U trenutku kada je prosečna plata u Srbiji 327 evra, javnosti su plasirane dve navodno važne dileme: prva o tome da li će izbori biti 29. aprila ili 6. maja, a druga, da li će istovremeno sa parlamentarnim i lokalnim biti raspisani i predsednički izbori (to bi bilo 7 meseci pre roka). Naravno da je građanima ovo potpuno nebitno, ali se stilom kojim mediji izveštavaju o ovome (“još nije odlučeno, a verovatno će biti za dva dana”, “Predsednik se još razmišlja”, “spajanje bi možda išlo na ruku…”) kreira atmosfera iščekivanja i tihe strepnje, baš kao u venecuelanskim serijama koje građani Srbije toliko vole. Kada za nekoliko dana budemo saznali odgovor na oba pitanja, svi će zaboraviti na ovo “čekanje Godoa”.
U takvom okruženju, na kome nam mogu pozavideti Putin i Lukašeno, ljudska prava su potpuno zanemarena i očigledno je da uopšte neće biti tema predstojećih izbora. Neki važni principi bez kojih nema poštovanja ljudskih prava, kao što su medijske slobode ili vladavina prava, ovih dana trpe nove udarce. Sve se odvija brzo, u tišini, sa nekoliko tekstova u novinama, koje predstavnike vlasti nimalo ne dotiču. Zastarelost krivičnog gonjenja Marka Miloševića, koji je pre 12 godina pretukao članove Otpora je skandal koji dovoljno govori o tome da se fer i pravično suđenje ne smatra nacionalnim interesom. Štaviše, dešava se da policajci maltretiraju zaštićene svedoke u predmetima za ratne zločine, da Tužilaštvo za ratne zločine ekspresno objavljuje saopštenje po kome je novi načelnik generalštaba Diković sasvim nevin, iako javno dostupni dokazi koje je u svom izveštaju izneo Fond za humanitarno pravo govore nešto sasvim drugo. Nekada su nam makar govorili da je “istraga u toku”, a sada više nema ni toga.
Generalna proba “srpskog načina poštovanja ljudskih prava” je izvršena u vreme zabrane Parade ponosa 2011. Sve je funkcionisalo perfektno – mediji su davali najviše prostora političarima koji su složno ponavljali kako su “LGBT prava sasvim OK, ali da je Parada ekstravagantna i nepotrebna”, pojavili su se odjednom nekakvi policijski sindikati koji su sebi dali pravo da odlučuju koga će zaštiti a koga ne”, policija je pripremala 6.000 policajaca, ali nije uhapsila nikog ko je navodno spremao nerede. Naravno, imali su podršku i od “svojih” nevladinih organizacija – od onih koje su otvoreno govorile da Parade ne treba da bude “zbog razbijanja Beograda”, do onih koje su ambasadama pričale da “nije trenutak za Paradu zbog pregovora o Kosovu”, pa do onih koje su smišljale konstrukcije tipa “ako bude Parade, biće nasilja, a to će značiti da nećemo postati kandidat za EU, što je No 1 nacionalni interes”. U svakom slučaju, niko od pomenutih ne samo da se nije setio slobode okupljanja kao ključnog prava garantovanog Ustavom i međunarodnim dokumentima, već su svi zdušno ignorisali i odluku Ustavnog suda da sličnu zabranu iz 2009. proglasi protivustavnom. U takvom okruženju, bilo je lako najbrutalnije i bez ikakvog konkretnog razloga zabraniti Paradu. Ako je razlog bila nacionalna bezbednost, gde su onda uhapšeni zbog pretnje po pomenutu bezbednost?
Što se tiče Roma, na frazu “unapređenje položaja romske zajednice” se potpuno zaboravilo i sada je postao uspeh ako nekoliko nedelja nemamo neko novo prinudno iseljenje. Oni koji pred sudom zastupaju Rome, izbeglice, novinare, žrtve nasilja, diskriminacije ili ratnih zločina su umesto Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, koji bi priznao i prepoznao njihove napore da građanima pruže kvalitetnu i besplatnu pravnu pomoć, dobili nove šamare. Novim procesnim zakonima gotovo da nije ostavljena mogućnost da građane zastupa bilo ko sem Advokatske komore i njenih advokata (i to onih ne svih), a vlast je dobila novu pravnu mogućnost da ućutka i novčano kazni one koji zastupaju žrtve ili komentarišu presude.
