Атомски с лева за Слободана Антонића

Антонићева позиција је догматска, у кантовском смислу термина. Он је тај који сматра да се знању о геј лобију може приступити непосредно, без емпиријских доказа и рационалних аргумената. Моја позиција је напротив – критичка, ја верујем да сваки став вреди тек уколико је у стању да за себе прибави рационално оправдање базирано на емпиријским доказима.

Да почнем, како је већ ред, од комлимената: Слободан Антонић каже да је имао „част да ме упозна као интелигентног и посвећеног студента”. Захваљујем на лепим речима и са задовољством констатујем да могу, савршено искрено, а не тек из куртоазије, да узвратим врло сличним комплиментима – професора Антонића сам имао прилике да упознам као, с једне стране темељитог и савесног, а с друге – отвореног и благонаклоног. Сећам се добро да је, када смо га замолили да нам се придружи за столом, без оклевања пристао, иако је свакако у то време имао паметнија посла, те да је, након неколико сати и исто толико тура, иако је позив био наш, инсистирао да рачун буде његов; чин мале, али никако не и безначајне, грађанске пристојности која показује врлину обзирности и бригу о туђим потребама и ограничењима (за наше танке студентске новчанике, рачун није био нимало безначајан), врлине која ће по мом искреном мишљењу, спасити свет, ако овоме уопште има спаса.

Е сад кад смо се тако фино изсердарили и извојводисали, морам да приметим да ја о грађанину Слободану Антонићу нисам ни писао, те да у том смислу себи нисам давао за право ни да нагађам о његовим мотивима, опредељењима, људским квалитетима и манама, итд. Слободан Антонић о коме ја у свом тексту говорим, аутор је текста „Пораз геј лобија“ и, бар што се моје критике тиче, он може исто тако бити: а) група аутора, б) компјутерски програм за генерисање текста или ц) шест мајмуна за писаћим машинама (да се не помисли како је ово било какав покушај увреде, подсећам да би овај тим по неким нагађањима лако могао да напише и сва Шекспирова дела, само ако му се да довољно времена). У том смислу, исти третман очекујем и са друге стране – да се мој текст критикује као да га је написало шест мајмуна за писаћим машинама, те да се насумичном куцању ових примата не приписују малициозност, страст, зле намере, итд. Другим речима, да се не спекулише о мотивима, него да се расправља о агументима.

И још једна лична опаска, пре него што пређем на меритум ствари, Антонић ми у неколико наврата приписује левичарство, док себе описује као политичког либерала и културног конзервативца, бранећи се како је то легитиман избор. На Антонићево изненађење – и сам се сматрам политичким либералом и културним конзервативцем, па сходно томе, и нисам баш неки левичар, шта год то за Антонића значило. Али то за ову расправу једва и да је битно, наиме, ја у целом свом тексту нисам изнео ама баш ниједан супстанцијални став о геј браку, а још мање о десници или левици као таквим. Антонић се брани, и брани десницу, од оптужби које ја нисам изнео. Зашто? Па чини ми се зато што, како ћемо убрзо видети, није у стању да се одбрани од врло јасних и детаљних чињеничних оптужби које јесам изнео, па онда расправу преноси на други терен – идеолошких сукоба, различитих погледа на свет, итд. Али, тај му шопенхауеровски трик неће проћи.

Иако ми се чини да је све ово било јасно већ и у мом претходном тексту, ево да јасно и гласно изнесем своје ставове по питањима које помиње Антонић: Да ли сматрам да је легитимно бити политички либерал и културни конзервативац? Да, наравно да сматрам јесте. Да ли сматрам да је легитимно бити противник геј бракова? Да, наравно да сматрам да јесте. Да ли сматрам да је легитимно бити десничар? Да, наравно да сматрам да јесте.

Оно што не сматрам легитимним јесте ширење моралне панике, тј. спекулисање о заверама, мафијама, хоминтернама и таргетирање мањинских група које се подупире резултатима доказано нетачних статистика, цитирањем непостојећих изјава и препричавањем догађаја који се никада нису десили. За то сам ја оптужио Антонића, и те оптужбе, како ћу показати, стоје у свом пуном облику, без обзира на то да ли је Антонић десничар, левичар, православац, мормон или сајентолог. И без обзира на то да ли сам ја десничар, левичар, православац, Јеховин сведок или пак шест мајмуна за писаћим машинама.

Притом, то што ја ово не сматрам легитмним, не значи да га не сматрам и легалним. Ширити моралну панику само по себи није забрањено, оно само, као што сам већ рекао, представља кршење свих бољих обичаја академског и новинарског поштења.

1.

Као прво, што се тиче резултата статистика, Антонић каже (мастан слог је мој, не његов):

„Пошто ја мислим да су хомосексуалци богатији од осталих, поента је целог Динићевог текста, ја сам само још један од оних десничара који свуда виде заверу Јевреја, хомосексуалаца или масона, против обичног, малог човека.

Као одговор на ову примедбу мени не преостаје ништа друго до да позовем читаоца да поново погледа мој текст. Из њега се, најпре, види да ја уопште не мислим да је хомосексуализам усредсређен само у вишим друштвеним круговима.”

Пре свега, како каже један политички либерал и културни конзервативац кога нарочито ценим: “Opinions are like assholes. Everybody’s got one and everyone thinks everyone else’s stinks.” Срећом, ми овде не расправљамо о томе шта Антонић мисли, него шта, и на основу чега, он тврди. А у овом случају он тврди следеће:

А)„Према неким налазима, просечан годишњи доходак хомосексуалних домаћинстава у САД био је 55.400 долара, а уобичајених, хетеросексуалних домаћинстава 36.500 долара“ (извор: Гликманова и Ридова, фуснота бр.12)

Б)”Будући да су образованији и да раде на хијерархијски вишим радним местима, они су друштвено утицајнији него што је њихов стварни удео у становништву. Зато су често у стању да своје вредности наметну целој заједници.“ (извор: Гликманова и Ридова, мичигенска истраживања из „Политике“, Морганов текст; фусноте: 19 и 20).¹

Дакле, овде Антонић тврди да су хомосексуалци у просеку богатији од хетеросексуалаца. Иако, у следећем пасусу он уистину тврди и:

В) “Хомосексуализам није само ‘забава богаташа’. Реч је о томе да су богатији и образованији хомосексуалци спремнији да јавно упражњавају свој ‘стил живота’ и да се боре за афирмацију ‘геј права’. Припадници радничке класе, показује једно истраживање, и када су хомосексуалци, мање су склони да себе опишу као геј особе, чешће настоје да живе хетеросексуалним животом и слабије су укључени у геј заједницу”,

Е, сад, Антонићева одбрана је следећа:

„Хомосексуалност, дакле, према мојој интерпретацији која стоји у самом тексту, није резеревисана само за више слојеве, него су виши (и образованији) пре спремнији да је признају. Управо то је и објашњење зашто истраживања често показују виши материјални (друштвени) положај хомосексуалаца. То кажу и критичари тих истраживања. Динић ме, тако, оптужује да у фуснотама прикривам баш оно што у главном тексту и тврдим. Доиста необичан начин прикривања.“

Али ово просто није тачно, Антонић сада фалсификује сопствене тврдње: у свом оригиналном тексту он нигде не тврди да је чињеница да „хомоесексуалност није резервисана само за више слојеве“ (В), представља објашњење за тврдње (А) и (Б). Он уистину тврди и (А), и (Б), и (Ц), и то – без квалификација. Он не каже – резултати се односе само на богате хомосексуалце, нити пак, (А) и (Б) би се могли објаснити у светлу (В). Он поставља „јаку“ тврдњу, 1) да су у просеку хомосексуалци богатији и моћнији од хетеросексуалаца и „јаку“ тврдњу 2) да нису сви хомосексуалци богати и моћни, али они који јесу, спремнији су да усвоје геј идентитет итд.

Е, сад, ове јаке тврдње ни на који начин не противрече једна другој. Прва је: „Иксови су у просеку богатији од Ипсилона“, а друга: „Нису сви Иксови богати, али они који јесу склонији спремнији су да усвоје Икс идентитет“. Ја другу тврдњу нисам ни на који начин коментарисао, нити је пак, као што то сад покушава да објасни, Антонић користио другу тврдњу да би њоме објаснио прву. Обе тврдње код њега стоје напоредо, без икакве логичке или пак методолошке корелације. Према томе, није истина да Антонић тврди исто што тврде и критичари истраживања које наводи.

Другу Антонићеву тврдњу, као што рекох, нисам коментарисао, нити ћу то сада чинити. Прва тврдња, међутим, да су хомосексуалци у просеку богатији од хетеросексуалаца, како показују најновија релевантна истраживања, по свему судећи, није тачна. Резултати на које се Антонић позива када износи прву тврдњу, добијени су, како је конклузивно показано, на основу пристрасних и нерепрезантатвних узорака. И то је Антонићу познато, јер он ове резултате цитира из извора у којима се исти дискредитују. Али, Антонић ни једном речју не помиње да су резултати које наводи дискредитовани и то баш ту, у извору који наводи као њихову потпору.

