Moja knjiga, Istorija Srbije od 19. do 21. veka, predstavlja pokušaj sinteze istorije Srbije od oba srpska ustanka protiv osmanske vladavine do početka 21. veka. Tako ova sinteza obuhvata vremenski raspon od dva veka. Ona se ne ograničava na relativno dobro istraženu političku istoriju nego uključuje i društvenu, privrednu i kulturnu istoriju, gde postoje još mnoge istraživačke praznine. Jedna takva sinteza u bitnim delovima zasniva se na onome što su druge koleginice i kolege u važnim studijama već obradili u vezi sa pojedinim vremenskim periodima i temama. Potpuno je nezamislivo da se celokupan prikaz vremena od 200 godina može napisati isključivo i samo na osnovu izvora. Za to ne bi bio dovoljan samo jedan ljudski život. Pa ni dva ili tri života ne bi bila dovoljna. Pri poduhvatu takve vrste greške su neizbežne, jer čovek ne može sve što je već obrađeno još jednom sam da proveri. Ali što se grešaka tiče, treba praviti razliku između grešaka koje predstavljaju faktografske detalje i grešaka koje dotiču kompoziciju i sintezu u celini. Kod ovih poslednjih se veoma teško ili čak i ne može razlučiti da li se radi o grešci ili o različitom načinu viđenja stvari.

Knjiga je tekst. I kao svaki tekst i ova knjiga može da se čita iz različitih uglova posmatranja. Zavisno od perspektive čitaoca sadržina teksta postaje drugačija. Neki čitaoci knjige – a njih slede i oni koji je nisu čitali – svakako su prevideli jedan aspekt koji je za mene najvažniji. Ja nikada ne govorim o „tim“ Srbima. To nije slučajno. Ja govorim o naciji, jer 19. i 20. vek se širom Evrope i sveta nalazi u znaku nacija i nacionalnih država. Ja govorim o društvu i o pojedinačnim akterima i društvenim grupacijama – o njihovim ciljevima i odlukama. Ali nikada ne govorim o „tim“ Srbima. Ono što se u Srbiji događalo u 19. i 20. veku moglo se dogoditi u sličnoj formi i u drugim delovima Evrope i sveta; i zaista se i dogodilo. Naravno da postoje razlike u političkim kulturama i konkretnim istorijskim konstelacijama. Ali politička kultura nije data od Boga već je stvaraju ljudi postižući društvenu saglasnost. Otuda sam istoriju Srbije naveo kao primer, kao jednu varijantu evropske istorije u poslednja dva veka. Cilj mi je da oslobodim istoriju nacionalnih primesa (da je „denacionalizujem“). Taj postupak je teško primeniti na period u kome je nacija sve i svja. Na prvi pogled izgleda protivrečno pisati o veku nacija, a istovremeno želeti da se istorija denacionalizuje. Ali to je moguće, jer nacija je samo jedna od mnogih formi socijalnog organizovanja ljudi, to jest ona je produkt istorije.

Iako je do sada malo ljudi pročitalo knjigu, ona je izazvala niz komentara u medijima, a naročito na internetu. Većina komentatora na internetu, koji po pravilu nisu istoričari, nisu čitali knjigu i odmah otvoreno kažu da je neće ni čitati. Pa ipak misle da znaju šta u njoj piše. Drugi pak, među njima i istoričari, čitali su je verovatno samo delimično, jer mi podmeću tvrdnje koje su potpuno suprotne mojoj argumentaciji. Ono što me trenutno više zanima su nekoliko fundamentalnih pitanja, koja se uvek iznova pojavljuju u tim diskusijama. Pri tome se najčešće radi (ali ne isključivo) o argumentima neistoričara, o ljudima koji se interesuju za istoriju, ali se njome profesionalno ne bave. A pošto ne pišemo samo za kolegeinice i kolege nego i za čitalačku publiku, ove argumente treba da shvatimo ozbiljno.

