Radio emisija 31.03.2006, govore: Vladimir Gligorov, Jasmina Ahmetagić, Végel László i Dimitrije Boarov.

 
Svetlana Lukić: Dobar dan. Vest dana posle koje bi morali biti spokojniji jeste da je Vojislav Dada Koštunica zadovoljan sobom, odnosno zadovoljan je kako njegova vlada sarađuje, dvosmerno jakako, sa Haškim sudom. Miran san Srbiji obezbeđuje njegovo obećanje izrečeno u Rimu da će Srbija ispuniti sve svoje međunarodne obaveze. Posetu Karle del Ponte Beogradu ocenio je kao rutinsku, čovek ne vidi što se diže tolika frka oko jedne žene, koja pritom ima manje naučnih radova od njega, manje mrzi komuniste od njega, ništa ne zna o Dimitriju Ljotiću, a nema ni vikendicu u Belanovici, ili kako mu se već zove to selo.

Vlada nije smatrala za potrebno da na sednici razgovara o poseti Karle del Ponte, imala je preča posla – donela je odluku da gazda Velja Neimar pod hitno obnovi most u Ostružnici. Vladu za koju je ostružnički most važniji od hapšenja Ratka Mladića danas očekuje odluka u Briselu o tome da li će i kada biti nastavljena sledeća runda pregovora o pridruživanju. Pominju se tu razni termini kao što su poremećaji u pregovorima, stavljanje na čekanje, suspenzija, odlaganje, sve se pominje samo se ne pominje da će Evropska unija imati razumevanja za našu složenu političku situaciju.

Bilo je jadno i ponižavajuće slušati ovih dana kako su razni srpski političari moljakali po svetu za milost. Prvo je molio pre nekoliko dana za razumevanje Vuk Drašković, a onda mu se pridružio i predsednik Tadić, koji u poslednje vreme izigrava Koštuničinog kaskadera, menja ga u opasnim i neprijatnim scenama. Predsednik Tadić je, kao što ste mogli da čujete, molio u Švedskoj za razumevanje koristeći kao argument šta bi drugo, nego da je srpski narod posle smrti Miloševića izgubio poverenje u Haški sud.

Najbizarniji je apel Rasima Ljajića nikom drugom nego glavnoj tužiteljici Karli del Ponte lično. Dakle, Rasim Ljajić moli Karlu del Ponte da ima razumevanja za našu složenu političku situaciju.

Svi su molili samo Koštunica nije niti će, on nastavlja da kao svaki mali zli demijurg, iz pozadine pokreće svoje saradnike. E, ovde je bolje da stanem, da ne pominjem ni njega ni njegove saradnike. Sve teže je analizirati ponašanje ljudi na vlasti zato što bi čovek morao da koristi neke termine koji ne bi bili politički korektni. Pa recimo kada bi analizirali šta je Jočić napisao u onoj belešci o svom susretu sa Legijom, to ne bi baš bilo lepo čuti. Onda bi neko mogao da kaže da je to govor mržnje. A vi ćete na početku Peščanika slušati Vladimira Gligorova iz bečkog Instituta za međunarodne ekonomske studije.

Vladimir Gligorov: Šta će se dogoditi ako on ne bude izručen, to je najavljeno i rečeno je da će ti pregovori biti prekinuti, a iz toga sledi da će se nastaviti kad se taj uslov bude ispunio. Krajem marta je takođe trebalo da se donese ovaj zaključak u američkom Kongresu o produžetku pružanja pomoći Srbiji – ili nepružanja pomoći Srbiji, pošto se ona već ne pruža iz ovog razloga. To može da se pojavi i kod suđenja u Hagu za genocid kao argument, kao što može i predaja Mladića da bude argument u drugom pravcu. To može da se pojavi i kao nešto što se mora objašnjavati i u pregovorima u vezi sa Kosovom. Kao što je već rečeno u Briselu, znači li to da u stvari vlada ne kontroliše situaciju u zemlji. Ako ona ne kontroliše situaciju u zemlji, onda kakav je smisao bilo kakvog dogovora sa tom vladom o bilo čemu.

Sa stanovišta Evropske unije ovo je važno zato što ona želi da se od 1. januara 2007. krene u proširivanje Evropske unije na Balkan, znači da se prime Bugarska i Rumunija, ili bar da se manje-više prime, da se počnu i pregovori sa Makedonijom, da se završe svi ti ugovori o pridruženom članstvu sa svim zemljama u regionu i da se skine sa dnevnog reda taj zaostatak u smislu ustavnih problema u Bosni i problema Kosova. To je praktično ono što je ostalo na balkanskoj agendi i namera je da se to sve skine s dnevnog reda.

Kad je reč o problemu Crne Gore, termin referenduma je nezgodan, ali to je trenutak koji je predviđen od strane onih koji su potpisali Ustavnu povelju, tada se otprilike odredilo kada će to biti. Čak je tolerisano najmanje godinu dana odlaganja. E sad, to se pitanje sigurno postavlja u Briselu – da li je bolje ići sa ultimativnim zahtevima ili je bolje ići nekim blažim pristupom, koji se očigledno i sprovodi, jer nije ultimativno rečeno da će se u potpunosti zamrznuti odnosi sa Srbijom ukoliko se do nekog trenutka Mladić ne isporuči Hagu. I tu onda nastaje dilema koja bi trebalo da bude veća u Beogradu nego u Briselu, a to je – je li Beogradu u interesu ili nije da sve to na kraju krajeva reši i krene novim putem.

Ivan Kuzminović: Ovih dana naši političari su nas obavestili da ovo suđenje za genocid u Hagu nije nešta oko čega bi se ljudi mogli posebno uzbuditi, jer je to vrlo normalno u međunarodnim odnosima. Sudeći prema našim političarima, svakih mesec dana neka zemlja se tuži za genocid.

Vladimir Gligorov: To je prvi takav slučaj i ja mislim da će i sam sud morati o tome dobro da razmisli. U ovom slučaju postoje razlozi zašto bi se  o tome ipak sudilo tamo, jer nema drugog mesta gde bi se na meritoran način o tome moglo odlučivati. Inače, da su srpske vlasti, jedna, druga, treća, od 2000-e na ovamo, bile spremne da se zaista na iskren način, nekom ozbiljnom deklaracijom, nekom zaista državničkom odlukom izvinu i preuzmu odgovornost za to što je činjeno i da ponude određene naknade, ja mislim da do ovoga uopšte ne bi došlo. Ja pretpostavljam da je taj sud očekivao, jer se to dosta odlagalo, da se u Beogradu na neki način pojavi ozbiljna politička, javna spremnost i svest da se preuzme odgovornost.

U tom slučaju ne verujem da bi Bosna imala interesa da to tera na sud, jer nju, na kraju krajeva, zanima da oni koji su odgovorni za to što je činjeno priznaju da je to činjeno i da se za to izvinu i da se onda, ako je moguće, vidi koja bi eventualno bila naknada, ne državi, nego porodicama i ljudima koji su oštećeni. To bi bio najnormalniji put. Pošto do toga nije došlo, sad će se to raspravljati na sudu. To je jedan težak zalogaj za sam sud, a takođe je teže i za jednu i za drugu stranu, jer kako god da se na kraju presudi, tu nema više mesta za žalbu i stavljena je tačka na čitavu priču.

S jedne strane to je dobro, jer na kraju krajeva bolje je da se to reši na sudu nego na nekom drugom mestu i na neki drugin način, ali s druge strane, još bi bolje bilo da je taj sud o toj odgovornosti donet u Beogradu. Svi bi bili u mnogo boljem položaju, ali znate, bolje bi bilo da je Beograd bio sposoban da sudi i Miloševiću i Ratku Mladiću. Onda ne bi bilo potrebe izručiti ih Hagu, ali to prosto nije tako i onda mora ovako.

Prvi problem u Beogradu je da se razume da je rešenje za Kosovo u Prištini – nije u Briselu i u Vašingtonu. Vi ne možete imati državu koja uključuje Kosovo, ukoliko velika većina stanovnika na Kosovu nije spremna da na to pristane. Sad bi mogao čovek da kaže – da se drukčije pristupilo kosovskom pitanju od sredine 80-ih na ovamo, a ne tako kako se krenulo, danas bi naravno bilo sasvim drukčije. Ali u međuvremenu je došlo i do intervencije NATO pakta sa bombardovanjem i sa kapitulacijom srpske vlade i vlasti i predajom te teritorije na upravljanje međunarodnim snagama. Tako je pitanje žele li građani Kosova da žive u Srbiji ili ne, odnosno da budu deo srpske države postalo prosto neizbežno.

