Crkva svetog Đorđa, Kurbinovo, Panoramio/Pepeljuga1

Crkva svetog Đorđa, Kurbinovo, Panoramio/Pepeljuga1

Jedno od najšire rasprostranjenih modernih verovanja, koje se savršeno prilagodilo medijskom svetu, potrošačkom mentalitetu i navikama, opštem kiču i posebno prazničnoj senitmentalnosti, jeste verovanje o anđelima. Bića sa krilcima, obično nasmešena, vise sa manje-više svega što treba da označava naše praznično raspoloženje: jelke, prozori, izlozi, parkovi, plastične kese, ulične dekoracije, kupovni centri, stadioni, klizališta… anđelima u ovim danima ne možete pobeći, čak i ako se jako trudite. Možda je evropska manija anđela manje izrazita nego severnoamerička: tamo je to ozbiljna verska orijentacija, kojoj su naročito sklone žene. Pa otkuda svi ti silni anđeli, i šta nam to oni govore o nama?

Anđeo je grčka reč (angelos) i označava jednostavno glasnika. Ponekad su u antičkim mitologijama tu funkciju obavljala i niža božanstva, donoseći smrtnicima volju bogova, kad je vest bila manje važna, i kada je velikom božanstvu bilo nekomotno da se pojavi u svoj svojoj ognjenoj, gromovitoj, uraganskoj, vodenoj i drugim zvaničnim opremama. No kategorije takvog božanstva (anđela) pod tim imenom nije bilo. Tek su se u hrišćanstvu anđeli pojavili, naknadno kanonizovani kao bespolna bića, i uz narativnu osnovu koja je sadržavala pobunu, pad, i uopšte neku davnu pojavu pravog karaktera anđela, koji su porazom i podelom na manje i više pokorne anđele zauzeli svoje medijatorsko i manje važno mesto. Evropska umetnost je od pobunjenih anđela umela da crpi neke od najuzbudljivijih književnih, muzičkih i likovnih vizija. Mistička, pobunjenička, ateistička linija je u obradi ovih motiva ponekad nalazila prave zlatne rudnike značenja i slika. Među njima, pali anđeo Satana je ostao jedan od onih značenjskih stožera koji su stalno iznova provocirali umetnike da kažu nešto nekanonsko i zabranjeno.

Anđeli koji su, da tako kažemo, ostali u crkvi, dobili su nove fantazijske oblike: budući da su bespolni, mogu učestvovati u najdelikatnijim zamislivim akcijama, kao što je vest devici da će roditi bez začeća. I upravo zato što su bespolni, na anđele se moglo „delegirati“ sve što je cenzurisana, potisnuta erotska fantazija: „anđeo“ je žena koja se ne može imati, njenim likom se kontrolišu i upućuju na pravi put muške želje. Sasvim predvidljivo, evropska likovna umetnost je od anđela načinila sve što se može zamisliti: Berninijev anđeo se sprema da probode grudi svete Tereze iz Avile u nečemu što veoma liči na erotsku ekstazu; katolički i pravoslavni anđeli, svi nalik prelepim mladićima, nagoveštavaju uglađenim gestovima sramežljivoj Mariji da će bez ljubavi i užitka zaneti sa nevidljivim moćnim i večnim starcem. Relativno brzo u evropskoj umetnosti anđeli gube telo, i prikazuju se samo krilate glave, a nevinost se izražava dečijim likom. Tako barokni anđelčići neposredno nasleđuju nesumnjivo najerotičnijeg antičkog boga, Erota samog, koji je prvo okružen malim bićima, a zatim izjednačen sa malim, često krilatim, bucmastim i zločestim muškim bebama koje zatežu lukove i gađaju ništa ne sluteće buduće ljubavnike, igraju oko buradi za vino i začikavaju starce i životinje… Jednostavna hrišćanska jednačina, u kojoj se deca i nevinost izjednačuju, uz zaprepašćujući kulturni zaborav je ukinula dvosmislene srdenjevekovne odrasle anđele. Tu je i ključ spajanja potrošne i popularne vrednosti anđela koji su, sa pojavom industrije i medija, bili osuđeni da zauvek figuriraju na kutijama keksa i čokolade i sličnim potrošnim predmetima. A verbalna upotreba „anđela“ još uvek je ostala u govornom jeziku, posebno u govoru intimnosti.

