Sneg je i ove godine iznenadio komesarijat za izbeglice. Neplanirano je zavejao šumu kod Bogovađe i opet u svet poslao ružnu sliku o Srbiji. Crni ljudi na belom snegu ispali su nekako još crnji, izgledalo je da im je baš hladno i da država mora hitno da reaguje.

„Niko normalan ne može dozvoliti da se ljudi smrznu, gladni i žedni“, pomislio je birokrata iz komesarijata dok je gacao po snegu oko autobusa iz kojih su juče tokom čitavog dana virila crna, zbunjena lica. Samo neki dan ranije, premijer je mislio da niko normalan ne bi tražio azil u Srbiji. Seljani su mislili da niko normalan neće slati crnce da im jedu decu, ili šta već rade ti zastrašujuće drugačiji ljudi. Opštinari su mislili da niko normalan ne može da naredi naseljavanje azilanata u neposrednoj blizini budućeg spa-centra, vrhunske razvojne investicije za lokalni politički kartel.

Ispostavilo se da u Srbiji ima mnogo manje normalnih nego što se mislilo.

Pre pet godina azil je tražilo 52 ljudi. Ove godine već ih je četiri hiljade, ali država i dalje nema ni kapacitet ni političku volju, pa ni makar nejasnu ideju kako da izigrava sposobnog evropskog graničara a da „ti ljudi“ posle ipak odu negde drugde.

Tako se već godinama ponavlja isti scenario: iz Brisela se iskamči neki evro za zbrinjavanje ljudi koji su ionako krenuli u Uniju, na proleće se zbog uznemirenosti lokalnog stanovništva odluka o gradnji prihvatilišta odloži za kasnije – a uskoro padne i prvi sneg, pa se na brzinu nađe neko privremeno rešenje.

Uostalom, ta je vrteška već dobro isprobana na takozvanom romskom pitanju.

Nekoliko stotina ljudi koji su se u bekstvu iz svojih nesretnih domovina po Africi i Bliskom istoku zlom igrom sudbine zatekli u Srbiji kao čist višak, mesecima su živeli od vedrim nebom u blizini jednog od dva prepuna prihvatna centra za azilante u zemlji, gde čekaju rešenje o svojoj sudbini: boravak ili proterivanje u zemlju iz koje su ušli u Srbiju.

Srbija važi za zemlju koja vrlo retko pruža utočište tražiocima azila ali je, prema zakonu i međunarodnim konvencijama, dok traje formalna obrada zahteva država dužna da tražiocima obezbedi pristojan smeštaj.

Zima po običaju ubrzava proceduru pa su, u strahu od lošeg imidža usled eventualnog smrzavanja ljudi za čiju su dobrobit odgovorni, nadležni započeli raseljavanje šatora i šumskih skloništa u Bogovađi.

Kao i sneg usred zime, i reakcija lokalnog stanovništva zatekla ih je potpuno nespremne.

Početkom sedmice meštani sela Vračević kod Lajkovca blokirali su opštinsku zgradu, rešeni da spreče dolazak azilanata u privatne kuće čiji najam po konkursu plaća komesarijat za izbeglice. Juče ujutru blokiran je put kod napuštenih radničkih baraka obrenovačke termoelektrane, gde je trebalo da bude smešteno osamdeset azilanata.

Nezadovoljstvo građana je, kao i u lajkovačkom slučaju, tumačio predsednik opštine: nije reč o rasizmu, pitanje je čisto bezbednosno jer crna sirotinja predstavlja pretnju po miran lokalni život pa ih treba raseljavati ravnomerno i u manjim grupama. Barake su, uostalom, svega pedesetak metara udaljene od postrojenja koja proizvode više od polovine struje u zemlji i bilo bi neodgovorno pustiti strance tako blizu strateškom resursu.

Nadležni su demonstrante čitav dan ubeđivali da su azilanti tu samo privremeno, da „samo prolaze kroz Srbiju“, da nije fer ostaviti ih da se smrzavaju na snegu.

Po okončanju celodnevne blokade, barake su za svaki slučaj zapaljene. Zbunjeni ljudi iz autobusa preusmereni su na kraju u lokalni hotel, „dok se ne reši problem“.

Centar u Bogovađi postoji od sredine 2011. godine, kada je formiran da bi se rasteretio centar u Banji Koviljači, gde su se meštani takođe pobunili. Za treću zgradu prihvatnog centra odabrana je stara kasarna kod Mladenovca koja još uvek nije adaptirana – zbog protesta meštana.

Smeštaj u privatnim kućama u selu Vračević bio je organizovan i prošle zime, ali je program proletos prekinut posle protesta meštana.

„Niko neće jad i bedu u svom komšiluku“, objasnio je zaštitnik građana Saša Janković, jer se to doživljava kao snižavanje kvaliteta sopstvenog života, „a to ne bi trebalo tako da bude“.

Još uvek se čeka privremena odluka vlade o tome kako bi trebalo da bude.

Peščanik.net, 28.11.2013.

Srodni linkovi:

Miloš Ćirić – Rat se vraća kući

Bojan Gavrilović – Niko nema što Srbin imade

Ljubomir Živkov – Večeras zajedno