Greška cele diskusije u srpskoj javnosti je da se gleda šta se događa u Briselu, Moskvi i Vašingtonu i smatra da oni mogu da odluče šta će biti u Prištini. A oni jednostavno kažu – mi nismo spremni da preuzmemo odgovornost da nateramo građane Kosova, koji su većinom Albanci, da se ponovo integrišu u Srbiju, jer to bi moglo da se izvede jedino velikim pritiskom sile. Ako ste vi u stanju da sa njima pregovarate, pa ako se dogovorite da živite zajedno, dobro jeste, a ako ne, onda naravno preostaje da se živi u miru razdvojeno. To su te dve alternative, to je prosto očigledno svakome ko hoće da gleda šta se tu događa.

To nema veze sa tim da li Savet bezbednosti hoće  ili neće ovako ili onako da odluči, jer Savet bezbednosti bi pred sobom imao odluku da recimo razmisli koje snage, političke, vojne, finansijske treba da upotrebi da bi to postigao. Za to ne postoji apsolutno nikakva spremnost nigde, prema tome, postoji mogućnost ili da se Beograd i Priština dogovore da žive u istoj državi, što je malo verovatno, ili da se dogovore kako da žive u dve države. E sad, dodatna greška je što se u Beogradu smatra da se time što se kaže – više od autonomije, manje od nezavisnosti – nešto nudi Kosovu. Ne možete dobiti saglasnost druge strane ukoliko joj nudite manje nego što ona ima.

Na kraju krajeva, za njih je veći dobitak da ti pregovori uopšte ne uspeju i da oni nastave da dele vlast sa Ujedinjenim nacijama, nego da je dele sa Srbijom. Vi prosto ne možete da im nudite to što im nudite, jer oni to neće hteti da prihvate. Morate videti da li postoji nešto drugo što možete da im ponudite, ako imate šta, a ako nemate, onda je pitanje samo kako da se dogovorite o razvodu. Apsolutni maksimum koji se može dobiti je da Savet bezbednosti ne može da donese odluku.

Ako ne dođe do odluke Saveta bezbednosti o tome koji će biti status Kosova, onda će se taj status spontano pretvoriti u sticanje nezavisnosti Kosova, jer to drukčije ne može da ide. Oslanjanje na razlike u mišljenju u Kontakt grupi je besmisleno, ne zbog toga što tih razlika nema, njih ima i one su prirodne i normalne. One se pre svega svode na pitanje kako doći do cilja. Ima onih koji smatraju, i to su pre svega Britanci i Amerikanci, da to treba učiniti što pre, što pre to bolje, što jasnije to bolje, kada je ishod već tako jasan. Ima onih koji misle da bi to možda trebalo da se rastegne, da se vidi kako da se to reši na neki drugi način, šta da se nađe kao kompenzacija i tako dalje.

Imate i ove kao što je Putin, koji imaju druge interese, da se kaže da Kosovo nije presedan, da to rešenje ne može da bude pravilo, pa da sutra NATO interveniše u Čečeniji. Znači, da se kaže da je ovo što se radi na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom, a kada se kaže da je to izuzetna situacija, da se u stvari misli da je izuzetno ono što je učinjeno 99. godine i da se to više neće raditi. To je taj dijalog između Rusije i Amerike, da se vidi šta sve to tačno znači i koliko posledica ima za koga.

Šta tačno srpski pregovarački tim kome govori, u to ne mogu da ulazim, niti je to važno. Meni se čini da je cela strategija pregovaračkog tima netransparentna, jer ne razumem koja je tu tačno strategija, a šta je javna prezentacija te strategije, mada iskreno rečeno ne smatram to ni mnogo važnim, jer kontekst o kome je reč prilično je jasan. Nema nikakve sumnje da Srbija ima veoma ozbiljne interese tamo, imaće ih uvek, reč je o stanovništvu, reč je i o kulturi, reč je na kraju krajeva i o ekonomskim i drugim pravima, sve su to legitimni interesi, ali nije reč o tome da vi možete da naterate kosovske Albance da se reintegrišu u državu Srbiju. To nije predmet pregovora i mislim da svima jasno da to nije cilj, ukoliko naravno sami kosovski Albanci ne odluče da upravo to žele. Za sada nema nikakvih indicija da oni to žele.

Demokratska stranka od samog svog nastanka ima jednu protivrečnu ulogu. S jedne strane, njena je uloga da posluži kao instrument demokratski orijentisanim i naprednim ljudima u Srbiji. S druge strane, cilj je, pre svega i najčešće rukovodstva te stranke, da ona mora da iskoristi ili upotrebi tu demokratsku Srbiju za nacionalne interese države Srbije. To nije u pravom smislu te reči demokratska stranka, to je srpska demokratska stranka, znate, i to je taj problem. I vi to vidite i po ponašanju Borisa Tadića. Naravno, imate i taj problem što je stranka sada ustrojena tako da pored Borisa Tadića i delimično Mićunovića, tu više i nemate političkih ličnosti. Svi u drugom ešalonu su u stvari pragmatičari i aparatčici. Imate možda Desimira Tošića, koji je ovako stariji čovek i koji mene još uvek povremeno impresionira kada daje izjave. On je izuzetno važan za tu javnost, ali naravno, to nema neku političku težinu.

U Demokratskoj stranci vi nemate političke ličnosti, sem samoga predsednika i njegovih savetnika, a oni su uglavnom nacionalno jasno orijentisani i za njih je nacionalno važnije od demokratskog. To je problem Demokratske stranke od samog njenog nastanka.

Bez obzira što vlast priča o osvedočenoj demokratiji, u Srbiji još uvek nema demokratije. To nije demokratizovana zemlja. Na vlasti je jedna vlada koja u suštini nema podršku i nema odgovarajuću legitimnost. Lično mislim da je to gubljenje vremena, nešto što nema nikakvu perspektivu, glas za te ljude je glas za ništa, to je izgubljena stvar, naročito ukoliko se dogodi da se oformi ta koalicija sa radikalima, to će da košta skupo. Ali na kraju krajeva, sloboda nikad ne dolazi džabe, tako da to mora tako da ide.

Vi imate situaciju okupacije političkog prostora i političke javnosti u Srbiji, koja je u suštini uperena protiv novih generacija. Za njih nema mesta u viziji ljudi kao što su ovi iz radikalne stranke. Mladi ljudi bi po njima još najbolje funkcionisali kao vojnici, ali to je sada pomalo nerealno. I radikali priznaju da Srbija nema snage da ratuje, što bi inače po njima valjda bilo dobro. Oni za tu omladinu nemaju nikakvu drugu perspektivu i nikakav drugi predlog. Svako ko želi da nešto učini od sebe ili za sebe u Srbiji, a mlad je, on mora da ide napolje. I to je tako od 91-e i možda malo ranije. To može da se promeni preko noći, to nije pitanje razvoja, to nije pitanje decenija, to je pitanje pre svega socijalne i političke klime, a potom je to pitanje ekonomske politike.

Da bi se to promenilo u Srbiji, mora da dođe do ozbiljne preraspodele između starih i mladih generacija, jer Srbija troši jako, jako puno novaca na starije generacije i nije reč samo o penzijama. U Srbiji je reč o preraspodeli onog što se ima, to je jedan grabež od tranzicije, tu se ide tom jednom nacionalističkom politikom, koja otežava integraciju Srbije u evropsku politiku i ekonomiju, i tu se ide tom socijalnom demagogijom, da se čuvaju mesta onima koji ih već imaju. Sve je to sa neke socijalne tačke gledišta pojedinačno opravdano, ali onda trošak plaća mlada generacija, a to nije prirodno.

Prirodno je da se mlađoj generaciji otvaraju, a ne zatvaraju putevi, da se od njih očekuje napredak u zemlji, a ne da se šalju u inostranstvo. To nije prirodan način, ali tako je to u Srbiji – jedna generacija je potrošena na neke neverovatne ratne ciljeve u vreme kad je ceo svet krenuo, bar u Evropi, u demokratiju. Srbija je tada počela da šalje svoju decu u rat.

Potom je žrtvovana druga generacija zbog nekakvih sankcija i sada se zbog toga da bi se nastavilo sa nacionalizmom ili da bi se održalo na vlasti i profitiralo od vlasti sledeća generacija šalje u inostranstvo. Tu za sada nema kraja, ali to nije pitanje razvoja, to je pitanje politike. Znači, to nije pitanje decenija, pitanje je meseci i dana da se to iskoreni.

