Ispod arkada groblja na zagrebačkom Mirogoju – sa onim bogumilskim i zagonetnim zapisom na ploči – Krleža je još jednom pohodio Beograd. Uoči tridesetogodišnjice od smrti sen njegovu pod onim erazmovski naherenim šeširom dočekali su kritičari beogradski. Njegove političke ideje danas su „stvar arhiva“ kaže jedan i dodaje da on više nije dominantan jer stvorila ga je Partija i s njom je nestao. Za D. Kiša on je Volter ere komunizma, a dodati bi trebalo i ono što u Evropi kažu o velikom piscu – da je književni patrijarh iz Ferneja južnoslovenske civilizacije na Dunavu. Tako je to i još je A. Malro govorio mudro – neko voli muziku a neko narodne pesme. I to je zaista tako i neka govore i prozvani i nepozvani, a u zapisu ovom mi koristimo pravo na čuđenje u palanci koju je veliki pisac valjano poznavao.

Najdalje je dometnuo doktor P. Palavestra koji je pisao o Krleži u Beogradu – a još više o jednom junaku u njegovom delu.

Niko Krležu danas ne citira ni u Beogradu ni u Zagrebu – kaže doktor Palavestra i dodaje: „Krleža je tragična pojava u našem vremenu“. Ni na pamet nam ne pada da nekog Srbina osudimo da čita pet tomova romana u kojem je srpska književna partitura dominantna – recimo roman Zastave – jer bi to bilo praćeno apelacijom na Strazbur ili Hag, pa kako da se usudimo na tako groznu kaznu. Poznaje doktor Palavestra jednog junaka tog vremena koji je i junak Krležinog dela Zastave – to je zanesenjak i fantasta Dimitrije Mitrinović, politički trbuhozborac koji je pevao himne Meštroviću i dinastiji Karađorđević uz dobar honorar iz Dispozicionog fonda. Mitrinović je junak Krležinog romana i nije jednostavno naći granicu koja deli prototip – autentičnog fantaste – i naposustalu imaginaciju koja je Krležu krasila. Ako ništa drugo, trebalo bi još jednom pročitati poglavlje od četrdesetak strana u romanu – Nejunačkom vremenu u prkos. Bilo je kako je bilo – naši su dedovi na gole noževe osvojili Kumanovo boreći se sa Zeki pašom i potom i Bregalnicu od Bugara. I gde je danas Kumanovo i gde je Bregalnica i gde je Srbija – sve to tamo piše. Još početkom devedesetih godina mi smo još jednom krenuli da osvojimo i legendarnu levu pritoku Vardara i sve tamo negde do Karlobaga. Mahnitao je jedan kaluđer tada u beogradskom Domu omladine i grmeo kako treba svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu, i sada, kada su Sava i mutna Marica ili valovita Drina odnela sve, istorija još nije dopisala epilog. A Krleža je sve kazao i ne jednom – a partituru o Kosovu nećemo ni pominjati – i stoga bi ga valjalo bolje čitati, jer njegovo vreme tek dolazi. Nije M. Krleža bio prorok, ali je njegova imaginacija – uz enciklopedijsko znanje – bila na dobrom tragu. Uz ostalo, on je i sa našim dedovima Milanom i Miloradom – tamo na Bregalnici. Neka ga ne čitaju ni u Zagrebu, no on je i hrvatsku laž, i književnu i političku, dobro sagledao. Nad ovim činjenicama o Srbiji koja je sve manja trebalo bi makar na čas da zastanu ovi hrabri kritičari antikrležijanci beogradski, dok sen pisca i mislioca hoda po ulicama beogradskim. Pijana noć balkanskih ratovođa polako prestaje, ali se nije još razdanilo. Još smo daleko od svesti o kobnim devedesetim godinama koje su nas strovalile u ponor istorijskog bespuća. Ako neko nema sluha za dramu užarene svesti Krležinog junaka doktora Emerickog i za lirsku kantilenu o Ani Borongaj i mesečini na Balatonu – jer i mesečina može biti pogled na svet – tu se ništa ne može. No ono što je Krleža napisao o Srbima i Hrvatima – ili o Kosovu – valjalo bi dobro proveriti prema istorijskim izvorima, pre nego što se izrekne sud o Krleži kojeg navodno niko ne čita ni u Beogradu ni u Zagrebu.

Hoda sen piščeva ulicama beogradskim i zagrebačkim i kao da nam poručuje – dočekaćete tužno vreme svojih ostvarenih ideala. Generacija onih koji su početkom devedesetih mahnitali i ratovali za svojim idealima dočekala je njihovo ostvarenje – balkanski feudi su sve manji i sve dublje tonu u beznađe koje ih okružuje. Od sunčane strane Alpa do Kumanova i Bregalnice ili tamo do Gvozda ponad grada Zagreba.

O Krleži bi valjalo suditi nakon pažljivog čitanja i sa svešću o tome gde i kako smo na Balkanu u današnjoj Evropi.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 31.12.2010.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)

Leave a Reply