Evo šta znamo – tekući režim sasvim sigurno ima više resursa na raspolaganju za lokalne izbore nego što ih imaju studenti i opozicija. Sasvim grubo, kao resurse možemo videti ljude, vreme, novac, znanje, institucije… Kad smo kod institucija, one se ne bi smele računati kao resurs za izbore, jer bi morale da rade podjednako za dobro svih, ali ne rade, nego baš rade za račun tekućeg režima. Kada se onomad pričalo da režim raspisuje lokalne izbore u jednoj ili dve opštine u jednom navratu, mislilo se da ne želi da razvlači svoje resurse i da mu je lakše da kontroliše jednu ili dve opštine. Pogrešno.
Režim na raspolaganju ima čitavu državu i sve njene resurse. Zahtevniji je posao i veći napor za studente i opoziciju da izađu na lokalne izbore u deset opština, nego za režim. U svakom mestu, opozicija bi morala imati oko dvestotinak osoba na raspolaganju, da bi imala kakvu takvu nadu da postigne pristojan rezultat. Pobeda je samo jedan od mogućih pristojnih rezultata, približan broj glasova na strani studenata i opozicije i na strani režima, takođe bi bio izuzetno pristojan rezultat. Pitanje je samo da li pobunjeni žitelji Srbije imaju tih dvestotinak osoba po opštini.
To je dakle jedan od resursa – osobe na raspolaganju. Sasvim je sigurno da pobunjeno društvo nema ni blizu onoliko novca koliko će režim uložiti u kupovinu ili krađu glasova. Što se vremena tiče, i tu je režim u prednosti. Pobunjeni žitelji Srbije treba da ulože svoje slobodno vreme, a zauzvrat kao naknadu mogu da očekuju jedino pristojan rezultat. Vreme na strani režima jeste plaćeno vreme – za ovaj režim niko ne radi za džabe. Pri tom, plaćeno našim novcima, iz budžeta, na razne načine. Ili mimo budžeta, iz raznih stranačkih/režimskih ilegalnih fondova.
Ostaje još i znanje. Tu bismo mogli biti ravnopravni s režimom, ali treba sumnjati da je zaista tako. Greška u prijavi liste pobunjenih žitelja Srbije u Sevojnu govori drugačije. Takvih grešaka ne bi smelo da bude. One bi se lako zaobišle kada bi pobunjeno društvo koordinisano raspolagalo svojim resursima – recimo, CRTA, advokatske komore, opozicione stranke… Iz proceduralnih propusta u predaji lista pobunjenih žitelja Srbije može se zaključiti da prave koordinacije još nema i to je, naravno, miljama daleko od dobre vesti. Ali je bolje to znati, nego biti u zabludi.
Ljudi, vreme, znanje – to su resursi na koje može računati pobunjeno društvo. Novac i institucije su resursi pod gotovo potpunom kontrolom režima. U vezi s njima, ne treba se ničemu nadati niti praviti bilo kakve računice. Što se tiče ljudi, vremena i znanja, nije stvar u tome da se bude izjednačen sa režimom, treba biti u prednosti nad njim. Zato je pitanje – može li se mobilisati više ljudi, može li se računati na više vremena, te kako se organizovati da se sasvim iskoristi postojeće znanje. Naravno, nije ovo sve. Jedan od resursa su i baze podataka o sigurnim glasovima.
Znamo da su studenti krenuli da prave liste sigurnih glasova. Treba sumnjati da ih opozicija ima, ali bi barem mogla da počne da ih pravi. U zoni je fantastike da studenti i opozicija razmene te podatke i tako uvećaju broj sigurnih glasova, a smanje trošak za to da se na dan izbora na osnovu tih lista pozovu ljudi i eventualno izvedu na biračka mesta. Čitalac zna, sve su to banalne stvari, opšta mesta, ko se jednom samo i očešao o izbore, sve to je čuo ili iskusio. A opet, umesto da se na tome radi, ovde uporno jurimo brojeve iz istraživanja javnog mnjenja i tako procenjujemo šanse.
