Brat Ši
U pozadini turbulentnih političkih događanja koji potresaju Sjedinjene Države od početka novog milenijuma, među kojima dominiraju večiti ratovi na Bliskom istoku i oštra polarizacija kod kuće, sve vreme se nalazi jedna intenzivna strepnja prema Kini kao sili koja se nezaustavljivo penje ka vodećem mestu na globalnoj političkoj sceni. Najpre se radilo o Kini 1.0, koja je po svom „otvaranju“ osamdesetih izrasla u fabriku koja opslužuje svet, pre svega američke korporacije koje su tamo prebacile svoju proizvodnju ne bi li zaobišle sopstvene radnike; ona je za svega četvrt veka izrasla u Kinu 2.0, a tu se već radi o globalnoj ekonomskoj i tehnološkoj sili, koja više ne servisira američku privredu, već joj postaje direktni takmac u borbi za svetsku prevlast. Posljednjih godina, ova hronična zabrinutost prerasta u ozbiljnu paniku. Ona se ne ogleda toliko u izjavama političara i zvaničnika (čak je i Tramp prestao da kevće „Kina, Kina“), koliko u naporima think tankova i akademskih eksperata, koji dostižu fazu pregrevanja u svojim naporima da prozru kuda ide ovaj istočnoazijski kolos. Svake godine objavljuju se čitave biblioteke analiza kineske ekonomije, političkih struktura i društva iz svih mogućih perspektiva. Jedna od najzanimljivijih koja se pojavila posljednjih godina jeste knjiga Kevina Rada (Rudd) posvećena kineskom predsedniku, O Ši Đinpingu: kako Šijev marksistički nacionalizam menja Kinu i svet (On Xi Jinping: How Xi’s Marxist Nationalism is Shaping China and the World, Oxford University Press, 2024). Ovaj tom bio bi vrlo korisno štivo za srpske sinologe, a nije nezanimljivo ni laicima, poput potpisnika ovih redova, koji se u pasje dane kasnog leta okreću literaturi van svoje neposredne ekspertize.
Autor ove knjige je jedan od najživopisnijih likova na, kako je on pomalo samoironično naziva, „analitičarskoj“ sceni eksperata za savremenu Kinu. Australijski diplomata od karijere koji je službovao upravo u Pekingu tokom prelomnih osamdesetih, Rad je se po povratku u domovinu angažovao u Laburističkoj partiji, koju je vodio do pobede na izborima 2007, da bi u dva navrata preuzeo premijerski kabinet: od 2007-2010, pa onda ponovo 2013. Na opšte iznenađenje, po završetku premijerskog mandata, on je u svojim kasnim pedesetim upisao doktorske studije na Oksfordu. Razlog za ovaj krajnje neobičan korak u karijeri jednog diplomate, političara i državnika bila je njegova, kako sam kaže, odluka da pročita sve što je Ši Đinping ikada napisao, odnosno sve što je objavljeno pod njegovim imenom. Plod tog enciklopedijskog poduhvata borhesovskog tipa jeste njegova knjiga o najmoćnijem Generalnom sekretaru Komunističke partije Kine još od doba Mao Cetunga.
To nije klasična biografija, već temeljno istraživanje odnosa između karijere jednog političara u odnosu na pravac kojim se kreće jedna velesila, koja sama po sebi ima ogroman uticaj na globalne političke i ekonomske procese. Ostavimo sada po strani američku gotovo paranoidnu opsesiju Kinom. Premda Rad ni jedan jedini put ne pominje Srbiju na preko 400 stranica svoje knjige, ona pažljivom čitaocu omogućava da prepozna čitav niz dodirnih tačaka između lidera ove dve zemlje. Ta preklapanja bez izuzetka vode ka vrlo izraženim kontrastima.
Očevi i sinovi
Vučić i Ši zauzeli su dominantne položaje u državnim strukturama svojih zemalja iste, 2012. godine. Oni su na ta istaknuta mesta došli sa bogatim političkim iskustvom: u karijeri Ši Đinpinga, osamdesete su obeležene hodom kroz institucije u provincijama Fudžijan (gde je jednom prilikom primio delegaciju Australije sa mladim diplomatom u svojim redovima, pogađate o kome je reč), Žiđang, i napokon Šangaj; čitaocima je dobro poznata Vučićeva partijska i ministarska karijera iz devedesetih, pa je ovde ne treba ponavljati. Tu se već pojavljuje jedan važan kontrast. Ši se politički kalio u regionima proglašenim za „specijalne ekonomske zone“, koje su postale dinamo nove kineske ekonomije, čemu je i on doprineo tokom svog službovanja u njima. Vučić je, sa druge strane, plivao u kontinuiranom ekonomskom raspadu svoje zemlje, i njemu takođe doprinosio na svoj način. Još jedan detalj je tu bitan, i on je lične prirode. Radi se o odnosu dva lidera prema njihovim političkim mentorima i prethodnicima. Šijev otac, Ši Žongšun, bio je jedan od istaknutih kineskih revolucionara i političara u posleratnom periodu, koji je smenjen u Maovim čistkama tokom Kulturne revolucije, pa je i sam budući prvi čovek Kine proveo jedan deo svojih ranih godina u seoskim zabitima gde je po kazni prekomandovan njegov otac. Međutim, Ši je uspeo da ostane odan njemu, kao i Partiji. Na svom putu ka vrhu vlasti, Vučić je išao preko glava svojih političkih mentora, najpre Šešelja a zatim Nikolića, sa kojima do dan danas ima u najmanju ruku kompleksne odnose.