У своју одбрану, Антонић каже да када нам оригиналан извор није при руци, онда можемо да користимо и секундарни извор. То је свакако тачно. Ако ми није при руци Дејвид Ирвинг, онда ја могу да цитирам његову тврдњу како у Аушвицу није било гасних комора и по књизи Деборе Липштат која ову тврдњу преноси. И то заиста није, у строгом смислу фалсификат, јер та тврдња код Липштатове постоји, у смислу да је одштампана на неком папиру, који се налази унутар њене књиге, али тврдити да код Деборе Липштат пише да у Аушвицу није било гасних комора и то као потпору тврдњи да ових уистину није било, а притом не поменути да сама Липштатова ову тврдњу конклузивно критикује, у најмању је руку озбиљна брљотина, а сасвим је сигурно огрешење о све боље обичаје академског и новинарског поштења. Dixi.

2.

У реду, каже онда Антонић, повлачећи се, да употребим једну од њему тако драгих војничких метфора, на резервни положај, можда ови резултати и не доказују да су Иксови у просеку богатији од Ипсилона, али то опет не значи да су они ирелевантни, јер они доказују нешто друго, а то је:

„[Д]а хомосексуалну заједицу – дакле самосвесни и друштвено активни део хомосексуалаца – чине пре свега припадници средњих и виших слојева. Ова истраживања нису релевантна за свехомосексуалце у некоме друштву. Али јесу за оне који припадају хомосексуалној заједници – дакле, специфичном сегменту друштва са идентитеом и акционим потенцијалом. А управо се у том делу друштва образује “геј лоби” чије деловање разматрам у свом тексту.“

У чему је проблем са овом „резервном“ тезом? Па, бар у две ствари. Прва је та што Антонић као што сам показао, у свом оригиналном тексту не користи ове резултате на начин на који предлаже у горенаведеном пасусу, он их цитира, рекох већ, без квалификације, дакле, као да се односе на целу геј популацију. И ту не помаже вађење на контекст.

Али и да му прогледамо кроз прсте, па да се наравимо као да нисмо приметили да је променио положај, ситуција опет није ништа боља по њега, уистину, ово врдање показује и неке нове, досад непримећене слабости у резоновању. Антонић канда сматра да се статистичким подацима може приписивати значење по вољи, односно, како кад аутору одговара. Конкретно, у овом случају, он сматра да, иако узорци на којима су вршена истраживања нису репрезентативни за све гејеве, они су репрезентативни за оне који, како каже „припадају хомосексуалној заједници, дакле специфичном сегменту друштва са идентитетом и акционим потенцијалом“. Али, на основу чега он то тврди?

Узроци о којима се ради, да се подсетимо, састављени су од читалаца одређених геј часописа и посетилаца одређених геј дешавања. Али, на основу чега Антонић тврди да су баш они репрезентативни за геј заједницу и део те заједнице који има „идентитет“ (мисли се ваљда – геј идентитет). Или, прецизније речено, на основу чега он тврди да они који ове часописе не купују или, не посећују ова геј дешавања – немају геј идентитет или нису политички активни? Можда немају исту врсту геј идентитета, али не значи да су ишта мање политички активни од оних који се налазе у узорку (на ову могућност указује Душан Маљковић у свом одговору Антонићу: („Унутар геј заједнице не постоји јединство по питању lifestyle-а и вредносних ставова. Позиције варирају од конзервативних до ултралибералних, као, уосталом, и у остатку друштва.“; поређења ради, да ли се заједница политички активних српских националиста да ограничити само на оне који купују „Печат“ и иду на Равну Гору или на протесте подршке Радовану Караџићу?) На другу могућност указује у свом тексту, из кога Антонић и цитира поменуте податке, сама Беџетова када каже да на геј дешавања, попут вашингтонског марша 2003. – долазе само они који могу да приуште путне трошкове, баш као што се на часописе претплаћују они који за то имају новца. У том случају, може бити да они гејеви који су се нашли у узорку и они који нису, имају врло сличне погледе на геј идентитет, политику, геј заједницу, само што ови први имају више пара него ови други, па ове ставове онда очигледније манифестују (купујући часописе и идући на дешавања). Када нам онда истраживање открије да ови први уистину имају више пара, тешко да смо сазнали ишта ново, а поготову не оно што би Антонић желео да закључи. За то би му требало ново истраживање, и нови, уистину репрезентативан узорак.

Пословичну трешњу на врх торте, међутим, чини Антонићева аналогија:

„Један истраживач је, као што знамо, био убеђен да је земља коју је открио западна Индија. Други истраживачи су затим утврдили да то није Индија већ нови континент. Да ли то онда значи да истраживање о коме је реч нема вредност? Наравно да не. Тако се може рећи и да истраживања, која помињем, нису доказ вишег друштвеног положаја хомосексуалаца, али јесу показатељ релативно доброг друштвеног положаја хомосексаулне заједнице – тј. њиховог самосвесног и друштвено активног дела.“

Шта је проблем са овом аналогијом? Свакако не то што је поједностављена, аналогије и треба да буду поједностављене, да би нам биле иоле од помоћи у тумачењу сложених ситуација. Проблем је просто у томе што она није адекватно постављена. Наиме, откриће „Индије“ наравно није било без вредности, али је свакако лишено сваке вредности као откриће – Индије. Да би стекло неку нову вредност, проналазач је морао да покаже, не само да то где је стигао није Индија, него да није ни Кина, ни Европа, ни Африка, т.ј. пронађено је морало да буде протумачено на нови начин, а ново тумачење – подупрто новим аргументима израженим у одговарајућој концептуалној схеми². У свом оригиналном виду, међутим, оно нема баш никакву вредност, осим ону историјску. Али како нам Антонић не нуди баш никакве аргументе зашто би резултати које цитира требало да значе нешто друго, а не оно што је иницијално тврдио да значе, следећа би аналогија много боље одговарала његовом поступку. Жика пише туристички водич и у њему каже: „Према неким старијим истраживањима, Индија се налази на западној обали Атлантског океана“, и као извор стави уџбеник географије за 4. разред средње школе. Али, Индија није на западној обали Атлантског океана, Жико, бре, каже му добронамерни критичар. Па добро, онда ће Жика, можда не баш на западној, али ево, хм, на… југо-западној!

Антонић, скоро комично, губи из вида да одбачене научне хипотезе нису тек један од легитимних погледа на емпиријску стварност, од којих можемо, као са шведског стола, да изаберемо оне који су нам највише по укусу³, него су, већ самом чињеницом да су одбачене – изгубиле сваку валидност, и не могу се спасити увођењем нових adhoc хипотеза. Нека старија истраживања показују постојање етра, а нека друга, пак, корелацију између типа лобање и психолошког карактера, али навести их као легитимне, само „мало старије“ научне ставовe на дате теме, након што су оне размотрене и конклузивно одбачене, показује врло озбиљно неразумевање процеса научне аргументације. Ако се стари и одбачени налази и желе поново увести у игру, онда се за њих морају понудити нови аргументи, али то онда већ представља нови научни подухват и не може се извести овако како то ради Антонић – успут, у ходу, односно – у новинском чланку (или у одговору на исти). Легитимно је дакле, а) цитирати најсвежије, т.ј. важеће резултате, или б) цитирати старе и одбачене резултате, али уз напомену да су стари и одбачени, или ц) направити ново истраживање и аргументовано указати на нетачност нових разултата, или на нове аргументе у корист старих резултата, или пак на нове аргументе за другачије тумачење старих резултата. Антонић, међутим, не чини ништа од наведеног, него цитира старе и одбачене резултате без квалификација, а онда, ухваћен на делу, покушава да се оправда тиме што, без икаквих нових аргумената, овим старим и одбаченим подацима даје нову интерпретацију. Шта рећи – није мајка клела сина што се коцкао, него што је покушао да се поврати.

3.

А како стоје ствари са геј лобијем и забраном речи „мама“ и „тата“? Да се подсетимо, у „Поразу геј лобија“, Антонић каже:

„Иако је, дакле, цела холивудска машинерија стављена у погон “да се каже `не` неједнакости”, и поред великих донација, и поред снажне медијске пропаганде, грађани Калифорније су ипак изгласали промену устава. Пресудне за то биле су акције обичних, малих људи, којима је досадио терор “политичке коректности” (ПК). Наиме, хомосексуални лоби се у Калифорнији толико био осетио јаким, да је чак захтевао да се из буквара и уџбеника избаце појмови “мама” и “тата”, које је оценио као “хомофобичне стереотипе” који су “дискриминаторни за геј и лезбо заједницу”(7). Уместо тих страшних речи, требало је користити политички знатно “коректније” појмове – “партнери”.“

Ја му онда у свом тексту постављам следеће два примедбе:

1) У вези са цитатима – одакле су синтагме „хомомофобични стереотипи“ и „дикриминаторни за геј и лезбо заједницу“, а које се односе на речи „мама“ и „тата“? Из извора на који нас Антонић упућује у фусноти⁴ – нису. Одакле су?

