Danima već sa sremske ravnice preko kalemegdanske terase svojim ledenim dahom Ćorava Anđelija zaliva i ledi ulice beogradske. Tako etnolozi zovu tu vrstu pogane košave (videti kod V. Čajkanovića), koja ledi krv u žilama starica koje se vraćaju s jutrenja i hitaju u sirotinjsku kuhinju. Tanka sindikalna supa sada život znači, a sedamdesetoro napuštene dece sišlo je u šahtove gradske kanalizacije u potrazi za toplinom. Nema toplote i topline nigde, Ćorava Anđelija ne odustaje, a novine beogradske – da Bog sačuva, pišu o svemu drugom.

Pišu kako svaki ćepenak naših političkih partija ima svoju Rusiju – za SRS je to Pravedna Rusija, a za SNS to je Putinova večna i po svaku cenu Jedinstvena Rusija. Koliko je ta Rusija nepravedna prema onim malim narodima podno Kavkaza, to nikoga ne zanima. Čak ni ozbiljne novine ne zanima činjenica da postoji i jedna slobodna i demokratska Rusija – o tome u Beogradu ništa ne znaju. Još je veselije ono što o crkvi pišu časni arhimandriti i smerni protosinđeli političke publicistike. Te patrijarh je uvredio muslimane – jeste, bio je to gaf – ali ostaće upamćeno i da je to prvi srpski patrijarh koji se javno izvinio i priznao svoju grešku. Uostalom, šta je ovaj gaf prema onome što je preosvećeni episkop A. Jeftić izgovorio na Blagovesti 7. aprila 2004. u manastiru Ćelije kod Valjeva. Kazao je: “Muslimani jadni smrde, pošto jedu loj”. Te se prostačko-rasističke izjave malo ko seća i svi su udarili na patrijarha Irineja.

Piše se i o episkopu Kačavendi, mada njega to mnogo ne brine. On uživa ono “parče raja na zemlji” negde kod Bjeljine, kako se njegov dvorac zove. Patrijarh Irinej još ima vremena da progovori i da nešto učini da se od crkve ne pravi “pećina hajdučka”, kako Isus kaže. Kako ljupko i čudno odjekuju reči one kaluđerice – to je 4. vek – iskušenice koja piše svom episkopu i duhovniku, svetom Grigoriju Nazijanskom: “Tonem u postu sveti oče, i naslađujem se lišavanjima”. To u Beogradu danas zvuči kao fantastika. Preosvećeni Kačavenda nije baš jedini koji se pretrgao od posta, ali neugodno je sve citirati. Red bi bio da neki od vladika, pa i sam patrijarh, svrati u neko bedno svratište. Tako čine i rimske pape i francuski su kraljevi tako činili i nije tek simbola radi Marija Antoaneta bila dužna tri dana u godini da muze ovce sa siromašnim pastiricama u svom kraljevstvu. Vreme je da neko iz crkve pođe i onom radniku koji traži nadnicu, iako on pripada radničkoj klasi. Kažu da je to komunistička izmišljotina, ali rano je radnika i siromaha otpisivati.

Još jednom valja reći – i simboli su signali. I neka dokoni kaluđer A. Jeftić i dalje razvija svoje refleksije držeći se učenja sv. Nikolaja o štetnosti kupanja: svaki stvor zemaljski užasno zaudara ako se povremeno ne okupa. Ne biva to samo s muslimanima, jer svi smo stvoreni na taj način. Red bi bio da se pređe s reči na delo, a ove reči nije izrekao drug Tito. To ponavlja apostol Pavle više puta u svojim poslanicama, jer  “Po delima ćete ih poznati”.

Ne miruje Ćorava Anđelija, okiva Beograd ledom, a novine su nam, i crkvene i laičke, sve zabavnije i sve tužnije.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 01.02.2010.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)

Author: Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.