, gde se ono što je najteže, zapravo demontaža celokupnog sizerensko-vazalskog sistema, ostavlja za kraj, kada je „okruženje“ promenjeno, a ostali sistemi već usaglašeni sa evropskim. Ipak, očigledna mana modela je u tome što države kandidate oslobađa potrebe da rade na zatvaranju najtežih poglavlja sve dok ne zagusti, kada to postaje preteško upravo zbog nagomilanih problema prouzrokovanih odlaganjem. Da bi se taj nedostatak otklonio, Evropska komisija je usvojila u februaru, a Evropski savet odobrio u martu 2020. Novu metodologiju za vođenje pregovora o pridruživanju. Prema toj metodologiji, država kandidat ne može privremeno da zatvori nijedno pregovaračko poglavlje pre nego što dobije pozitivan IBAR (Interim Benchmark Assessment Report), tj. Izveštaj o proceni ispunjenosti privremenih merila sadržanih u poglavljima 23 i 24. Nije bez razloga Crna Gora ušla u samo predvorje Evropske unije u junu 2024. godine kada je, konačno oslobođena Đukanovićeve vazalske autokratije, uspela da zadovolji ukupno 83 privremena merila koja su se ticala isključivo ova dva poglavlja (donošenjem Zakona o oduzimanju imovinske koristi stečene kriminalnom delatnošću, Zakona o sprečavanju korupcije, Zakona o Sudskom savetu i sudijama, Zakona o medijima, Zakona o Javnom servisu itd.) i da na osnovu toga dobije pozitivan IBAR.
Srbija se kreće u potpuno suprotnom pravcu, naročito nakon političke krize koju je 1. novembra 2024. izazvao pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu i smrt 16 ljudi koji su se u tom momentu nalazili ispod nje. Kulminacija ove političke krize desila se 15. marta 2025. godine, kada se, na poziv „Studenata u Blokadi“, na Trgu Slavija okupilo oko 300.000 građana da prozove nosioce najviše vlasti i optuži ih da su odgovorni za tragediju. Tom prilikom je pređen onaj prag od 3,5% ukupnog stanovništva, koji je, kao neophodan za delegitimizaciju vlasti, utvrdila Erika Čenovet sa saradnicima, proučavajući proteste u 323 slučaja nasilnih i nenasilnih protesta protiv vlasti u periodu od 1990. do 2006. Delegitimacija Vučićevog režima prekinuta je tada tako što su okupljeni građani tokom odavanja počasti preminulima ispod nadstrešnice rasterani upotrebom neke, još uvek neidentifikovane vrste soničnog oružja. Iako se činilo da će predstavke građana Srbije upućene Evropskom parlamentu i Evropskom sudu za ljudska prava uticati na rasplet krize, usmeravajući je ka jedino mogućem demokratskom rešenju – prevremenim parlamentarnim izborima – desilo se suprotno: u proteklih godinu i po dana radikalizovana je primena sizerensko-vazalske logike na funkcionisanje ne samo države Srbije nego i društva, i u potpunosti je sprečeno da nezadovoljstvo građana vladavinom Aleksandra Vučića bude ispušteno kroz demokratski ventil. Kakav god da je napredak Srbija postigla po osnovu drugih poglavlja SSP, u realizaciji poglavlja 23 i 24 daleko je nazadovala u odnosu na 2016, kada su ona bila otvorena.
Objektivni pokazatelji verno svedoče o tome. Tokom dekade 2016–2025. Indeks percepcije korupcije Srbije je polako ali sigurno klizio naniže – sa 4,2 na 3 poena – dakle, ispod 3,5 poena koje je imala 2010. godine kada su naprednjaci započeli kampanju protiv „lopovluka žutih“. Isti trend se može pratiti i prema kompleksnom Indeksu vladavine prava: sa 0.47 poena, Srbija je 2025. godine postala najgora u Evropi. Obrnuto, na Indeksu kriminalnih aktera Srbija je izbila na „odlično“ 37. mesto koje ju je učinilo nešto gorom od jedine evropske zemlje koja ju je pretekla, Italije (pozicionirane na 32. mestu). Postoji, međutim, ogromna razlika između Srbije i Italije: Italiju najviše opterećuje večni problem mafije (indeks 9,00), a u Srbiji kriminalni ambijent diktira „akter sa državnom podrškom“ (indeks 8,00). Kao šlag na tortu stigao je i američki Zakon o autorizaciji nacionalne odbrane, koji je stupio na snagu krajem 2025. U njemu se (Sec. 1272) konstatuje da „korupcija, uključujući i onu među ključnim političkim liderima, nastavlja da pustoši ceo Zapadni Balkan“ i ne samo da „predstavlja jednu od najvećih prepreka daljem ekonomskom i političkom napretku regiona“ (10), nego i reorijentiše tamošnje države od Evropske unije ka Rusiji, od čijih su fosilnih goriva i prirodnog gasa one zavisne (16). U svemu tome prednjači Srbija, u kojoj se demokratija našla na udaru već na parlamentarnim i lokalnim izborima održanim 17. decembra 2023. (20), da bi nakon njih državni zvaničnici počeli da „optužuju prvenstveno mirne demonstrante, opozicione stranke i civilno društvo za ’pokušaj destabilizacije vlade’, što je zabrinjavajuća tvrdnja koja ugrožava bezbednost važnih elemenata srbijanskog društva“ (21). Nakon takve ocene stanja u Srbiji sledi pouka: „Demokratske zemlje čije su vrednosti u skladu sa vrednostima Sjedinjenih Država stvaraju jača i trajnija partnerstva“ (22). Iz pouke naposletku jasno proizlazi da Srbija momentalno ne može računati na „jače i trajnije partnerstvo“ sa SAD.