Argument koji se često sreće glasi: „Tuđin“ – stranac – ne može da razume „nas“ i „našu istoriju“. To važi samo onda ako se stranac ne slaže sa nama po svim tačkama. Tada je on pun predubeđenja i naš je „neprijatelj.“  I ako nije „neprijatelj“, on nas u najmanju ruku ne može razumeti. Ali zašto ne može da nas razume? Zašto jedan Amerikanac, Poljak ili Francuz ne bi mogao da napiše istoriju Nemaca  ili jedan Nemac istoriju Grka? Upadljivo je da se ovo pitanje ne postavlja. A budući da nije postavljeno, na njega se ne mora ni odgovoriti. No pitanje je važno i zaslužuje odgovor. U drugim naučnim disciplinama je internacionalnost odavno sama po sebi razumljiva stvar. Nikome ne bi palo na pamet da kaže da jedan kineski kardiolog ne može da razume srce jednog Italijana. Veliki izuzetak od tog pravila je istorija. To je istovremeno i njen glavni problem. Pisanje istorije se još uvek na mnogim mestima smatra nacionalnim poslom. U nekadašnjoj Jugoslaviji to shvatanje je podignuto na nivo naučnopolitičke dogme. Istorijski instituti u republikama su smeli da se bave samo istorijom dotične republike. Postojalo je gvozdeno pravilo da jedni ne mogu da razumeju druge (ili treba reći: neće da razumeju druge). Ali zašto „stranac“ ne može da razume „našu“ istoriju? Na to pitanje nudi se nekoliko odgovora. Prvo: Nedostatak informacija odnosno znanja. To može da bude razlog za ne-razumevanje. Mnogi internet-komentatori koji se služe argumentom o nemogućnosti razumevanja, polaze pri tome od pretpostavke da oni koji su u određenoj zemlji odrasli i tamo žive, najbolje poznaju tu zemlju, njene ljude i njenu istoriju – bolje nego što će to jedan „stranac“ ikada moći. Ali da li je to baš tako? Brojne ankete u mnogim zemljama sveta dokazuju suprotno. Poznavanje sopstvene zemlje, društva ili sopstvene istorije je vrlo često zastrašujuće oskudno. Činjenica da živim u određenoj zemlji ne čini me automatski ekspertom za tu zemlju i njenu istoriju. Pisanj istorije zahteva ekspertizu, bez obzira na to da li se radi o „našim“ ljudima ili o „strancima“. Opštevažaće je sledeće: Praznine u znanju mogu da se popune i nisu osnovna prepreka za razumevanje. Drugi mogući razlog za ne-razumevanje je blizina ili distanca nekog autora od naše istorije. Ko se u potpunosti identifikuje sa našom istorijom, automatski zauzima sasvim drugu perspektivu odo onoga koji našu istoriju posmatra sa velike distance. U prvom slučaju postoji opasnost da izgubimo iz vida kontekst u kojem se zbiva naša istorija ili (što je mnogo češće) da sagledavamo širi kontekst, ali tako da je on centriran samo na nas, čime on postaje puki aneks našem tumačenju istorije. U drugom slučaju – pri najvećoj mogućoj distanci – postoji opasnost da naša istorija bude potisnuta na ivicu tumačenja, čime postaje običan aneks šireg konteksta. Obe varijante su problematične: onaj ko se potpuno identifikuje sa predmetom svoga posmatranja, ne može da produkuje ozbiljan naučni rad. Onaj, pak, ko je potpuno udaljen od predmeta svog izučavanja takođe ne može biti uspešan. Drugim rečima: uvek se radi o polublizini ili poludistanci. Kako bi ona konkretno trebalo da izgleda, ne može se odgovoriti u uopštenoj formi, već ona zavisi od određene teme i postavljenog pitanja. Ali pitanje blizine ili distance ne postavlja se samo u prostornom nego i u vremenskom pogledu. Mnogi neistoričari kao i istoričari smatraju da određena vremenska distanca mora da postane predmetom istraživanja. Sada neću razlagati teze za i protiv toga. Vredi napomenuti da mnogi koji plediraju za vremensku distancu i smatraju je neophodnom, imaju problem sa prostornom distancom (dakle distancom u odnosu na nas i našu istoriju). U prvom slučaju je distanca nešto što je dobro, dok je u drugom loše. Stvar postaje još komplikovanija kada je vremenska distanca povezana sa prostornom blizinom. Mogu li ja bolje da razumen društvo u vilhelmovskoj Nemačkoj, Vajmarskoj Republici ili u nacionalsocijalističkoj Nemačkoj zato što posedujem nemačko državljanstvo? O tome ne može biti govora. Nemci u vilhelmovskom carstvu ili u vreme nacionalsocijalizma meni su veći stranci od današnjih Francuza. Tek istorijska nauka otvara mogućnost da se prošlost zaista razume, pri čemu je potpuno nevažno da li je autor Amerikanac, Englez ili Nemac.

Treći mogući i najvažniji razlog za ne-razumevanje ne zavisi toliko od obilja, odnosno od nedostatka informacija i znanja. Radi se pre o tumačenjima, emocijama, iskustvima i predubeđenjima – o predubeđenjima da se zna šta je ispravno a šta pogrešno, pravedno ili nepravedno, istinito ili neistinito. Pre no što se bliže upustim u ovo razmatranje, podsetiću na to da „razumevanje“ ima dvostruko značenje, pri čemu se opet radi o blizini i distanci posmatranja. „Razumevanje“ može s jedne strane da znači da se traži odgovor na pitanje zašto se čovek ili društvo ponašaju tako kako se ponašaju, a da se pri tome ne zalazi u motive. S druge strane mnogi „razumevanje“ povezuju sa očekivanjem da se onaj drugi mora identifikovati sa „našim“ postupcima (načinom delovanja) i „našim“ motivima. Ovo drugo shvatanje „razumevanja“ najčešće dovodi do nesporazuma.

Suština ovog nesporazuma su govoto uvek različite predstave o vrednostima i vrednosnim sistemima. Teškoće se pojavljuju već na samom početku, usled neodređenosti ili mnogoznačnosti pojma šta je „vrednost“.  „Vrednost“ može da bude sve čemu se daje prednost ili čemu se teži. Tako mogu da postoje idealne orijentacije vrednosti za sva vremena, za predstave o poželjnim vrednostima kojima se teži u smislu kulturnih, religioznih, etničkih ili socijalnih uzora, ali isto tako i za dobrima svake vrste kojima se stremi. Očigledno da postoje vrednosti koje su na ceni u svim vremenima i svim društvima, na primer pouzdanost i poštenje. I pravda je univerzalna vrednost koja se doduše – drugačije nego  pouzdanost i poštenje – veoma različito konkretizuje i interpretira. Ono što je za jedno društvo pravedno, u nekom drugom društvu može da bude nepravedno. Pri tome je odlučujuća premisa i sociokulturni kontekst. Zbog toga ovde polazim od kulturnosociološkog  pojma vrednosti, u kome se vrednosti posmatraju kao „društveno obavezujući orijentacioni uzori“, kao „obavezujuće ideje vodilje“ koje treba da načinima ponašanja i postavljenim ciljevima jednom društvu i njegovim članovima daju smisao. Vrednosti shvaćene na takav način su nešto mnogo više od pukih želja. Dok želje sadrže ono što se faktički želi, vrednosti naših predstava izražavaju ono što je vredno da se poželi. Ove nadređene vrednosne orijentacije su dvostruko konstruktivne za stvaranje društvenih okvirnih uslova delanja: one stvaraju identitet i uspostavljaju mogućnost socijalne integracije.