Svetlana Lukić: U prvom delu emisije slušali ste gospodina Vladimira Gligorova iz bečkog Instituta za međunarodne ekonomske studije, a sada govori prvi put u Peščaniku Jasmina Ahmetagić, doktor srpske književnosti.

Jasmina Ahmetagić: Ja odlazim u Novi Pazar, gde na svakih 15 dana imam određena predavanja, koja treba da obavim na fakultetu. To je jedini fakultet od koga dobijam ponudu. I sad naravno, sa svojom ekipom, mi se oko toga zezamo, gde baš Novi Pazar da me se seti. To je naravno lepo i hvala im, jer se niko drugi nije setio. Međutim, odem tamo vraćam se sa veoma tužnim iskustvom koje glasi – ili si deo grupe ili crkni. E sad, da li je to grupa na nacionalnoj osnovi, tamo jeste, to je potpuno jasno. Ali mislim da postoji grupisanje na svim nivoima – ili smo za ovo ili smo protiv. I mnogo je bolje biti za ili protiv nego biti pojedinac. To sam shvatila u Novom Pazaru, gde u većem broju postoji jedna populacija koju ja doživljavam kao egzotičnu, znači ne osećam da sam njihova, niti osećam da su oni moji. Ja ni ovde to ne osećam, ali se to ovde od mene nije ni očekivalo.

Ja sam mislila da je ovo veliki grad, pa smo mi ovde više individualci. E, iz perspektive Novog Pazara, taj Beograd uopšte nije veliki grad koji bi dozvolio individualnost, nego me nije pozvao u grupu. Mnogo je lakše u životu biti deo grupe i mislim da je tako svuda. Ili si, ne znam, crn ili si beo, ili si postmodernista ili si modernista, kako možeš biti nešto treće. To je zapravo ona razlika koja se ukida, prestaju da postoje stvari koje treba da se objasne. Ja sam prošle godine konkurisala mnogo na raznim mestima, pa sam se u jednom trenutku vraćala kući sa svog neuspešnog konkursa – mada ne znam zašto bi bili neuspešni, ja nikada nisam konkurisala za hirurga, uvek samo za ona radna mesta kojima je moja diploma dorasla ili ih je prerasla, nikad ništa drugo.

I u jednom času, pošto sam doživela neku vrstu uvrede, a da bih ja nešto prepoznala kao uvredu to mora da bude malo teže, jer ja ne prepoznajem uvrede, meni je to uvek zezanje – ja, dakle, sedam u auto svoga druga i kažem mu – šta ti misliš, da li ovo ima neke veze sa mojim prezimenom. On meni kaže – o, dobro jutro Kolumbo, naravno da ima. Za mene to nije otkriće lica Srbije, za mene je to otkriće mog vlastitog lica, zato što ja ne mislim da je u Engleskoj drugačije, i crnkinja tamo verovatno misli – ili si deo grupe ili si ništa. Dakle, to je svuda u svetu, a ja živim ovde i meni se otkriva ne – vidi, majku mu, kakva je Srbija, nego – vidi, majku mu, kakva sam ja, kad ja to ne videh sve ove godine.

Ili, na primer, putovala sam u Tuzlu pre dve godine, pričam sa devojkom, muslimanka ili Bošnjakinja, kako god se ona izjašnjavala, dakle, pričam sa njom i ona me pita kako je tebi u Beogradu, kao mi smo naši. Ja kažem – pa kako će biti, loše se živi, nemamo para. Ne mislim to, kaže ona, nego kako je nacionalno. Ma, rekoh, dobro, nemam nikakvih problema. A ona meni kaže – ma, ne bih ti ja bila manjina nigde. I ja pomislim – ma dobro, to je ipak neki drugi živalj. Dakle, dve godine kasnije ja se vraćam iz Novog Pazara i pomislim – bre, ona devojka, mlađa je bila od mene bar deset godina, ima tu nešto – ne bih ti ja bila manjina nigde, zato što je bolje biti deo grupe. Sad, to je kao nešto loše, a ko zna koliko tu ima nevinog sveta, koji je zatečen u svojoj naciji. Ali je ona vrlo brzo shvatila da, ako je i zatečena – tu je, znači biti na svom, biti u nekoj svojoj grupi. To je kao kad vam neko razreže porez, pa ćeš dati 3 kile krompira ili toliko i toliko cigala. Tako ja to doživljavam, nama je poslednjih deset godina oporezovano šta si po naciji. Da sam imala više sreće možda bi bila podela, ne znam, kakve su ti noge – šalim se. Možda bi bila drugačija vrsta podele, ko voli Hamvaša, ko voli Kjerkegora taj je u našoj grupi, ko ne voli nije. Da sam imala sreće, bila bi takva podela, ali meni je pasulj pao tako da je podela bila – šta si po naciji.

To nije problem Srbije, to je moj lični problem, zato što sam ja odnekud mislila da je jedini posao koji treba da obavim na ovom svetu, i nažalost, što sam bila starija sve sam više u to verovala, neki moj zadatak sa samom sobom u tom svetu. Ne postoji ni jedna stvar koju gledam iz aspekta šta ona meni ukida, nego uvek gledam da li bih ja možda mogla da prihvatim tu situaciju, možda nisam dovoljno krotka, možda sam previše gorda u nekom velikom očekivanju. U nekom osećanju da je sav posao koji treba da obavim na ovom svetu da se razvijam ka boljem ljudskom biću ja, međutim, otkrivam – to više ne važi. Onda se zapitam da li je to ikada važilo. Mislim da sam ja demode, a i poverovala sam da je to možda moja sudbina: situacija se ne menja, a vi ste sve učinili da se ona promeni. Možda je tu zvrčka. sve sam uradila što je do mene, ali nekakvog ispunjenja nema. U čemu je tajna – dakle, ja sam onda pomislila – O.K, ja ne mogu da promenim svet, mogu samo sebe i postavim pitanje šta sam loše videla, kakvu sam ja ovde pogrešnu računicu izvela, šta nisam percipirala. I onda iz te perspektive pomislim – pa dobro, možda je moja sudbina takva da ja moram da uložim maksimalan napor za minimum dobiti. I to je neka sudbina, ima i takvih sudbina.

Svetlana Vuković: Ti si u stvari doktor srpske književnosti?

Jasmina Ahmetagić: Da.

Svetlana Vuković: Da si doktor francuske književnosti mnogo bi bolje prošla.

Jasmina Ahmetagić: A da sam Nemica još bi bolje bilo. Da sam neka Gertruda i doktor nemačke književnosti ne bih imala nikakav problem. Dakle, pravila igre su obelodanjena, pa ko hoće igra, ko neće ne igra. Meni ona ne odgovaraju. Nešto se tu odrađuje u karakteru, nešto je potrebno, neki sporazum, neko domunđavanje, to je nužno. I bar da je u malom stepenu, koji se možda može podneti nego je to vrlo visok stepen, tako da čovek ne može lako da kaže – pa sad ću ja to odraditi.

Ja tvrdim da je Pavić dobar pisac, ukoliko uzmemo u obzir njegove dve knjige, dakle, Hazarski rečnik i Mali noćni roman i poneku priču. Moj problem čak i nije Pavić, da li je on dobar       ili loš pisac i nije to stvar zbog koje ne mogu da spavam. Problem zbog koga ja ne mogu da spavam jeste u tome što ukoliko se sve što je Pavić napisao proglasi jednako vrednim, onda je reč o uravnilovki. Pavić je paradigma jednog procesa u srpskoj književnosti, to je knjiga koju ja stalno pominjem, Sedam smrtnih grehova, dakle to je dno, potpuno dno, nema ništa, a ta knjiga dobija Andrićevu nagradu. Čitava moja pobuna jeste u pitanju zašto bi sad Sedam smrtnih grehova ili ne znam kako mu se zovu sve one knjige, šta god dohvatite, Zvezdani plašt, pa i Predeo slikan čajem, Unutrašnja strana vetra, zašto bi sve te knjige bile jednako vredne kada nisu. A ukoliko kritika napravi gaf, pa nam proglasi da je to sve jednako vredno, onda dolazimo u situaciju u kojoj je sve dozvoljeno. Ako je sve dozvojeno u književnosti, onda je sve dozvoljeno en generale.