Sve ovo ukazuje da je u Srbiji najkasnije u periodu 2023–2025. uspostavljen trend deteriorizacije svih standarda koji su postavljeni poglavljima 23 i 24, da Srbija nema nikakve šanse da u dogledno vreme dobije pozitivan IBAR i da je pridruživanje Evropskoj uniji, bez obzira na to da li će u nekoj bližoj budućnosti biti otvoren ovih dana mnogo pominjani Klaster 3 (koji se odnosi na konkurentnost i inkluzivni rast), stavljen ad acta.
Evropska unija
Pogledajmo sada šta uopšte znači „Evropska unija“ u kontekstu ovakvog trenda u procesu evrointegracije Srbije. Nedavna inicijativa Evropske komisije da se Srbiji dopusti otvaranje pomenutog Klastera 3 zanimljiva je jer je razotkrila duboku polarizaciju između tri velike države (suštinski dve, Nemačke i Francuske, kojima se pridružila i Italija), koje su inicijativu podržale (zapravo i pokrenule), i osam malih zemalja, koje su bile protiv (Nizozemska, Belgija, Švedska, Hrvatska, Bugarska, Finska, Litvanija i Estonija). Vredno je pomene i da su tri zemlje (Danska, Letonija i Luksenburg) saglasnost dale uslovno.
Polarizacija nije nova. Nova je nemogućnost da akteri na suprotstavljenim krajevima dođu do nekakve sredine. U članku „Više Zapada ili više Istoka“, koji je 2019. godine objavio nemački politikolog Herfrid Minkler, nagoveštava se ovakav rasplet upravo sa stanovišta nesposobnosti Evropske unije da se konačno opredeli da svoju bezbednosnu politiku utemelji na jednom od dva primata: primatu geopolitičkih konstelacija ili primatu zajedničkih vrednosti. Da bi se uopšte moglo govoriti o „primatu geopolitičkih konstelacija“, Evropska unija prvo mora „imati strateški centar koji određuje kurs koji treba slediti i sprovodi ga“ u vidu „geopolitičkih imperativa“. Pošto takav „strateški centar može biti formiran samo po osovini Pariz-Berlin“, pred Francusku i Nemačku se postavlja zadatak da se afirmišu kao „centar“ koji se „bori protiv centrifugalnih tendencija unutar EU i prevazilazi ih“.
Slučaj srbijanskog Klastera 3 pokazuje svu komplikovanost evropske bezbednosne politike: da bi mogla da realizuje „geopolitičke imperative“, osovina Pariz-Berlin je prinuđena ne samo da suzbija obične „centrifugalne tendencije“, svojstvene svakoj (kon)federalnoj tvorevini, već i da osporava one koje joj se suprotstavljaju u ime „primata zajedničkih vrednosti“ na kojima se temelji Evropska unija. Stoga ne iznenađuje što su se u ovom slučaju, prema onome što se može saznati iz medija, na dijametralno suprotnim pozicijama našle Nemačka i Nizozemska (inače susedi sa vrlo intenzivnom bilateralnom saradnjom).
Nemački kancelar Fridrih Merc je svoju politiku utemeljio upravo na jednom, moglo bi se reći temeljnom, geopolitičkom imperativu: stvaranju jedinstvene i snažne Evropske unije, koja je u stanju ne samo da se suprotstavi oružanoj agresiji Rusije na Ukrajinu nego i da zaustavi uznapredovali uticaj Rusije tamo gde je on najdublje penetrirao stari kontinent – u regionu Zapadnog Balkana (kao što je apostrofirano i u američkom Zakonu o autorizaciji nacionalne odbrane). U tom ključu treba razumeti diplomatsku ofanzivu Nemačke koja za cilj ima ubrzanje pridruživanja svih šest država Zapadnog Balkana (Crne Gore, Albanije, Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine, Srbije i Kosova – upravo kao nezavisne države) Evropskoj uniji. Merc je spreman da ovim državama ponudi nove pogodnosti kao što su potpuni pristup jedinstvenom evropskom tržištu i pre formalnog pridruženja Evropskoj uniji i postepenu integraciju u njene političke institucije, koja bi tekla paralelno sa reformom tih institucija (prvenstveno u vidu uvođenja većinskog odlučivanja). Pritom Merc ne zaboravlja ni NATO i zalaže se i za njegovu reformu u pravcu poželjnom za Evropljane: „Uprkos nekim iritacijama, ne želimo da izgubimo iz vida pravu vrednost ovog saveza. NATO savez i poverenje koje je raslo unutar NATO-a tokom više od sedam decenija ostaju najbolja garancija slobode, mira i bezbednosti za sve učesnike sa obe strane Atlantika. Zato mi kao Evropljani želimo da sačuvamo NATO i ojačamo ga iznutra i iz Evrope.“
Merc, međutim, ima još jedan razlog za žurbu: domaću političku situaciju. Naime, od osnivanja 2013. godine, ultradesničarska populistička Alternativa za Nemačku (AfD) polako ali sigurno krči sebi put ka ključnim političkim institucijama savezne države i pokrajina. Njenom najboljem izbornom uspehu do sada – druga je najjača partija u Bundestagu – doprineli su različiti faktori, ali je jedan od važnijih svakako korupcija u vladajućoj koaliciji. O tome svedoči afera sa zaštitnim maskama za vreme pandemije kovida, kada je nekoliko članova CDU/CSU iskoristilo svoje političke pozicije kako bi uz provizije posredovali u ugovorima između privatnih dobavljača i Ministarstva zdravlja. Od tog skandala Nemačka se nije oporavila sve do 2025, kada je, doduše, zaustavljen njen pad na Indeksu percepcije korupcije (iako se, sa 77 poena, ona još uvek nije vratila na onih 80 poena, koliko je imala 2021), ali tek nakon što je naneo dovoljno štete, doprinevši etabliranju AfD kao jedinog istinskog borca kako protiv „najezde varvara“ spolja, tako i protiv korupcije „unutar zidina“. Pošto se sada već čini verovatnim da će AfD ući u vladu nakon narednih parlamentarnih izbora (regularni slede 2029, a čelnici AfD su sebi stavili u zadatak da iznude vanredne parlamentarne izbore već 2027. godine), njena skoro proruska politika će neminovno okončati Mercovu postojeću ofanzivu „geopolitičkog imperativa“ i, pored tektonskih poremećaja koje će izazvati u celokupnoj evropskoj bezbednosnoj politici, na duže vreme će zatvoriti vrata Evropske unije za države kandidate. Samim tim, Merc se nalazi u vremenskoj iznudici i, šta god namerava da postigne na spoljnopolitičkom planu, mora to da učini relativno brzo, vodeći strogo računa da se to ni na koji način negativno ne odrazi na situaciju u samoj Nemačkoj i da AfD ne snabde novom političkom municijom.