Vrednosti su princip koji organizuje i pokazuje pravac željama i svrsishodno orijentisanim preferencama. Zbog toga se ljudi vezuju za njih, a pri tome se ne osećaju sputanima.Tek tada čovek stiče orijentaciju i u svom socijalnom okruženju (i to u saglasnosti sa tim okruženjem) može da dela u pravcu određenog cilja. Time se vrednosti pomeraju u blizinu religioznih uverenja. Tada stupa u dejstvo veoma afektivna dimenzija koja dotiče temelje našeg identiteta. To ne znači da su vrednosti iracionalne, ali se one uvek izvode od istorijski nastalih pretpostavki ili premisa, koje nisu tačne ili pogrešne, niti se mogu dokazati ili opovrgnuti. Sem ovogaili – ili (tačno ili pogrešno) postoji i treća varijanta. Vrednosti mogu uprkos diferenciranjima u detalju da imaju sposobnost  priključivanja i van okvira sopstvene grupe. Ili to ne mogu. Ako se, na primer, diskutuje o zajedništvu „evropskih vrednosti“ – zajedništvo koje još ne egzistira nego je tek u nastanku – logično je da se radi samo o vrednostima koje izlaze izvan okvira pojedinačne nacije i pokazuju sposobnost priključivanja. One ne moraju da budu identične, ali različitosti moraju da budu kompatibilne i mora da postoji veliki presek skupa vrednosti koje se dopunjavaju (Schnittmenge). Inače nema zajedničkih vrednosti. Da li ćemo favorizovati otvoreno ili zatvoreno, homogeno ili heterogeno, religiozno ili sekularno društvo, zavisi od naših vrednosnih predstava. A to utiče na pisanje istorije. Onaj ko naciju i nacionalnu državu smatra najvećom vrednošću drugačije piše istoriju nacije nego onaj ko u centar postavlja ljude. Ono što je možda dobro za nacije, ne mora da bude dobro i za ljude. A ono što je dobro za ljude ne mora biti dobro za nacije. Širom Evrope tokom 19. veka bilo je prihvaćeno poimanje nacije kao etničke zajednice. Milioni i milioni ljudi su ovu odluku platili izgnanstvom, progonima i smrću. I na početku 21. veka mora da se postavi pitanje da li je to bio pravi put za Evropu. Jedan ovdašnji kolega mi je u jednom intervjuu prebacio da moja knjiga sadrži previše vrednosnih sudova. Moguće je. Doduše, kolega to nije rekao otvoreno, ali je svojom kritikom sugerisao da su njegovi radovi daleko neutralniji kada govori o vrednostima i neutralni u pogledu donošenja vrednosnih sudova. Ali da li je to tako? I ima li toga uopšte? Ili je takva procena samo izraz nedostatka samorefleksije?

Ono što je zajedničko i vrednostima i nacijama je jaka emocionalnasnaga povezivanja. Osećanja, odnosno emocije dugo nisu bile predmet istorijske nauke. Tim područjem bavili su se psiholozi i književnici. Ali od pre izvesnog vremena to se izmenilo. Reprezentovanje nacionalnog u ritualima, simbolima i mitovima pomerilo je u centar pažnje povezanost nacije i emotivnosti. Pri tome se u prvom redu radilo o pitanju kako se u ritualima, kultovima i mitovima nacionalne emocije stvaraju i preživljavaju, dobijaju na intenzitetu, kako deluju i sinhronizuju se. Istraživalo se kako se nacionalne emocije u pojedinim zemljama kodiraju, a postojeća emocionalna pravila socijalno i kulturno redefinišu i kakvo dejstvo imaju na politički vrednosni i vladajući sistem. I konačno, radilo se o tome da se pokaže kako „istorija“ (ili recimo tačnije: prošlost) u obliku mitova, istorijskih slika i sećanja pri interpretaciji, definisanju i upravljanju emocijama – kao što su krivica, tuga i nada – sudeluje u tome. Istraživano je takozvano nacionalno osećanje, a to znači ona kompleksna mešavina kognitivnih  i emocionalnih, kolektivnih i individualnih, formalnih i neformalnih uloga i očekivanja. Istraživane su ljubav i mržnja, koje su još u predmodernom i prednacionalnom razdoblju bile kulturno i socijalno regulisane, ali su u toku stvaranja nacija, odnosno u razdoblju nacionalizma dobile drugi pravac, intenzitet i obojenost. I konačno, radi se o emocijama ili emocionalnim stilovima koji za učesnike mogu da važe kao nacionalno specifični, ali se oni teško ili samo indirektno mogu objasniti stvarnim ili navodnim „osobenostima“ nacije kao politički uređenog društva.

