Maikel Nabil Sanad je mršav mladi čovek obučen u farmerke i majicu kratkih rukava, na prvi pogled deluje kao običan student. Međutim ovaj dvadesetšestogodišnjak, koji pomalo stidljivo ulazi u pres klub u Frankfurtu u pratnji svoga brata Marka, već dugo nije sasvim običan student. On je jedan od najuticajnijih blogera i važi za glas buntovne egipatske omladine.
Njegova poruka je jasna: „Nada mladih Egipćana u novi demokratski Egipat ostala je neispunjena“. „Živimo u diktaturi u kojoj je zločin imati i javno izražavati sopstveno mišljenje“, opisuje Sanad trenutnu situaciju u svojoj domovini, „Vojska kontroliše sve medije i postavlja kandidate za političke funkcije. Ko kritikuje režim, nemilosrdno je proganjan“.
Sanad zna o čemu govori. Godine 2010. odbio je da služi vojsku, a tokom revolucije u Kairu pripadao je vodećim zagovornicima ljudskih prava na internetu. Tek nakon Mubarakovog pada osetio je svu moć režima na svojoj koži. Marta prošle godine Sanad je na svom blogu objavio tekst u kome je izvestio o mučenjima koje sprovodi vojska. Nedugo zatim bio je uhapšen i osuđen na tri godine zatvora. Tek nakon štrajka glađu i protesta parlamentaraca i aktivista širom sveta, u januaru ove godine je pomilovan.
Od tada ovaj mladi čovek koristi svoj status kako bi usmerio pažnju svetske javnosti na permanentnu represiju nad civilnim društvom i na negativan politički razvoj u Egiptu. U Nemačku je došao na poziv više organizacija za zaštitu ljudskih prava, među kojima i Connection i Amnesty international, kako bi zatražio podršku za egipatski protestni pokret. Došao je u pratnji brata Marka, koji je organizovao kampanju za njegovo oslobađanje. „Dozvolu za napuštanje zemlje dobili smo tek dva sata pre leta“, objašnjava njegov devetnaestogodišnji brat.
Obojica su svesni trenutne situacije: Više od godinu dana nakon revolucije Egipat se nalazi na prekretnici. U sredu i četvrtak održava se prvi krug predsedničkih izbora, nakon kojih bi trebalo doneti novi ustav. Onda će se videti koliko moći je vojska stvarno spremna da prepusti civilnoj vlasti i koliko će novi ustav štititi ljudska prava i demokratske principe, kao što su sloboda izražavanja i okupljanja i zabrana diskriminacije prema manjinama.
„O slobodnim izborima ne može biti ni reči“, kritikuje Sanad. „Vojska je unapred izabrala kandidate, liberalne snage su isključene a islamističke grupe podržane. Ne postoji nikakva nezavisna kontrola izbornog komiteta, čak ni putem međunarodnih posmatrača. Organizacije civilnog društva proistekle iz revolucije nemaju nikakvu mogućnost da dobiju finansijsku pomoć, niti mogu promovisati svoje ideje, jer su potpuno isključene iz medija, dok su javni nastupi i demonstracije zabranjeni.“
Ostaje samo internet. „Mreža je za nas jedina alternativa za stvaranje funkcionalnog civilnog društva“, kaže Sanad. „Fejsbuk grupe zamenjuju javna okupljanja, snimci na Ju tjubu uobičajene izborne plakate, a Tvitovi pristrasne medije.“
„Digitalna domovina protestnog pokreta pretvara se sve više u zamku“, objašnjava Sanad, „jer je u međuvremenu i režim prepoznao značaj interneta i svakodnevno ga pretražuje u potrazi za kritičarima“. Sanad navodi slučaj jednog 17-ogodišnjaka koji je osuđen na tri godine zatvora zbog kritike režima. Našli su ga preko slike koju je neko postovao na Fejsbuku.
Uprkos represiji, sve više ljudi se priključuje Sanadovoj organizaciji „Ukinite obavezni vojni rok“, kako bi podržali odbijanje služenja vojnog roka. Maikel Sanad ih ohrabruje – iako je iz sopstvenog iskustva upoznat sa mogućim posledicama. „Svi su me mediji napali predstavljajući me ili kao psihički bolesnog ili kao oruđe u rukama Izraela.“
Sanad je tokom boravka u zatvoru gotovo umro. Zbog štrajka glađu više puta je padao u komu. Uprkos ozbiljnoj opasnosti da ponovo bude uhapšen on nastavlja dalje. „Svesni smo činjenice da se bes režima svakoga dana može obrušiti na bilo koga. Svako može biti uhapšen, mučen, osuđen – bez razloga. Sam život u diktaturi je dovoljno rizičan, tako da politički aktivizam nije puno opasniji. Moramo se boriti. Nemamo drugog izbora.“
Lista 13 kandidata kojima je izborna komisija dozvolila da se kandiduju:
Amre Mussa (75): bivši generalni sekretar Arapske lige, važi za najizglednijeg kandidata. Za vreme Mubaraka vršio je funkciju ministra spoljnih poslova. Zastupa kritičke stavove prema Izraelu. Mubarak ga je na kraju poslao u Arapsku ligu, jer je bio izuzetno popularan. Ima malo strpljenja, a od svojih saradnika zahteva stalno zalaganje. Distanciran prema islamskim partijama. Protivnici ga napadaju kao „Ostatak Mubarakovog režma“.