To su neke suštinske stvari koje Pavić kao pisac i kritika oko njega postavlja kao problem, za mene je zato to bilo paradigmatično. Pa sve je to nešto što možda neće preživeti sutrašnji dan. Ta vrsta rascepa koji se obelodanjuje u književnosti, a iz književnosti ne izvire, mislim da izvire iz potpuno drugih tačaka i preliva se na književnost, pa pošto se ja bavim književnošću, tu vrstu đubreta vidim tamo.

Ja se veoma malo sećam 90-ih zato što sam ja živela u sebi i kad god mogu živim u sebi. Ja sam 90-ih godina studirala strasno i to je bila moja odbrana od stvarnosti kao takve. Postoji neko izvitoperenje zbog čega ova stvarnost više nije stvarna i zbog čega se u njoj uglavnom loše osećam. Stvarnost je nepodnošljiva u tom smislu što je ona potpuno svedena, što je ispražnjena. Stvarnost koja je primerena čovekovom biću ovako ne može da izgleda. Ono što je 90-ih godina zasađeno mi još uvek i dugo ćemo i ko zna da li ćemo za mog života prestati da kusamo. Međutim, ja ih ne analiziram, završene su, ne mogu u njima da opravdam ništa u svom životu, ja sam uradila maksimalno koliko sam mogla u okviru zadate stvarnosti. To nije stvarnost koju smo birali, to je zadatost i ja nemam sa tom stvarnošću ikakva posla, osim da istrpim njenu zadatost.

I uostalom, pošto je to između moje 20-te i 30-te godine, ja nemam pet života i uopšte ne znam kako izgleda normalan život u 20-oj i 30-oj godini. Ja nemam pet života pa da kažem – kad sam prvi put živela između 20. i 30. godine ja sam tako mnogo putovala. Sa čime ja da uporedim? Kako da negde, nekim delom svog mozga ne pomislim – a šta ako je ovo život? Ne znam da li me razumeš, dakle, šta ako je ovo život, ako uopšte nema druge opcije?

Da, kao Ratko Mladić, pa sad lik i delo, Srbija koja treba da se suoči sa ili ne treba da se suoči sa i ko je sad počinio i da li je Srebrenica i, kako se zove ono drugo mesto, Bratunac, dakle, neko kaže Srebrenica, a ovaj kaže Bratunac. Debilno, nema šta da se razgovara sa tim čovekom, nego i Srebrenica i Bratunac i svako na svom terenu ko je počinio zločin, tu nema šta da se priča. Ovi Bratunac, ovi Srebrenica i sad smo kao egal, sad smo svi nevini. Ja vidim da je istorija postala virtualna ili je to cilj, dakle, neprekidno nam se udvajaju informacije. Milošević umre, oni ga sahrane, 15 minuta potom kažu – ma nije on ni umro, on je u Moskvi, idemo dalje.

Postoji najpre činjenica i ona de facto postoji, nije istina da nje nema, nego je cilj da ona izgubi svoju težinu, da se više ne raspolaže činjenicama, nego da se raspolaže interpretacijama. I ja vidim da se neprekidno interpretira, dakle, potpuno se gubi svako značenje bilo čega i sad ja u toj stvarnosti treba da kao veoma bitnu stvar doživim to da se uhapsi Ratko Mladić. Da, to je bitna stvar, ali to je jedna u lancu epohalno bitnih stvari, od časa kada je nešto negde urađeno sa licem sveta. Kao da li si ti globalista ili si nacionalista. Obavezno budi negde, jesi li za hapšenje Mladića ili nisi. Pa bre, ljudi, ja sam za hapšenje svakog zločinca i za postojanje sam suda da to utvrdi, ja nisam sudija. Da li je dozvoljeno da se bavim nečim drugim, a da smem da vidim da je strašno počiniti zločin.

Tog dana me je najpre nerviralo što imam grip i ne mogu da čitam, nego moram da sa temperaturom 38 nekako ispunim dan, jer da toga nije bilo, teško da bih ja gledala kako sahranjuju Miloševića. Pa, kao Milošević je bio demonski karakter, ali imao je toliko vrlina. Kojih vrlina, kojih vrlina? Dakle, to mi iz početka utvrđujemo, kao neko divljenje, bože moj, on je učinio loše stvari, ali kao i svaki veliki čovek uradio je i dobre stvari. Ja mislim da on nije veliki čovek, mislim da je on kreten. Pa sad jedan obrt, odjednom je Đinđić sad došao manji, a pre dve godine je bio veliki heroj. Pa kako neko može da bude veliki heroj, pa preko noći mali čovek i obrnuto. Dakle, ja vidim kako se neprekidno formatiraju, pa format ovaj, pa čas u wordu, čas u PDF-u. Ne zanima me da tuđe likove procenjujem kao u fotošopu, pa kako je modelovan, vidim da je to neistina.

Pa kako pričaju ovi naši političari, pa ovaj ima kuću, a ovaj špijun, a ovo je OZNA, a ovo je DB. Mislim, zaista nemaju težinu, njihov ontološki status nema težinu. Dakle, to je kao kad uključite ventilator i on se okreće oko sebe i sad šta može da radi, može samo da rasturi papire sa stola, da prašinu tera i tako dalje. Ja tako doživljavam delovanje političara u Srbiji, dakle, oni neprekidno ventiliraju, i dok se oni tako ventiliraju – prođe život. Samo neka se ventiliraju, ja ću pokušati da neku stvarnost koju ste propisali da bude odvratna maksimalno ulepšam. Uvek možete dobiti nekog sagovornika koji može da ispuni sat, dva, tri, pet, nije važno. Ili ima onih koji kažu  – to što nam pričaju nije istina i zato ću ja sve pratiti kako bih saznao šta se dešava. Ja i tu fazu kod sebe pamtim iz 90-ih godina – ja ću sve pratiti kako bih saznala ko ovde govori istinu, a ko ovde laže, za koga treba glasati.

Sećam se da sam sanjala Miloševića 91-92. godine, sanjala sam kako igram šah sa njegovom glavom. Da se razumemo, taj san nije nastao bez razloga, a ja sam tad prolazila kroz iluziju da ukoliko sve novine pregledam, znaću šta se dešava. I ja sam u toj fazi veoma kratko izdržala. Ne mogu ni da slušam ni da pratim, ni da se uključujem, a nije potrebno ni mnogo vremena da bi se ustanovilo da sve to služi samo održavanju nekih ličnih pozicija. Jer koji je način, kako da se suprotstavite jednom sistemu ako ste van tog sistema – veoma teško, morate pripadati ili drugom ili biti deo tog postojećeg. To, dakle, nije moguće i sad koliko je godina potrebno da shvatite da vaš život postaje potpuno izlišan i da njegova izlišnost postaje merena brojem minuta koje ste posvetili takvim stvarima.

Meni se čak čini da sa politikom nema kompromisa, biti apolitičan je 90-ih bilo nemoguće – ne mogu da ostanem gluva i slepa na sve što se dešava, moram da vidim, ali samo to učestvovanje sada osećam kao maltretiranje. E nije Milošević nego je Vuk, e nije Vuk nego je Pera, e nije Mika nego je Žika. Svi oni zajedno su potpuno izvitopereni ontološki, dakle, sa aspekta normalnog čoveka ja ne vidim da je tu iko normalan i pri tome ne mislim na ludnicu nego na ventilatore. Kako može ventilator biti ljudsko biće dostojno procenjivanja.

Ja sam uvek išla na glasanje, ali verujem da više neću nikad. Tih 90-ih godina sam naravno stalno išla i glasala protiv Miloševića, međutim sad ne znam. Kao opet treba glasati da ne dođu radikali. Na kraju mi je došlo – pa neka dođu radikali. Ja vidim samo da sve ide silaznom putanjom i ne vidim mogućnost da se ta stvar promeni. Nažalost, ja bih volela da mogu da pomirim neki svoj pogled na svet sa određenom političkom figurom za koju bih glasala. Prijatnije bih se osećala, jer jedan deo mene ima to uverenje da čovek treba da bude aktivan u vremenu u kome živi, da je to dužnost svakog čoveka, intelektualca posebno. To je kao kad imate zemljotres, pa kao ovde je epicentar, a na rubu se tako osetio. Mi jesmo bili epicentar u smislu rata, ali smo mi mnogo udaljeni od pravog epicentra, strašno smo mali, strašno smo ništa na toj karti sveta i ne možemo to nikako da podnesemo. Zar nas neko da skrajne, pa mi smo uvek bili… Ne znam šta smo mi uvek bili, ja znam šta smo sad, i to što smo sad nikako mi se ne sviđa. Dakle, ne mogu da budem nezadovoljna sobom, jer ništa nisam postigla, ali ništa nisam ni izdala, mogla sam postići da sam izdavala. Svakoga dana, koliko sutra mogu da ustanem i da kažem – danas ću da se prodam i moj život će da se promeni. Ja sam još uvek uverena da se tako život menja na gore, e sad, što to više nije popularno mišljenje to nije moja krivica, nisam ja modu diktirala. U tome je sav zaplet, u stvari pitanje je ko diktira modu.