Time sam već kod sledeće tačke: o posebnosti (osobenosti) nacija. Nacije – kao i mnoge druge grupe – sklone su tome da se okruže aurom posebnosti. Ova aura služi razgraničavanju od spoljašnjeg i integraciji unutrašnjeg. Grupama je to potrebno da bi mogle da razviju kolektivni identitet. Isto važi i za individue. I njima je potrebno razgraničenje od spoljašnjeg, da bi mogli da izgrade sopstveni identitet. Ali to je teže već i zbog toga što su ljudi 95 odsto i više slični, svuda na svetu i u svim vremenima. Koliko istorijski možemo da rekonstruišemo, čovek se u poslednje dve hiljade godina (ali verovatno i mnogo duže) nije bitno izmenio u svom načinu ponašanja. On nije postao ni bolji ni gori, ni pametniji ni gluplji. Ono što se izmenilo je fond znanja, korpus znanja, koji se danas znatno razlikuje od korpusa znanja u 19. ili 16. veku. Nije da danas znamo apsolutno više, ali naše znanje je drugačije. Za razliku od znanja, iskustva možemo da prenosimo sa generacije na generaciju u samo veoma ograničenom obimu. Svaka generacija sama mora da stiče svoja iskustva. No ako su ljudi u 95 ili 98 odsto međusobno slični i ako se nisu bitno izmenili tokom vekova, onda se „malim razlikama“ pridaje utoliko veći značaj. To važi za individue i za grupe (na primer nacije). Svi ljudi, kao i sve nacije, zaista su nešto posebno. Ta posebnost sastoji se u tome da su svi isti – sa malim razlikama. U Nemačkoj je 2001. godine objavljen zbornik pod naslovom „’Božji izabrani narodi’. Predstave o izabranosti i kolektivno samonalaženje u istoriji.“ Naravno da ovde nisu obrađeni svi narodi, jer bi knjiga bila preobimna. Svi narodi su na neki način „izabrani“. Stoga je ispravno da se kaže da su svi ljudi i sve nacije jedinstveni i osobeni. Ali tada se opet javlja problem. Niko ne želi da bude etiketiran kao „egzotičan“, ali svi želimo da budemo nešto posebno. A pri tome je u igri i određena mera mistifikacije. No to još nije problem. Problem nastaje tek onda kada jedna individua tvrdi da je samo ona jedinstvena, ili kada neka grupa to tvrdi za sebe dodajući da su možda i drugi doduše isto tako jedinstveni, ali jedinstveni po zlu, dok smo „mi“ jedinstveni po dobru.

Jedinstvenost ili najveće i jedinstveno Dobro nalazi svoje mesto u mitovima. Mitovi su priče koje treba da podstiču osećanje i u uskoj su vezi sa vrednostima o kojima je već bilo reči. Mitovi su kulturološki artefakti i oni su čudesni. Antički grčki mitovi su kulturno blago kojeg niko ne želi da se odrekne. Oni nisu nacionalni mitovi i u tome je njihov značaj. Mnogi drugi mitovi u početku takođe nisu bili nacionalni, ali su tokom stvaranja nacija to postali. Navešću jedan nasumice izabran primer.

Pre tačno 2000 godina, u 9-oj godini po našem računanju vremena, odigrala se jedna čuvena bitka. Navodno je padala kiša, a vidljivost je bila loša. Ne znamo mnogo o pojedinostima bitke, pa ni o tome da li je padala kiša ili nije. Čak ne znamo tačno ni gde se ona odigrala. Ali znamo da se odigrala; znamo barem približno gde se odigrala i znamo i kako se završila. Bio je poražen rimski vojskovođa Var, a pobednik je bio Arminije (Arminius, kako mu je glasilo latinsko ime), „čovek koji je otkrio Nemačku“ (kako su jedne novine ovih dana izvestile, povodom dvehiljadite godišnjice sećanja na taj događaj). Istoričar Teodor Momzen govorio je  o „prekretnici evropske istorije“, a upravnik Istorijskog muzeja u Berlinu nazvao je ovu bitku „Veliki prasak“. Pobedom Arminija – ili kako se u nemačkom predanju on naziva – „Herman Čerusker“, zaustavljena je rimska ekspanzija zapadno od Rajne, a njihova vojska je bila potučena. Germanska plemena koja su tamo živela nisu potpala pod rimsku „tuđinsku vlast“. Da li je to bilo dobro ili loše? Možda je to razlog što Nemci danas ne govore romanski nego germanski jezik. To može da bude tako, ali i ne mora. Jer bilo je i Germana pod rimskom vlašću: oni u Kelnu, Majncu, Regensburgu, današnji Nemci-Švajcarci i Austrijanci nalazili su se vekovima pod zastavom Rima, ali nisu postali Latini. S druge strane, latinski je i na nemačkom jezičkom prostoru još i posle srednjeg veka bio jezik učenih ljudi, iako se nemački kao narodni jezik već bio probio i bio prihvaćen. I poslednje, ali ne i najmanje važno: jesu li današnji Nemci stvarno potomci Hermana Čeruskera i njegovih germanskih sledbenika? Mi to ne znamo. Ali burna istorija migracija ostavlja mesta sumnji. No, da li je to uopšte važno? Za stvaraoce nacija bilo je važno. Tako je od „Bitke u Teutoburškoj šumi“ stvoren nacionalni mit. Herman je prvo bio sledbenik svog potonjeg protivnika Vara. Bio je oženjen čuvenom Tusneldom koja se, protiv volje svoga oca, prijatelja Rimljana, udala za Hermana, odnosno Armnija. Tusneldu je kasnije njen vlastiti otac izdao i izručio Rimljanima. To je tragična građa od koje se prave mitovi.