Abdel Moneim Abdul Futuh (60): ranije jedan od vodećih članova Muslimanskog bratstva, malograđanski, konzervativno i religiozno nastrojen – čini se baš onako kakav je sadašnji trend u Egiptu. Profesionalno uspešan lekar, u politiku je ušao tokom prošlog leta kao nezavisni kandidat, nakon čega je isključen iz Muslimanskog bratstva, jer je tada Bratstvo odlučilo da neće imenovati svog kandidata. Liberalni Egipćani smatraju da je njegov „raskol“ sa Bratstvom samo dobro insceniran spektakl kako bi dobio glasove i onih van religijskog tabora. Popularnost mu je porasla nakon što je tokom februara pretučen i opljačkan. Iako se pozicionirao kao umerenjak u odnosu na Muslimansko bratstvo, dobio je podršku salafista, čijeg je kandidata izborna komisija isključila.
Ahme Shafik (70): nakon karijere u vojnom vazduhoplovstvu, Mubarak ga je 2002. godine postavio za ministra civilnog vazduhoplovstva. Pošto je njegova reputacija bila manje loša od ostalih, 29. januara prošle godina, četiri dana nakon početka protesta, Mubarak ga postavlja za premijera. Ovaj potez nije uspeo, Mubarak odlazi sa vlasti a vojni savet smenjuje Šafika. Za revolucionarnu omladinu on predstavlja „ostatak starog režima“. Smatraju ga kandidatom vojske, koja bi njegovim izborom osigurala svoje pozicije i privilegije. Ono što bi moglo da pokvari njegove šanse jeste predstojeća odluka o tome da li se uopšte može kandidovati, jer je parlament nedavno doneo zakon po kome je funkcionerima prošlog režima zabranjeno bavljenje politikom u trajanju od deset godina.
Chalid Ali (40): Aktivista za ljudska prava i advokat, nada se glasovima mladih Egipćana. Bori se protiv korupcije i za prava radnika.
Hamdien Sabbahi (57): Harizmatični osnivač socijalističko-nacionalne „Partije dostojanstva“ (Al-Karama), jedini poznati kandidat jasno levog profila. Bivši parlamentarac koji je zbog svojih aktivnosti neko vreme proveo u zatvoru. Pokušava da pridobije glasove zalažući se za socijalnu pravdu. Sabahi nastupa kao nezavisni kandidat i ima veliku podršku među biračima iz nižeg srednjeg sloja. Izborna komisija mu je kao simbol dodelila orla, ali zbog čuperka kose koji iz dana u dan izgleda sve urednije, u narodu su mu iz šale već dodelili simbol fena za kosu.
Mohamed Mursi (60): Muslimansko bratstvo je u početku tvrdilo da neće nikoga kandidovati, ali su onda ipak nekoga izvukli iz šešira. Nakon što je njihovog prvog kandidata komisija odbila iz formalnih razloga, Mursi je uskočio na njegovo mesto. Inženjer po obrazovanju, poslanik Bratstva u parlamentu između 2000. i 2005. godine. Prošle godine postao je predsednik nove partije Muslimanskog bratstva, „Partija za slobodu i pravdu“. Mursi pripada konzervativnom krilu Bratstva i zalaže se za „islamsku renesansu“.
Hischam Al-Bastawisi (60): Poznati sudija, uživa veliko poštovanje među građanima, ali nema političkog iskustva. Potpredsednik kasacionog suda poznat po sukobu sa Mubarakovom vladom zbog zalaganja za nezavisno sudstvo.
Mohamed Selim Al-Awa (69): Islamistički autor, po profesiji advokat. Njegove šanse su smanjene nakon kandidovanja Mursija koji zastupe slične stavove kao i Al-Awa.
Abdullah Al-Aschaal (67): Profesor i bivši zamenik ministra spoljnih poslova, pored svojih aktivnosti kao diplomata i advokat pokazuje interesovanje i za pitanja islama. Nakon što se ispostavilo da nema velike šanse, savetovao je svojim pristalicama da glasaju za kandidata Muslimanskog bratstva.
Mahmud Hossam Galal (47): Za ovog bivšeg oficira policije i privrednika se kaže da njegove pristalice dolaze iz u međuvremenu zabranjene Nacional demokratske partije Hosnija Mubaraka.
Abul Ess Al-Hariri (66): Socijalista i bivši poslanik iz Aleksandrije.
Ahmed Hossam Chairallah (67): Kandidat Demokratske partije za mir. Profesionalni vojnik pre nego što je prešao u tajnu službu.
Mohammed Fausi (67): Advokat i bivši policijski islednik je odlučio, čim su odštampani glasački listići, da povuče svoju kandidaturu. Njegovo ime ipak stoji na listiću. Podržao je Amre Musu.
Nadja Erb, Frankfurter Rundschau, 21.05.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 24.05.2012.