Na drugoj strani, Nizozemska je sa novom vladom Roba Jetena, formiranom februara 2026, uspela da zaustavi plimu populizma, koja ju je u priličnoj meri paralisala u proteklom periodu, i da se na velika vrata vrati u evropsku politiku. Nije ni malo slučajno što je za ovaj svoj povratak odabrala da, između ostalog, u slučaju evrointegracije Srbije insistira upravo na onome što čini sadržaj poglavlja 23 i 24. Na samom početku rasprave o otvaranju Klastera 3 Nizozemska je videla ugrožavanje postignutog vrednosnog konsenzusa u Evropskoj uniji: njega ugrožavaju svi autoritarni, neprosvećeni i tradicionalistički orijentisani „elementi“, bilo da su u pitanju pojedini emigranti, bilo da su u pitanju čitave države. Više je nego jasno da Srbija za Nizozemsku predstavlja izrazit primer ovakvog remetilačkog elementa i da bi njen prevremeni prijem u Evropsku uniju ponajpre značio unošenje Trojanskog konja sa onim vrednostima na kojima počiva Rusija – aktuelni agresor na Ukrajinu. Ovakav stav nimalo ne čudi, s obzirom da se s puno prava može tvrditi da je Nizozemska kolevka moderne Evrope (od 16. veka ona je bila bastion republikanizma nasuprot apsolutizmu, federalizma nasuprot centralizmu, i sekularizma nasuprot verskom i svakom drugom fundamentalizmu) i da njena fokusiranost na ključne evropske vrednosti (u svakoj ambasadi država kandidata za članstvo u Evropskoj uniji ona ima službenika koji se time bavi i izveštava svoju vladu o realnom stanju na terenu) za sada predstavlja glavni bedem o koji se razbijaju aktuelni pokušaji osovine Pariz-Berlin da Srbiju prikaže kao kredibilnog kandidata koji regularno napreduje na putu pridruženja Evropskoj uniji. Pritom se može primetiti da stav Nizozemske stoji u potpunom saglasju sa stavom SAD: u evro-atlantskim integracijama pravo partnertstvo uspostavlja se isključivo među državama sa demokratskim vrednostima (implicitno, sa državama koje takve vrednosti ne poseduju moguće je partnerstvo samo sa onima koji tamo vladaju – upravo kao vazalima kada su u pitanju subordinirane države). Takav stav, inače, ima dugu tradiciju i može se pronaći već kod Imanuela Kanta, koji je u spisu Večni mir tvrdio da su za jedan mirovni savez sposobne samo države koje imaju republikansko uređenje i koje su se oslobodile jarma despotije.
Podrška
Tako naposletku dolazimo i do pitanja – šta znači podrška u kontekstu aktuelne srbijanske evrointegracije. Dosadašnja rasprava pokazala je da 2023. godina predstavlja svojevrsnu cezuru i za Crnu Goru i za Srbiju: dok je prva počela da se oslobađa nasleđa autoritarizma i da ubrzano napreduje ka punopravnom članstvu u Evropskoj uniji, druga se u njemu ušančuje i time samo ogoljuje sizerensko-vazalski kostur na kojem se država i društvo još isključivo drže. Dugoročne posledice takvog trenda su, nepotrebno je posebno pominjati, pogubne: čak i ako se po strani ostavi država, koja u autokratiji može da tavori onoliko dugo koliko je trpi vojska, društvo u kojem razmena zaštite za lojalnost postaje isključivi spiritus movens može da „napreduje“ isključivo u pravcu srednjeg veka i da računa sa ovekovečenjem statusa cloaca Europaea – deponije koju nikakav geopolitički imperativ uskoro neće moći da integriše u Evropsku uniju, taman da se sve države članice slože da je prime u svoje društvo. Zato se neminovno postavlja pitanje prirode podrške koju Nemačka (podržana Francuskom) danas pruža Aleksandru Vučiću – što on sa velikom zahvalnošću uporno i ističe – izdvajajući se u ulozi njegovog evropskog sizerena. Savremenu srbijansku evrointegraciju čini specifičnom upravo ovo ogoljavanje izvorišta sizerensko-vazalskog sistema koji započinje negde u Berlinu, nastavlja se u ličnosti Aleksandra Vučića (na kojoj god državnoj funkciji da se nalazio, pošto je to od najmanjeg značaja), prolazi kroz oprobane kanale SNS-a (ili neke druge kanale, svejedno) i završava se na čelnim pozicijama škola, jaslica, mesnih zajednica itd. širom Srbije.