Odličan termin je unutrašnja emigracija, čini ti se kao da više nemaš šta da objasniš, a onaj s kim ćeš se razumeti već je emigrirao. Dakle, Pekićeva Atlantida.

Svetlana Lukić: Slušate kolumnistu lista Vreme Dimitrija Boarova.

Dimitrije Boarov: Stalno imam osećaj da su se sve bitne stvari vezane za sudbinu Srbije za narednih sto i više godina već dogodile krajem 90-ih godina. Kad čujem da neko kaže – ova godina će biti presudna, Srbija će definitivno steći granice, raščistiće se pitanje Kosova, Crne Gore, Haga i svega ostalog, meni se čini da je to greška, sve je već raščišćeno i ovo su zapravo neki okrajci i raskrajci onoga što se već prelomilo i što je već opredelilo Srbiju na duži rok. Srbiji ostaje jedino da to konačno i prizna. U stvari, manje je bitno da se prizna, to će se priznati kad-tad, mnogo je bitnije da se to već dogodilo. Prema tome Srbija je, priznala ona to ili ne, ostala sama, ostala je bez onih teritorija na koje je smatrala da po nekom  istorijskom ili etničkom pravu ima prava, ostala je na razvalinama jedne 19-tovekovne strategije i koncepcije. Ideja Srbije kao države u kojoj će živeti najveći broj Srba koji postoje na kugli je isto tako propala, a pogotovo je propao mini-balkanski imperijalizam koji je karakterisao ambicije određenih političkih elita u srpskoj istoriji. Prema tome, da ovako karikirano kažem, Srbija još nije shvatila da su prelomne godine prošle i da sada dolazi proza borbe za opstanak i proza trke da se uhvati evropski priključak. On će biti uhvaćen kad-tad, ali bolje pre nego kasnije.

Ostaje taj problem što u Srbiji te stare ideje nisu sklonjene narastanjem nekih novih, nego su se jednostavno same rastrošile, urušile i kliznule. Sad je u modi metafora klizišta. Ta šuma starih relikvija, simbola, ciljeva i zabluda je kliznula, urušila se, a nije se planski počelo graditi negde na čvršćem tlu nešto novo. To je koincidiralo sa jednom kontinentalnom krizom identiteta. Znači, šta je to danas biti Evropljanin nije tako jednostavno pitanje kao što se to čini i proevropskim snagama u Srbiji. Mislim da je i čitav kontinent je u izvesnom preispitivanju, ponovo se traži neki veći san, razmišlja se šta će biti Evropa kroz sto godina.

Ono što je bilo presudno za Srbiju jeste da se otkači od XIX veka ali i od socijalizma, koji je na specifičan način modernizovao neke stare ideje. To je sve zajedno bilo spojeno sa nekim 19-tovekovnim idejama države, suvereniteta, i mislim da se sve to zajedno skršilo krajem 90-ih godina.

I evo, već je u prvim nedeljama posle Miloševiće sahrane postalo jasno da to nema snage, bez obzira na sve te stotine hiljada ljudi koji su ispratili čoveka koji je simbolisao to razdoblje. To je mrtva zemlja iz koje neće izrasti ništa, čak ni lošeg, za Srbiju. Sve to što je zabrinjavajuće i što nije dobro za budućnost Srbije ne može iznići na tom tlu, moraće se đubriti nekim drugim zabludama.

Srbiju remete mnogo dublji problemi, tranzicioni problemi i pitanje šta posle socijalizma, šta posle nacionalizma, kuda se okrenuti, jer nekakav liberalni individualizam ne može da posluži kao selektiv za najveći broj ljudi. Svaki čovek dobro poznaje sam sebe i većina ljudi smatra da nije u stanja da sama o sebi vodi računa. Naša varijanta liberala je tu prosto u zabludi, jer oni veruju da većinu ljudi mogu ubediti da su u stanju nešto da urade. Ja mislim da većina ljudi nikad nije bila u stanju ništa da uradi i da su zato potrebni veliki projekti, da se prosto ljudi opredele. Na žalost, to je tako i ja verujem da će još dugo biti tako, i da je zato potrebna jedna projekcija, vođstvo neke elite koja promoviše ideje koje se posle proveravaju u realnom životu.

Na vlasti su danas u Srbiji, a ja mislim da su bili i juče i prekjuče, ljudi koji su delimično Miloševićevi  saučesnici. Naravno, u meri u kojoj osećaju svoje saučesništvo u tom propalom projektu, oni pokušavaju da smanje odgovornost, tj. i oni sami smatraju da Miloševićevo vreme ne treba tako surovo oceniti, jer ako ga jako surovo ocene onda bi doveli u pitanje i ideje na kojima oni pokušavaju nešto da zidaju.

Kada je u pitanju Miloševićeva sahrana, vlast se tu ponašala dosta pragmatično, što ja mogu da razumem. Smrt javne ličnosti koja je imala toliko pristalica u Srbiji budi određene sentimente kod vrlo širokog kruga ljudi, i svi ti ljudi na izvestan način tim povodom žale sebe, a ne samog Miloševića. Žale onaj deo svoje neposredne istorije u kojoj su oni imali određene zablude i verovali u nešto što sad treba definitivno sahraniti. Kao i ti obični ljudi, tako je i vlast pokušala da izvrši jednu selekciju, da dimenzionira i da ne potpiše Miloševićevo delo, a i da ga ne odbaci na đubrište, što bi verovatno sa jedne nepristrasne tačke gledišta moralo da se učini.  Ali, evo, pogledajte i veće nacije. Napoleon je uspeo da za desetak godina ubije 2-3 miliona Francuza, pa eno ga u Panteonu. Na žalost, ja sam skoro siguran da će se to isto dogoditi i Staljinu, a ne daj bože i Hitleru. Ja mislim da se od Miloševića neće moći ni kroz sto godina napraviti čak ni car Dušan, istorija kaže da je car Dušan bio veoma okrutan vladar, njegova ambicija nije bila da bude samo car Srba, nego i Arbanasa i Bugara i Grka. Istorija kaže da je hteo da uzme Konstantinopolj i da je bilo sreće, on bi se verovatno proglasio za rimskog cara, a ne za cara Srba.

Ako se vratim na Miloševića, odnosno na simboličke gestove vlasti povodom njegove sahrane, ja većinu mogu da shvatim, jer u politici vlada gvozdeni zakon borbe za opstanak na vlasti. I u tom smislu ova vlast ima dobre radare i ne stidi se i nekih smešnih i tragikomičnih situacija. To da su oni bez većih problema, mislim na Koštunicu i njegovu ekipu, pregurali sve te nezgode koje je ta smrt i ta sahrana izazvala, pokazuje da je to ispuvan cepelin i da od njega nema ozbiljne opasnosti. Čak mi se čini da bi se to, da kažem u kondicionalu, utvrdilo i u Karadžićevom i Mladićevom slučaju. Tako da ta priča koja se širi da se neke stvari ne preduzimaju jer je situacija rovita, jer bi došlo do destabilizacije i šta ja znam, sve su to prazne priče. Moj je stav da se ništa ne bi dogodilo ukoliko se nekim slučajem pronađe Mladić baš u narednih pet dana, i pošalje u Hag.