2) У вези са тезом – чак и ако у више него дарежљивом читању његовог текста, допустимо да је Антонић ове наводе парафразирао, а не цитирао (што није тачно – јер он их ставља под наводнике и упућује на извор; дакле у питању је цитат, а не парафраза; узгред, на мом факултету се студенти за мешање ова два кажњавају слабом оценом, а ако им се понови – шут-картом; а на Антонићевом?), дакле чак и ако му то допустимо, и ако му притом још прогледамо кроз прсте да то што је парафразирао није парафразирао из извора који наводи (јер се то тамо ни у ком облику не налази нити се може икаквом парафразом претворити у оно што каже Антонић), него из једног сасвим другог извора, који уопште и не помиње⁵, опет остаје један страшно велики проблем – то се тамо износи не као чињеница, него као мишљење, и то не о ономе што се десило, него о ономе што ће се можда (по мишљењу говорнице – вероватно) тек десити. Антонић га, међутим, „парафразира“ као чврсту statement of fact.

Што се прве примедбе тиче, Антонић је не удостојава баш никаквог одговора, а како оно што није оспорено – стоји, тезу да цитати које наводи не постоје нигде осим ту, у његовом тексту, надаље сматрам доказаном.

Што се, пак тиче друге примедбе, Антонић покушава да је одбаци, тврдећи да он уствари није изрекао statement of fact, него је само покушао да објасни „страх“ њему тако драгих „малих људи“:

„“Контекст” је кључна реч и за коришћење листа “24 сата”. Ја сам га поменуо у склопу објашњења зашто су “обични” људи у Калифорнији гласали против “геј-агенде”. Тврдио сам да су били иритирани непрестаним терором “политичке коректности”. У том контексту сам поменуо и чланак из “24 часа” у чијем наслову је стајало да А. Шварценегер, гуверенер Калифорније, укида речи “мама” и “тата” у школама. Динић ме исправља и каже да такав захтев у дословном смислу никада није постојао, већ да је само реч о преувеличавању које долази од критичара “антидискриминационих” мера које су тада биле уведене у калифорнијским школама. Можда то и јесте било преувеличавање. А можда и није? Зар Динић стварно није чуо за “едукативне” књиге као што су “Хедер има две маме” (Heather Has Two Mommies) и “Џени живи са Ериком и Мартином” (Јenny lives with Eric and Martin)? Да ли су и те књиге “непостојеће” и “преувеличавање”? Ја мислим да страх људи у Калифорнији, да ће убрзо доћи на ред и буквалан захтев да се ПК примени и на “маму” и “тату” из буквара, није био без икаквих основа. Динкић тако не мисли. Али, било како било, тај страх је моје објашњење зашто је дошло до пораза “геј агенде” на референдуму у Калифорнији. Чланак из “24 сата” ми је послужио само да нешто кажем о том страху. ”

На страну лапсус (да ли?) у ословљавању („Дин(к)ић“), те ово балкан-експресовско „јесте-није“, „мислим-не мислим“ шепртљање, испада, као што рекох, да је суштина Антонићеве одбране да он није тврдио да је хомосексуални лоби стварно тражио избацивање проскрибованих речи, него је само хтео да објасни страх „малог човека“ од „геј агенде“. Али релевантност ове одбране се врло лако да проверити. Или је изречена тврдња а) да се нешто десило или пак б) да неко мисли или се боји да се нешто десило, или ће се тек десити (у ком случају његово мишљење/страх објашњава његове даље поступке иако не мора да говори ништа о објективном постојању претње). Антонић у свом одговору покушава да каже (мада, некако би и да каже и да не каже: преувеличавање, али можда и није, па он не каже да није, али у ствари то мисли, итд.) како је он тврдио (а), али то је просто неистина, и то врло очигледна, јер – тврдио је (б). То јест, тврдио је – да је хомосексуални лоби захтевао избацивање речи тих и тих, које је оценио тако и тако, итд., а не да су мали људи то перципирали као захтев за избацивањем речи, кињење, терор, разлог за страх, итд. И ту опет не помаже никакво вађење на контекст.

Да разјаснимо Антонићу ову разлику, пошто му изгледа није баш најјаснија, ево му за почетак лакшег и сликовитијег примера са симпатичним и непретећим ликовима из популарне културе (а за разлику од претећег геј лобија и његовог опасног набилдованог пиона Шварценегера, чије већ само помињање може, претпостављам, човеку да помути моћ аналитичког расуђивања):

1)„Астерикс и Обеликс су веровали да небо може да им падне на главу, и ова могућност их је јако плашила.”

2)„У време римског освајања Галије, небо је било толико тешко да је претило да ће се људима стропоштати на главу, што је јако плашило Астерикса и Обеликса.“

Да ли Антонић види разлику између ове две тврдње? Да ли је разлика релевантна за њихову истинитост? Који су услови за истинитост прве, а који за истинитост друге?

Или, на озбиљнијем примеру:

1)„Ото се плашио да су сви Јевреји део комунистичке завере да се уништи немачки народ, па је стога систематски убијао све Јевреје које је успео да нађе, укључујући ту и децу.“

2)„Јевреји су били део комунистичке завере да се уништи немачки народ, што је јако плашило Ота, па је он стога систематски убијао све Јевреје, укључујући и децу“.

Прва тврдња је, да помогнемо Антонићу, у оба случаја објашњење понашања уз помоћ одговарајућег страха, без икаквих тврдњи о заснованости овог страха, тј. о објективном стању ствари. Друга тврдња је, у оба случаја потврда постојања реалног стања ствари које заиста представља разлог за страх, и које је актер, дакле, исправно оценио као такво.

Е, сад, кад смо се извежбали, да се вратимо на наш проблем. По аналогији са претходним случајевима, можемо поставити следеће две тврдње:

1) „Мали људи из Калифорније, плашили су се да доношење закона СББ777 заправо представља покушај хомосексуалног лобија да из буквара избаци речи ‘мама’ и ‘тата’, па су зато на референдуму гласали против геј бракова.“

2) „Хомосексуални лоби је покушао да избаци из буквара речи ‘мама’ и ‘тата’ путем закона СББ777, што је уплашило мале људе из Калифорније, па су ови зато на референдуму гласали против геј бракова.“

(И да ми Антонић не би замерио како тенденциозно упоређујем сироте „мале“ Патерсонове са хладнокрвним убицом Отом, да одмах кажем да је у питању строго формална аналогија, тј. да ставови под (1), у сва три случаја имају идентичну логичку структуру, што исто важи и за ставове под (2).)

Коју од ових тврдњи Антонић заправо износи и како је брани од моје критике? Како смо већ показали, нема сумње да Антонић у оригиналном тексту тврди (2). Проблем је, међутим, у томе, што онда испада да Антонић говори неистину, јер тврдња (2) представља тврдњу о стању ствари (покушај избацивања речи

из буквара), која је у супротности са правим стањем ствари (није било покушаја избацивања речи из буквара). Али, каже Антонић, ја нисам изнео неистину, јер нисам ни тврдио (2), него (1). Добро, хајде и да јесте (а није), али онда то значи да је Антонићев опис догађаја уствари следећи: закон СББ777 је донесен, и Патерсонови (и њихови остали мали другари) помисле да је у питању покушај геј лобија да из буквара избаци речи ‘мама’ и ‘тата’, препадну се и гласају против геј брака. Али, пошто је претња била лажна, онда је и паника била безразложна, па нам се одједном Патерсонови показују као „мали људи“ у рајховском смислу, односно као жртве моралне панике, које су наивно населе на измишљену причу смућкану од стране Ингландове и осталих правомислећих људи са моралних барикада. Али Антонић не сме то да дозволи, јер му се онда цела прича мрви у прах, па зато додаје: „можда то и јесте било преувеличавање. А можда и није? (…) Ја мислим да страх људи у Калифорнији, да ће убрзо доћи на ред и буквалан захтев да се ПК примени и на “маму” и “тату” из буквара, није био без икаквих основа. Динкић тако не мисли.“ И тако Антонић опет преноси расправу на терен разлике у мишљењима, као, све је то ствар мишљења и интерпретације, па ја онда мислим овако, а ти онако (подестити се: “Opinions are like assholes. Everybody’s got one and everyone thinks everyone else’s stinks.”). Али то опет „неће да може“. Питање да ли је тај вражји „хомосексуални лоби“ стварно покушао да избаци из буквара речи ‘мама’ и ‘тата’ или то уистину није покушао је чињенично питање, а не питање мишљења⁶. Дакле, ако су Патерсонови имали право, онда значи да тај вражји закон стварно избацује те речи из буквара, па јел’ то аутор хоће да каже? Па, да, Антонић ће, ја мислим да су Петерсонови у праву. Али онда је то опет тврдња број (2), и онда је то што се тврди – неистина, Антонићу, јер тај закон не избацује речи из буквара, ни те, ни било које друге и то и сама Ингландова признаје. Па не, опет ће Антонић, није то неистина, јер ја у ствари не тврдим (2), него (1), ја само објашњавам тај страх код људи, зашто су гласали како су гласали, итд. Значи Патерсонови су насели на измишљотину? Не, не, нису, ја мислим да су они ипак у праву. Па добро, јел’ на крају тврдња (1) или (2), Антонићу? Па, што би рек’о Пик – ‘де мање бију.

