Foto: Ivana Karić

Foto: Ivana Karić

Jasminka Vuković je mogla da bude heroj dana. Možda meseca, godine. Da je stala pred Vučića i rekla: „pucajte, ja i sad držim čas“. Da nije odustala od kandidature za direktorku osnovne škole, da je sazvala konferenciju za novinare, da je organizovala pokret otpora, da je prešla na ilegalna sredstva borbe, partizanski način ratovanja… Izgleda da još jedino to preostaje. Jer, „ukopacija“ poprima sveopšte i sve dublje razmere.

U stvari, Jasminka Vuković (ako neko slučajno ne zna – sad već bivša direktorka Osnovne škole „Kosta Đukić“ u Mladenovcu) zapravo je učinila jedno herojsko delo. Uradila je najopasnije od onog gore pobrojanog: uputila je otvoreno pismo javnosti Srbije u kome je opisala torturu kroz koju je prošla.

„Onda su me upozorili ‘u kakvo se kolo hvatam’ i šta me sve čeka ako ne povučem kandidaturu. Rečeno mi je da se hvatam u koštac sa čitavom mašinerijom ljudi koji su spremni da me, citiram, ‘satanizuju’. Za početak mi je obećano raspeće na društvenim mrežama, etiketa žene lakog morala, finansijska inspekcija koja će po nalogu nešto naći, huškanje roditelja protiv mene, prijava roditelja za zlostavljanje dece, što će za posledicu imati oduzimanje licence, te ću zauvek izgubiti pravo da radim u prosveti i moći ću samo da se zaposlim na trafici. Takođe mi je stavljeno na savest da kroz pakao prolazi devet članova Školskog odbora, sve ‘zahvaljujući’ meni“, piše u pismu javnosti Jasminka Vuković.

Pa, dobro, reći će neko, nisu joj stavljali u izgled čupanje grkljana, ni da će je samleti k’o mleveno meso, ni da će joj nazuti betonske cipele, kao ni ostale argumente iz bogatog arsenala za dijalog uvek spremne Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića.

Neukusno je biti ciničan u ovakvoj situaciji.

Nemoguće je zamisliti taj lom u glavama i strah u očima ljudi u malom kolektivu, u do juče mirnoj i idiličnoj maloj varoši, koju je pojava Belog učinila još i vedrom i zabavnom. Ne, nemoguće je zamisliti taj užas. Užas učiteljice pred „čitavom mašinerijom“, sa upaljenim motorima, koja grmi, spremna da zgazi i satre. Uzgred – mada to uopšte nije za uzgrednu opasku – eto priznanja da „mašina za mlevenje ljudskog mesa“ zbilja postoji; možda svaki šraf u njoj još nije zategnut, možda još nije sasvim podmazana, ali da melje – melje.

A pomoći za Jasminku Vuković niotkuda, saveznika nigde. Sindikat spava, pravosuđe mrtvo. Ili je možda obrnuto, svejedno. Advokati zaokupljeni sopstvenim honorarima. Unija žena k’o crna legija. Nema ni malog Aleka da vrati knjigu. Bilo bi zanimljivo da kaže, neka sam odabere mesto, televiziju i vreme, iz kojih se knjiga učio tom siledžijstvu kojim ispunjava svaki budžak Srbije.

Vlast koja udara po učiteljicama – toga u Srbiji još nije bilo.

Peščanik.net, 16.09.2017.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.