Na ovom mestu postavlja se pitanje u čemu se konkretno sastoji geopolitički imperativ da se pruža podrška autokrati jedne države koja dušom i srcem pripada Ruskoj federaciji a ne Evropskoj uniji. To pitanje se dalje može raščlaniti na tri potpitanja: šta se takvom podrškom zaista hoće postići, šta se zaista postiže, i dokle sve to može da traje. Pošto se odgovori, po prirodi stvari, gube u arcana imperii, može se govoriti samo o nepotkrepljivim indicijama, koje se na kraju mogu pokazati i kao potpuno netačne. Ipak, vredi ih navesti, ako ništa kao povod za dalja razmišljanja.
Prvo, iako se Merc zalaže za povezivanje zapadnobalkanskog regiona, kako bi sve države koje ga čine lakše i brže prevalile ostatak puta evrointegracija, očigledno je da će, kako sada stvari stoje, pre „crvene zone“ (kada AfD potencijalno može da ugrozi postojeću evropsku bezbednosnu politiku) jedino Crna Gora uspeti da se provuče u Evropsku uniju, dok će Srbija ostati daleko od nje, najverovatnije i bez pozitivnog IBAR (Merc još uvek insistira na tome da neće biti nikakvog „rabata“ za države koje ne ispunjavaju predviđene uslove). Ipak, Srbija u međuvremenu može učiniti nešto što je učinila Crna Gora i što je zaista ubrzalo njeno pridruživanje Evropskoj uniji: može postati nova članica NATO-a. Videli smo već da Merc naročitu pažnju poklanja reformi Alijanse, jačanju njenog evropskog stuba i njegovom osposobljavanju da preraste u efikasnu evropsku odbrambenu snagu. U tome će važnog saveznika imati upravo u Jetenu, koji i dalje računa na pomoć SAD u samoj Evropskoj uniji. Moguće je da će ta tema biti važna na samitu Evropskog saveta 15. oktobra ove godine, kada će biti izložen plan osovine Pariz-Berlin o reformi Evropske unije, a moguće je takođe i da će se upravo u reformama evropskog stuba NATO tražiti protivusluge da bi se obezbedila podrška Nizozemske i ostalih sedam država za otvaranje Klastera 3 u Srbiji.
Ako je tačna izneta konstatacija da je na Srbiju primenjen crnogorski model evrointegracije, onda bi primer Crne Gore mogao da sugeriše da je pravi cilj podrške koju Nemačka daje Vučiću obezbeđivanje uslova za skoro pristupanje Srbije NATO-u (sa tek nekim utešnim nagradama u samoj Evropskoj uniji). Kao što je poznato, Crna Gora je postala 29. članica Alijanse 5. juna 2017, ali je pripreme za to započela još 29. novembra 2006, kada je pristupila Partnerstvu za mir. Srbija je Partnerstvu za mir pristupila samo dve nedelje posle Crne Gore (14. decembra 2006) i teško je poverovati da još tada nije bilo predviđeno da obe države naprave isti važan korak na putu kojim su krenule (tome u prilog mogu da svedoče slučajevi Rumunije i Bugarske koje su primljene u NATO 2004, a samo tri godine nakon toga, po proceduri ubrzanoj geopolitičkim razlozima, i u Evropsku uniju). Međutim, putevi su očigledno morali biti različiti, s obzirom da je zbog bombardovanja Srbije 1999. NATO u Srbiji bio i ostao izuzetno nepopularan. Obrnuto, pristupanje Alijansi je u Crnoj Gori većinski podržano kao neophodan korak u pravcu pridruživanja Evropskoj uniji i Milo Đukanović je to raspoloženje iskoristio da bi dobio svoj poslednji predsednički mandat 15. aprila 2018. (moglo bi se, štaviše, reći da je do parlamentarnih izbora 2020, kada je Đukanovićev DPS prvi put pretrpeo poraz, članstvo u NATO-paktu već bila zaboravljena priča i da su traženi novi dokazi da Crna Gora napreduje na putu ka Evropskoj uniji).
Možda je Đukanovićev uspeh na predsedničkim izborima 2018. ohrabrio čelnike Alijanse da počnu da planiraju datum za prijem Srbije, računajući na to da će Vučić taj zadatak obaviti neometan opozicijom koja se, pod hipotekom prošlosti, nalazila u potpunom rasulu. U tom kontekstu su indikativne i neke Vučićeve izjave iz tog vremena, poput one date 11. oktobra 2018. u Kraljevu povodom opozicionih partija: „Neće dobiti izbore ni 2024. Za 2028. još ne mogu da predvidim, ali moći ću za dve godine i to da kažem.“ Ove reči prvenstveno mogu da sugerišu da se u Evropskoj uniji na Vučića računalo da će tokom dvadesetih godina kompletirati evrointegraciju Srbije, ali ako se pritom razmišljalo polazeći od crnogorskog modela evrointegracije onda je svakako i „NATO-agenda“ morala igrati neku ulogu. To bi moglo da upućuje na glavni razlog zbog kojeg je jačanje opozicije u Srbiji postalo nepoželjno: elementarna politička računica govorila je da će ona za političku borbu protiv Vučića koristiti anti-NATO sentimente iz 1999. (naročito jake u onom delu populacije koja je tada pretrpela neke žrtve). Šta god da je taj scenario predviđao, očigledno je da je od 2020. trpeo jedan udarac za drugim: najpre su države članice Evropske unije kojima je dozlogrdio autoritarizam u državama kandidatima uspele da nametnu Novu metodologiju za vođenje pregovora o pridruživanju (nju je i Srbija morala da prihvati 9. jula 2020), koja traži pozitivan IBAR pre bilo kakvog napretka u pridruživanju Evropskoj uniji, zatim su presretnute i dešifrovane poruke sa aplikacije Sky ECC otkrile da su zapadnobalkanski autoritarizmi najtešnje povezani sa međunarodnim kriminalom, a povrh svega je postalo jasno da uticaj Rusije u celom regionu stabilno raste. Najteži udarac, međutim, usledio je 1. novembra 2024, kada je smrt šesnaestoro ljudi ispred prerano otvorene renovirane železničke stanice (bila je u tom momentu zapravo još uvek gradilište) raspalila požar nezadovoljstva vladavinom Vučića i SNS-a kojima je pripisana odgovornost za tragediju.
