Juče je obeležena desetogodišnjica od početka NATO intervencije u Jugoslaviji. Jedan strašan događaj, u kome su živote izgubili nevini ljudi koji nisu donosili političke odluke, iskorišćen je na najgori mogući način kako bi se što lakše moglo manipulisati javnim mnenjem u Srbiji, a građanima ponovo nametnuti lažna dilema: Srbija ili NATO.
Javni servis Srbije je ovoj temi posvetio gotovo 15 minuta udarne informativne emisije. I dok su sirene na ulicama gradova Srbije u podne podsećale na period od pre deset godina kada je pesma Volimo te otadžbino naša postala krilatica Srbije u ratu, mediji su izveštavali o tome kako se rat vodio protivpravno i kako su u njemu izginule hiljade nedužnih civila. Naravno da se rat vodio protivno načelima i pravilima međunarodnog prava. Potpuno je iracionalno i nemoguće na bilo koji način opravdati ljudske žrtve tog nesrećnog proleća u SR Jugoslaviji. Ono što se ipak može uraditi jeste izbegavanje trule manipulacije tim teškim događajem, koji je ostavio nesagledive posledice na ekonomski i politički život današnje Srbije. Komentar novinarke javnog servisa, u kome je pokušala da nas ubedi kako je Vesli Klark u svojoj knjizi napisao da je bombardovanje bilo unapred planirano (bez obzira na ishod političkih pregovora u Parizu i Rambujeu), samo je puko nagađanje.
Politička elita je, sa časnim izuzecima, ovaj dan iskoristila za grubu manipulaciju građankama i građanima, kako bi skrenula pažnju sa pravih, suštinskih problema Srbije. Tako je predsednik Tadić iz Njujorka poručio da su Albanci nagrađeni nezavisnošću, a Srbi kažnjeni bombardovanjem te 1999. godine. Nije sporna njegova politička poruka. Kao šef države, on na nju ima pravo. Sporno je to što mi je suviše lako da zamislim kako tu izjavu daje Vojislav Koštunica. Drugim rečima, ne vidim po čemu se, kada se govori o pristupanju Srbije NATO-u, razlikuje retorika Borisa Tadića i Vojislava Koštunice.
U atmosferi histerije protiv NATO saveza, 24. mart 2009. završio se protestom ultradesničarskih organizacija na ulicama Beograda. Nastavljeni su sukobi sa policijom, novinarima, neistomišljenicima. Predsedniku države upućen je niz uvreda, a građanima Srbije albanske nacionalnosti pretnje. Ovaj skup je blagosiljala Srpska pravoslavna crkva, preko svog mitropolita koji se već mesecima bori za mesto patrijarha. Ovaj događaj je iracionalan, drzak i protivustavan. Ne može se sa trga prestonice pozivati na ubistvo građanki i građana Srbije koji su Albanci. Ne sme se dopustiti da se sa takvih skupova upućuju pretnje predsedniku države, i ne sme se prećutati da crkva svojim aktivnostima doprinosi širenju kolektivne histerije. Ratko Mladić je ponovo bio na transparentima, klicano je Radovanu Karadžiću. Najzad, zapaljena je zastava Evropske unije. Na jednom mestu su se okupili protivnici ideje Evrope danas u Srbiji: crkva, ekstremna desnica, klerofašističke organizacije, prizori i likovi iz prošlosti.
Prošlost koju oni politički simbolizuju ne sme da postane naša sadašnjost. Zato se iskreno nadam da će sve institucije pokazati ozbiljnost, da emocije neće nadvladati razum i da ćemo postati svesni da je NATO, koliko god nas bolela prošlost, bezbednosni okvir koji je neizbežan i nužan. Zaista se nadam da će sve institucije srpskog društva jasno staviti do znanja učesnicima ovog skupa da u Srbiji ne postoje građani prvog i drugog reda, da su svi jednakopravni, bez obzira na to da li su Srbi ili Albanci (tim pre ako dobar deo političke elite tvrdi da su dva miliona kosovskih Albanaca i dalje građani Srbije). Samo tako Srbija može da gradi evropske vrednosti, bez kojih nema pomaka u odnosu na 1999. godinu.
Autor je član Saveta za evropske integracije LDP
Peščanik.net, 25.03.2009.