Sami smo krivi što se sa nama radi na sistemu strogih datuma, to je kao kod neodgovorne dece kojima moraš postaviti neke parametre da imaju neku orijentaciju i koncentraciju. Ne bih ovde ulazio u sve te komične izraze kao što su pregovori sa EU s pola snage, traženje razumevanja za našu situaciju itd. Mislim da ozbiljni političari ne treba tako to da  nazivaju, jer uvek se hoće reći – molim vas, ako ne pokažete razumevanje za nas, onda će narasti ove desne snage, radikali, fašisti i šta ja znam. To je po mom mišljenju neozbiljno. Reč je o čistom taktiziranju, o političkoj tehnici nesigurne države, koja je stvarno došla na tu tačku da se čovek pita da li mi imamo infantilnu elitu ili imamo ozbiljnu elitu. Tu ima veselih detalja, evo, ovaj Baki Anđelković je izjavio da SPS nije protiv ulaska Srbije u Evropu, samo se traži od Evrope da uzme Srbiju ovakva kakva jeste. Šta je to ulazak u Evropsku uniju ako ćemo mi ostati isti? Onda, koji ćemo đavo u Evropskoj uniji, a on kaže – treba da nas uzmu ovakve kakvi jesmo, ladno tako i misli, da se uđe u Evropsku uniju, a da mi ostanemo kakvi jesmo, da vladamo ovde kako hoćemo, a da koristimo briselske budžete. Eto, to je politički pristup SPS-a Evropskoj uniji. Stvari su naravno mnogo ozbiljnije.

Ja mogu da vam nešto kažem o tom ekonomskom aspektu ulaskao u EU. Srbija tu pre svega dobija probleme, a benefiti će tek doći, ako dođu i kad dođu. Ja sam naravno veliki zagovornik da se uđe u Evropsku uniju, jer druge alternative zapravo ni nema. Na kraju će i Rusija ući u Evropsku uniju, u to sam apsolutno siguran. Evropska unija je zapravo vežbalište jednog globalnog procesa. Ima ljudi koji smatraju da treba ući na to veliko tržište da bi se mogli šetati kroz Evropu bez pasoša, da bismo se mogli školovati i raditi gde hoćemo. To su naravno jako bitne stvari, s tim što ja mislim da je za Srbiju ključno to da uđe na jedno veliko tržište radne snage gde su nadnice bolje, a mogućnosti daleko šire. Za zemlja koja ima 35% stopu nezaposlenosti ključna je stvar da će školovani i kvalifikovani ljudi iz Srbije, pa i nekvalifikovani, ući na jedno ogromno tržište radne snage, bolje plaćeno i sa daleko većim mogućnostima. To je za mene ključno. Mi ne možemo da čekamo da se Srbija izgradi i da se stvore radna mesta, mi moramo da otvorimo Srbiju za komunikaciju ljudi, da ljudi mogu da traže sreću ne samo u Srbiji, već u celoj Evropi na jedan mnogo lakši način.

Ostaje naravno politički aspekt EU, za mene je ta ideja Evropske unije problematična, ali to nije naše. Mi treba da pustimo pametnije od nas da to ispituju i preispituju a ja verujem u Evropu, verujem da se ona neće kretati u pravcu koji ne odgovara jednom od osnovnih slogana Evropske unije – zajedništvo različitosti.

Ako jedna tajna policija ima toliku moć da može sutra, čak i ako ste sveti Aranđel, da vam proizvede neku kofer aferu ili neku drugu , treću, petu, dvanaestu aferu, te su stvari vrlo opasne, jer Evropa zapravo i stoji na toj takozvanoj pravnoj državi. Međutim, evo pogledajte čak i ovaj slučaj sa Jočićevom beleškom sa razgovora sa Legijom. Zamislite pre 20 godina da se uopšte pojavi u novinama ta tema i da na kraju ipak vlast da kakvu takvu belešku. Ja se slažem sa B92 da je ona to isterala iz nekih načelnih razloga, a ne da mi stvarno saznamo šta je ko razgovarao s kim. Ipak, i sama činjenica da je ta beleška data pokazuje da stvari ipak idu pomalo napred. U tom smislu taj deo političke orijentacije, bez obzira koliko je on možda  retoričan kod premijera Koštunice i kod njegove stranke, ja smatram pozitivnim, jer nešto revolucionarno se pokazalo neuspešnim. Nije tu problem što dolazi do takvih katastrofalnih tragedija kao što je ubistvo Đinđića, ne govorim o tome, govorim o tome da čak i kad bi poginuli svi dobronamerni ljudi u ovoj Srbiji, mislim da se opet ne bi se postiglo dovoljno ubrzanje. Ja ne verujem u teoriju te prosvetiteljske diktature.

U ovom vremenu i za ovaj istorijski trenutak Srbije, Srbija doista nema vremena i treba da žuri, ali nekakvi prometejski pokušaji mislim da nisu realni. Jednostavno, neće se postići rezultat. Ja mnogo više volim onu metaforu vožnje po snegu uzbrdo, svaki vozač zna da je najvažnije da auto ne stane, Meni je strašno važno da sad kola nisu stala, jer ako stanu, posle ih ne možete pokrenuti i lakše je da krenu nazad nego napred. Prema tome, dok god Srbija ide uz tu uzbrdicu, dotle stvari, u krajnjoj liniji,  nisu loše, a naravno bilo bi dobro da ide brže.

Vojvođanska ideja nije dovoljno pratila promene u samoj Vojvodini. E, sad, mi možemo plakati za nekom starom Vojvodinom ali to sa gledaišta politike uopšte nije bitno. Ideja očuvanja identiteta Vojvodine kao regije mora da se prilagodi promenama u Vojvodini. E, sada, postavlja se pitanje da li su promene u Vojvodini takve da ta ideja uopšte više nije bitna i da može zajedno sa idejom velike Srbije da ide na đubrište. To jeste osnovno pitanje i ja se usuđujem da ga postavim, bez obzira koliko sam godina pisao o Vojvodini, o vojvođanskom identitetu, interesima Vojvodine i tako dalje. Pa, hajde da postavimo pitanje da li je ideja o Vojvodini mrtva, da je sahranimo zajedno sa jednim vremenom koje doživljava razne sahrane i po Srbiji. Kad me pitaju šta je danas specifičnost Vojvodine više ne mogu da kažem ni da je to neka velika nacionalna pomešanost. Po svim pokazateljima 70% ljudi u Vojvodini su sada Srbi, preko 50% ljudi koji žive u Vojvodini nisu rođeni u Vojvodini, znači to već nije njihov zavičaj.

Jedino u šta sam apsolutno sigran to je da je Vojvodina specifična u odnosu na ostali deo Srbije po tome što je znatno razvijenija. Ona ima blizu 4.000 dolara JDP po glavi stanovnika dok Srbija, po mojoj proceni, ima manje od 3.000. U pukom ekonomskom smislu Vojvodina se javlja kao neka Lombardija u Italiji ili neki drugi regioni. Znači, ona je region već samim tim što je daleko razvijenija od drugog dela Srbije. Drugo, vi i dalje imate ogromne razlike u naplati poreza, javnih dažbina, TV pretplate i svega ostalog u Vojvodini u odnosu na druge delove Srbije. Sama društvena infrastruktura i državna infrastruktura ovde je ukorenjenija, efikasnija. Već ta dva razloga bi bila dovoljna da neki novi Ustav Srbije omogući da se ljudi organizuju u određenim autonomijama.

Hoću da kažem da mi se čini da nekakva stara autonomija Vojvodine nije moguća, nema nikakvu političku podršku, prema tome, mora se izgraditi Vojvodina koja nema ambiciju da bude partner Srbiji. Identitet Vojvodine po mom mišljenju opstaje uprkos toj navali novih ljudi u tom autobusu. Ti ljudi su preuzeli vlast i volan i konduktersko mesto i sve ostalo, a neki stari Vojvođani sede po selima i trunu u svojim kućama od naboja, ali to nije problem. Vojvodina je živa dok god su živi ti ljudi koji su se tu našli, nije važno kad su došli, ja to potpuno iskreno kažem, i dobro je što su došli, inače bi Vojvodina fizički opustela.

Šteta bi bilo da se produži sa koncepcijom po kojoj jedan razvijen deo, pa zvao se on Beograd ili Vojvodina, treba da izvuku iz siromaštva celu republiku. To, jednostavno, ne može.

Mislim da ćemo i kroz sto godina moći razgovarati o Vojvodini kao nekakvoj regiji, pogotovo što je i evropska politika takva da ona regije uključuje čak i  u odlučivanje, jer dokazano je da nema tog pametnog centra koji može da racionalizuje ono što se zove životom.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Dimitrije Boarov, a za kraj Peščanika slušate još jednog Novosađanina, pisca Lasla Vegela, koji poslednjih godina sve češće i sve duže živi van Novog Sada, uglavnom u Nemačkoj i Švajcarskoj. Upravo ovih dana se sprema da ode na godinu dana u Nemačku, gde završava svoj novi roman. Slušate Lasla Vegela.