Recimo to sasvim jednostavno – nebitno je šta stoji u istraživanjima javnog mnjenja. Ti brojevi imali bi značaj kada bi izbori u Srbiji bili slobodni i pošteni. Nisu i neće biti. Drugo, ti brojevi imali bi smisla ako bi se radila redovna istraživanja, a ne rade se. Treće, ti brojevi nemaju smisla ako se rade tik pred izbore, jer se iz njih onda praktično ništa ne može zaključiti. Ima i četvrto: mi zapravo ne znamo kada će biti oni najvažniji izbori, pa je onda teško planirati i istraživanja, izuzev u slučaju da se istraživanja rade redovno, a – da ponovimo – ne rade se.
Kad već govorimo o banalnim stvarima, recimo i ovu banalnost – od brojeva u istraživanjima važniji su trendovi. Kada brojevi padaju i kada rastu. To znači da mora postojati neprestana aktivnost aktera kako bi se brojevi iz istraživanja doveli u vezu s tom aktivnošću. Ovde ne samo da se ne rade redovna istraživanja, nego nema ni neprekidne aktivnosti, pa onda nije jasno šta tačno govore i na šta skreću pažnju rezultati. Znam, znam, sve to ljudi iz stranaka, iz CRTE, u medijima, dobro znaju, pa zašto onda ponavljati? Zato što izgleda kao da ne znaju.
Dakle, umesto da se bavimo maglom od brojeva, postavimo sasvim jednostavna pitanja, a brojevi iz odgovora biće mnogo pouzdaniji pokazetelji od brojeva iz istraživanja. Dakle, da li će pobunjeni žitelji Srbije u svih deset opština gde će se u martu održati lokalni izbori imati svoje članove u odborima na svim biračkim mestima? Dakle, ne jednog člana, nego najmanje dvoje njih, kako bi mogli da se smenjuju. Da li će u svakom mestu imati izborne štabove od barem desetak mobilnih osoba? Da li će u svakom mestu moći da računaju na više desetina aktivista, zlu ne trebalo?
Umesto istraživanja, odgovori na ova pitanja daće jasnu sliku šta možemo da očekujemo od izbora krajem marta. Da kažemo još jednom – ovi lokalni izbori mnogo su veći ispit za pobunjeno društvo nego za režim. I to ne u smislu raspoloženja birača – ne treba sumnjati u to da su birači u većem broju antirežimski nastrojeni, a ne prorežimski. Nego u smislu resursa kojima raspolaže pobunjeno društvo. I samo u vezi s tim treba onda praviti projekcije i graditi očekivanja za parlamentarne izbore. A što se tiče režima – on će ucenjivati, varati i krasti, u to ne treba sumnjati.
Dakle o režimu sve znamo – možemo očekivati sve najgore i ne treba to da nas iznenadi. Mnogo je važnije – imamo li mi odgovor na to? A odgovor je u principu krajnje jednostavan i svodi se na resurse. Znanje postoji, samo se još ne koristi u punom kapacitetu. Da li ima dovoljno ljudi spremnih da se uključe, to ne znamo. Ako je suditi po reakcijama na studentske pozive u proteklih godinu i po, potencijal postoji. A vreme – to bi takođe morali imati u dovoljnoj meri, ako ni zbog čega drugog, a onda zato što i inače ne treba očekivati da nam se plati za to što hoćemo da se oslobodimo.
I sad stižemo do poente – da bi se ono resursa što nam je na raspolaganju iskoristilo u najvećoj meri, mora postojati dogovor između aktera pobunjenog društva i kakva-takva organizacija. Da još malo suzimo fokus: pitanje je, pored ostalog, i to da li su studenti – organizacija? U krajnje formalnom smislu: ko se dogovara u ime studenata, i ko je odgovoran za rezultate tih dogovora? Sve to da nam se ne bi dogodila Smederevska Palanka, gde studenti, ako je suditi prema vesti, na izbore idu u dve kolone. Nije to strašno, možda je i zabavno, ali će biti katastrofa ako se ponovi na parlamentarnim izborima.
Peščanik.net, 10.03.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Nema sreće s Evrovizijom - 05/05/2026
- Bogovi su pali na teme - 01/05/2026
- Priče iz ’85: nostalgija za nostalgijom - 28/04/2026
