Bageri i patina: Beleške o novom urbicidu

Na jugoistočnoj strani Menhetna postoji jedan muzej, Tenement Museum,¹ koji je nastao tako što su 80-ih godina prošlog veka jedna istoričarka i jedna aktivistkinja ovde otkrile zgradu napuštenu i zamandaljenu, i u njoj gotovo očuvane enterijere stanova imigranata iz perioda najintenzivnijeg naseljavanja Amerike, to jest sredine 19. veka. Ovde vas profesionalni glumci vode kroz malene sobe, pokazuju vam predmete, fotografije, izvode iz tadašnjih popisa i pričaju vam nadahnute priče o mučnom iskustvu ljudi koji su pristizali u Ameriku u potrazi za boljim životom.

Jedna tura je, na primer, o jevrejskoj porodici koja je 1910. emigrirala iz istočne Evrope. To je bilo baš u vreme velikog požara u tekstilnoj fabrici u ovom delu Menhetna, u kom je poginulo 146 radnica, uglavnom mladih imigrantkinja. Tokom ture pratimo živote ćerki, takođe tekstilnih radnica, i njihove aktivnosti u pokretu za radnička prava osnovanom nakon tragedije. Jevrejski imigranti iz istočne Evrope, saznajem, bili su nosioci socijalističkih ideja u Njujorku početkom 20. veka; njihov politički angažman je ugrađen u opšte poboljšanje uslova rada i stanovanja za imigrante i radnike i u modernizaciju koja je potom usledila.

Nakon ove ture, izranjajući nazad na ulicu, u sadašnjost, pitala sam se: ko će da priča priče o migracijama na Balkanu? Na primer o Jevrejima Sefardima koji su bežeći iz Španije nalazili dom na Donjem Dorćolu, ili o Jermenima, Grcima, Turcima, Srbima, Nemcima, Mađarima, Romima koji su baš tu, u najstarijem naseljenom delu Beograda, sve do II svetskog rata činili fascinantnu mešavinu kultura, jezika i običaja. Ko će, dakle, pažljivo da sakupi podatke o malim i uzvišenim borbama ovih ljudi, intervjuiše potomke potomaka, pronađe možda poneki zaostali lični predmet, mapu tadašnjeg Beograda, popis stanovništva iz turskih arhiva, zaturen negde u Istanbulu? Ko će da naplaćuje skupe karte pričajući sa puno entuzijazma dirljive priče o svojim precima i sugrađanima svojih predaka?

Do nedavno je baš taj posao radila jedna neformalna i samoorganizovana ustanova kulture – Dorćolsko narodno pozorište u Solunskoj 24. Tu, u oronuloj nekadašnjoj zanatskoj radionici (tada i dalje u javnom vlasništvu) gledala sam sjajnu predstavu o jevrejskoj porodici Baruh između dva rata, tačnije o sestrama Baruh, tekstilnim radnicama u obližnjoj fabrici Beko, koje su bile vrlo aktivne u borbi protiv okupatora.² Baš kao i u Tenement muzeju, glumci su nas ovde vodili kroz priče koje su se odvijale baš tu, na istom mestu, i koje su bile utemeljene na faktografskom istraživanju, razgovorima sa potomcima, ali i na evokaciji one prošlosti kojom se ponosimo – dobu verske i kulturne tolerancije i antifašističke borbe.

Novi urbicid

Vremešna kuća u kojoj je pozorište bilo smešteno srušena je prošlog leta; opština Stari grad je parcelu prodala privatniku i tu se trenutno diže nova stambena zgrada. I mada se pripovedači uvek mogu spakovati i izmestiti, želela bih da se ovde posvetim srušenoj kući, odnosno važnosti građene sredine kao artefakta, svedoka za pričanje priče i za kolektivno pamćenje.

To rušenje deo je aktuelnog talasa uklanjanja vrednih objekata i ambijentalnih celina u starim delovima Beograda i nasilnog izmeštanja saobraćajnih pravaca i osa vekovima formiranog urbanog jezgra. Na ovaj način, u poslednjih nekoliko godina, pomahnitalo tržište nekretnina krči sebi prostor za rad. U izbrisano ili trajno oštećeno nasleđe spadaju zgrada Ikarusa iz 1938 (jedina beogradska zgrada u art deko stilu), međuratne vračarske vile: Topolska 15, Internacionalnih brigada 47, Nikolaja Krasnova 4, Resavska 25 koju je projektovao čuveni arhitekta Jovan Ilkić; ugrožava se Kalemegdanska tvrđava gondolom koja je u planu, i tako dalje.

Ovaj trend nas vraća pojmu urbicida,³ ubistva grada, vezanog za teorijski rad arhitekte Bogdana Bogdanovića o devastaciji gradova tokom ratova devedesetih. Danas se ovom rečju označava uništavanje u cilju zidanja novih stanova koje retko ko može da priušti. Kako se svaka diskusija o tome završava vapajem zbog korumpiranosti institucija, cilj ovog teksta je da se osvetle još neke strane kompleksnog odnosa između kulture sećanja, arhitekture i građevinske industrije.

