Na omotu knjige Borisa Budena Kaptolski kolodvor trebalo bi da stoji sledeće upozorenje: čitanje ove knjige preduzima se na vlastitu odgovornost – ne preporučuje se onima čiji stomak nije kadar podneti direktno, na trenutke brutalno suočavanje sa onim što smo oduvek hteli znati o narodu, naciji, domovini, Srbima i Hrvatima, o Evropi i Americi, ”velikom” i ”malom” svetu, o metropoli i provinciji, kulturi i intelektualcima, o nesvesnom u politici i politici nesvesnog, o nama samima i prilikama koje smo načinili prema sopstvenim merilima, o svetu koji je i Bog napustio, ali se nikada nismo usudili da pitamo jer smo unapred znali da je odgovor drugačiji od onoga što bismo bili radi čuti. U knjizi Borisa Budena nevinih nema (dok se ne dokaže suprotno), nema utočišta, nema utehe niti oproštaja: postoji samo mišljenje, a ko misli, kaže Buden, nema milosti. ”Ne može se misliti o društvu u kojem se živi bez krivnje. To znači bez pristrasnosti i ogriješenja. Tko misli, nema milosti, a tko ima milosti, taj možda u nešto vjeruje, ali sigurno ne misli”.
U balkanskoj mašini za mlevenje smisla, naročito produktivnoj u poslednjoj deceniji dvadesetoga stoleća, pojam intelektualca obesmišljen je brzinom truljenja leša: nakon što su se značajne narodne mase sa prostoru bivše Jugoslavije radosno odazvale pozivima na brzu, efikasnu i bolnu lobotomiju, intelektualac se, ne bez vraga, uglavnom poistovećivao sa servilnom kreaturom u službi naroda, države, a naročito režima, ili sa lakorekim beščasnikom/izdajnikom koji javno denuncira nacionalne vrednosti i moralne svetinje jedne okamenjene tradicije, sve to zarad pribavljanja materijalne koristi. Iako po defaultu bliži izdajničkom modelu, Buden je odabrao treći, a u stvari jedini put koji pojmu intelektualca ostavlja nekakav smisao: ne hoteći da se privoli nijednoj strani, predajući se krausovskom nadahnuću, on je svom snagom svoga talenta, obrazovanja i strasnog mišljenja, nasrnuo na glupost.
Kaptolski je kolodvor, zato, pre svega autentično svedočanstvo jednog strahovitog intelektualnog napora da se ostane dosledan onoj nedoslednosti Lešeka Kolakovskog, da se po svaku cenu bude izvan karnevalskih povorki balkanskog vremena smrti i razonode, što, u Budenovom slučaju, nipošto ne znači i izvan jasnog angažmana. Naprotiv. Buden je angažovani intelektualac par excellence, ali ne na sartrovski, partijski način, za koji je konstitutivno hotimično previđanje i prećutkivanje onoga što ruši njegovu sliku sveta (da se ne uznemiri Bijankur), već na način koji sa svakim pitanjem u pitanje dovodi i samoga pitača. Buden se opire hipnotičkom, korumpirajućem zovu poklada, bilo da ona podsećaju na karneval u Rio de Žaneiru, bilo na svetkovine sa slika Džejmsa Ensora u kojima učesnici na licima imaju obrazine smrti. Zato Buden piše: ”Ne jednom dogodilo se našem kritičkom humanističkom intelektualcu da su predrasude kao najbrže lokomotive povijesti protutnjale pored njega, nesnosnom bukom zaglušujući tihi glas njegova uma i ostavljajući ga bespomoćnog na sporednom kolosjeku zajedno s njegovim zavežljajčićem dobre volje, moralnog prestiža i superiornog znanja”. Buden ne misli zato što je odabrao da misli, zato što je dobrohotan i ophrvan humanim idejama, nego zato što nema izbora. Ništa mu drugo nije preostalo. On je prinuđen da misli. On misli da bi preživeo.
Oglede sabrane u knjizi Kaptolski kolodvor, prevodilac, novinar i filozofski pisac Boris Buden, pisao je od početka balkanskih ratova do 2001. godine i objavljivao ih u evropskim, američkim, hrvatskim i srpskim časopisima. Rođen u Hrvatskoj 1958. godine, početkom devedesetih je (iz higijenskih razloga) napustio Tuđmanovu Hrvatsku i prešao u Austriju gde i danas živi. ”I domovina je samo jedan ideologem”, piše Buden, ”i promatrati je kako se gubi na horizontu, također daje osjećaj slobode”. Bez bolećivosti prema rodnoj grudi, pa time i bez opterećujuće pristrasnosti, Buden će ispisati neke od najprodornijih, što znači i najnemilosrdnijih stranica što se mogu pročitati o raspadu Jugoslavije.