Ako se mitovi današnjih nacija uporede jedni sa drugima, oni  – i pored razlika u kompoziciji – pokazuju zapanjujuću sličnost. Pa i poruke o časti, slobodi, viteštvu, izdaji i sličnom,  sadržane u mitovima – često liče kao jaje jajetu. U Nemačkom istorijskom muzeju u Berlinu prikazana je 1998. godine izložba pod naslovom: „Mitovi nacija: Evropska panorama“. To je bio pokušaj da se prvi put zajedno posmatra 18 nacija. Dakle, nisu bile zastupljene sve evropske nacije, ali je to ipak bio zamašan izbor. U 19. veku su gotovo sve nacije položile temelje svoje egzistencije, čiji sadržaj se uvek i svuda sa velikim patosom citira kao – sloboda, vera, poreklo. U središtu nacionalnog „sećanja“ 19. veka nalaze se nesumnjivo ratovi. Opisivanja krvavih pobeda ili poraza gotovo da nemaju granica. Najveći broj priča koje su se često usmeno prenosile sa kolena na koleno, pre nego što su postale mitovi, imaju istorijsku osnovu, što znači da se one odnose na događaje koji su se stvarno odigrali. Ali način na koji se ti događaji prepričavaju ima malo veze sa istorijom. Kao što je rečeno: mitovi su dragoceno kulturno blago. No oni nisu zamena za istorijsku nauku. A onda, mitovi se mogu politički instrumentalizovati. To se uvek iznova događa. Zapravo to nije problem po sebi, jer mitovi mogu da budu upotrebljeni konstruktivno i destruktivno. Njihovi iskazi su promenjivi i mogu da se primene višestrano. Ali zbog toga nisu problematični mitovi po sebi, nego je  problematičan način na koji se oni u određenim situacijama (zlo)upotrebljavaju.

Da se još trenutak zadržimo na pitanju jedinstvenosti, jer je to centralno pitanje istorijske nauke. Istorija je dugo vremena bila shvatana kao lanac jedinstvenih događaja. To znači da se istorija ne ponavlja. Svaki događaj je nov i nikada se ne ponavlja u istoj formi. Ono što je bilo i ostalo sporno jeste pitanje da li je taj lanac događaja usmeren ka jednom cilju ili nije. Karl Marks je, kao što je poznato (ali ne samo on), polazio od toga da istorija ima jedan cilj. Neki sumnjaju u to. Opet se radi o pitanju na koje se naučnim metodama ne može dati odgovor. Svakom je ostavljeno na volju da li će verovati u jedan cilj ili ne. Ali ne radi se samo o pitanju verovanja, nego se tu radi i o nečem drugom: na primer o pitanju da li se iz istorije nešto može naučiti. Ako je istorija redosled jedinstvenosti, iz toga se ne može ništa naučiti, u svakom slučaju ništa primenjivo u sadašnjosti ili budućnosti. Da li se istorija stvarno sastoji samo od neponovljivog, da li se u istoriji stvarno ništa ne ponavlja? O tome se dugo vode rasprave. Čini mi se realnim da treba praviti razliku između konkretnog događaja koji je zaista jedinstven ili gotovo uvek jedinstven, i razloga, motiva, načina delovanja i struktura koje su dovele do tog događaja. Tu se vraćam na ono što sam već nagovestio. Ako su svi ljudi približno jednaki i ako se u poslednjim milenijumima nisu bitno izmenili, onda je pozadina jedinstvenih događaja sve drugo, samo nije jedinstvena. Drugim rečima: svaki događaj ima specifične aspekte koji se sastoje od različite mešavine ili kombinacije opštih i (ili) kontingentnih elemenata, a oni su u svojoj odgovarajućoj mešavini po pravilu jedinstveni i ne ponavljaju se. Ono što se ponavlja je način akcije i reakcije ljudi i konstelacije snaga i saveza koji iz toga rezultiraju. A ako je to tačno, tada se iz istorije može nešto i naučiti. Zadatak istoričara je – ukoliko hoće da se poduhvati jednog društveno promišljenog zadatka – da podstiče ovaj proces učenja. Izaberimo i ovde jedan nasumičan primer. Istorija čovečanstva puna je ratova i nasilja. To je ogromna tema koju ovde mogu samo da pomenem. Svaki oblik masovnog nasilja – kao na primer genocid – je jedinstven. Ali počinioci ili egzekutori masovnog nasilja ni u kom slučaju nisu jedinstveni. Drugačije formulisano: svako masovno ubistvo kao i svaki drugi događaj koji su prouzrokovali ljudi ima opšte i specifične aspekte ili elemente. Nacionalsocijalističko masovno ubistvo Jevreja u Drugom svetskom ratu, na primer, holokaust, kao istorijski događaj takođe je jedinstven, kao što sesociopsihološki i strukturalno može porediti i ponoviti. Počinioci, žrtve, vreme i mesto mogu da se izmene, ali je upadljivo da su u svim masovnim ubistvima u prošlosti i sadašnjosti pored fanatika, patoloških ličnosti i kriminalaca u velikom broju učestvovali i sasvim „normalni“ ljudi – potpuno neupadljivi ljudi kod kojih nisu vidljivi psihički defekti (bar ne prepoznatljivi), koji su – kako je jedan psiholog jednom formulisao – upravo „abnormalno normalni“.

