16. marta 2003. obuzeo me je osećaj političkog beznađa. Dan posle sahrane čoveka koji je simbolizovao politiku reformi, efikasnosti, građanske i evropske Srbije, nisam video smisao u daljem bavljenju politikom. Imao sam utisak da je Srbija neumitno stala. Da li se do danas pokrenula? Ili još stojimo u mestu, kao onog 12. marta popodne? Da li je i koliko 16. mart šest godina kasnije politički zreliji i bolji trenutak u Srbiji?
Evropska i građanska Srbija za koju se do svog ubistva borio premijer Đinđić, doživela je nekoliko svojih velikih neuspeha u proteklih šest godina. Prva vlada izabrana na izborima nakon atentata bila je vlada koju je vodio Vojislav Koštunica, koji je za dva mandata svoje vlade uspeo da Srbiju udalji od Evrope i građanskih vrednosti, obesmišljavajući svaki ideal za koji se borio i zalagao prethodni reformski i prvi demokratski premijer Srbije. Tako nam je Evropska unija, prvi put u svojoj istoriji, prekinula proces pregovaranja o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju na godinu dana i to zato što je premijer bio nesposoban da dokaže svoju privrženost Evropi i njenim fundamentalnim vrednostima. A i kako bi dokazao nešto što nikada nije postojalo? Nakon pet izgubljenih godina u neprestanim izbornim procesima, u kojima su građani uvek glasali za Evropu, ali opet nekako dobijali vladu koja je nije vodila ka njoj, dobili smo i ovu novu vladu, koja je pre nekoliko dana iskazala pijetet prema ubijenom premijeru. U nju smo se uzdali, ali za sve vreme svog postojanja uspela da je donese jedva desetak proevropskih zakona i da ratifikuje SSP.
Šest godina kasnije, ne mogu a da se ne zapitam da li bi sa Đinđićem Srbija danas bila država u kojoj crkve diktiraju odredbe zakona, u kojoj se napadaju poslenici javne reči, država koja plaća milione za pokrivanje nesposobnosti svojih službenika ili jednom rečju država bez jasne političke ideje i dovoljno energije da se ona sprovede. I dok se Demokratska stranka godinama trudi da sa plakata ubedi građane da su oni jedini sukcesor Đinđićeve ideologije, ja nisam siguran da je to tačno. O političkim motivima ubistva premijera danas više govore predstavnici drugih stranaka i međunarodne zajednice. Sa skupštinske govornice se čestita rođendan čoveku odgovornom za ubistvo preko osam hiljada Bošnjaka u Srebrenici na dan ubistva premijera. Zašto niko od poslanika DS toga dana nije postavio pitanje da li je atentat 12. marta u akciji Stop Hagu bio poklon onome koji ucenjuje milione građana u Srbiji svojim dugogodišnjim skrivanjem od pravde. To se nije dogodilo, ali se zato svakodnevno događa da se zloupotrebljava ime i prezime čoveka sa vizijom moderne i drugačije Srbije.
12. marta sam gledao specijalnu emisiju o atentatu na televiziji koju moram da plaćam na kraju svakog meseca. Lepo je što je emisija bila posvećena tome, ali je žalosno što sam morao da gledam Vuka Jeremića, koji u DS nije imao nikakvu značajniju funkciju u vreme Đinđića, kako pokušava da nas ubedi da je Đinđićev kosovski put baš onaj koji danas zastupa Ekselencija. Čitava emisija pretvorena je u debatu o Kosovu.
Ovo je Srbija 16. marta 2009: inflacija 5,5 posto, za jedan evro dobija se oko 95 dinara, ekonomija stagnira, vize nemamo kao i pre, SSP je blokiran, Prelazni sporazum takođe. Javni servis pravi emisije sa četiri sveštenika koji treba da teokratizuju Srbiju, politička pozadina atentata se samo sporadično pominje. Predsednik je Tadić, premijer je Cvetković, glavni ministar je Jeremić, koji je ujedno i pretendent na premijersku poziciju.
Kada to pogledate ovo prethodno nabrajanje, postaje jasno zašto se i dalje treba baviti politikom u Srbiji – upravo zato da od nje napravimo modernu, građansku i evropsku Srbiju, jer se “Srbija ne može promeniti, a da se ne promenimo mi sami”.
Autor je član Saveta za evropske integracije LDP
Peščanik.net, 16.03.2009.