Za razliku od ”slobodnih mislilaca”, od onih koji ”misle iz glave”, u Budenovim se tananim analizama jasno uočava stroga i snažna metoda koja se oslanja na psihoanalitički diskurs i genealošku metodu s jedne i, ma koliko to nespojivo izgledalo, hegelovsku spekulativnu metodu s druge strane. Kako sam autor kaže, reč je o kritici koja se eksplicitno oslanja na neke teorije, odnosno škole mišljenja. Tim metodološkim sredstvima on se obrušava na instrumentalizaciju etničkih sentimenata i resantimana, na bedu sirovih diskursa moći i nemoć suspendovanog političkog diskursa. Buden političko promišlja polazeći od onoga što političko nije, što isključuje političko, odnosno od degenerisanih oblika političkog. Balkanske ratove, stoga, sa svim njihovim bestijalnim manifestacijama, on ne vidi kao surovu tuču od civilizacije odmetnutih plemena, kako se to sugeriše iz evropskih intelektualnih i političkih centara, već ih razumeva kao pojave neraskidivo povezane sa procesima Zapadnog demokratskog sveta, kao ispoljeno nesvesno, kao skriveno drugo-Ja Evrope, a zatim i kao direktnu posledicu zapadne nemoći da iznađe odgovarajući politički odgovor na izazov koji su političkom uputili zakrvljeni balkanski narodi.
Za Evropljane, Jugoslavija je ”kao scena na kojoj je živo uprizoren sadržaj njihovog kolektivnog nesvjesnog, ono strašno njihove prošlosti, ono odveć prirodno, htonično i demonsko njihove sadašnjosti, ukratko, ono o čemu im njihova svijest i razum ne dopuštaju govoriti i što dakle mogu/smiju samo sanjati”. ”Evropska demokratska javnost vidjela je u tim političkim sukobima samo izbijanje primitivnih plemenskih nagona, vrstu političke borbe kakvu su velike evropske demokratske nacije iživjele na mnogo ranijim stupnjevima svoga kulturnog i političkog razvoja”. Odbijanje Evrope da balkanskim narodima olakša puteve u modernizacijske procese, da ih uključi u političke tokove, da čak pokuša razumeti balkanska kretanja, a ne samo da se oslanja na neprovetrene stereotipe (o čemu Buden piše u izvanrednom osvrtu na knjigu Marije Todorove Imaginarni Balkan), neodlučnost Evrope da se uplete u balkanske sukobe i tako preuzme odgovornost na sebe, samo je ubrzalo kretanje balkanskom spiralom nasilja. Zato Buden nastavlja: ”Biti ni kriv ni dužan izvrijeđan, popljuvan, opljačkan, popaljen i preklan u nazočnosti šutljive gomile koja poluglasno mrmlja nešto o načelima morala i pravde i vjere u ljubav prema bližnjemu oduvijek je bilo i jest nešto sasvim evropsko, jedna tipično evropska sudbina”. ”Pljačkaš, palikuća i koljač, tipično su evropsko zanimanje i ovi današnji ubojice koji su opsjeli Sarajevo tek su solidni šegrti starih evropskih majstora”.
Sva humanitarna retorika utoliko je samo šarena krpa pred očima nečiste savesti i nemoći, nespretno opravdanja za odocnele vojne intervencije. I ne samo to. Humanitarna logika ne prati političku logiku. Utoliko humanitarna intervencija ne da ne sprečava humanitarnu katastrofu, kako je pokazalo ”humanitarno” bombardovanje Jugoslavije, nego je proizvodi. Humanitarna retorika, prema Budenu, političkom besmislu intervencije kakva je bila NATO intervencija u Jugoslaviji, daje svoj vlastiti humanitarni smisao. ”Humanitarizam, stoga, nije ništa drugo nego jedini još preostali konceptualni okvir praktičnog univerzalizma. U tom smislu on je samo simptom politike koja se odrekla svih svojih univerzalnih zahteva”. Demokratski svet Zapada, kako Buden naziva zemlje okupljene pod oznakom NATO, nemaju jasnu globalnu viziju ”unutar koje bi bilo moguće zasnovati aktivnu politiku ljudskih prava koja se ne bi unaprijed odrekla univerzalnosti svojih principa i zahteva. Stoga bombe koje ovih dana padaju na Jugoslaviju nisu ništa drugo nego samoobmanjajuća nadoknada za ovaj ideološki i politički manjak. One se ne bacaju da bi zaštitile i unapredile univerzalna ljudska prava, nego zato da bi očuvale partikularne običaje Zapada”. U svom stilu, Buden će politički um Zapada, koji se nosi sa sopstvenom krizom, nazvati – patuljastim.