U leto 1993. u jednom velikom nedeljnom časopisu objavljen je intervju sa masovnim ubicom. „Imao sam lepo detinjstvo“, priča on. „Mnogi moji prijatelji su bili muslimani ili hrišćani, ali toga nisam bio svestan, jer religija onda za mene nije igrala nikakvu ulogu“. „Dok je još bio mir družili smo sa muslimanima. Za Božić su dolazili kod mene, na Bajram sam išao kod njih. Bili smo pravi drugari. A onda je došao rat. Osećao sam da se moj svet srušio, da se izgubilo nešto što još nisam mogao tačno da imenujem. (…) Moj svet je odjednom postao drugačiji, sa novim zakonima koji su me plašili.“ „Prvo ubistvo čoveka bilo je kao ’ružan san’, ali onda to se uskoro pretvorilo u čistu ’samoodbranu’:… ti si ga ubio, jer je on hteo tebe da ubije. I to je sasvim okej. Tako je počelo. A onda je ’rat postao rutina’, masakri i silovanja postali su deo svakodnevice. Više ne mislim na mrtve“, priča nekadašnji ratnik. „Ni danas, neću misliti na to ni sutra, ni prekosutra… Zašto bih mislio na nekoga ko je hteo da me ubije… Danas mislim na to kako da se dopadnem devojkama ili kako da nađem neki posao. Nisam učinio ništa loše. Sve sam radio ispravno. Nisam uradio ništa pogrešno. Rat je bio samo loš vic“.

Poznati su nam mnogi takvi izveštaji. Sigurno pretpostavljate odakle je ovaj eks-ratnik. Ali varate se. Ne radi se o Bosni, Sarajevu ili Banjaluci. Radi se o Libanu i Bejrutu. Radi se o priči jednog učesnika građanskog rata u Libanu, koji je u maju 1991. godine zvanično završen. I nema nikakvih osnova za pretpostavku da je ovaj bivši ratnik pre izbijanja rata odrastao sa osećanjem mržnje ili da je imao neki psihički defekt. Iz mnoštva psiholoških i sociopsiholoških istraživanja sada znamo da su večina počinilaca naizgled neupadljivi ljudi, ljudi kao vi i ja. Izuzetni zločini neobičnih razmera (kao masovna ubistva i genocid) nisu (u svakom slučaju samo) delo izuzetnih zločinaca. Izuzetna su njihova (ne)dela, ne sami počinioci. To je ono uznemirujuće. Jer bilo bi relativno lako i lagodno kada bi moglo da se kaže da su veliki zločini delo teških psihopata. To nije slučaj – kako pokazuju rezultati  brojnih komparativnih studija. Ali pitanje kako od sasvim „normalnih“ ljudi postaju masovne ubice bila bi posebna tema jednog referata. Postoje modeli da se to objasni, ali nema monokauzalnog objašnjenja. Modeli su kompleksni i sastavljaju se od antropoloških, psiholoških, naročito sociopsiholoških, istorijskih i socioloških istraživačkih rezultata, uključujući i rezultate istraživanja koja sprovode političke nauke. Tek takav jedan interdisciplinarni pristup omogućuje razumevanje (razumevanje ne u smislu identifikacije, nego u smislu objašnjenja). Želeo bih da dodam još jednu primedbu. Masovno nasilje, kao u bivšoj Jugoslaviji, Ruandi, Libanu ili u nacionalsocijalističkoj Nemačkoj, ne izbija odjednom, ono se „ne događa.“ Isto kao što se ni „narod ne događa“. Nasilje se priprema (ne samo organizaciono, nego i pre svega diskursivno) i ono se inscenira. Kada se jednom pokrene ono zahvaljujući svom polarizovanom delovanju razvija enormnu sopstvenu dinamiku, povlači za sobom mnoge ljude koji pri tome postaju počinioci, žrtve ili i jedno i drugo. Samo se po sebi razume da se oni „samo brane“, da čine samo ono što se mora učiniti kada se suoče sa pretnjom. Uvek je odlučujuće pitanje ko pokreće spiralu nasilja i ko je za to stvorio takvu kulturnu klimu. Takva kulturna klima nikada ne nastaje sama od sebe, ona se stvara. Zadatak je naučnika da istraže ko to čini.