U svetlu svega rečenog, jasno je da je Vučić izgubio šansu da Srbiju uvede u Evropsku uniju. Ipak, varijanta sa NATO-paktom je i dalje otvorena. Ako se ofanziva Fridriha Merca u ostvarivanju sveevropskog geopolitičkog imperativa stavi u kontekst današnje Srbije, dolazi se do zaključka da ona najviše smisla ima upravo u istrajavanju na cilju pristupanja Srbije NATO-paktu, nakon čega bi odmah sledio i prijem Bosne i Hercegovine, omogućavajući stavljanje celog regiona u jedinstveni front protiv međunarodnog kriminala, ali i ruskog uticaja. Forsiranje Klastera 3, inscenacija grljenja Vučića i Zelenskog u Beogradu, pa naposletku i slepilo za sve Vučićeve autokratske eskapade, ukazuju na mogućnost da je pristupanje Srbije NATO-u za Nemačku ultimativan cilj vredan žrtvovanja evropskih vrednosti barem do tada, ako ne i duže.
Ipak, postoji jedna nelogičnost u svemu tome: kako je moguće da Evropska unija očekuje od Vučića da Srbiju uvede u NATO, a toleriše njegovo uporno opstruiranje sankcija Rusiji. Istina je, Vučić poslušno izvozi oružje u Ukrajinu, pa je čak bio spreman da u Beogradu dočeka Zelenskog i izgrli se sa njim, ali je istovremeno odbio da spoljnu politiku Srbije usaglasi i sa najnovijim merama Evropske unije protiv Rusije od 13. jula. Moskva izgleda kao da je zadovoljna takvom situacijom i ne otežava Vučiću sedenje na dve stolice. Zato se čini da čak i ako je Vučić još uvek u NATO-kombinaciji, on sasvim izvesno ne stoji kao vazal naspram nemačkog kancelara, ili, eventualno, Specijalnog izaslanika Savezne vlade za Zapadni Balkan, ili nekoga iz Resora za Zapadni Balkan Ministarstva spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke. Sizerensko-vazalski odnos nije institucionalan već ličan i opire se bilo kakvom reglementiranju i standardizovanju: on je fleksibilan, usmeren na rešavanje aktuelnih zadataka i mora biti izraziv u sasvim konkretnim dobitima na koje obe strane mogu računati. Sledeći tu logiku, dolazimo do zaključka da Vučićeve veze sa Putinom ne samo da nisu u suprotnosti sa postojećim evropskim sizerenitetom u Srbiji nego su njegov navlastiti deo: to što će jednog dana možda kucnuti čas da Srbija pristupi NATO-u i postane deo evropskog vojno-političkog fronta protiv Rusije ne protivreči mogućnosti da danas služi održavanju onih poslovnih veza koje sve strane smatraju neophodnim i koje ne žele da osujete sankcijama. Zaraćene strane inače često pribegavaju međusobnoj trgovini, o čemu najbolje svedoči upravo slučaj Srbije (SR Jugoslavije) i Hrvatske, koje su nastavile međusobnu trgovinu 1992. godine, uprkos tome što su njihove vojske i ostale vojne snage koje su one podržavale bile u direktnom sukobu. Nešto slično izgleda da Srbija sada radi kao nedefinisani deo Evropske unije u njenim komplikovanim odnosima sa Rusijom.
Zato, ako zaista ima indicija u Nemačkoj tražiti aktuelnog evropskog sizerena u Srbiji, onda to mora biti neko iz vladajuće stranke Demohrišćana (CDU), i to po svoj prilici iz onog dela koji je najneposrednije povezan sa biznisom sklonim poslovanju u sivoj zoni. U prilog tome govori jedan zanimljiv kuriozitet vezan za boravak Aleksandra Vučića, tada „prvog potpredsednika vlade“, u Nemačkoj marta 2014: poseta bivšem kancelaru Helmutu Kolu radi, kako je medijima saopšteno, razgovora o „investicijama i putu Srbije“ u Evropsku uniju. Poseta je bila krajnje neobična kada se uzme u obzir da je nakon operacija na mozgu i bubrezima kojima je podvrgnut 2008. godine, Kol jedva mogao da govori i da se kreće i da je izbegavao kontakte sa spoljnim svetom (po nekima su takvi kontakti čak bili pod lekarskom zabranom). Pogotovo je neobično bilo to da je u tom stanju osamdesetčetvorogodišnji Kol imao konstruktivne savete za Vučića o „investicijama i putu Srbije“ u Evropsku uniju. Ovde se pre radilo o jednoj koliko simboličnoj, toliko i ritualnoj poseti, kojom je Vučić primljen u uski krug sačinjen od delova političke i ekonomske elite Nemačke, čiji je guru bio Kol (nije bez razloga Vučić u to vreme pozivao na izučavanje knjige Maksa Vebera, Protestantska etika i duh kapitalizma, koja se dobrim delom bavi značajem religije za takvu vrstu povezivanja). Kada se uzme u obzir da ljudi koji taj krug čine predstavljaju važan deo udarne snage nemačke privrede, koja je još uvek lokomotiva celokupne evropske privrede, jasno je da tu negde treba tražiti evropskog sizerena u Srbiji. A ako bi se htelo biti pošten prema Vučiću, moglo bi se primetiti da 2014. on ponudu jednog takvog kruga nije mogao odbiti, s obzirom na katastrofalno stanje srbijanske privrede koju je nasledio, skupa sa već uspostavljenom zavisnošću od ruskog fosilnog goriva i prirodnog gasa, apostrofiranom u američkom Zakonu o autorizaciji nacionalne odbrane, a koja je nastala nakon što je, pod patronatom Borisa Tadića, Naftna industrija Srbije prodata ruskoj kompaniji Gasprom Njeft 24. decembra 2008. No, time je jednoj zavisnosti pridodata druga i prilično je izvesno da bi srbijanska privreda brzo kolabirala kada bi ostala i bez ruskih energenata i bez poslovnih veza sa nemačkim partnerima, koji, kao i neki drugi evropski privrednici, nemaju nameru da u potpunosti prekinu trgovinske veze sa Rusima.