Végel László: Kad sam se vratio, prvih nedelja meni se činilo kao da čitam jedan roman koji je napisao Gombrovič. Sve je nadrealno, prepuno apsurda i ljudi koji su navikli da žive u tom apsurdu, malo su ovako nezadovoljni, ali su se sprijateljili sa  nezadovoljstvom. I mislim da je sad ta zemlja stigla do jedne tačke kada misli da živi u večitoj sadašnjosti. Više to nije političko nasilje nad glavama, nego u duši, unutra su se pomirili da žive bez budućnosti i da sve stvari protiv kojih bi se bunili pre 20 godina sada dobrovoljno prihvataju. Drugo što sam primetio, da je sve veći broj ljudi koji bi želeli opravdati prošlost. Svi su bili kritični prema 90-im godinama, svi su bili kritični prema Miloševiću i nekoliko istaknutih funkcionera prošlosti, ali kada sam slušao njihove argumente, oni u stvari njih opravdavaju. Tako da je to jedna velika kontradikcija, sada se vrši jedna velika rehabilitacija protivnika, ne ličnosti, jer svako želi neki moralni kapital da stvori da je on bio protiv Miloševića, ali svako stvara sebi i moralni kapital iz toga da je saglasan sa tim fundamentom, koji je stvorila bivša vlast. U stvari, sad je došlo do pobede Miloševića bez Miloševića, ono što Tito nikad nije mogao da doživi, ja mislim da je to sad plebiscitarno ovde.

Svetlana Lukić: Kako objašnjavate to da su intelektualci koji su bili vodilja mnogim građanima, dospeli u tu situaciju?

Végel László: Da bi to razumeli, nisu dobar primer 90-te godine, već kraj 80-ih kada su intelektualci većinom bili za Miloševića. Posle su se oni razočarali u Miloševića ili u njegovu partiju ili u najuže rukovodstvo njegove partije i onda se stvorio jedan privid da su mu oni opozicija. Ako pogledate i pročitate novine s krajem 80-ih godina, intelektualci su negovali tog Miloševića. Sada bi intelektualci hteli da se distanciraju od tih ratnih događanja, ali se ne distanciraju od događaja krajem 80-ih godina. I sve dok se sa tim idejama ne suoče i nevoljno su na neki način na strani 90-ih godina. Oni kritikuju ono što je bilo, ali ipak više truda ulažu da opravdavaju, da se to drugačije nije moglo dogoditi i da je to u stvari jedna vrsta istorijske nužnosti.

Naši novi apologeti bezizlaznosti, agonije bi u stvari želeli da produže jednu kriznu situaciju. Postoji hiljadu razloga kod elite da se situacija ne promeni, jer bi to značilo mnogo rizika. Znate, elita zna da kada se istočnoj Evropi desila stvarna tranzicija, broj univerzitetskih profesora je smanjen. Državno parazitski intelektualci su odjednom ušli u vakuum. Srbija je jedna siromašna zemlja, ali kad pogledate, što sam iznenađen, u Novom Sadu na nekim fakultetima plate profesora se takmiče sa platama profesora u Nemačkoj. To je samo jedna paradigma koja važi za elitu. Očito da je i za vreme Miloševića i posle pada Miloševića elita sačuvala privilegovani položaj, postala je parazitska državna elita.

Što se tiče intelektualaca, oni se jednostavno boje rizika da se u ovom društvu nešto promeni. Jedan intelektualac mora da ide danas na evropsko tržište, bez toga on nije intelektualac, a kod nas državno lokalni velikani vladaju i njima nije tako loše. Naravno, postoji jedan sloj intelektualaca koji se oporezuje, to su neki drugi fakulteti za koje država nema interes, ali oni ne formiraju javno mnjenje. Kažu – eksperti, to je imperija eksperata, zemlja eksperata, ja samo gledam na televiziji eksperti, eksperti, analitičari, analitičari. Kad gledate te zapadne televizije, oni nemaju toliko analitičara, otkada gledam te programe vidim deset istih lica. Kod nas je to već Gombrovič, to je već smešno kad to čovek gleda, ali u suštini to je simptom – etatistička inteligencija nastavlja svoj život i naravno, zatvara horizont i proizvodi jednu ideologiju koja kaže da moramo biti oprezni, moramo da idemo sporo, moramo sve dobro promišljati, dok oko nas, u susedstvu, u Rumuniji život ubrzano teče. Sve se mora brzo, i odluke doneti, brzo se adaptirati, brzo se menjati, a kod nas vlada ideologija sporosti. I ako ih ja pitam zašto, kažu – ne možemo zbog naroda. Nigde još nisam video kao ovde kod intelektualaca tako loše mišljenje o narodu. Oni svoju sporost objašnjavaju time da narod ne želi brzinu. A narod gladuje i to je sad problem.

Mislim da pravca nema, da je to sve tako sporo da mi ne znamo kojim pravcem idemo – kada je tapkanje, onda nema pravaca. Naravno, u nekim detaljima može se dokazati da je izvršeno neko poboljšanje u jednom ili u drugom detalju. Ako gledate javni govor, on je još uvek grub, brutalan. Kad bih napravio listu koji političar je rekao za drugog političara da je lopov, onda su svi oni lopovi, ali to je postao folklor, koji nema posledica. Znate, kod nas ni za šta nema posledica, to je postao jedan moralni standard, jer ako za 90-te godine niko ne snosi posledice, zašto sada za manje grehove neko treba da ih snosi. Svi su izgubili moralni alibi da traže da neko snosi konsekvencu, posledicu zbog loše odluke i tako dalje. Moralni koncept je potpuno ugrožen i zbog toga bi bilo potrebno da 90-te budu ozbiljno vrednovane. U nekim zemljama, oni koji su učestvovali, koji su bili funkcioneri komunističke vlasti, diktatorske, oni ne mogu javne funkcije da imaju. Ili na neki način mogu oni biti tu kao građani, ali njihova prošlost mora da bude potpuno obelodanjena, a to znači i dosijei. Koji poslanik kod nas može da pokaže svoj dosije i javno svoje imovno stanje kad je i kako se obogatio, da li se obogatio u 90-im – ja imam deset kuća, to sam nabavio za vreme ratova. Onda bi građani imali slobodu izbora, a ovako je nemaju.

Mi glasamo u mraku i ne znamo za koga glasamo i naravno, onda tabloidi mogu da pišu šta god hoće, jer nema istine, sve činjenice su mistifikovane. I ja tačno znam, to možete i u štampi čitati, oni koji su u 90-im govorili sasvim jednosmisleno, bez dvoumljenja da su Hrvati krivi, da su Slovenci krivi i da su muslimani krivi, oni sada kažu – svi smo krivi. Ti isti ljudi kažu da smo svi krivi i sve je u redu, jer ako smo svi krivi, onda niko nije više kriv.

Nije ni tako dramatično, u tome je apsurd, ljudi misle da je Srbija kao jedna mistična tačka evropske stabilnosti. Nije važna više, to je sad jedna država mala, nemoćna i oni imaju vremena, oni mogu da prolongiraju ako treba i deset godina i uvek će dobiti Srbija neku pomoć da baš ne potone. Moći će Dinkić da dođe i da kaže – mi smo dobili veliku pobedu. Nije to ni velika pobeda, oni samo ne žele da baš dođe do nekog Titanika, voda je do guše, ali bar malo još ostaje neka nada, i uvek će nam toliko dati. Ni posle 5. aprila neće se desiti apokalipsa, ona će se uvek prolongirati, ali i to je apokalipsa, da se stalno prolongira apokalipsa, da nema nade da će doći, jer kada bi bila neka apokalipsa, onda bi se možda desila i neka promena.

Ne, ne, jednostavno to više nije tako važno ni u ekonomskom smislu, znate, to je tako malo, to je kao jedan grad u Kini. Ako Rumunija ulazi u EU,  onda će Srbija biti kao jedna selendra na Balkanu, tako da će zapadnim diplomatama uvek biti jako žao i davaće novi termin, samo da vreme prolazi. Novi termin, pa novi termin, ali svaki novi termin znači da je Srbija izgubila tri godine. Dva-tri meseca će prolongirati, a tri meseca u odnosu na Rumuniju, Mađarsku, Bugarsku, tri je godine gubitaka. I to ovim zemljama odgovara, njima je važno da se ta razlika među nama povećava. Vidite, na zapadu se vodi velika rasprava o ruskom gasu i ovde kliču – Rusija, Rusija. Rusije ne stacionira svoje redistribucije gasa u Srbiji, nego stacionira u druge zemlje koje su stabilnije. I koje milijarde investicija, koje će ogromne koristi to doneti tim zemljama gde će se ruski gas stacionirati, poboljšaće se tamo životni standard, a ovde ne. Ni za Ruse nismo važni, ni za Ruse, a kamoli za Zapad.