Ovim prelazim na svoju poslednju tačku: Šta zapravo može i – ili – treba da postigne moderno pisanje istorije? I kod ovog pitanja moram da se ograničim na kraći odgovor. Ostaviću po strani lično poimanje istorije. Za mene istorija kao sistematsko i intersubjektivno naknadno bavljenje prošlošću nema svrhu po sebi. Ishodište su ljudi u njihovim društvenim i kulturnim kontekstima koji su podložni promenama. Nacije su jedna od mnogih socijalnih formi organizovanja čoveka. One nisu ni početna niti krajnja tačka istorije. Ono što mene interesuje je pitanje zašto je jedno društvo ili jedna istorijska ličnost takva kakva jeste, odnosno zašto je bila takva, i ništa drugo. Da bi se moglo odgovoriti na ovo pitanje moraju se istražiti procesi prošlosti. Svako društvo je produkt nasleđa i promena odnosno novìna. Mešoviti odnos nasleđa i novìna različit je od slučaja do slučaja i od vremena do vremena. Ponekad prevagne nasleđe, ponekad prevagnu novìne. Ne postoji nikakva prethodno formirana šema i nikakav istorijski determinizam. Uvek postoje alternative za ono što se zaista zbiva ili se zbilo. I zbog toga je fascinantno da se čovek upita zašto je doneta ova ili ona odluka, a ne neka druga? Koje ličnosti ili grupe su donele baš tu odluku? Koje konsekvence je njihova odluka imala po društvo? I kako se društvo danas nosi sa odlukama iz prošlosti i kako će se s njima nositi u budućnosti? Istoričari ne mogu da prave eksperimente za razliku od psihologa. To je možda i dobro. Naša laboratorija je prošlost u kojoj su isprobane određene opcije. Pogledom unazad možemo da postavimo pitanje da li su se ciljevi koje smo povezali sa odabranim opcijama i naša očekivanja ispunili, da li samo parcijalno ili se uopšte nisu ispunili. Dakle, ja ne vrednujem a priori same ciljeve (barem se trudim da to ne činim, što mi ne uspeva uvek), nego vrednujem stepen postignutih ciljeva, kao i konsekvence postavljenih ciljeva. Tek tada se – dakle, post factum – možemo vratiti ciljevima, od posledice na uzrok, i tek tada postaje moguće – do izvesnog stepena – da se iz uspeha i neuspeha nešto nauči. To je jedan aspekt. Drugi aspekt, usko vezan za prvi, je ono što se u nemačkom označava terminom „savladavanje prošlosti“. Savladavanje prošlosti je − ukratko rečeno – kritičko sučeljavanje sa sopstvenom, sa našom prošlošću − a ne kritičko sučeljavanje sa prošlošću „drugih“. I ovo je važno i ne može se isključiti iz sopstvene prošlosti. Ali ono što proces savladavanja prošlosti razlikuje od većine drugih formi ophođenja sa prošlošću je njegovo ishodište: spremnost na raspravljanje o našoj sopstvenoj odgovornosti i krivici, što ne znači da nema i odgovornosti onih „drugih“. Ali ko je isključivo ili primarno „zaokupljen“ nedelima svog protivnika, čini suprotno od onoga na šta se ovde ukazuje. Pisanje istorije je važan deo ovog komplikovanog i po pravilu mukotrpnog i dugotrajnog procesa. Pisanje istorije mora poštovati princip proklamovan još u antičkom rimskom pravu koji važi i danas: „Audiatur et altera pars“ (Treba čuti i drugu stranu).

Pre no što se dalje pozabavim time, želim kratko da se vratim na pitanje savladavanja prošlosti i da li nam je to uopšte potrebno. U svim društvima koja imaju „problematičnu“ istoriju (a malo je društava koja u jednom ili drugom obliku nemaju „problematičnu“ prošlost), s vremena na vreme čuje se glasan zahtev da pod prošlost treba podvući crtu. Možda je to dobronamerno − kao prvo, gledajući mnoge prišipetlje kojih ima u svakom društvu (i demokratskom i diktatorskom); kao drugo, rasprava o nepravdi koja se dogodila često je povezano sa osećanjem  potrebe za osvetom, što je razumljivo, ali je to onda sve drugo samo ne putokaz za budućnost. U debati o stavljanju crte ispod prošlost, radi se po pravilu o bližoj prošlosti koja je pohranjena u „komunikativnom pamćenju“ generacije koja ju je doživela i njenih neposrednih potomaka. Mnogo ređe se radi o daljoj prošlosti koja je ušla u „kulturno pamćenje“ – u dugoročnu memoriju – društva i koja daleko više odgovara onome što je Fridrih Niče označio kao „monumentalistička istorija.“ Ovamo spadaju i istorijski mitovi. Imajući u vidu doživljeno iskustvo jedne generacije, nejednak pristup bližoj i daljoj prošlosti, to se psihološki može razumeti, iako se, polazeći od same stvari ne može opravdati. Onaj ko govori o „povratku u normalnost“ ili o „podvlačenju crte“, po pravilu ne misli na kraj jednog procesa suočavanja sa bliskom prošlošću (a još manje sa daljom prošlošću), već se brani od započinjanja takvog procesa. U zagovornike „podvlačenja crte“ svrstavaju se pre svega pripadnici četiri različite  grupe koje se delimično preklapaju. Prvoj grupi pripadaju oni koji su u bliskoj prošlosti kao počinioci bili umešani u zločine i plaše se krivičnog gonjenja. U drugu grupu spadaju veliki delovi stanovništva koje se solidarisalo sa počiniocima. Treću grupu čine pragmatičari koji debate o prošlosti smatraju preprekom pri savladavanju problema u sadašnjosti i budućnosti i čvrsto su uvereni da bavljenje („opsesija“) prošlošću samo produbljuje već postojeći jaz i da se na taj način jedva zarasle rane ponovo otvaraju. Predstavnici četvrte skupine žele podvlačenjem crte da omoguće, odnosno pospeše pomirenje između ranije neprijateljskih grupa stanovništva unutar sopstvenog društva (na primer, između učesnika pokreta otpora, s jedne, i „izdajnika“ ili „kolaboracionista“ s druge strane).