Oba lidera su, po dolasku na vlast, zatekla svoje zemlje na razmeđi. Ši je preuzeo Kinu na raskrsnici između globalne fabrike i vodeće sile u oblastima ne samo proizvodnje, već i nauke, inovacije, i finansija, a Vučić Srbiju u tranziciji između poratnog društva razorenih institucija i pokušaja novih demokratskih vlasti da se one ponovo izgrade. Takođe, obe zemlje imale su ozbiljnih problema sa utvrđivanjem okvira njihovog teritorijalnog suvereniteta: Kina sa svojim decenijskim problemom Tibeta i Srbija sa Kosovom. Četrnaest godina kasnije, nezavisnost Tibeta ne pominje čak ni Ričard Gir, a Kosovo nije više deo Srbije. Tu počinju ozbiljni kontrasti između ova dva politička, ali ne i generacijska vršnjaka (Ši je 17 godina stariji od Vučića).
Nacional-marksizam i nacional-nacionalizam
Suočeni sa ovim i mnogim drugim izazovima, oba lidera krenula su putem učvršćivanja lične vlasti. Osnovna teza Kevina Rada jeste da se u izboru osnovnih poluga u ovom procesu Ši, donekle paradoksalno, opredelio za kineski nacionalizam kao i za povratak osnovama ideologije komunističke partije Kine. I tu mogu da se pronađu izvesne podudarnosti između njega i njegovog mlađeg partnera na drugoj strani zemaljske kugle. Nacionalizam Vučićevog SNS-a nadovezuje se direktno na tekovine novog srpskog nacionalizma, počev od Ćosića i Miloševića, pa do Šešelja i ostalih ratnih zločinaca iz devedesetih. Sa druge strane, prema Radu, u svojoj promociji nacionalnog identiteta Ši se oslanja na hiljadugodišnju imperijalnu tradiciju Kine, koja sebe vidi kao samostalnog i snažnog činioca u odnosu na svoje susede i sve druge. Prema ovom narativu, Kina je posrnula sa nastupom modernizacije krajem 19. veka. To posrnuće je dostiglo vrhunac sredinom 20. veka, da bi se Kina ponovo uzdigla sa trijumfom revolucije pod vođstvom Mao Cetunga. I upravo tu Rad pronalazi dodirnu tačku između Šijevog nacionalizma i ideoloških osnova njegovog učvršćivanja vlasti. Naime, australijski analitičar nije jedini koji je primetio povratak osnovama ortodoksije kineskog komunizma koja je nastupila sa Šijem.
Ona se ispoljava na više načina. Moje kolege koje se bave kineskim pozorištem bile su iznenađene obnovom revolucionarnih opera iz doba Mao Cetunga (njih je kreirala lično njegova supruga Jiang Quing) odmah po dolasku Šija na vlast, i to često u novim tehnikama, kao što je 3D filmska verzija Belokose devojke (2015). Rad napominje da Ši vrlo ozbiljno uzima ulogu kralja-filozofa, odnosno ideologa, koju su sebi pripisivali dvadesetovekovni revolucionarni lideri, od Lenjina i Staljina, do Hodže, Tita, i naravno, Mao Cetunga. Sa tim ruku pod ruku ide uspostavljanje kulta ličnosti. Pažljivom analizom, Rad pokazuje da ni jednom Generalnom sekretaru Komunističke partije Kine od sredine sedamdesetih pa do druge decenije novog veka nisu pripisivani atributi koje koji su bili rezervisani samo za velikog vođu kineske revolucije. Ši redovno objavljuje ideološke traktate na tragu kineskog marksizma, koji se redovno citiraju u svakodnevnom izveštavanju kineskih medija. Sa druge strane, Vučić je posle inicijalnog poziranja sa citatima Maksa Vebera, ideološku stranu svog državnog projekta u potpunosti prepustio Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja nastupa u sadejstvu sa drugim službama pod njegovom kontrolom. To, nažalost, nije vodilo ka produhovljenju vlasti, već upravo suprotno, ka dubokoj korupciji crkve.
