Banksy http://bit.ly/1qb8gtS

Ostalo je nedelju dana do polaska u školu i grad Beograd se ubrzano sprema za sistemski šok koji će svečano označiti kraj letnje šeme u radu komunalnih službi.

U opštem rasulu javnosti teško je prikupiti podatke o tome šta su gradske službe uopšte radile svih prethodnih meseci, otkako su naprednjaci, prvo u „privremenom“ a sad konačno i u večitom statusu preuzeli glavni grad. Umesto na informacije o radu javnih servisa, mediji se oslanjaju na saznanja iz pouzdanih izvora; sa svoje strane, gradski sekretarijati sa građanima komuniciraju u svađalačkom tonu, neumorno dokazujući da je svako komunalno pitanje stvar „skupljanja jeftinih političkih poena“ prethodnih vlasti.

Jasno je, od prethodnika su nasledili ne samo probleme za koje nisu odgovorni, već i loše građane.

Izgleda da su ubedljivo najgori oni koji se voze gradskim prevozom. Pošto par stotina novih kontrolora GSP nisu uspeli da nam promene svest, Grad se sprema za revolucionarni pristup – unapređenje sistema ukidanjem. Odnekud je utvrđena veza između raspada sistema i šverca, pa je gradonačelnik poručio da je sistem Busplus neodrživ te da je on odlučio da redukuje broj vozila za 10 odsto. „U prvih šest meseci, GSP je napravilo gubitak od više od 20 miliona evra i to je novac koji građani Beograda moraju da plate“, objasnio je Mali.

Platiće građani i više, jer i dalje ne pitaju ko održava i kontroliše sistem, uspostavljen u vreme kada je Beograd imao upola manje stanovnika i za trećinu manje nelegalnih naselja.

U opticaju je i relaciona teza o „rastućem animozitetu ’Bus plus – putnik – mediji’ koji je rezultirao padom ukupnog prihoda od prodaje karata“ dok se smanjenje broja autobusa radno naziva „boljom optimizacijom i racionalizacijom saobraćaja u Beogradu“.

Da ne bude zabune, naprednjačke vlasti će ponoviti, koliko god puta to bude potrebno, da nisu odgovorne ni za Bus plus, ni za putnike, ni za medije; animozitet je ona mala tajna velikih majstora, i rado ga izazivaju.

Nije gradski prevoz ovde tek pitanje urbanizma, pa ni urbanosti kao takve, gde je brz i efikasan saobraćaj između različitih delova grada ono što ga čini celinom; Beograd je odavno pretvoren u skup naselja nasumično nalepljenih jedno na drugo, a saobraćaj je takav da građane užasava svaka pomisao na udaljenost, nikad shvaćen rebus velikih metropola.

Reč je očigledno o novom sistemskom rešenju problema. U prvoj polovini ove godine privremena/stalna uprava Beograda ukinula je pomoć za najsiromašnije penzionere, subvencije Svratištu za decu, podršku za samostalan život osoba sa telesnim invaliditetom, jednokratnu pomoć deci bez roditeljskog staranja, učenicima i studentima, kao i deci i mladima sa smetnjama u razvoju.

Zatim, grad je ukinuo upravu za vode – baš uoči poplava – a u međuvremenu su s radom prestali i kancelarija za mlade, uprava za energetiku, kancelarija za zaštitu pacijenata, agencija za evropske integracije i saradnju sa udruženjima, BELEF i Jugokoncert.

Početkom avgusta na snagu su stupile izmene kojima su ukinuta davanja i popusti za porodice sa više dece, decom sa retkim bolestima, porodicama sa decom koje žive kao podstanari ili otplaćuju kredit za stan.

I ovde se nekako odomaćila teza da su problem – građani, odnosno „uočene“ malverzacije zahvaljujući kojima popuste ostvaruju roditelji koji se voze džipom.

Za rezanje subvencija i ukidanje gradskih službi, beogradske vlasti nikome ne odgovaraju, ni sa kim se ne konsultuju, nemaju strpljenja za učešće u javnoj diskusiji. Istini za volju, građani su uglavnom lišeni uobičajenih sredstava komunikacije; bez medija, društvene mreže igraju ulogu javnog prostora, neuređenog i nepouzdanog, ali izdašnog u neposrednim svedočenjima. Mrežama kruži izveštaj o navodnom suficitu koji je prethodna vlast zapravo ostavila u gradskoj kasi, uprkos pričama o milijardama dugova, dok su naprednjaci za kratko vreme zadužili već i decu one dece kojima su ukinute subvencije. Po internetu se dele faksimili ugovora i fotografije poplavljenih kuća u Obrenovcu, beogradskoj opštini, koje će dočekati zimu bez pomoći za obnovu. Da je i država svesna problema sa utvrđivanjem štete od poplava i raspodelom novca, posredno govori odsustvo gradskih vlasti iz medijskih pokrivalica sa terena.

U tom svetlu, neodgovoreno pitanje o imenovanju novih direktora gradskih institucija kulture ostaće na krajnjem rubu javne pažnje.

Beograd je predat na upravljanje ljudima koji ne znaju šta rade i svoje neznanje će nam narednih godina skupo naplaćivati, uz arogantan prezir prema nepromenjenoj svesti što se švercuje u gradskom prevozu.

Peščanik.net, 23.08.2014.

Srodni linkovi:

Branka Dimitrijević – Ubi me prejaka reč

Stevan Filipović – O mizoginiji i busplusarijama

Stefan Aleksić – BrusLiPlus

Saša Ilić  Slavimo Bus Plus!

Tanja Simić Berclaz – BusPlus i ludisti među nama

Saša Ilić – Hapšenje u ime ‘Bus plusa’

Sofija Mandić – Zavrtanje i privođenje

Aleksa Radonjić – Građani „zvezde“, slobodno snimajte

Nadežda Milenković – Skidanje sa politike

Srđan Milošević – Chariots of Fire

Saša Ćirić – Arhimedova poluga

Stefan Aleksić – Diskretni šarm plave uniforme

Sanja Radović – Bus Plus kao mera građanske svesti

Stefan Aleksić – Emancipacija i antiemancipacija

Dejan Ilić – Neka crknu građani