Takvo pomirenje kratkoročno može da bude uspešno, ali po pravilu nije dugoročno. Gotovo uvek „podvlačenje crte“ pokazuje se kao iluzija. Iluzorno je, jer ljudi ne mogu da žive bez prošlosti, jer težnja da se sazna odakle potičemo i šta se kome dogodilo ne može se iskoreniti. Čovek bez prošlosti i sećanja je kao čovek bez senke. Može se jedna specifična prošlost ili delovi neprijatne, uznemirujuće prošlosti potisnuti, zaboraviti, prećutati ili tumačiti tako da se sa njom može živeti. U svim vremenima i svuda na svetu ljudi su mnogo toga zaboravili. Jer zaborav je važan da bi se preživelo. Do nedavno malo istraživana istorija zaborava (zaboravljanja) isto je tako uzbudljiva kao i istorija sećanja. Ali zaboravljanje nije akt volje. Ne može se hteti nešto zaboraviti, već se nešto zaboravi, jer se s tim više ne komunicira, jer hoćemo da se sklonimo s puta obnavljanju  konfrontacije sa događajem, raščistili smo sa zaboravom, jer postoje stvari koje se čine važnijim ili se deklarišu kao važnije ili su nova iskustva i sećanja poklopila prethodna. Ćutanje, međutim, barem javno ćutanje, može da se propiše. A dugotrajno kolektivno ćutanje može da izazove stanje zaborava pod prinudom. No ako se radi o traumatskim doživljajima koji su dublje ukotvljeni u neuronskim mrežama nego manje dramatična iskustva, prilično je neverovatno da to uspe – barem kada su u pitanju oni koje to direktno pogađa (die Betroffenen) i barem u pluralističkim društvima, gde se oni neposredno pogođeni mogu artikulisati. Pre je moguće da se nešto što se s vremena na vreme zaboravi, ili je bilo prećutano, ponovo vraća iz zaborava ili se doziva u sećanje. A moguće je da prošlost uopšte nije prošla. Književnik Vilijam Fokner je to jednom ovako formulisao: „Prošlost nije mrtva. Ona čak nije ni uminula.“ Hteti da se jedna neuminula prošlost prećuti je isto što i podvući crtu pod sadašnjost i budućnost. Jer bilo kada potisnuta, „zaboravljena“ prošlost ponovo će sustići sadašnjost na najopasniji način. Ponekad tek posle dugog vremena i neočekivano. Bivša Jugoslavija i njen odnos prema Drugom svetskom ratu pružaju nam za to obilje upečatljivog i deprimirajućeg dokumentarnog materijala. Najveći broj onih koji govore o „podvlačenju crte“ uopšte i ne misle da je podvuku pod prošlost, sa kojom su i onda i sada ostali u srdačnoj vezi, nego bi da je podvuku pod istoriju, koju – s razlogom – osećaju kao pretnju. Prošlost sa svojim slikama heroja, mučenika i žrtava je svetinja; istorija kao nauka je profana. Zbog toga apologete podvlačenja crte ne prihvataju istoriju. Zvuči paradoksalno, ali nije protivrečno, jer istorija i prošlost često se međusobno isključuju, iako se delimično preklapaju. Ukratko: istorija je elementarna za uobličenje sadašnjosti i budućnosti. Bez istorije nema budućnosti koja zaslužuje to ime.

Istorija odnosno istorijska nauka danas nije više ono što je bila u 19. i većim delom 20. veka – u stoleću nacija. Istorija nije služavka nacije. Ona je nauka. A nauka nije statična. Nisu se izmenili samo način postavljanja pitanja, metode i teorije istorijske nauke. Izmenile su se i susedne discipline čije rezultate istoričarke i istoričari često prihvataju tek sa velikim zakašnjenjem. Da pomenemo samo „cultural turn“ koja se bavi simbolima, ritualima itd, „gender history“, istraživanje migracija, sećanja i komparatistiku. Danas znamo mnogo više nego ranije o „sećanjima“, o njihovoj socijalnoj ukorenjenosti i njihovim neprestanim promenama. Znamo da sećanja pripadaju najnepouzdanijoj sferi ljudskog koja postoji. Istraživanje mozga u novije vreme pomaže nam da razumemo stvari koje ranije nismo razumeli. Danas znamo mnogo više nego ranije – zahvaljujući ogromnom napretku koji je postignut u psihologiji i sociopsihologiji u poslednje tri decenije – o opažajnim barijerama, o tome zašto čovek određene informacije, iako postoje i empirijski su dokazane, ne obrađuje dalje. To nije pitanje inteligencije, već opažajnog uzorka. Mnogo više znamo o kolektivnom identitetu, o tome kako nastaje nasilje i kako se postaje počinilac. Razumevanje trauma, što je u društvu dugo bilo ignorisano i tabuizirano u znatnom je porastu. Ukratko: istorijska nauka se nalazi usred jednog snažnog preokreta. Ona više nije sredstvo u cilju stvaranja nacije i više ne služi glorifikovanju nacije. Ona je sredstvo za bolje razumevanje ljudi i njihovih socijalnih i kulturnih konteksta. Time je istorijska nauka postala neophodan deo „radionice budućnosti“. Širom sveta odavno je započelo internacionalno takmičenje za „najbolju pamet.“ Njihova nacionalna pripadnost je od drugorazrednog značaja, ili je potpuno beznačajna. Ono što je bitno nije nacionalnost te pameti, nego je bitno šta je njen sadržaj. I istoričarke i istoričari se postepeno uključuju u to internacionalno takmičenje. I to je dobro. Dozvolite mi da završim sa nadom i željom da je sa našom „radionicom budućnosti“ i u nekadašnjoj Jugoslaviji počela budućnost – budućnost koja posle godina katastrofa i izolacije nije jednostavna, ali koja ljudima može više da ponudi nego prošlost. Najvažnija pretpostavka je: budućnost treba hteti.Naravno da joj se čovek može odupirati, on može da odugovlači sa njenim početkom, može da veliča prošlost. Ali može i da jeuobliči, da joj da pravac. Ona jedino ne može da sezaustavi. To je najvažnija poruka istorije.

 
04.04.2009, Kolarac, Beograd

Peščanik.net, 13.04.2009.

Leave a Reply