Ništa od ovoga, međutim, ne opravdava ni Srbe, ni Hrvate, niti ih amnestira od vlastite odgovornosti. Mit žrtve, u kolopletu sa tehnikama selektivnog zaboravljanja istorijskih uslovljenosti i proizvoljnostima ideoloških tumačenja istoriografije, izvanredno su tlo za metastaziranje zloćudne gluposti i demonske zlomisli. Položaj žrtve i situacija ugroženosti idealna su postavka za građenje identiteta na isključenju Drugog. Umesto konstituisanja političkog, Srbi su i Hrvati gradili svoj identitet na etničkom i rasnom supstratu, cementirajući ga negovanjem kulta žrtve zlehude sudbine. ”Identitet koji je oformljen u procesu priznavanja i u kojem su Hrvati naposletku bili priznati, identitet je čiste žrtve”. ”Svi bi ovde htjeli da ih svijet voli, a on nas je doista volio ovih posljednjih godina – kao sažaljenja vrijedne žrtve vlastite gluposti, samoskrivljene nesreće”. Biti žrtvom znači biti pasivnim. Pasivnost oslobađa žrtvu od odgovornosti aktivnosti, odnosno od postajanja političkim subjektom. No, istovremeno i krajnje paradoksalno, u toj strategiji pasivnosti Buden otkriva osnovu s koje je moguće razumeti subjekt moderne demokratije i dodeliti mu ulogu pokretača demokratske promene.
U samom temelju demokratske kretnje nazire se nekakva nevinost bez zaštite, neki neupitni početak iz kojeg se rađa politička i moralna čistota. U prvobitnom, politikom još ”neuprljanom” stanju, nema drugih antagonizama do onog koji žrtvu suprotstavlja počiniocu. Kada se u igru uvedu ti termini, onda se problem prebacuje na polje prava, a na tom polju odlučuje sud, ne ono političko, ne neka politička odluka. Istina antagonizma sada je prebačena u normu. Istovremeno, usredsređujući svu pažnju na istinu norme, zaboravljamo, ili previđamo odnose moći i dominacije koji kolaju društvenim tkivom. Istina će norme ”sasvim sigurno uspešno razotkriti način na koji se mržnja stvara u zajednici, ali neće nikada pitati kako se zajednica stvara iz mržnje”. ”Tretirajući jugoslovenske ratove primarno kao kriminalne slučajeve očigledno se izlažemo riziku potiskivanja njihove političke istine”. Političko se u tom sklopu pojavljivalo kao puko šibicarenje, tehnika, veština bez ikakvog zahteva za univerzalnim važenjem. No, ako se ne razume političko, odnosno ako se ne iznađu mehanizni za reaktiviranje političkog, izlažemo se padu u normativno koje, po Budenu, nije u stanju da se nosi sa odgovnostima koje pred nas postavlja političko. ”To znači da se politička istina nekog povijesnog događaja može dohvatiti samo ako se ljudi uključeni u taj događaj priznaju kao politička bića: to znači, priznaju u njihovoj sposobnosti da djeluju i djelovanjem mijenjaju postojeću stvarnost”.
Najzad, kao odličan poznavalac filozofskih tekstova, Buden neće propustiti da u svoju raskošnu metodološku postavku uvede i pojam simbola, odnosno potisnutog simboličkog koje se, prema Lakanu, vraća u ono stvarno. U briljantnoj i po nemilosrdnosti zastrašujućoj analizi sudbine hrvatskih Srba koji su izbegli pred hrvatskim oružjem, Buden će pokazati kako su Srbi postali žrtve sopstvene mitologije, sopstvene uloge koju su sebi unapred namenili, uloge žrtve. Jer, piše Buden, oni su ”egzodus prihvatali do kraja fatalistički. Cinično rečeno, oni su cijeloj srpskoj naciji svojom žrtvom ponovno dali smisao postojanja, koji se, kao što znamo, u Srba sastoji u porazima i seobama”. No, da ne bi sebe izneverio ni u jednom trenutku, da se ni u jednom trenutku ne bi pomislilo kako drži ičiju stranu, do stranu mišljenja, tu surovu analizu Buden završava mračnom opaskom na račun Hrvata: ”Srbi će s konačnim rješenjem srpskog pitanja u Hrvatskoj lakše izići na kraj od Hrvata. Hrvati su naime ostali na koncu sami sa sobom, a gore sudbine im ni najveći neprijatelj nije mogao poželjeti”.
Uz Naci bonton Miljenka Jergovića (knjiga objavljena u Zagrebu) i Urbane bušmane Teofila Pančića (objavljena u Beogradu), Budenova knjiga spada u red onih, treba li reći retkih, pa utoliko i dragocenih intelektualnih tvorevina koje ishodište nalaze samo u jeziku i mišljenju, pa prema tome nužno razočaravaju svakog navijača, ružno vređaju svaki pogled na svet (weltanschauung), ne prijanjaju ni za šta poznato i unapred dato, već zahtevaju aktivnog i hrabrog čitaoca, čitaoca koji neće skrenuti pogled ako u povorci neveselih likova ugleda i sebe. No, upravo taj trenutak, taj odblesak prepoznavanja, biće siguran znak da je na putu (intelektualnog) izlečenja.
Časopis Treći program Radio Beograda
Peščanik.net, 14.12.2007.