Za nekoliko meseci dok sam tamo bio i čitao novine, u jednima je bilo vesti da li će hapsiti Mladića ili ne, to je prvi dan. Drugi dan su se već pojavili kratki komentari gde su rekli da izgleda da vlada Srbije ne zna istinu, u tom stilu. Malo ironično, malo više sa smeškom, tako da ne uzimaju Srbiju više za ozbiljno. Sad je gledaju kao jednu malu zemlju u kojoj se dešavaju čudne stvari, ali njih to više ne zabrinjava.

Problem Mladića je samo uvertira, samo jedan test koliko može Srbija još da se menja kao što su se sve druge zemlje menjale, i to ne samo male, i Nemačka se menjala i Francuska se menjala. I ona je morala da se menja da bi Evropska unija bila moguća, tako da nije ovo samo stvar da Evropa traži da se Srbija menja. Evropske države koje se menjaju traže i od Srbije da se menja i Mladić je samo test, da li ima te volje, želje i snage, to je važno, snage, jer i Francuska mora imati snage da se menja.

Svetlana Lukić: Pre neki dan je predsednik Tadić bio u Švedskoj i tražio razumevanje za Srbiju zbog činjenice, kako on kaže, da su građani izgubili poverenje u Haški sud. Šta mi u stvari tražimo od njih?

Végel László: Iza toga postoji jedna tradicija, kada su bila dva bloka hladnoratovska, dva pola, onda je bilo potrebno neko razumevanje za Jugoslaviju i Tito je to sjajno koristio. To je taj rečnih iz doba titoizma. I Tito je rekao – treba imati razumevanja za Jugoslaviju, mi imamo demokratiju, ali treba nam pomoć, treba nam zajam. Sada više razumevanje ne ide na tom nivou i predsednik Tadić je upao u tu klopku. U stvari, onim što mi tražimo zapadne vlade se više ne bave kao problemom, i kad bi hteli da imaju veliko razumevanje oni to ne bi mogli, jer jednostavno nemaju instrumentarij za to razumevanje. A što se tiče diplomatskih kontakata, oni imaju i strpljenja i razumevanja i vidite, uvek prolongiraju ovo, ono. Znate, treba uhvatiti samo jednog čoveka, a oni već godinama tako strpljivo imaju razumevanja i imaće. Takvo razumevanje će imati i ako je Tadić mislio na to da oni prolongiraju, prolongiraće naravno, ali to nije njihova šteta, oni ne gube ništa ako prolongiraju, samo Srbija gubi.

No, ima u tom diskursu jedna skrivena želja, da mi dobijemo pomoć, da dobijemo još veće dotacije. Znate, sad sam gledao na televiziji, jedan austrijski novinar je rekao da je EU dala Srbiji pomoć od milijardu eura. I sad, taj novinar kaže – znate, to je iz mog poreza. Zamislite kad bi mi poreznici iz Srbije bili obavezni da damo za Namibiju veliku pomoć, pa kako bi onda reagovali – zašto mi plaćamo Namibiji, hajde da vidimo šta je ta Namibija uradila, dali smo milijardu eura, a oni ne mogu da uhvate ni jednog Mladića, pa onda zašto smo mi to dali. To više nije ideologija, znate vlade se boje poreznika i praktično, Tadić bi morao da kaže, ne vladama, nego građanima svih tih zemalja – molim vas, tražite dobrovoljno povećanje poreza da biste nam još više pomogli. To bi imalo smisla, jer vlada je tamo, znate, rešila da bude manji porez, da država što manje troši. Dobro da Tadić nije rekao – dajte vi samo novaca, pa neka vlada padne u Švedskoj.

A nova partija Čedomira Jovanovića ima jedan potpuno drugačiji diskurs, u stvari oni čuvaju najbolje iz Đinđićevog nasleđa – bez Đinđića i bez kompromisa. O tome sada čovek još ne može da govori definitivno, ali tamo se oseća jedan drugi glas. Ali na taj drugi glas, ne govorim o partiji, na taj drugi ton mediji ne obraćaju pažnju. A što se tiče ostalih partija, ja ne vidim velike razlike, možda u kvalitetu diskursa, neki to bolje znaju upakovati, taj zajednički fond težnji, a neki manje, ali makar koja opozicija bi funkcionisala više-manje isto. U stvari, u Srbiji je svaka partija jedna velika kontradikcija. Prvo, mi nemamo levu partiju koja se bori za celokupni sistem vrednosti, što svaka evropska regija ima, ali nemamo ni desnicu. Mi imamo nacionalnu desnicu, ali sa jednom egalitarnom privrednom ideologijom. Svaka partija jeste i svoja suprotnost, tako da nemamo ni čistu partijsku situaciju.

Kod nas bi bila potrebna jedna velika, velika reforma, da svaka partija dobije svoj profil, da zna šta je, šta želi dugoročno i da prestanu da se takmiče ko je veći nacionalista. Videli smo za tih 15 godina da to nije bilo produktivno.

No, naravno, tu bi izborna baza trebalo da zna šta želi u životu, ja mislim da je i to problem, da je izborna baza u haosu i odlučuje na osnovu talk show-a na televiziji, a ne na osnovu nekog životnog oopredeljenja, neke vrednosti šta želi on, šta želi njegovo dete, šta želi njegov unuk u nekim godinama koje pretstoje. Političari imaju četiri godine, a građani treba da računaju 30 godina unapred i zato bi građanin trebalo da bude zreliji od partije. Partije su samo katalizatori, igrači na toj demokratskoj sceni. Ali ne vidim veliku razliku između njih, samo u tonu, intenzitetu je vidim između recimo Koštunice i Srpske radikalne stranke. I sad se i Demokratska stranka sve više  adaptira, sad je i ona ušla u tu igru. Nije u parlamentu da se ne bi videlo koliko je ušla, tako Demokratska stranka sakriva svoju dezorijentaciju.

Jedan veliki deo te mlade generacije je već u inostranstvu, znate, to lepo zvuči – da se vrate. Ne, od sto stručnjaka eventualno će se vratiti 3, 4, 5 koji nisu uspeli, za druge to jednostavno više nije ni pitanje patriotizma i osećanja, jednostavno, tamo su obezbedili egzistenciju, dete počelo da ide u školu. Kad bi imao istu platu ovde, ni onda nije sigurno da bi došao. S druge strane, ja mislim da je postojeća elita istrošena, izdržala je teška vremena, ona je već umorna, izgubila se, nema više istrajnosti. I ako je u Srbiji moguće nešto, onda će to izvesti oni koji sada imaju 15 i 20 godina. To će biti za 10-15 godina, kada će jedna nova generacijska svest sazreti, ako bude ikada, ali ja mislim da je promena moguća samo na osnovu neke generacijske smene, da se na javnoj sceni pojavi jedna druga generacija, koja nije dužnik prošlosti.

Imre Kertes je pričao o jednoj stvari, znate, da je njega stid da je živeo u tom jednopartijskom sistemu u Mađarskoj i da on oseća sramotu zbog toga, mada je uvek bio protiv, ali oseća da je bio saučesnik. Znate, svi smo mi bili saučesnici na ovaj ili na onaj način i sad treba jedna nova generacija koja sigurno, objektivno i subjektivno nije bila saučesnik prošlosti, i ona ako će imati snage, e onda će izvući ovu zemlju iz ove krize. Ako ne, nije sigurno, nikad ništa u istoriji nije sigurno, i ta generacija će propasti u blatu i onda treba čekati još 20 godina. Ja ne bih želeo da negiram da tu ima tapkajućeg hoda u detaljima, toga ima, nemoguće je stvari baš konzervirati, ali ja bih citirao baš Vojina Dimitrijevića – i puž misli da ide u dobrom pravcu, ali puž zavarava sebe kad misli da tom sporošću može ići u dobrom pravcu, jer danas dobar pravac zahteva energiju, ritam, brzinu, tako da puž nikada ne može da ide u dobrom pravcu, jer nikad neće stići.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Végel László, Svetlana Vuković i Svetlana Lukić vam se zahvaljuju na pažnji, prijatno.

 
Emisija Peščanik, 31.03.2006. 

Peščanik.net, 31.03.2006.