Оставићемо сада Антонића на миру за тренутак (и пустити га однесе тетки лек), а ми ћемо погледати како стоји ствар са мојим примедбама. Да ли стоји моја прва примедба, (дакле, за цитирање непостојећег текста)? Стоји, и то у потпуности. То што Антонић цитира не постоји тамо одакле га цитира, нити, уистину, игде другде. А да ли стоји моја друга примедба, за изношење неистините тврдње о избацивању речи из буквара? Стоји и то у потпуности. Антонић је тврдио да се то десило, а то се – није десило. Како се онда зове то кад неко тврди да се десило нешто што се није десило и притом то поткрепљује цитатима које нико није ни изговорио ни написао? Остављам Антонићу да одговори на ово питање, а ја хитам да додам још само две кратке напомене, пре него што пређемо на друге теме.

Прво, за разлику од Асктерикса и Обеликса, Ото из мог другог пример, нажалост није фиктиван лик, већ историјска личност. О њему нас у својим мемоарима обавештава Бенџамин Ференц, један од тужилаца на нирнбершком процесу:

„Један од најзанимљивијих и најугледнијих аргумената у одбрани геноцида изнео је главни оптужени, Ес-ес генерал Ото Олендорф. Он је био прилично наочит човек, отац петоро деце и поседовао је диплому из економије. Истакао се чињеницом да је Einsatzgroup D, јединица под његовом директном командом, пријавила да је убила 90.000. Јевреја. Наравно, негирао је сваку кривицу.

(…)

Олендорф је тврдио да, чак ако Хитлер и јесте погрешио у свом уверењу да бољшевици, Јевреји и Роми представљају смртну претњу за Немачку, „егзекутивне мере“ које су спроводиле Einsatzgruppen,биле су оправдане као антиципаторна самоодбрана. Оптужени је инсистирао да није у позицији да преиспитује намере шефа државе. Прихватање Хитлерових наређења без питања, показивало је одсуство намере да се почини злочин. Ако оптужени у доброј вери сматра да је самоодбрана законита, злочиначке намере нема. Према томе – Олендорф, по сопственом признању, убица више од 90.000 невиних људи, требало би да буде пуштен – упркос његовим уверавањима да би то учинио поново. Олендорфово резоновање учинило ми се као рецепт за светску катастрофу.“⁷

Није ми, наравно, намера да стављам знак једнакости између ових врло различитих родитеља петоро деце, Патерсонових са једне и Олендорфа са друге стране. Само бих желео да скренем пажњу на то како се „мали човек“ понаша када га нешто већи људи убеде да једна група или нација ради на уништењу његовог малог света.

Друго, симптоматичан је Антонићев покушај да, сада већ сасвим непобитно лажан доказ за шокантну, али једнако лажну тврдњу о забрани речи „мама“ и „тата“, мађионичарски замени другим – књигама “Хедер има две маме” и “Џени живи са Ериком и Мартином”. „Да ли су и те књиге “непостојеће” и “преувеличавање”?“, ликује Антонић. Наравно да нису ни једно, ни друго, али оне са овим што Антонић тврди немају никакве везе. Није могуће да самозвани политички либерал Антонић не види разлику између државне интервенције (избацивање речи из буквара) и неотуђивог грађанског права на слободу говора који никога не угрожава. Књиге о којима Антонић говори нису никакви уџбеници, нити школска лектира, оне су приватно објављене књиге које са налазе у слободној продаји, па ко хоће, купиће, а ко неће, не мора. Није дакле у питању никакво наметање нити кињење, а још мање „терор“; нико ни Патерсонове, ни Антонића не тера да купују и читају ове књиге, нити пак ове шире расну, верску или било какву мржњу према било коме, па ни према хетеросексуалцима⁸. Па ипак, политички либерал Антонић у чињеници да су две особе, практикујући слободу говора, написале две књиге које нису уперене ама баш ни против кога, види кључни доказ за постојање „ПК терора“, та као валидан разлог за страх да ће се једног дана речи „мама“ и „тата“ бити избачене из буквара, т.ј. да ће се инвдивидуална слобода претворити у државну присилу. Али на основу чега он то тврди? И зашто би баш ово практиковање слободе говора (ако иједно) водило у државно наметање било чега?

Ево примера: невладина организација „Двери српске“ у последње време објављује све више текстова, па је чак снимила и те-ве емисију, у којима се тврди да је теорија „интелигентног дизајна“ боља од теорије еволуције. Сад, ја лично сматрам да је то једна поприлична будалаштина, али не пада ми памет да тврдим како је то разлог за веровање да постоји завера да се сутра избаци еволуција из школа (мада, за такво веровање има свакако много више разлога него за оно које брине Антонића, наиме, код нас је таквих покушаја, бар у мини верзији, већ било). Ако би „православни лоби“ (nota bene: ово је пародија, не говорим о било каквој реално постојећој организацији) сутра покушао да избаци еволуцију из школског курикулума, био бих кудикамо бешњи од Пaтeрсонових, али будући да се то не дешава, него само неки људи објављује неке текстове које не шире ни расну, ни верску, нити било какву мржњу, него само изражавају један став, ја онда стварно не видим у томе апсолутно ништа проблематично. Не зато што ми се свиђа оно што у тим текстовима пише, не свиђа ми се уопште, него зато што је право на слободу изражавања које никога не угрожава, неприкосновено за једног политичког либерала, а искрено се надам и за све грађане једне либералне демократије. И потпуно је свеједно да ли се ова слобода користи за говор о две маме, интелигентном дизајну, кулама стражарама или трансценденталној медитацији⁹. Ако Антонићу ово представља проблем, онда се бојим да он баш и политички либерал каквим се гради.

(Подестити се: „Када смо разумни, спремни смо да уђемо у расправу са одређеном добром вером. Очекујемо дубоке разлике у мишљењима и прихватамо ову разноликост као нормално стање јавне културе демократског друштва. Мрзети ту чињеницу значи мрзети људску природу, јер то значи мрзети мноштво не-неразумних израза људске природе који се развијају под слободним институцијама.“¹⁰)

Поред тога, на који начин књига која говори о имању две маме доказује да је основан страх да ће се кад-тад из буквара избацити речи „мама“ и „тата“? Ако ишта, она указује, управо супротно, да реч мама треба користи још чешће него раније, дакле оно никоме не одузима било какво право ни на који начин та књига тврди или претпоставља ишта више од онога што отворено, јасно и гласно тврде и претпостављају сви поборници геј бракова – да нема никавих доказа да су геј парови у принципу ишта мање способни од својих стрејт пандана, да подижу здраву, праву и срећну децу, те да им, с обзиром на ову чињеницу, то треба и дозволити? Овај захтев, и резоновање које стоји иза њега су јасно засновани на моралним принципима и вредностима које, као грађани уставне демократије, сви делимо – пре свега, на једнакости и равноправности. Антонић, наравно, има права да овакво резоновање критикује или да се с њим не сложи, тврдећи рецимо да постоје и неки други, важнији морални принципи и вредности са којима је овај захтев коси, или пак да постоје научни докази на које се овај позива нису тачни. То је сасвим легитимно. Оно што није легитимно и логички представља грешку¹¹, а социолошки – ширење моралне панике, јесте тврдити да овај захтев (или пак сликовница о две маме) води забрани речи „мама“ и „тата“. Зашто би водио? Ево, нека ми Антонић изволи објаснити, отворен сам за све рационалне аргументе.

Али, ни морална паника, ни „клизава косина“ нису за Антонића ништа ново, већ их је било у претходном тексту. Оно што донекле јесте ново, међутим, јесте овај нехајни, скоро ниподаштавајући однос према доказима као таквим. Као: ако доказ на којем сам засновао тезу да геј лоби кињи поштен свет није тачан, то није разлог да одбацим тезу, само треба да смислим/нађем нови доказ. А ако коначно у томе и не успем увек могу да кажем да докази нису ни потребни. Конкретно, Антонић каже следеће:

„Ја тај страх, морам да кажем и то, сасвим разумем. Знам да свака идеологија тежи да испуни целокупни простор друштвеног поља. Тако је, за наших живота, било са комунизмом. Тако је било са национализмом. Тако ће, можда још за наших живота, бити и са либерализмом. Одбацити размишљање о тој опасности, под изговором како та опасност наводно постоји само у листу “24 часа”, доста је плитко и не превише у складу са интелигенцијом господина Динића.“

Другим речима – ако је доказ за једну тезу лажан, то не значи да је теза нужно лажна. Ово је сасвим тачно. Рецимо, иако је конклузивно доказано да су Протоколи сионских мудраца фалсификат, то не значи да не постоји завера Јевреја да завладају светом. И да се не схвати погрешно, ово кажем без икакве ироније. У питању је проста логичка истина: ако из P (нема завере) следи Q (Протоколи су фалсификат), то не значи да из Q следи P. Па тако из тога што су све досадашње фотографије Јетија – лажне, не следи да Јети не постоји. Ако до сад нико није успео да фотографише Неси, не значи да Неси не постоји. Ако вест из „Курира“ о ванземаљској посети атару села Међурово и није тачна, то не значи да ванземаљци не постоје. И тако даље, све у том смислу. Професор Антонић, међутим, додаје један оригиналан моменат при понављању ове познате логичке истине: ако за неку опасност нема доказа, онда то не значи да треба да престанемо да је се бојимо. У том смислу, треба се пазити јеврејске завере, Јетија, Неси, а богами, ни Међуровчани не би требало превише да се опуштају, ванземаљци могу да наврате сваког тренутка.