Ovde treba imati na umu ne samo to da je Nemačka najveći bilateralni donator (sa ukupno 2,5 milijardi evra), da nemačke kompanije zapošljavaju približno 90.000 ljudi u Srbiji, da je ona prvo izvozno tržište i drugo uvozno tržište Srbije (sa Nemačkom ona ima značajan trgovinski suficit), nego i da pruža idealne mogućnosti za nemačke (kao i druge evropske) privrednike da zaobiđu sankcije Evropske unije i posluju sa ruskom državom ili privrednicima. Postojanje zainteresovanosti za jednu takvu sivu zonu najbolje objašnjava izostajanje sankcija Evropske unije prema Srbiji zbog sistemskog bojkota zvanične evropske spoljne politike u delu koji se odnosi na Rusiju. U protivnom se pitanjem ko stoji iza misterioznih firmi u Srbiji koje ostvaruju milionske prihode u poslovanju sa Rusijom i o kojima štampa konstantno izveštava ne bi najozbiljnije bavili – samo ti novinari.
Upravo jedan takav evropski sizerenitet u Srbiji se mogao i očekivati ako je Helmut Kol (skupa sa svojim „učenicima“ u CDU) zaista bio kum srbijanskog modela investicija i puta u Evropsku uniju. Jer, ne treba zaboraviti da je on odmah po stupanju na svoj prvi kancelarski mandat 1973. uspostavio tzv. „Sistem Kol“, koruptivni mehanizam koji je omogućavao da se decenijama u crnu kasu CDU (zvanu Bimbes – lova) iz biznisa upumpavaju milionski iznosi (upor. ARD dokumentarni film Bimbes – Die schwarzen Kassen des Helmut Kohl). Kada je 1999. javnost saznala za „Sistem Kol“ – kasnije će se ispostaviti samo za vrh ledenog brega – i kada je izbio veliki politički skandal, koji će iduće godine samog Kola pribiti na stub srama i ostaviti bez statusa počasnog predsednika CDU, oglasio se novi kancelar Gerhard Šreder i rekao da je taj sistem, koji je počivao na „ličnom trange-frange (Kungelei)“ umesto na poštovanju zakona, doveo Nemačku na ivicu bankrotstva. „Sistem Kol“ nije nestao bez traga sa Kolovim padom. Jasno je da jedan od njegovih izdanaka predstavlja i koruptivni sistem uspostavljen u nabavci maski za vreme pandemije kovida, čije je otkrivanje skupo stajalo CDU, a sa njom i celu Nemačku. Ako se takve stvari dešavaju sizerenu, šta onda tek može snaći vazala. Ako je Kol svojim koruptivnim mehanizmom zaista doveo Nemačku na ivicu bankrotstva (kako ga je optužio Šreder), opravdano je postaviti pitanje da li će Vučić, poučen njegovim savetima o „investicijama i putu Srbije“ u Evropsku uniju, dovesti Srbiju do samog kraja tog puta, ali ne do Evropske unije nego do bankrotstva.
Oročavanje
Time dolazimo i do konačne nedoumice: da li je evropski sizerenitet Nemačke u Srbiji oročen pristupanjem Srbije NATO-u i/ili trajanjem rata u Ukrajini, ili je otvoren i može da traje potencijalno ad calendas Graecas (zbog iskopavanja litijuma, deponovanja nuklearnog otpada, itd.). U već citiranoj izjavi od 11. oktobra 2018, Vučić je možda aludirao na podršku koju će 2020. dobiti za pobedu na izborima 2028. (tj. već 2026. ako Nemačka uz pomoć Francuske uspe da u oktobru otvori za Srbiju Klaster 3). Danas on već uveliko planira svoje aktivnosti po Srbiji u tridesetim godinama, implicirajući da ga više nikada niko neće pobediti na izborima zato što se, likom i delom, ugradio u evropski geopolitički imperativ. Uz neophodnu rezervu da se radi o praznoj propagandi (usmerenoj prevashodno prema svima onima koji danas moraju da čine ili prikrivaju krivična dela kako bi on mirno mogao da vlada), mora se ozbiljno uzeti mogućnost da Vučić zaista raspolaže jakom podrškom u pogledu postizbornog damage control barem do 2028, ako ne i duže.