Korupcija i partokratija
Od velike važnosti za ovu uporednu analizu jeste činjenica da su oba lidera učvršćivanje svoje vlasti započeli sankcionisanjem korupcije. Ali i tu nalazimo jednu obratnu proporcionalnost. Vučić je na samom početku vladavine SNS-a izveo spektakularno hapšenje jednog od vodećih tajkuna sa domaće scene, Miroslava Miškovića. On je ubrzo pušten na slobodu, sa izvesnim vetrom u leđa koji mu je pomogao da proširi svoju poslovnu imperiju. Sa druge strane, kako pokazuje Kevin Rad, Ši Đinping već deceniju i po sprovodi antikorupcijsku kampanju na dosledan, sistematski i sveobuhvatan način. Rad piše da „za razliku od prethodnih antikorupcijskih kampanja u post-maovskom periodu, koje su bile kratkog daha i ograničenog dometa, ova kampanja je tokom poslednje decenije dobila na intenzitetu i na širini svog političkog obima. Zapravo ona je postala najduža interna politička kampanja u stogodišnjoj istoriji Komunističke partije Kine“ (116). Toliko što se tiče trajnosti. Što se tiče sistematičnosti, Ši je, po prvi put ikada, spojio državne i partijske institucije koje se bave suzbijanjem korupcije. Kada je reč o sveobuhvatnosti, Rad navodi da su širom zemlje uvedeni „centralni inspekcijski organi“, tako da u svojim izveštajima Partija navodi da je, po prvi put u svojoj istoriji, u okviru jednog petogodišnjeg plana, uspešno sproveden inspekcijski nadzor na svim nivoima, od provincija i regiona do centralnih državnih agencija, ključnih državnih preduzeća i vodećih finansijskih institucija.
Oba lidera su jasno prepoznala da svoju vlast mogu da utvrde i održe samo preko jakih i monolitnih partija. Rad smatra da je antikorupcijska kampanja od ključnog značaja za Šijev partocentrični pogled na svet. Prema njemu, ona ima multi-dimenzionalni značaj. Prvo, Ši je jasno stavio do znanja da partija mora da bude čista da bi obezbedila svoj politički legitimitet na duge staze. Drugo, proširivanje obima kampanje naglašava njen značaj za efektivnost državnih institucija u primeni ključnih političkih ciljeva partije kao što su smanjenje siromaštva, zagađenja životne sredine i finansijskog rizika. Dakle, antikorupcijska kampanja je poslužila Šiju za promociju i utvrđivanje lojalnosti prema centralnoj upravi partije i njenom vodstvu (117). U isto vreme, ona je često bila uperena protiv Šijevih političkih protivnika u okviru partije, pa se može zaključiti da je ona takođe služila je da se učvrsti njegov položaj u njenim okvirima.
U nedavnom gostovanju na podkastu Njujork tajmsa, Rad se osvrnuo na važan detalj iz biografije Ši Đinpinga, da nije preuzimao antikoruptivne mere tokom svog službovanja u provincijskim forumima Komunističke partije Kine. On se osvrće na Makijavelijev savet ambicioznim političarima da maskiraju sopstvene ambicije i ideje i da budu lojalni podanici princu dok sami ne dođu na poziciju moći. To je na providan način radio Vučić dok je bio skromni drugi (ili već koji) sekretar SNS-a. Rad takođe smatra da je važno to što tokom decenija koje je proveo u srednjim ešalonima partijske organizacije, Ši nije pokazivao nikakve indikacije ka sprovođenju antikorupcijskih mera, ali da su one bile jedna od prvih inicijativa koje je preduzeo pošto je preuzeo vlast. Sve vreme, „on je posmatrao, beležio i izbliza sagledavao kako je korupcija pod njegovim prethodnicima napredovala od maloprodajnog nivoa, do komercijalnih, i na kraju do industrijskih razmera“. Vučić je takođe proveo godine u predvorju vlasti tokom devedesetih i ranih dvehiljaditih godina, pomno posmatrajući, beležeći i analizirajući mehanizme korupcije, ali ne sa ciljem da ih suzbije kada se domogne vlasti, već da usavrši tu industriju i njom suvereno vlada. U tom nihilističkom i ciničnom pristupu politici, korupcija se postavlja kao njena srž i svrha.
Koji memorandum?
Iz ove uporedne analize mogu da se izvuku dva zaključka.
