Srbija je jako bogata država, čak i u vreme ekonomske krize, samo što to niko nije znao, sve dok jedan dnevni list nije obavestio javnost o tome. Pozivi na štednju u vreme velike krize koja potresa Evropu i svet, apelovanje da se radnici ne otpuštaju, da socijalna davanja budu veća, samo su paravan iza kojeg se krila činjenica da budžet Srbije izgleda ima stavku razno, koja je namenjena za isplatu ljudi prebijenih u inostranstvu.

Država u kojoj je prosečna zarada oko 400 evra, koja ima velike socijalne i ekonomske probleme, nestabilnu valutu, visoku stopu inflacije, izgleda je odlučila da dokumentom na koji je nalepila etiketu državne tajne, udeli milion američkih dolara iz džepa svih poreskih obveznica i obveznika u Srbiji, kako bi se prevazišao diplomatski skandal izazvan time što je srpski državljanin u SAD optužen za prebijanje američkog državljanina. Kada se incident dogodio, Srbija je tvrdila kako sa incidentom nema veze i kako je vicekonzul u SAD na svoju ruku zamenio staru putnu ispravu novom, kako bi, sada već nadaleko poznati momak, mogao da doputuje u svoju maticu. Vicekonzul je izveden pred sud i žigosan u medijima kao mastermind nezakonite akcije. Nekoliko meseci kasnije, dnevni list koji se ohrabrio da nam otvori oči, objavio je da je Vlada Srbije stavila oznaku državne tajne na odluku o tome da plati milion dolara, ne bi li američki državljanin Brajan Štajnhauer odustao od gonjenja «našeg» Miladina Kovačevića. Nije sporna vansudska nagodba, sporno je to što u njoj učestvuju institucije države Srbije i to novcem građanki i građana Srbije koji žive u lošim ekonomskim uslovima i muče se da svojoj deci omoguće normalan život. I dok ministar prosvete ubeđuje javnost da đaci prvaci treba da uče iz poklonjenih udžbenika bez pisanja u njima, kako bi ih ministarstvo prosledilo sledećim generacijama (u protivnom će roditelji morati da ih plate) – država daje milion dolara za vansudsko poravnanje jednog krivičnog dela.

Da nije krivično delo, dečko ne bi pobegao. Da je legalno, ne bi bila potrebna nova putna isprava. Da je moralno, ne bi bilo državne tajne. Nije ova oznaka stavljena na odluku zato što od toga zavise dobri odnosi srpske i Obamine administracije. Naprotiv, ova odluka je tajna zato što se ne može legitimisati pred onima koji uredno plaćaju porez u Srbiji, ili se hrane u narodnim kuhinjama ili su ostali bez posla i bez državne pomoći. Da nema tajne, svi oni bi shvatili da ideja socijalne pravde o kojoj nam godinama unazad priča Veliki Brat, a od skoro i novopečeni evropski socijalista Dačić, nije ništa drugo nego, kako bi ex-ministar Samardžić rekao, jedno duplo golo, jedno veliko ništa.

Momak koji se politički legitimisao u društvu Vjerice Radete i ostalih radikala u parlamentu, sada je postao i štićenik države. Ministri se ponašaju kao da ništa ne znaju o tome, jer, kako kažu, mogu krivično da odgovaraju. Niko ne sme da demantuje vesti koje kruže medijima, zato što niko ne zna šta Veliki Brat misli o tome.

Ipak, okuražila se jedna poznavaokinja diplomatije i rekla nam ponešto na tu temu. Naime, Ljiljana Smajlović je za B92 izjavila kako je “dobar dil” to što će Srbija dati milion dolara za poravnanje sa porodicom Štajnhauer i kako smo dobro prošli. Na sreću, ustavopisac mi je omogućio da javno iskažem svoje mišljene, pa koristim tu mogućnost da kažem da je ovo najveća glupost koju sam čuo u poslednjih godinu dana. Ljiljana Smajlović ne samo da je postala ekspert za diplomatiju (dok joj Vuk nije stao na rep), nego se pokazala i kao vrsna poznavaokinja krivičnog prava, a izgleda i ekonomije, pa bi možda bilo dobro da zajedno sa vlašću objasni javnosti kako je odlično to što u Srbiji još uvek ima škola i fakulteta bez adekvatnih uslova za rad, i besplatnih knjiga za đake prvake, mada samo svake treće godine (i ako deca ne pišu po njima) – ali da za Miladina mora da se nađe milion dolara. Gospođo Smajlović, ja mislim da bi bilo najbolje da upravo Vi prikupljate taj milion po Srbiji. Baš bi bilo zanimljivo videti ko bi i koliko novca dao za tu notornu glupost.

Najzad, urednici Borbe mogli bi biti jedine žrtve celog događaja. Novinari se privode na informativne razgovore zato što su građanima, zbog kojih mediji postoje u savremenim demokratijama, rekli istinu. Navodno su odali državnu tajnu, ali onu zbog koje ne smeju biti odgovorni mediji, već oni koji su takvu tajnu, bez ikakvog legitimiteta smislili. Zato se iskreno nadam da će parlament pokazati da je stub demokratije i da će poništiti ovu odluku neodgovorne vlasti, ako je već ne poništi ona sama.

U suprotnom, kad god neko od nas ode iz Srbije, neka slobodno prebije nekog Brajana. Naša bogata državna kasa će inkeširati milion dolara da pokrije naše necivilizovano ponašanje.

 
Autor je član Saveta za evropske integracije LDP-a u Briselu i poreski obveznik u Srbiji.

Peščanik.net, 22.02.2009.