Шалу на страну, поред тога што поново мења тезу (Каква сад идеологија либерализма? Причали смо о геј лобију, врло конкретној организацији са конкретним циљевима, а не о некаквој „идеологији либерализма“, шта год под овом подразумевао „политички либерал“ Антонић.), оно што је овде најзанимљивије јесте што Антонић одбацује сваки захтев за доказима. Његова теза о геј лобију који кињи сиротог малог човека, или, ако га већ не кињи, онда ће га сигурно кињити у најскорији будућности, више се не заснива ни на каквом тричавом чланку у „24 сата“, нити на било каквим тричавим статистикама, нити уопште на било каквом тричавом емпиријском знању. Сада се она заснива на есенцијалистичком увиду у природу идеологија. Резоновање иде овако: све идеологије теже да се прошире на све сфере друштвеног живота, па дакле томе тежи и либерализам, самим тим геј лоби тежи да уништи традиционалну породицу и да из буквара избаци речи „мама“ и „тата“. Савршено јасно, зар не? Шта ће нам поврх тога још и тричави емпиријски докази?

4.

Овај однос према доказима као према нечем крајње ефемерном у поређењу са самом истином о закулисном деловању геј лобија, којој Антонић канда не приступа посредством било каквих доказа и аргумената, него ваљда путем каквом мистичног увида, препoзнаје се и у наставку Антонићевог одговора. Каже Антонић:

„Динић ми пребацује да су ми главни ауторитети, када говорим о утицају геј лобија у САД, амерички десничари као што су Патрик Бјукенен, Мајкл Севиџ или Дејвид Ноубл. Затим Динић цитира неке друге њихове ставове, иначе карактеристичне за америчку десницу. Пошто мисли да је тако дисквалификовао ове “изворе”, он уједно мисли да је тиме дисквалификовао и читаву причу о деловању геј лобија у САД.“

(…)

„Такве и друге оптужбе, на основу сведочења из саме холивудске индустрије које сам и ја поменуо (Мајкл Овиц), износе првенствено десничари и о таквим оптужбама ја извештавам. Динић би можда тим оптужбама више веровао да њих износе левичари. Али, тако нешто није баш могуће очекивати, пошто је америчка левица, по дефинцији, пријатељска са ГЛБТ покретом.О геј лобију данас у САД најгласније говоре људи као што су Бјукенен или Севиџ. Али то само по себи не може бити доказ да је постојање овог лобија (и у његовом закулисном смислу) пука фантазија“

Прво, морам да приметим да ја о америчкој десници имам много боље мишљење од Антонића. Ја, наиме, уопште не мислим да су ставови које сам цитирао „карактеристични за америчку десницу“, и, дубоко сам уверен – тим боље по њу¹². Да се подсетимо, ти ставови су били:

1) Рокенрол је комунистичка завера створена од стране комуниста како би се овладало умовима америчке омладине. Еволуцију треба одбацити јер није у складу са хришћанским погледом на свет. (Ноубл)

2) Јевреји имају групне фантазије мучеништва. Дизел мотори не емитују довољно карбон моноксида да убију било кога. (Бјукенен)

3) Расистичке стереотипе треба подстицати како бисмо подстакли наше војнике да убијају. Аутизам не постоји – то су само размажена дерлад којима није речено да престану да се кревеље. (Севиџ)

Ови ставови по најдубљем уверењу нису десничарски, они су просто идиотски, баш као што ни Ноубл, Бјукенен и Севиџ нису никакви десничари, већ просто, и ја сам у свом прошлом тексту по том питању био сасвим јасан – расистички кловнови, фундаменталистичке залупајке и лева (десна?) сметала. Ако их Антонић, међутим, баш толико својата у име деснице, ево му их, нек’ их носи. И нек’ им је халал, и њему и таквој десници.

Друго, наравно да дисквалификација Бјукенена и Севиџа не значи да је прича о закулисном деловању геј лобија тек „пука фантазија“, баш као што ни дисквалификација Дејвида Дјука не значи да је прича о јеврејској завери тек пука фантазија. Можда је Дејвид Дјук, иако нациста и шарлатан, ипак у праву, ко ће га знати? У крајњој линији, како каже Антонић, „и сами комунисти су могли да се због различитих ствари дисквалификују. Али, да ли су све те дисквалификације комуниста биле довољне да се каже да је са националсоцијализмом све ипак у најбољем реду?”¹³. Па шта ћемо онда? Да послушамо Дјука, за сваки случај?

Па, наравно да не. Антонић заборавља да је терет доказа увек на ономе који тврди постојање нечега, не на ономе који ово постојање пориче. Дисквалификација Бјукенена и Севиџа, које Антонић наводи као сведоке за своју тврдњу, не значи да геј лоби не постоји у неком јаком метафизичком смислу, али нас тај смисао и не интересује. Она нам, међутим, даје савршено добре разлоге да ову оптужбу одбацимо, јер за њу нема ама баш никаквих доказа. Дјук може слободно да настави да верује у јеврејску заверу, баш као што и Антонић, Бјукенен, Севиџ и остала братија могу слободно да наставе да верују у „геј мафију“, али вера није исто што и знање. За знање се тражи рационално оправдање, односно аргументи. Али те робе код Антонића просто – нема. Цело Антонићево резоновање на тему геј лобија заснива се на рекла-казала. Бјукенен рек’о ово, Севиџ рек’о оно, али ниједан од тих људи није изнео никакве аргументе због којих би требало да поверујемо у то што тврде, и сад могу Антонић и ова двојица узајамно да се цитирају до сто један и назад, али то не чини њихове тврдње ништа заснованијим¹⁴. И нема то баш никакве везе са тим да ли су тужитељи десничари или левичари, како би то Антонић желео да инсинуира (мада је свакако занимљива његова, савим шмитовска инсинуација да мораш некоме бити непријатељ да би могао да га критикујеш). Не верујем левичарима ни више, ни мање него десничарима. Верујем једино аргументима. А њих ни код Бјукенена, ни код Севиџа, ни код Антонића – нема.

Ово је посебно битно нагласити због Овицовог, како каже Антонић, „сведочења“ о геј мафији, а на основу којег „десничари“ износе своје оптужбе. Ствар је у томе што Овицова изјава о геј мафији није никакво сведочење, већ такође – оптужба. А оптужба и сама захтева поткрепљење независним доказима. Другим речима, Антонић своју тврдњу о постојању геј мафије не може да заснива на Овицовој оптужби против геј мафије. Могао би да је заснује на аргументима које Овиц износи као потпору за своју оптужбу, али авај, таквих аргумената код Овица нема, баш као што их нема ни код Антонића. По чланку из “Entertainment Weekly” –ја:

„Овицови коментари су се звучали запаљиво, не само зато што су многи од оних које је прозвао на својој листи, уопште нису геј, него и зато што није понудио никакве доказе да било ко од ових људи гаји било какве зле манере према њему или да сноси ишта већу кривицу за његов пад од њега самог.“¹⁵

Па ипак, главни разлог зашто се Овицове тврдње не могу третирати као сведочење, нити уопште, као било шта, лежи у чињеници да се сам Овиц, свега два дана након што је изнео оптужбе, јавно извинио за то што је рекао. Прецизније, Овиц је изјавио:

„Дао сам неке неприкладне изјаве током искрене и отворене дискусије са ‘Венити Фером’. Посебно термин ‘геј мафија’ не одражава моја искрена осећања и ставове. Кајем се што сам га употребио и најискреније ми је жао“.¹⁶

Дакле Овиц је признао да је лупетао и пристојно се за то извинио. Антонић је међутим, у сада већ више него препознатљивом маниру, пренео лупетање и назвао га доказом, а извињење је заборавио да пренесе. Али то онда није никакав доказ, већ – лупетање.

Питање за Антонића: кад Икс да изјаву у којој тврди П, и онда након два дана каже да је лупетао и да је стање ствари заправо не-П, а касније Ипсилон тврди Пи као доказ наводи Иксову изјаву да је П право стање ствари, како се онда зове ово што Ипсилон ради?

И још, Антонић каже да би он по питању те закулисне делатности геј лобија „највише веровао некој озбиљној академској студији о целом том проблему“, али авај, вајка се он, таквих студија нема, или бар он није успео да их нађе, овако „узгред“ се бавећи проблемом. Али, упоран је Антонић, „из тога што су такве студије непознате, не следи ни да проблем не постоји“.

Прво, то што су ове студије Антонићу непознате, не значи да су уопште непознате (а како икоме у доба гугла тако нешто може бити „непознато“, посебно је питање). Као друго, није тачно ни да су такве студије Антонићу непознате, јер сам га ја у претходном тексту лично упутио на бар једну од њих, Шеријеву „Gay Artists in Modern American Culture: An Imagined Conspiracy“, која нуди не само детаљан историјски преглед него и социолошко објашњење развоја теорије о геј завери у свету културе и уметности. Али, биће да је проблем у том што Шери у својој студији долази до недвосмисленог закључка да је ова завера, како и сам наслов каже – измаштана (imagined). Другим речима, Шери не долази до закључка који се Антонићу допада, па стога Атнонић не би да се на позове на његову студију, а пошто истовремено није у стању да је аргументовано критикује, онда је најбоље да се гради да ова не постоји и да уместо тога као ауторитет цитира залупајке Бјукенена и Севиџа, који можда немају баш никаквих аргумената за то што тврде, али барем „мисле“ исто што и он, Антонић, „мисли“, а то им је већ значајан плус у односу на аргументованог, али неправомислећег Шерија (и опет: “Opinions are like assholes. Everybody’s got one and everyone thinks everyone else’s stinks.”).

