Fotografije čitalaca, Vladimir Nedeljković

Fotografije čitalaca, Vladimir Nedeljković

Broj privatnih preduzetnika opada, ali zato broj državnih javnih preduzeća raste. Prema podacima Agencije za privredne registre (APR) od 2014. do 2016. godine broj preduzetnika je opao za oko hiljadu (sa 18.200 na 17.100), dok je broj javnih preduzeća povećan za 90: sa 464 na 554. To se odrazilo i na broj zaposlenih: kod privatnih preduzetnika je on porastao za 5.000, tj. za 10 odsto (sa 43.000 na 48.000), a u državnoj privredi za čitavih 25 odsto, odnosno za 25.000 (sa 95.000 na 120.000).

Zašto smo baš ove podatke iz obilja materijala koje sadrži prošle nedelje javnosti predstavljen APR-ov Godišnji bilten finansijskih izveštaja za 2016, izabrali kao najkarakterističnije, iako na prvi pogled izgledaju kao da su od drugorazrednog značaja. Zato što, u najkraćem, javna preduzeća obuhvataju, pa i „simbolizuju“, onaj etablirani i pomalo već statični, da ne kažemo okoštali deo privrede, dok preduzetnici čine onaj njen dinamički, inovativni i inovirajući deo. Činjenica, dakle, da u Srbiji privredni trendovi pokazuju brži rast ovog prvog, a sporiji rast, odnosno čak i pad, ovog drugog dela govori da nešto ozbiljno nije u redu sa aktuelnim poslovnim ambijentom. Ma koliko on inače, u poslednjih godinu-dve dana bio popravljen.

Na ovaj zaključak upućuju i podaci o profitu: ako je i logično da više zaposlenih stvara veći profit (21 milijardu dinara javni sektor, naspram 7,3 milijarde preduzetnici) ipak bode oči podatak da su prošle godine javna preduzeća ostvarila skok profita od čak 60 odsto, a preduzetnici od znatno manjih 15 odsto.

Zbog toga, kaže dalje analiza, čak i podaci o inače značajnom i hvale vrednom rastu profita privrede Srbije padaju pomalo u zasenak. U poređenju sa finansijskim rezultatom ostvarenim 2015. dobit je prošle godine više nego utrostručena: porasla je sa 67 na 230 milijardi dinara. Taj podatak dobija na težini ako se zna da je pretprošle godine (uglavnom zbog primene novih knjigovodstvenih pravila, ali to sad nije ni važno) privreda Srbije zabeležila gubitak od blizu 133 milijarde dinara. S druge strane, ako se prošlogodišnji profit cele srpske privrede „prevede“ u evre, on jedva dostiže dve milijarde, što je dobit samo jedne dobre evropske kompanije.

Ipak, da se manemo neprimerenih poređenja, donosi taj podatak, kada se malo ispod njega „začeprka“, i neke nevesele vesti. Kada se, naime, privredna slika Srbije malo razloži na sastavne delove, tj. na pojedine regione, pada u oči prilično uznemirujuća pojava. Kao što gotovo polovina zaposlenih u privredi Srbije radi u Beogradskom regionu (456.000 od ukupno milion i 36.000), tako je više od polovine profita (tačnije oko 60 odsto) ostvareno u privredi glavnog grada. Čitavo područje južne i istočne Srbija imalo je, naime, profit od svega dve milijarde dinara, dok je samo Beograd (sa bližom okolinom) napravio profit od 134 milijarde. Profit Beogradskog regiona veći je za trećinu od profita „ostatka“ Srbije koji je iznosio 95 milijardi (62 milijarde Vojvodina i 34 milijarde Šumadija i zapadna Srbija, dok su preduzeća sa severa Kosova koja predaju završne račune u Srbiji ostvarila gubitak od tri milijarde dinara). I laiku je jasno da to govori o vrlo neravnomernom razvoju Srbije.

S jedne strane beogradizacija, s druge strane etatizacija, to su trendovi koji ne slute na dobro.

Peščanik.net, 29.04.2017.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)