Već su izbori od 17. decembra 2023. i zbivanja nakon njih pokazali da je Vučić vazal kojem ne mogu da naštete ni rezolucije Evropskog parlamenta, ni američki Zakon o autorizaciji nacionalne odbrane, ni nalazi istrage Europola o navodima iz prepiske sa kriptovane aplikacije Sky ECC, ni isleđivanje Evropskog suda za ljudska prava o upotrebi soničnog oružja za rasterivanje učesnika protesta u Beogradu 15. marta 2025. Epilog svega je, reklo bi se: tresla se gora, rodio se miš. Srbija je postala najuverljiviji dokaz o tome da u Evropskoj uniji osovina Pariz-Berlin polako ali sigurno geopolitičke konstelacije uzdiže u primat kadar da potisne zajedničke vrednosti. Ostaje da se vidi šta Evropski savet priprema za samit 15. oktobra, ali je realno očekivati da će dalje jačati geopolitički imperativ sa devastirajućim efektima po demokratiju i vladavinu prava u Srbiji.
U tom svetlu treba posmatrati i Strateški dijalog koji su SAD i Srbija započele 17. jula 2026. godine u Vašingtonu. Saradnjom dve države u oblasti energetike, telekomunikacija i vojne saradnje (što je preduslov za eliminaciju ruskog uticaja u regionu), Vašington se priključio osovini Pariz-Berlin u uspostavljanju kontrole nad Srbijom i sprečavanju Vučića da vodi bilo kakvu autonomnu politiku. Međutim, to ne znači da Srbija neće i dalje biti korišćena kao država sa uhodanim kanalima neophodne trgovine sa Rusijom, a pogotovo ne znači da će se već prvi izbori iskoristiti za podsticanje demokratije, koju Zakon o autorizaciji nacionalne odbrane u Sec. 1272, 22 predviđa kao preduslov za „jače i trajnije partnerstvo“ između dve države.
Iako se na osnovu svega iznetog ne može doneti konačan sud o tome dokle će trajati aktuelna podrška jednog dela Evropske unije i SAD Aleksandru Vučiću, može se ipak reći da postoje sasvim uverljive indicije da je ona vezana za rat u Ukrajini i da će od njega biti traženo da u nekom momentu uvede Srbiju u NATO. Koji su sve scenariji nakon toga mogući teško je predvideti, ali u pogledu predstojećih parlamentarnih izbora u Srbiji stvari izgledaju prilično jasno: geopolitički imperativ Evropske unije nalaže da ih Vučić dobije po svaku cenu. A ako baš ne može da pobedi, da nađe izlaz iz novonastale situacije (zanimljiv presedan pruža odluka Saveznog ustavnog suda od 4. oktobra 2000, kojom se poništavaju predsednički izbore, a Milošević ostavlja da vlada do isteka mandata) i da onda trpi reakcije iz Evropske unije koje ničim neće ugroziti nastavak njegove vladavine u Srbiji (sada sa pozicije premijera).
Ako se po jutru dan poznaje, onda nema nikakve sumnje da će scenario primenjen na izborima od 17. decembra 2023. biti primenjen i na predstojećim izborima. Prema analizi CeSID-a, od ukupno 25 preporuka koje je Kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR) Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) uputila Srbiji za poboljšanje izbornog procesa, implementirano je svega 5, mediji se i dalje nalaze u potpunom mraku, Vučić je uveliko u predizbornoj kampanji kako u medijima koje kontroliše, tako i po gradovima i selima Srbije koje obilazi, a izbori još nisu raspisani (najverovatnije zato što pomenuti Klaster 3 nije otvoren, kako mu je Nemačka obećala još u julu, a nije bila u stanju da ispuni). No, čak i ako Klaster 3 ne bude otvoren u oktobru, jasno je da su svi ostali oblici evropske podrške Vučiću spremni da budu upotrebljeni čim bude zatrebalo.
Šta činiti?
Poznato je da kada se slonovi tuku stradaju miševi. Srbija se momentalno nalazi u poziciji miša, čija je sudbina nebitna sa stanovišta ishoda velike borbe koji će opredeliti odnos snaga u džungli. Ipak, mišu je itekako stalo do njegove sudbine, jer mu valja opstati ne samo tokom borbe, nego i nakon nje. Sa „Sistemom Kol“ u lokalnoj varijanti, u kojoj bi se raznovrsni prljavi poslovi gomilali, a korupcija postala uobičajeni poslovni obrazac, Srbija pouzdano može računati da će završiti u bankrotstvu.
Šta Vučićevi politički protivnici – od Studentske liste do opozicionih partija – mogu da učine da ovaj rasplet spreče? Izgleda da bi najpametnije bilo sesti za sto i zajedno pažljivo razmotriti razloge za i protiv izlaska na izbore u postojećim uslovima, pošto je sasvim moguće da je za Srbiju bolje da se oni bojkotuju. Već godinu i po dana u Srbiji postoji entuzijazam za prevremene parlamentarne izbore, koji su raspalili Studenti u blokadi sa velikim uspehom organizujući proteste po celoj Srbiji protiv Vučića i SNS u zimu 2024/2025. Međutim, SNS mora biti na izborima ne samo pobeđena, nego i deklasirana, da bi se kao nedostatni pokazali svi već pripremljeni i 2023. primenjeni mehanizmi izborne krađe. Da li je to realno danas, nakon godinu i po dana unapređivanja tih mehanizama i vršenja raznovrsnih pritisaka na akademsku zajednicu Srbije kako bi se u javnosti dezavuisala Studentska lista? Da li će prevremeni parlamentarni izbori naposletku ipak biti prevremeno raspisani samo da bi dali legitimitet proglašenom pobedniku, bez obzira na to kako je do pobede došao, i pojačali rizik od nasilja (što spontanog, što od vlasti insceniranog), koje bi moglo biti iskorišćeno za uvođenje vanrednog stanja? Ko se u takvim uslovima nada ponavljanju 5. oktobra loše se nada, pošto je Slobodan Milošević pao ne zato što je trijumfovala istina da ga je Vojislav Koštunica pobedio na izborima, nego zato što vrh vojske, u strahu od NATO-snaga raspoređenih na granicama Srbije i spremnih da spreče novu humanitarnu katastrofu, nije poslušao njegovu naredbu da se puca na pobunjeni narod. Toga ovoga puta ne samo da neće biti već će NATO snage biti spremne da priteknu Vučiću u pomoć čak i ako se kojim slučajem desi da se vojska okrene protiv njega.