Kapitalu iz nekretnina neophodan je simbolički kapital kako bi se reprodukovao

U tom novomurbicidu postoji velika nelogičnost. Prilikom odabira stana koji ćemo kupiti ili iznajmiti mi ne biramo samo zgradu, već se pitamo i da li u blizini postoje neki park, reka, sportski centar, obdanište, da li je mesto istorijski i kulturno bitno, da li je tu negde pozorište ili kultna kafana, zona barova i restorana. Vrednost nekretnine leži, dakle, u okolnim prirodnim dobrima, društvenoj infrastrukturi i kulturno-istorijskom nasleđu. Tržište nekretnina na njima parazitira, ugrađuje ih u svoj biznis model, ali im gotovo ničime ne uzvraća.⁴

Najskuplja od svih pogodnosti koje tržište nije stvorilo ali nam naplaćuje je, svakako, osećaj da smo bitni jer živimo na nekom čuvenom mestu. Iznajmljivanjem ili kupovinom stana na Vračaru, na primer, mi plaćamo i mogućnost da redovno na instagramu tagujemo Vračar(historical).

Kontradikcija novog urbicida u Beogradu leži u tome što taj statusni simbol nema mnogo smisla ako sa Vračara nestanu strukture koja tu istoriju čini, ako nestanu predratne vile. Samo je do određene tačke moguće uklanjati historical i istovremeno ga naplaćivati. Tako, budući da konzistentno eliminišu vrednosti na kojima zasnivaju svoj biznis model, građevinski investitori koji operišu u centralnim gradskim zonama seku granu na kojoj sede.

Simboličkom kapitalu neophodan je kapital (iz nekretnina) kako bi se reprodukovao

Jednom prilikom mi je dizajner Mirko Ilić, pokazujući na prostor pored svog studija na Union Squareu rekao kako je baš tu 60-ih godina prošlog veka bio Silver Factory, studio Endija Vorhola. Na to sam ja, kao oduševljeni turista, odgovorila: „Pa da, u ovom gradu je svaki ćošak po nečemu legendaran“, a on je na to rekao: „Tako je i u Beogradu. U stvari i više jer je grad mnogo stariji, nego nema love pa niko ne pamti.“

Sećanju je, izgleda, potrebna skupa i masivna infrastruktura kako bi se gradilo i održavalo. Nju čini armija kvalifikovanih i posvećenih kulturnih radnika, kao i adekvatni uslovi rada i dostojanstvene plate. Taj novac, u američkom modelu finansiranja kulture,⁵ dolazi od najbogatijih pojedinaca, a u gradovima su to vlasnici nekretnina.

Veza između love iz nekretnina i živog kolektivnog sećanja vrlo je opipljiva na primeru Tenament muzeja. U njegovom upravnom odboru i među najvećim donatorima nalaze se šefovi velikih kompanija za nekretnine, od kojih mnogi imaju vlasništvo nad zgradama u naselju.⁶ To ima smisla pošto muzej svojim radom i postojanjem podiže vrednosti njihove imovine. On, zajedno sa mnogo drugih ustanova – pozorišta, galerija, kafana, barova, priča priču o posebnosti ovog dela Menhetna i gradi njegov simbolički kapital, što omogućava gazdi zgrade iza ćoška da naplati kiriju od 1.200 dolara za sobu veličine ostave za metle. Time on, naravno, prodaje mnogo više od samog prostora.

Geograf Dejvid Harvi piše kako su tradicionalno gradovi, u cilju uspostavljanja monopola, isticali svoju posebnost u geografskom smislu, ali da su tehnološka dostignuća u saobraćaju i komunikacijama umanjila važnost razlika u lokaciji, pa to više ne pomaže. U potrazi za novim izvorima monopola, preduzetnički gradovi se okreću ideji kulture i kolektivnoj formi onoga što Burdije naziva simbolički kapital, i tu nalaze novu vrstu prednosti.⁷ Gradovi se, dakle, takmiče za investicije, kvalifikovanu radnu snagu i turiste ne više toliko na polju infrastrukture već na polju neopipljivih vrednosti – autentičnosti, jedinstvenosti, dinamičnosti.

Novi Dorćol i K-distrikt, preokret u brendingu?

Naišla sam na dva primera koji možda upućuju na to da su investitori u centralnim zonama Beograda konačno počeli da shvataju da im je od egzistencijalne važnosti da ulažu u simboličku vrednost mesta. Prvi primer je kompanija Deka inženjering koja je u okviru novog stambenog kompleksa Novi Dorćol u Venizelosovoj ulici očuvala elemente objekata tekstilne proizvodnje iz 1897. godine. Kroz izbor boja, fontova i ključnih reči, ceo brending projekta zasniva se na slavljenju autentičnosti Dorćola. Ovaj potez se sa pravom uvažava kao redak primer očuvanja i unapređenja urbanog nasleđa od strane tržišnog aktera; istovremeno, kompanija je pametno izračunala da odricanjem od određenog broja kvadrata za nove stanove na duže staze podiže cenu ostalih kvadrata.