Prvi se tiče položaja Srbije prema Kini. Ako je Vučićev odnos prema EU, Rusiji i SAD retorički, prema Kini je izrazito materijalistički. Ovim prvima se, prema potrebi, udvara, „kreše im u brk“, krije se od njih. Kina i njeni interesi u Srbiji nikada ne dolaze na tapet. Kada predsednik Vučić ode u Kinu, on se vraća sa dvostrukim prtljagom. Sa jedne strane to su ugovori sakriveni pod velom državne tajne, a sa druge su digitalne đinđuve kojima se razmeće, paradira i zamazuje oči javnosti. Ovde se ne radi o odnosu partnerstva, već o jednom asimetričnom odnosu između države koja ima realne pretenzije na položaj globalnog lidera i jedne disfunkcionalne evropske državice. Ono što Vučićev propagandni aparat predstavlja kao diplomatiju sedenja na više stolica, a što gotovo svi komentatori uzimaju zdravo za gotovo, zapravo je jedan tipičan neokolonijalni odnos zavisnosti. U neokolonijalnom poretku, hegemoni ne polažu pravo na čitave države, već selektivno biraju sektore koji njima odgovaraju. Ono što je zaista inovativno u politici Vučićevog režima jeste uvođenje modela rentijerske države tamo gde mu nije mesto. Tipičan za bliski istok, ovaj model odnosi se na države bogate energentima, u kojima vladajući režimi ova bogatstva daju u zamenu za nekontrolisan protok novca i neograničenu vlast. Mada Srbija ne poseduje ni izbliza tako velika i značajna prirodna bogatstva, srpski režim ima sa čim da trguje: pre svega, tu je geografski položaj, a nisu za bacanje ni litijum i bakar. Tako, kada predsednik dođe iz posete metropoli i donese robote koji cupkaju pod šajkačama, taj prizor neodoljivo podseća na susrete lokalnih poglavica i prekomorskih zavojevača iz doba otimačine kolonijalnih poseda širom takozvanog globalnog juga.
Drugo, i u ovom trenutku još važnije, Vučić ulazi u vanredne izbore inicirane koruptivnim skandalom koji je odneo 16 ljudskih života bez ikakvog programa za suzbijanje ovog problema, pa čak ni na onom šatro nivou kao sa Miškovićem. Za razliku od Šija, koji vodi kampanju tokom koje je smenjeno na hiljade partijskih funkcionera širom Kine, pod Vučićem nije smenjen niti od vlasti javno prozvan ni jedan jedini rukovodilac SNS povezan sa poslovanjem firmi osumnjičenih za korupciju, od kojih mnoge dolaze upravo iz Kine. Šija očigledno ne zanima korupcija koju šire kineske kompanije po svetu, gde lak plen predstavljaju neuređene autokratije poput ove u Srbiji. Korupcija u Kini nije samo suzbijena, već i zakopana. Kao u filmu „Kineski sindrom“, radioaktivni nukleus je potonuo duboko, da bi izronio na drugoj strani sveta.
Premda su oba lidera vođena nezajažljivom ambicijom za ličnom vlašću, junak Radove knjige uspeva da je poveže sa nacionalnim interesima pa čak i prosperitetom zemlje, dok njegovom dvojniku sa druge strane planete to ne polazi za rukom. Hipokrizije njegove vlasti previše su vidljive svima sem, možda, ovom delu građanstva kome su Informer, Kurir i Pink uključeni direktno u venu. Centralna oprečnost koja se vidi iz Radove knjige jeste da Ši radi i planira na duge staze, dok Vučić politički životari iz dana u dan (i to mu, zapravo, zapanjujuće dugo polazi za rukom). To na jedan po malo perverzan način može da ide na ruku pobunjenom društvu u Srbiji. Naime, dok je Šijev režim nemilosrdno zbrisao protestne pokrete predvođene studentima, koji su 2014. i 2019. izvodili stotine hiljada građana na ulice Hong Konga, u Srbiji studentska pobuna pravi konkretne korake ka političkim institucijama vlasti.
Ono što Vučić odbija da nauči od Šija moraju da vide svi drugi. Jedini način da se ne samo dobiju izbori već da se uspostavi održiv društveni poredak jeste bespoštedna borba protiv korupcije. Ko god da pobedi, moraće da se suoči sa tom industrijom, jedinom koja u Srbiji radi punom parom, i koja se uvukla u sve pore života. Bilo koji kompromis sa korupcijom vodi ka porazu. Umesto Memoranduma o Kosovu, studentima u blokadi bi bilo mnogo važnije da donesu Memorandum o korupciji. Za razliku od ove prve, ova druga bitka još uvek nije potpuno izgubljena.
Peščanik.net, 12.09.2026.