Jedan od najvažnijih aspekata novog verovanja u anđele jeste da svako ima svoga: lični zaštitnički demon, sličan onome zbog kojeg je Sokrat izgubio glavu, izgleda da je itekako potreban i u religijama koje su surovo i krvavo čistile svaku pojavu politeizma. Sokratov demon je, naime, nešto što je moglo razbesneti svakog ograničenog politeistu i monoteistu, kao što bi ga razbesnelo i danas. Reč je o nekoj vrsti zamišljenog ličnog filozofskog sparing-partnera, koji uporno podstiče na razmišljanje, samoocenjivanje, preispitivanje, kritiku… ko će to trpeti!

Odnedavno, moderni kult anđela dobio je još jedan neočekivan obrat: životinje, posebno domaće, kućne, izjednačavaju se sa anđelima. Njihova nevinost i spontanost, predanost vlasnicima, ljubav koja se izražava svakim pogledom i koju treba zaslužiti i održavati uz mnogo odgovornosti koja svakoga čini boljim – sve je to važno za sastavljanje novoga kulta. „Dodir“ je i u prvobitnom anđeoskom i u novom životinjskom kultu daleko najvažniji – on uspostavlja ono stanje potpune, nekoristoljubive veze u kojoj nema ništa „iza“, niti trunčica ljudskog licemerja i konvencija. Za anđele prilično pouzdano znamo da nas vole, ali nas ne smatraju božanskim: u pogledu svog kućnog ljubimca svaki svoj pokret vidimo kao pokret boga – nadajmo se milostivog, uvek opraštajućeg i zahvalnog. Svoj susret sa anđelima (sem mojih životinja) imala sam davno u manastiru Kurbinovo na obali Prespanskog jezera. U njemu su na zidovima naslikani izvesno najlepši anđeli vizantijske umetnosti (možda umetnosti uopšte). U manastir se ulazilo ako se nađe ključ u selu – našli smo i ušli. Iznutra je manastir bio gusto naseljen, pun puhova, koji su sa svih greda radoznalo gledali dole svojim sjajnim crnim okicama: jedan je bio toliko radoznao da je izgubio ravnotežu i pao ispred mene. Podigla sam palog anđela, koji je odskakutao preko oltara nazad među svoje. Ne znam da li tamo još uvek anđeli čuvaju anđele…

Uspeh savremenog anđeoskog folklora nema mnogo veze sa hrišćanstvom: to je samo još jedan dokaz da samo jedan udaljeni sveprihvaćeni bog nije uvek dovoljan, i da je potrebno još nešto lično i intimno, kućno, svakodnevno, neobavezno i izvan kontrole. U odsustvu pune kontrole i u zapletenosti slika i značenja savremenog sveta, takve verske potrebe mogu da se zadovolje najrazličitijim improvizacijama. Moć osnovne naracije, recimo u hrišćanstvu, može se neočekivano pojaviti i onda kada se svet promeni, toliko da se nađe nova aktualnost. Od početka nove, pretežno kopnene faze izbegličke krize, koju su uglavnom prouzrokovali koristoljubivi evro-atlantski postkolonijalni eksploatatori, slike izbeglica, posebno mladih žena sa decom, bez prestanka evociraju rođenje izbegličkog deteta u nemogućim uslovima, bekstvo u Egipat, stalno proganjanje: mali Isus savršeno odgovara definiciji političkog izbeglice – zbog njega su pobili sve bebe njegovog uzrasta u rodnom mestu, morao je pobeći da bi preživeo. Deca – žrtve mora ili kopna, preživela deca koja drhte od zime u zlatnim folijama, navode kulturno usmereni evropski kolektivni um da odmah nađe vezu sa slikama iz daleko najuspešnije naracije. Koliko smo duboko u svojim kulturno uslovljenim pojmovima kazuju slučajevi onih izbeglica koji sa sobom još i nose svoje ljubljene životinje. U potpunoj podivljalosti birokratskog uma, neko se u Sloveniji setio da te retke primerke ličnih anđela podvrgne eutanaziji na osnovu… propisa. Na svu sreću, pojavilo se društvo koje u potpunosti izvodi anđeosku terapiju, pod imenom Animal Angels: uz pomoć donacija obezbeđuju životinje, oduzete izbeglicama-vlasnicima, spasavaju ih eutanazije i neguju, sve dok se ne pojavi mogućnost da se vrate onima – čiji su anđeli.

Semiotički potencijal anđela nije, dakle, ni najmanje iscrpljen. Možda bi se moglo tražiti dalje u kolektivnom kulturnom sećanju, i razmišljati o novoj upotrebi, recimo, anđeoske bespolnosti. Anđeli su sasvim izvesno soj za sebe…

Peščanik.net, 04.01.2015.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.