Drugi primer je (iako investicioni skroman potez, na istoj je liniji), publikacija K-Distrikta, novog stambenog kompleksa na mestu tekstilne fabrike Beko, pod nazivom „Pogled sa Dorćola: Priče sa Dorćola i o njemu“. Za sada se radi samo o kliše formi turističkog prospekta, ali možda se kompanija jednom odvaži i/ili opameti, pa dodatno investira u ugled, prestiž i još skuplji kvadrat osnivanjem muzeja koji će pripovedati o čuvenim sestrama Baruh koje su radile baš tu, u fabrici Beko, između dva rata.

Pripovedači, gradograditelji

To su odgovori na pitanje zašto bi tržištu trebalo da bude važno da sačuva trošnu kuću iz vremena kraljevine, ili džamiju iz doba Osmana ili vrtić koji je arhitektonski biser iz doba SFRJ. U istom radu u kome razvija pojam urbicida Bogdan Bogdanović odgovara na pitanje zbog čega bi nama, građanima, to bilo važno. On piše: „Tek od pojave grada, pa nadalje, čovek sebe samog može da vidi retrospektivno, i da gotovo opipljivo konstatuje tokove svoje sopstvene sudbine, onako kao što može da razjašnjava i sudbinske etape svojih gradova. U načelu, pre pojave grada, čovek je bio aistorično biće, i to ne samo zbog toga što se dve nove pojave, „grad“ i „pismo“, uglavnom preklapaju, već i zbog toga što je sam grad jedno moćno, nadjezičko pismo – složena i dragocena ideografija“.⁸ U tom smislu, tradicionalna, očuvana gradska jezgra pružaju čoveku šansu da odgovori na večita ljudska pitanja: ko sam, šta sam, gde sam, i zašto sam tu gde sam?

Na kraju, jasno je šta priču jedne mlade Jevrejke, politički angažovane tekstilne radnice na Menhetnu početkom 20. veka, čini vrednijom od priče jedne mlade Jevrejke, politički angažovane tekstilne radnice na Dorćolu početkom 20. veka. Po nekom ružnom, retko izgovorenom konsenzusu, ljudski život je vredan i dostojan da ga se seća samo ako se odvija u mestima gde cirkuliše mnogo novca i moći.

U ovoj jednačini heroji su oni koji proizvode simbolički kapital tamo gde nema finansijskog, kao na primer nekoliko umetnika i aktivista koji su osnovali kulturni centar Kvaka 22 u Ruzveltovoj 39, ni iz čega, iz napuštene ruine i sopstvenim znojem. U ovoj bivšoj zgradi vojnog orkestra SFRJ beogradska omladina se već 5 godina okuplja i razmenjuje, čime gradi razumevanje sebe i svog iskustva; gradi grad.⁹ Van nemoći institucija i van interesa tržišta, u Beogradu danas deluje niz ovakvih, samoorganizovanih ustanova kulture¹⁰ koje pokazuju da ipak možemo sami da biramo čega ćemo da se sećamo i da možemo sami da razvijamo sopstveni izraz. Za budućnost, u kojoj će tržište još više biti arbiter toga šta nam je vredno i šta treba da pamtimo, ove ustanove nude adekvatan model za realizaciju građanina kao, po Bogdanoviću, autentično istoričnog bića.

Autorka je urbanistkinja i istraživačica u Habitat for Humanity International.

Peščanik.net, 12.04.2022.

1. Tenement je stambena tipologija za koju mi nije poznat naš paralelan pojam. Vezuje se za kolektivno stanovanje siromašnih radnika tokom industrijske revolucije u Velikoj Britaniji i Americi. To je bila zgrada sa mnogo manjih stambenih jedinica koje su, zbijene, delile mnogočlane porodice radnika u vrlo nehigijenskim uslovima, često sa po jednim kupatilom na nivou cele zgrade.
2. U ovom podkastu reditelj Filip Gajić govori o nastanku predstave „Sestre braće Baruh“.
3. Na primer, profesorka urbane sociologije u penziji, Ksenija Petovar, koristi taj pojam u intervjuu za Nova S.
4. Nominalno, ovome bi trebalo da služi porez na imovinu i naknada za gradsko građevinsko zemljište, ali je upitno kako se te sume dimenzionišu, kuda potom ide taj novac, itd. Tu nedostaje iscrpno istraživanje.
5. Mada, izgleda, sve više i u evropskom.
6. Tekst Davine M. DesRoches, “Working-class heritage and the marketization of difference – the limits of new museology at Manhattan’s Tenement Museum”.
7. Rad Davida Harveya, “The art of rent: Globalization, monopoly and the commodification of culture”.
8. Knjiga Bogdana Bogdanovića, „Tri ratne knjige“.
9. U prizemlju se nalazi i jedna soba, nekadašnja radionica za popravku muzičkih instrumenata vojnog orkestra. Zaostali predmeti, instrumenti i partiture, organizovani su u stalnu izložbenu postavku Muzej Kvaka 22, čime novi korisnici formiraju odnos prema prošlosti za koju su vezani prostorom, nasleđem.
10. Na primer Ostavinska galerija, Ulična galerija, kulturni centar Magacin, kulturni centar Matrijaršija, i drugi.