Антонић, мећутим, достиже свој бриљантни врхунац са тезом да је доказ за закулисно деловање геј лобија – одсуство негативних геј ликова из холивудских филмова. Прецизније, Антонић каже:

„Навешћу један пример. Ни једна геј или лезбо група јавно се не залаже да се у филмовима и серијама хомосексуалци приказују искључиво у позитивном светлу. Ипак, данас нема серије или филма у којима хомосексаулци нису симпатични, ненасилни, културни, ведри… Америчке серије и филмови су препуни насиља. Ипак, када сте последњи пут, у холивудској продукцији, видели да је неко насиље починила геј особа, и када је неки негативни лик било које филмске драме био геј?

Они који критикују деловање геј лобија у САД сматрају да то није последица никакве “осетљивости” теме и жеље да се додатно не стигматизује једна “дискриминисана” категорија људи, већ да је то резултат доста бруталног деловања неформалне цензуре, коју спроводи холивудски геј лоби.“

Као прво, једна мала лекција из логике. Када кажемо: „Ако киша пада, улице су мокре“, и додамо тврдњу „улице јесу мокре“, онда то не значи да киша стварно пада, јер – улице могу бити мокре из пуно разлога, рецимо зато што су управо прошли поливачи¹⁷. Е сад, када кажемо: „Ако геј лоби закулисно повлачи конце филмске индустрије, онда у филмовима неће бити негативних геј ликова“, па приметимо како уистину у филмовима нема негативних геј ликова, онда то уопште не значи да геј лоби закулисно повлачи конце филмске индустрије, јер ово одсуство се може објаснити и на друге начине, рецимо, као што Антонић примећује – жељом да се додатно не стигматизује једна „дискриминисана“ (наводници Антонићеви, немој да је неко случајно помислио да Антонић стварно мисли да су хомосексуалци дискриминисани!) категорија људи. Е, сад, јасно је нама да критичари геј лобија тврде да је у питању ово прво, а не ово друго или пак нешто треће, и јасно нам је да се Антонић са њима слаже, али, право питање је: на основу чега они ово тврде? Тј. на основу чега осим сопственог уверења да је тако? На ово питање, међутим, Антонић ни не покушава да одговори.

Али и само ово питање, наравно, има смисла тек ако је Антонићева тврдња о одсуству негативних геј ликова уопште тачна, што очигледно није. Ево само три најпознатија скорашња примера филмова у којима су хомосексуалци психопатске, серијске, или макар, дубоко поремећене убице: „Кад јагањци утихну“ (5 жртава, 5 Оскара), „Америчка лепота“ (1 жртва, 5 Оскара), „Монструм“ (7 жртава, 1 Оскар). Дакле, не само да Антонић нема никаквих аргумената да извуче закључак који извлачи на основу датог опажања, него ни само опажање није тачно.¹⁸ Питање за Антонића: Кад Икс тврди Н, на основу чињенице да стоји М и да стоји извођење М=>Н, а притом нити има икаквих аргумената у корист тврдње да стварно М=>Н, нити је пак истина да је стање ствари М, него је уместо тога не-М, како се онда зове то што ради Икс?

И за крај, да подметнемо Антонићу једно његошевско „зрцало“, да се бар на тренутак у њему огледне. Хенри Форд, у свом познатом делу „Међународни Јеврејин“ (“The International Jew”), каже:

„Постоје бројни докази да јеврејски промотери нису превидели пропагандни аспект филма. Ова пропаганда су тренутно може описати на следећи начин: она се састоји у прећуткивању Јеврејина као обичног створења. Јевреји се на сцени и екрану приказују искључиво у изузетно повољном светлу. Слабо прикривена пропаганда јеврејске филмске контроле такође је усмерена и против не-јеврејских религија. Јеврејски рабин је увек на екрану приказан само у најчаснијем држању. Обучен је у складу са достојанством свог положаја и учињен импресивним колико год је то могуће. Хришћански свештеници, како ће се сваки обожаватељ филма лако сетити, често су представљени на разне изврнуте начине, од комичног до криминалног. Овај став је препознатљиво јеврејски.“

И да се подсетимо: „Oно што нам Антонић у тексту нуди јесте стара и већ пуно пута прежвакана прича о завери изопачене, богате и моћне мањине Иксова, упереној против сиромашног, али вредног, поштеног и моралног „малог човека“. Па сад на место непознате можете да ставите Јевреје, масоне, хомосексуалце, илуминате, или већ како вам драго, али то ништа не мења на ствари – прича је у свим случајевим иста.“

5.

И да закључимо: ја сам у свом претходном тексту, “Мали човек“, тврдио да Антонић у свом „Поразу геј брака“ диже моралну панику и позива на интелектуални рат. Антонић ми је одгорио да то није истина. Да видимо како ту стоје ствари.

А) У овом тексту ја сам конклузивно показао да у „Поразу геј брака“, Антонић оптужује „геј лоби“ да ради на традиционалне породице („чудовишни експеримент“, деца као покусни кунићи, терор ПК, избацивање тате и маме, итд.) на основу тога што: 1) без икаквог образложења користи нетачне статистике, иако му је познато да су нетачне, и то притом не помињући да су нетачне, 2) цитира непостојеће изјаве и тврди да су се десиле ствари које се нису десиле, 3) као доказе наводи оптужбе које нису само непоткрепљене доказима, него су још и конклузивно оповргнуте, или чак повучене од стране самих тужилаца; уз то, ове изјаве долазе из извора који тврде да Холокауста није било, да аутизам није болест, да еволуција није наука и да је рокенрол комунистичка завера, тј. другим речима из извора које нико са елементарним научним поштењем не може узети за озбиљно.

Б) Када неко оптужује једну мањинску групу као претњу за наше моралне вредности и светиње, на основу 1) преувеличаних или лажних статитика, 2) преношења измишљених изјава и догађаја и 3) непостојећих сведочења, онда је то, pace Коен – ширење моралне панике.

Занимљиво је приметити да Антонић у новом тексту на питање зашто су му неки подаци нетачни или непоткрепљени доказима (конкретно у питању су „нова“, мичигенска истраживања, која нико нигде осим Антонића није видео, и која овај наводи по недоступном тексту из „Политике“, без цитата, без имена аутора, без ближег упућивања на порекло истраживања) одговора:

„Па шта? У чланку из “Политике” помиње се још једно од “спорних” истраживања, чију релевантност и сам сматрам ограниченом. Зашто бих онда у вези тог истраживања морао да будем прецизнији него што сам био? За потребе свог новинског/интернет чланка, а у вези ствари која није кључни део моје аргументације, користио сам други новински чланак. И? Када будем писао научни рад “о релевантности искуствених истраживања класног положаја хомексуалаца” ја ћу цитирати пун назив истраживања, наручиоца, ауторе и сл. У контексту новинског/интернет текста и оно што сам навео сасвим је довољно.“

Неко „малициознији“ рекао би да Антонић у свом оригиналном тексту није показао никакву скепсу према цитираним резултатима, за које сада признаје да их сматра „ограниченим“ (Али право питање је, на основу чега их уопште сматра икаквим? Непроверени резултати нису просто слабија варијанта проверених резултата /баш као што ни мрав није мали слон/, они нису никакви резултати.), те да опет пропушта да наведе прави извор мистериозних мичигенских истраживања, аутора „Политикиног “текста, итд., али ја то нећу учинити. Уместо тога подсетићу на још једну Антонићеву изјаву у којој он каже:

„Ја лично бих, међутим, највише веровао некој озбиљној академској студији о целом том проблему. Али за такве студије, онолико колико сам се бавио овим питањем (а то је заиста било узгред), једноставно не знам.“

Е, сад, можда се Антонићу чини да свим овим врдањима и умањивањима важности сопствених тврдњи и текста, умањује потребу да ови буду поткрепљени доказима, те да на тај начин успева да избегне мојим примедбама, али греши – моја примедба није да су његови докази у нескладу са форматом у којем их износи (новински/интернет текст), него са тежином и типом оптужби које њима поткрепљује, дакле да постоји геј завера која кињи, намеће, итд. и у коначном има за циљ да уништи традиционалну породицу.

Изјављујућу да је оптужбе износио „узгред“, „у новинском/интернет чланку“, те да не осећа потребу да буде „прецизнији него што је био“, Антонић само потврђује моју тезу да:

В) Он озбиљне оптужбе изриче олако и без озбиљних аргумената, а да pace Ролс: „Не би требало олако да оптужујемо једни друге за себичне личне и групне интересе, предрасуде или пристрасност, нити за тако озбиљне мане као што су идеолошко слепило и самообмана. Тежња да се упућују такве оптужбе без несумњивих основа, очигледно је неразумна и често представља објаву интелектуалног рата.“¹⁹

Шта дакле, ради Антонић у „Поразу геј лобија“? Он (на основу (А) и (Б)) – шири моралну панику. А шта ради када све то чини „узгред“, односно без несумњивих основа? Он се (на основу (А), (Б) и (В)), понаша неразумно и објављује интелектуални рат. QED.