Povrh svega, ovih dana je po ko zna koji put istorija počela da se ponavlja. Naime, pre 2,5 godine, 6 anarhista je ispisalo grafit i bacilo molotovljev koktel na zgradu grčke ambasade u Beogradu (niko nije povređen i nije bilo štete). Niko ne spori da svako treba da odgovara za ono što je učinio, ali vlast je uz svesrdnu saradnju medija ovaj čin proglasila za međunarodni terorizam i anarhiste držala u zatvoru narednih 6 meseci. Posle snažne reakcije stručne javnosti, prvo je izmenjena optužnica, a onda su oni i oslobođeni. Borbeni poklič o tome kako je u pitanju terorizam i nešto što je pretnja državi Srbiji, sada pamti samo – internet. Nacionalno zadojene “kolege” ovih anarhista, uradile su nešto drugo – demolirale su i palile ambasade zapadnih zemalja (prvenstveno USA), a tom prilikom je i jedna osoba izgubila život. Međutim, oni spokojno sede na slobodi i sudiće im se za nešto što se zove “ugrožavanje opšte sigurnosti ljudi i imovine”. Ako i ovaj postupak ne zastari.
To je bila skorija istorija, a šta je bilo juče? Upravo zbog (ne)dela na internetu, pre par dana je uhapšen Georgije V. Prema izveštajima u medijima, on je haker i pripada “srpskom ogranku Anonimusa” i to mu je očigledno jedini greh. A onda je cirkus počeo, smenjivale su se izjave o “munjevitoj reakciji policije”, “srpskoj policiji koja je jedina u svetu uspela da stane na put ovoj hakerskoj grupi”, a sve je završeno spektakularnom izjavom da je “srpska policija razbila srpski ogranak Anonimusa”. U isto vreme desetine oborenih (državnih) sajtova od strane hakera iz drugih zemalja, slabo ko pominje. Onda su počela tumačenja da se ovde radi o internet terorizmu, iako nijedan podatak nije izbrisan niti je to bila namera. Kad je sve počelo da liči na slučaj anarhista, odjenom je u medije “procureo” novi podatak, kako je pomenuti momak u stvari “obarao sajtove po nalogu kriminalaca”. Svima je jasno da su ovako bombastični tekstovi samo mamac za kompjuterski nepismeni deo Srbije (većina građana) koji će, iako ništa ne razume, u ovome videti dokaz da se država bori protiv kriminala. Kako drugačije tumačiti to što tabloidi koji se uglavnom bave odećom političara i pevačica donose sve tehničke detalje slučaja sa bombastičnim podnaslovima (“Bio vlasnik 800.000 sajtova”, “postao haker sa 7 godina”, “Kako je ometao rad vladinih agencija”).
Policija i pravosuđe će biti efikasni sa Anonimusima. Za to vreme, nasilnici na internetu prete da će “krv liti Beogradom”, da treba ubiti/prebiti/zaklati i to prolazi bez reakcije države. To čine pod punim imenom i prezimenom, a pretnje iznose čak i kao reakciju na vest da je po prvi put neko kažnjen za takve pretnje (doduše uslovno). Neki malo drčniji će posle takve pasivnosti države organizovati nasilje kao što su to činili 2010. tokom Parade ponosa, ali za to neće biti osuđeni. Sa slobode će sasvim slobodno poručivati da će “sprečiti svaku novu Paradu”, a previše intelektualaca će pokazati čudno razumevanje za ove nasilnike (ključne reči: “naša deca”).
Da li i mi treba da postanemo Anonimusi da bi ljudska prava konačno postala važna za vlasti u Srbiji?
Peščanik.net, 11.03.2012.
KOSOVO