Obrnuto, bojkot izbora pod postojećim uslovima ogolio bi realno stanje stvari i poslao jasan signal da demokratija u Srbiji nije ugrožena, već ukinuta. Kratkoročan efekat bi bio isti kao i u slučaju pokradenih izbora – Vučić bi ostao na vlasti onako kako to „geopolitički imperativ“ Evropske unije zahteva – ali bi to dugoročno omogućilo pojačavanje pritiska unutar i izvan Evropske unije na Nemačku da (skupa sa Francuskom) počne ozbiljno da razmišlja o prestanku sadašnjeg evropskog sizereniteta u Srbiji i rehabilitaciji zajedničkih vrednosti. Ovo tim pre što će zadržavanje Vučića na vlasti, ako naposletku bude uveo Srbiju u NATO, biti neuporedivo rizičnije u državi u kojoj je demokratija potpuno ukinuta, a ne samo ugrožena.
Bojkot izbora na kojima se ne može pobediti u svakom slučaju ne znači pasivizaciju, već samo preusmeravanje aktivnosti u drugom pravcu. O tome najbolje svedoči skoro osam vekova stari spis O vladavini najvećeg sholastičkog teologa Tome Akvinskog, pomenutog u naslovu ovog rada. U 6. poglavlju prve knjige on razmatra šta narod treba da čini ako zaključi da se njegov vladar premetnuo u tiranina. Prva opcija – da ga smeni ako ga je sam izabrao – u Srbiji nije relevantna ako se stane na stanovište da Vučić nije ni izabran, ni smenjiv na izborima. Druga opcija je ono što izgleda kao zapravo najprimerenije današnjoj Srbiji: narod koji ne može da smeni vladara koji se premetnuo u tiranina treba da se obrati sizerenu, i to kako onom zemaljskom (ako postoji), tako i onom nebeskom, okajavajući grehove zbog kojih je kažnjen tiranijom. Videli smo da su se prošle godine Studenti u blokadi, videći da ništa ne mogu da postignu protestima protiv režima i njegove policije, počeli da se obraćaju instancama van Srbije tražeći pomoć. To je put kojim treba nastaviti. Iako do aktuelnog evropskog sizerena u Srbiji (kao što proizlazi iz dosadašnjeg izlaganja) nije moguće doći, ljudi iz političkog vrha Nemačke u svakom slučaju mogu da posreduju i zato se ka njima mora usmeriti najveći deo političke aktivnosti u narednom periodu.
I tu sada dolazimo do najdelikatnijeg dela. Da bi uopšte bio u poziciji da od sizerena traži da mu skloni tiranina sa vrata, narod mora, po mišljenju Tome Akvinskog, da shvati zbog kojih svojih grehova je njime kažnjen i da prestane da ih čini. Preneseno u kontekst savremene Srbije, to znači da je Aleksandar Vučić pravedna kazna za grehe počinjene u periodu 2000-2012, među kojima su oni najveći: zloupotreba države nadomeštanjem Ustava partijskim trange-frange dogovorima, zloupotreba Ustava nadomeštanjem podele vlasti i zaštite ljudskih prava kosovskom etikom, i naposletku zloupotreba same kosovske etike zamenom stradanja na bojnom polju dremežom po beogradskim foteljama. Aleksandar Vučić nikada ne bi došao na vlast da razaranje države, koje je započeo Slobodan Milošević, nisu nastavili Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica i Boris Tadić, stvarajući onu institucionalnu močvaru u kojoj više nije bilo mesta za njih same. Tek kada te svoje grehe okaju svi oni koji su ih počinili – bilo da su bili u partijama na vlasti, bilo da su za njih glasali – i kada oni mlađi koji ih nisu počinili shvate da će biti pogubno ako ih budu ponovili, steći će kredibilitet potreban za bilo kakav ozbiljan razgovor sa sizerenom, kako onim zemaljskim, tako i onim nebeskim (ako postoji). A ako to izostane, onda je najbolje moliti se Bogu za što dužu Vučićevu vladavinu, sledeći primer sirakuške starice na koju je pažnju skrenuo i sam Toma Akvinski. Kada ju je, naime, tiranin Dionizije pozvao na dvor da mu objasni zašto zbog njegovog dolaska na vlast ne tuguje kao svi ostali građani, već moli bogove za njegov što duži život, ona mu je na sledeći način objasnila svoj neobični pobožni čin:
„Kad sam bila devojka, imali smo jednog okrutnog tiranina, pa sam želela da umre; pošto su njega ubili, došao je drugi, ponešto okrutniji naslednik; bila sam veoma srećna kada se i njegova vlast okončala. A onda smo dobili za trećeg vladara tebe, još većeg nasilnika. Stoga, ako bi tebe smakli, na tvoje bi mesto došao još gori tiranin.“
Peščanik.net, 27.08.2026.