6.

Толико, дакле, о „Поразу геј лобија“. У Антонићевом новом тексту, међутим, јављају се још нека значајна питања. Покушаћу да овде укратко одговорим и на нека од њих.

Као прво, Антонић каже:

„Динић истрже из контекста једну моју реченицу из студије “Културни рат у Србији”. У тој студији ја тврдим да у Србији постоји једна врста необјављеног рата који се води против одређених вредности. Ја сâм сам против сваког рата. Али, нико не треба да мисли да уништавање традиционалних вредности може проћи без отпора. У том контексту и ја кажем да ћу бити један од оних који ће се бранити.“²⁰

Дакле, када Антонић објављује рат, он то чини ислључиво у самоодбрани. Добро нека буде. И још, каже Антонић:

„Никада нисам бежао од дијалога о тој, или било којој другој теми. Али, водити дијалог са неким представницима “друге Србије”, па и геј заједнице, често је, нажалост, значило само бити изложен најгорим вулгарностима, па и претњама физичким насиљем. Таквих вулгарности и претњи у тексту Растислава Динића, на срећу, нема.“

Е, сад, овде сам већ збуњен. Нека буде и да су представници „друге Србије“ стварно и криви за то што им Антонић ставља на терет, али какве то везе сада има са овом нашом расправом о фусотама? Ја не видим никакаву везу, осим ако, осим ако… Осим ако Антонић не жели да нам поручи да је, када се расправља са представницима „друге Србије“ и геј заједнице, дозвољено измишљати завере, догађаје, цитате, итд., јер – они су први почели. Ако је то оно што Антонић жели да нам поручи, онда се бојим да то просто не стоји – ништа не оправдава измишљање завера и непостојеће цитате. Ако пак, није то у питању, какве везе има понашање „друге Србије“ и геј активиста са Антонићевим текстом?

Подсетити се: „Ако оптужени у доброј вери сматра да је самоодбрана законита, злочиначке намере нема. Олендорфово резоновање учинило ми се као рецепт за светску катастрофу.“

“И опет, какве везе имају ове ствари са мном, Растиславом Динићем, кад код мене „таквих вулгарности и претњи, на срећу, нема“? Одговор се налази већ у следећем реду: „Већ то је известан напредак дела друге Србије окупљеног око “Пешчаника”, који ваља поздравити.“, каже великодушно Антонић. Ту смо значи: Антонић би хтео да ме сврста. Није ни чудо да га нападам, вели имплицитно ова логика, кад сам ја „њихов“, односно из „друге Србије“. Жао ми је што ћу морати да разочарам Антонића, како каже Хагакуре, „није ми познато како да превазилазим друге, познато ми је само како да превазилазим себе“, уз то не припадам другој, нити било којој „индексираној“ Србији, већ само овој обичној, тако рећи, Србији Вулгарис. Да парафразирам Мајкла Волзера, не постоји устав друге Србије, нити сам се ја обавезао истом на верност. Постоји, међутим, устав Србије и он ме обавезује, баш као што обавезује и Антонића, Душана Маљковића, Бобана Стојановића итд. И, ево Антонићу једне кратке лекције из политичког либерализма, тај устав је оно што нас повезује, његови принципи су језик у коме једни са другима разговарамо и разумемо се, чак и када се не слажемо око неких кључних питања.

У културном смислу, наравно, постоји много више од две Србије, постоје десетине и стотине хиљада њих, са различитим схватањем добра, и штавише, по Ролсу, биће их још о много, много више, јер под слободним институцијама, плуралност „не-неразумних“ израза људске природе, нужно расте. У том смислу ја припадам и Србији која слуша Ајрон Мејден, и оној која иде на Бурегџијаду, и оној која сматра да је „Буцино ћоше“ најбољи кафић у Србији, па и шире, и још многим, многим другим. Али нека Антонић слободно одахне, не спрема нам се рат свих против свих, све док смо спремни да, опет pace Ролс, уђемо у расправу са одређеном добром вером и док прихатамо разноликост као нормално стање јавне културе демократског друштва. У преводу – док једни са другима разговарамо у терминима моралних/уставних принципа које делимо и као са носиоцима извесних схватања добра, које не морамо да делимо, све ће бити у реду. Проблеми настају онда када једни друге почињемо да оптужујемо за закулисно деловање и завере да се униште наше традиционалне вредности и начин живота. Још ако притом већина за ово оптужује мањину – то је онда, pace Ференц – рецепт за светску катастрофу.

И ја сам у свом претходном тексту бранио ову разумност и добру веру, а не било какво супстанцијално схватање добра; нападао сам параноично и конспиролошко смеће и мржњу према људској природи, а не било какав супстанцијални поглед на свет – конзервативан, традиционалистички, деничарски или било какав. У том смислу, категорички одбацујем Антонићеву оптужбу да у мом тексту има потребе да се „противник дисквалификује не само у погледу његових друштвених и политичких идеја, већ и у погледу његове елементарне интелектуалне коректности.“ У мом тексту нема баш никаквих, и изазивам Антонића да докаже супротно ако може, покушаја да се противник, а т.ј. сам Антонић, дисквалификује на основу његових друштвених и политички идеја. Штавише, ја врло јасно кажем да је став противника геј брака, десничара, конзервативаца итд., савршено легитиман. Дакле, мој текст није идеолошка критика и тврдити супротно значи или не разумети основне појмове или свесно говорити неистину.

Што се тиче покушаја да се „противник дисквалификује у погледу његове елементарне интелектуалне коректности“, ни ово не стоји. Ја овај недостатак само разоткривам, па ако је са противниковом елементарном интелектуалном коректношћу све у реду, нема шта да брине, брука ће бити моја. Ако пак овај недостатак код њега стварно постоји, онда се бојим да се дисквалификовао сам.

И још, Антонић каже:

„Одатле и ово моје реаговање у “Пешчанику”, дакле на “територији” за коју се може рећи да је све друго осим да је отворена за другачија мишљења. Ви имате своју друштвену идеју, ја имам своју. Да ли је могуће износити те идеје коректно и без увреда? Ја мислим да јесте и око тога се трудим. Мислим да никога нисам увредио и чак и интернет текстове опремам фуснотама. Ви ми сада кажете да чак ни то више није у реду, кажете ми да не само да нису у реду моје идеје, већ и да сам ја у целости некако сумњив, неисправан и погрешан. Заиста? Ако вам је лакше да тако носите себе и своје идеје, само напред. Али, ја ћу из ове садашње дискусије са Динићем доста тога научити (макар да морам бити прецизнији и акрибичнији у ономе што пишем). А ви? Хоћете ли и ви нешто научити? Или ћете остати тамо где сте и били, уверени да све знате и да вам ваша идеологија даје моћ да о свему и свакоме можете да пресуђујуте? Али, ако се икада запитате шта ће се десити у будућности не треба да имате никакве сумње: будућност и догматска ароганција тешко да су икада ишли заједно.“

Као прво, тек да се зна, ја сам свој одговор Антонићу прво, како је и ред понудио медију на којем је био објављен његов оригинални текст. Тек када мој одговор тамо није објављен, ја сам се обратио „Пешчанику“. Толико о отворености за другачија мишљења.

Као друго, чему ова, Бјукенен би рекао, „фантазија мучеништва“? Чему ово залегање пред фиктивним нападом с’лева? Антонић стварно нема чега да се боји, може слободно да устане и да отресе песак са униформе, нема никаквог напада с лева, подофицирска вика која му одзвања у ушима, долази из његовог сопственог грла. Нико не напада његове вредности и идеје, нити пак њега „у целости“, а још мање то чини са неке супротне идеолошке позиције. Све што се десило јесте да је затражено да рационално аргументује оно што тврди. Ако га ово толико плаши, подсећам га да је плурализам у Србији heretostay и да, ако овако буде реаговао на сваки сличан захтев, ускоро неће имати где да залеже, јер ће „напади“ стизати са свих страна – остаће му само да се укопа ту где је. А судећи по овом тексту, то је већ и почео да ради.

А што се догматизма тиче, њега код мене нема, има га управо код Антонића. Антонићева позиција је догматска, у кантовском смислу термина. Он је тај који сматра да се знању о геј лобију може приступити непосредно, без емпиријских доказа и рационалних аргумената. Моја позиција је напротив – критичка, ја верујем да сваки став вреди тек уколико је у стању да за себе прибави рационално оправдање базирано на емпиријским доказима.

Да сумирамо: десничарска критика²¹ геј брака је не само легитимна, него и пожељна. Када се једног дана, надам се ускоро, у Србији буде повела дебата на ову тему, у њој ће морати да се нађе места за традиционалисте, конзервативце, те представнике свих већих верских заједница, почев од СПЦ, па надаље. Неће, међутим, бити места за конспиролошко смеће. Мој текст је био само покушај да се ово смеће почисти, како би се ослободио простор за рационалну дебату, и то не само на ову, него и на многе друге теме.

Антонић каже, хајде да причамо о дијалогу. Не, хајде да водимо дијалог, а хајде да причамо – о чињеницама.

Пешчаник.нет, 15.12.2008.

1. Да предупредим Антонићеве могуће примедбе: из претходног текста није сасвим јасно да ли се ово односи на геј популацију уопште или само на натпросечно богату геј популацију. Али логично је да се односи на ову прву, јер ако се односи на другу онда је теза банална: сви богати људи, без обзира на сексуално опредељење су „утицајнији него што је њихов стварни удео у друштву“. Дакле, Антонић хоће да каже: гејеви уопште су утицајнији него што је њихов стварни удео у друштву. Фуснота потвржује да је уистину ово Антонићева тврдња: „Истраживање Gluckmanа и Reedа показало је да 49% геј и лезбо особа у САД обавља послове стручњака или менаџера, наспрам 15% у укупној популацији.“
2. У супротном, проналазачу новог континента могло би лако да се деси оно што се десило јунацима Честертоновог романа “Кугла и крст”. Они се након дугог путовања, бројних бура и коначног бродолома, искрцавају на обалу онога што сматрају новим, далеким континентом. Испоставиће се, међутим, да су се вратили у Енглеску и то тек пар стотина метара дље од места са кога су се отиснули. Порука је следећа – без јасне оријентације у простору, односно на мапи, однодно у одговарајућој концептуалној схеми – откриће новог комада земље, нема баш никакву вредност, јер је сасвим могуће да откривамо оно што је свима већ одраније познато. Баш као што то случај и са истраживањима које Антонић наводи, а која нам откривају да су богатији гејеви уситину – богатији.
3. Мада, неки од оних које Антонић сматра репрезантативним за америчку десницу (Док Ноубл или Пет Бјукенен, рецимо), уистину то и сматрају: воља вам да је Бог створио свет – изаберите креационизам, воља вам да није било Холокауста – изаберите Дејвида Ирвинга. Коначно, по Мајклу Севиџу, воља вам да аутизам не постоји – просто га назовите размаженошћу.
4. „24 сата“, мада Антонић инсистира на називу „24 часа“, а нагађам и зашто, али нећу рећи, нека читалац сам погоди; користим ову прилику да свечано обавестим Антонића да новине под називом „24 часа“ – не постоје.
5. World Net Daily
6. И цела расправа о интерпретацији се да лако решити просто указивањем на чланове закона који, по Антонићевом мишљењу воде укидању речи „мама“и „тата“ и аргументацијом зашто је то тако. Ја сам у прошлом тексту одговорно тврдио да тамо таквих чланова нема и при томе стојим. Антонић би само требало да ми покаже да нисам у праву, реферирајући на сам закон. Наравно, њему не пада напамет да тако нешто покуша.
7. “Mass Murderers Seek to Justify Genocide”, Benjamin B. Ferencz.
8. Да намера ауторки ових књига није било кињење било кога, најбоље говоре њихове изјаве. Па тако Сузан Бош, ауторка „Џени живи са Ериком и Мартином”, иначе хетеросексуална, супруга и мајка, о мотивима за писање књиге каже: „Док сам писала књигу постала сам свесна да у Данској има пуно деце која живе са хомосексуалним оцем или мајком. И тако сам написала ову свкодневну причу о Џени која живи са својим оцем – и очухом. Било је апсолутно шокантно видети како је књига оклеветана као хомосексуална пропаганда у Британској штампи 1983. Бесна сам што су намере које сам имала пишући књигу – да се деци пружи мало више знања о свету – биле искривљене од стране одраслих који су изабрали да је искористе као оруђе политичке борбе. (…) Ако то икога интересује, ја лично не сматрам да хомосексуалност (или било шта друго) треба агресивно промовисати у школама, али сматрам да о њој треба причати на информативан и несензационалан начин.“, Jenny, Eric, Martin . . . and me, “The Guardian”, 31. January, 2000. Ауторка „Хедер има две маме”, Лесли Њуман, каже нешто врло слично: „Када сам написала Хедер, 1988, нисам имала појма да ће моје дело изазавати толику гужву. Иако су ме често оптуживали да сам имала политички агенду, Идеја за Хедер ми је дошла једног дана када сам шетала главном улицом у Нортхемпону , Масачусетс, граду познатом по својој толеранцији према различитости и бројној лезбејској популацији. Тог дана, срела сам жену која је заједно са својом партнерком недавно прохватила дете у свој дом. ‘Немамо књига које бисмо читали нашој ћерки, а које приказују породицу попут наше’, жена је рекла. ‘Неко би требало да напише једну.’ Да ли је битно деци битно да виде сопствени одраз у широј култури? Говорећи из личног искуства, мој одговор је гласно ДА.“, Heather and Her Critics. Супротно слици коју слика Антонић, обе ове књиге дакле, не само да нису део било какве пропаганде нити пак покушај да се на силу конструише некакав нови модел породице, него управо опис једног врло стварног искуства многих итекако постојећих породица.
9. Наравно, Антонић може да тврди да је књига о две маме, суштински различита од књиге о интелегинтном дизајну, али ево чикам га да ми објасни у чему је релевантна разлика.
10. John Rawls, “The Domain of the Political and the overlapping consensus”, Collected Papers (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1999), pp. 479.
11. У питању је већ помињана „клизава косина“ (slippery slope). У познатом и препознатљивом примеру: ако данас запалиш цигарету, сутра ћеш запалити џоинт, а већ прекосутра ћеш прећи на кокаин, хероин, итд. „Клизава косина“ иначе не мора увек да буде грешка, довољно је само понудити рационално објашњење за узрочно-последичну везу између корака и може се добити сасвим валидан аргумент. Проблем је што Антонић то чак и не покушава, он сматра да је своју тезу доказао већ самим навођењем наслова који би ваљда требало толико да саблазне сваког правомислећег грађанина, да даље аргументисање није ни потребно. Иначе, енглески правник Гленвил Вилјамс је наводно изјавио да је „клизава косина“ – „џокер карта свих традиционалиста, јер ниједан реформски предлог није на њу имун“. Види: Geoff Nunberg, „Slippery Slopes“
12. И био сам сасвим јасан на ту тему и у претходном тексту, где за Бјукенена и Севиџа кажем да су: „већ надалеко познати као расисти, теоретичари завере и уопште, мрзитељски кловнови какви се неретко налазе на даљим ободима америчке деснице“. Дакле, на ободима, не у главној струји.
13. Анологија је наравно, промашена. Није питање да ли су комунисти били у праву, ми ретроспективно знамо да јесу, него да ли је и на основу чега тада комунистима требало веровати, а веровало им се првенствено зато што је већ тада постојала прегршт независних сведочења избеглица из нацистичке Немачке који су комунистичке оптужбе потврђивали.
14. Да Бјукененове и Севиџове оптужбе на које се Антонић позива не само да нису подупрте доказима, већ су конклузивно оповргнуте, само треба проверити линкове ка сајту MediaMatters на које нас сам Антонић упућује где се ове оптужбе разобличују. Бјукенен јe, на пример, након скандала у коме је откривено да је конгресмен Марк Фоли имао сексуалне односе са младим вратарима у конгресу оптужио неке отворено геј конгресмене и службенике у конгресу да су у овоме учествовали и прикривали Фолијеве неподопштине, јер су и сами користили „услуге“ пажева, и назвао их малом мафијом. Испоставило се, међутим, да ови не само да нису прикривали конгресменове неподопштине већ су их током година више пута отворено пријављивали.
15. Gary Susman, Like Mike, “Entertainment Weekly”, July 4. 2002.
16. Исто.
17. У логици, ова грешка је позната као „афирмација консеквенса“.
18. Чињеница да Антонић овако убеђено и без да тренпе, тврди то што тврди, дакле да у филмовима има само позитивних геј ликова, да се објаснити једном другом чињеницом. У односу на раније филмске ере – данас свакако има много више позитивних геј ликова него раније, али разлог за то је очигледан – због отворене (а не „измаштане“) цензуре, у ранијим периодима Холивуда геј ликова или уоште није било, или су пак приказивани стереотипно и у лошем светлу. Лектира за Антонића: Vito Russo, The Celluloid Closet, (Harper & Row, 1987).
19. John Rawls, “The Domain of the Political and the overlapping consensus”, Collected Papers (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1999), pp. 478.
20. А одакле ми је само познато ово заклињање на мирољубивост… па да! Драган М. Јеремић у „Часу анатомије“ (цитирам по сећању): „Ја полемике не волим. Полемос на старогрчком значи рат, а за време рата, музе ћуте.“
21. Mada, uopšte nisam siguran da će strane u debati nužno da se podele po liniji razdeobe između levice i desnice. I to ne samo zato što u Srbiji ova podela i nema naročitu važnost, već i zato što je desničarska (a i levičarska) pozicija po ovom pitanju mnogo difuznija i složenija nego što je Antonić predstavlja. Jedna od najboljih polenika o gej braku vodila se na američkoj desnici, između dvojce konzervativnih kolumnista, Endrjua Salivena i Dejvida Fruma. Saliven, verujući katolik i otvoreni gej, tvrdio je da konzervativci treba da podrže legalizaciju gej brakova, dok se Frum tome suprotstavljao. Vidi: “Gay marriage”, Slate.