Drugi svetski rat nije bio samo oružani sudar svetskih velesila, nego i sudbonosni obračun dva suprotna shvatanja uređenja sveta. Ako je Prvi svetski rat i bio imperijalistički, Drugi je bio civilizacijski, oslobodilački i emancipatorski. Njegov rezultat nije bio samo vojna pobeda nad udruženim silama Osovine. Glavni rezultat pobede pre 60 godina bio je i temeljito promenjen svetski poredak, krunisan osnivanjem svetske OUN i kodifikovan Poveljom o pravima i obavezama naroda i država, a pre svega pravima čoveka. Iz njega se, već odmah posle kraja rata, rodila nova demokratska Evrpska unija, pred kojom su, polagano ali neumoljivo, ograničavane pa i onemogućavane hegemonije i autokratije i u Evropi i u svetu.

Nasuprot kratkovidoj formuli, kojoj su bile sklone neke evropske vlade, da je važnije onemogućiti komunizam nego ratovati protiv agresivnog nemačko-italijansko-japanskog fašizma, veliki zapadni saveznici su odlučno prihvatili ratni savez sa komunističkim Sovjetima i proglasili apsolutni prioritet borbe protiv fašizma. Pridruženi tom savezu, i Titovi partizani su izašli iz rata kao priznati saborci savezničke antihitlerovske koalicije, pa kao takvi počastvovani i titulom suosnivača OUN.

Mnogi domaći ignoranti kao da ni danas ne mogu da prežale što se demokratski svet udružio sa komunizmom da uništi fašizam – a ne obratno! A koliko je kod nas, u toku te velike borbe, antifašizam prerastao u opštenarodni pokret dokazuje činjenica što je i do oslobođenja Beograda partizanska vojska brojala više od 200.000 boraca, isključivo dobrovoljaca, pripadnika bukvalno svih jugoslovenskih naroda i nacionalnih manjina, svih društvenih slojeva, profesija i konfesija. Pobeda antihitlerovske koalicije pre šest decenija bila je sudbonosna prekretnica u tokovima istorije ne samo XX veka. Narodi Jugoslavije mogu biti ponosni što su bili na boljoj strani tog epohalnog obračuna.

I danas je antifašizam odnos prema svetu (civilizaciji), političko i moralno uporište demokratije i slobode, a ne obično prisećanje na tužne i trijumfalne trenutke nedavne prošlosti. Tadašnje velike podele i danas su linija razgraničenja, jer ni opasnost od sličnog nasilja nije konačna prošlost ovog nesavršenog sveta. Nisu ni tada, kao ni sada, frontovi bili “čisti” i nepromenljivi, niti se radilo o prostoj podeli na dobro i zlo. Nacizam, fašizam, rasizam, pokazuje se i kod nas, nije otrovno rastinje bez korena. Ali kod nas se, nažalost, nacizam diže iz mrtvih. Mada nije mogao biti iskorenjen jedanput za svagda, nije se smelo dopustiti da ostane toliko očuvan ni u vreme Miloševićevih, a pogotovu posle Oktobarskih dana. Deo odloženog obračuna sa agresivnim nacizmom, verskom i rasnom netolerancijom, povampiren neprirodnom propašću velike Jugoslavije i tragičnim međunacionalnim ratovima za Miloševićev projekat preuređenja federativne Jugoslavije, kao proširene srpske države. Dugo se zatim naivno verovalo da fašizam kod nas nema nikakve izglede, kao što se godinama tvrdilo da kod nas nema antisemitizma, nacionalne i verske diskriminacije.

Mnoge okupirane evropske zemlje imale su kvislinge. Različiti, pa i suparnički pokreti otpora postojali su i u Poljskoj, Francuskoj, Grčkoj… Ali je u svakoj od njih istorija već izrekla istinu, ni u jednoj od njih nema dilema ko su bili nosioci otpora i koliko su doprineli pobedi. Nigde kao u Srbiji to više nije predmet političkog, stranačkog sporenja. I nigde se tako osvetnički ne ruše tragovi antifašističke borbe, sramote učesnici i vređanja žrtve. Samo kod nas istrajava pokušaj da se zajedno sa poraženim komunizmom sahrani i partizanski antifašizam. Ko i zašto danas hoće da ispiše Srbiju iz evropskog antifašizma?! Da li samo zato što su se na čelu partizanske vojske najpožrtvovanije borili i ginuli baš komunisti? “Pomirenje”, koje licemerno nude zagovornici teze da su postojala dva ravnopravna antifašistička pokreta, služi samo da se sa pobedničkog pijedestala skinu partizani i na njega podignu četnici. Njima je dobar svako ko se borio protiv “komunizma”, pa makar to bio i hitlerovac Ljotić, kolaboracionista Nedić (dovoljno je da se kaže: predsednik vlade u okupiranoj Srbiji!) ili antikomunistički propovednici, poput Hitlerovog poštovaoca, antisemite, vladike Nikolaja Velimirovića.

Možda se i može sumnjati da je na suđenju 1946. godine Draža Mihailović pod pritiskom izjavio da je od 50 četničkih komandanata 40 njih sarađivalo sa okupatorom. Nije, međutim, moguće sakriti dokument da su na Teheranskoj konferenciji – održanoj od 28. novembra do 1. decembra 1943. godine – Ruzvelt, Čerčil i Staljin zaključili da: četnici Draže Mihailovića i pored stalnog insistiranja savezničkih oficira u četničkoj vrhovnoj komandi i pri štabovima drugih četničkih jedinica, od 1. novembra 1941. godine ne vode borbu protiv okupatora, nego, naprotiv, sa okupatorom sarađuju u borbi protiv partizanskog pokreta, jedino intenzivno angažovanog u borbi protiv okupatora i kvisilnških oružanih formacija. Odlučeno je da se Mihailoviću i njegovim četnicima uskrati svaka vojna pomoć i da se predloži Kraljevskoj vladi u Londonu da Mihailovića ukloni sa položaja ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva. Istovremeno, odlučeno je da se partizanima Josipa Broza Tita isporučuje oružje i municija, odeća, oprema, hrana i druga sredstva, u najvećem mogućem obimu. Vinston Čerčil je, pismom od 19. januara 1944. godine, zvanično obavestio Tita o ovim odlukama.

Današnji nacional-radikalizam, rasizam, ksenofobija, antievropski i antihaški lobi, istorijski su naslednici poraženih sila mraka koje su – izgledalo je – definitivno potučene na bojnom polju pre 60 godina.

Sve je vratio unazad Miloševićev militantni nacionalizam. Obnovljeni su već skoro zaboravljeni termini: ustaše, četnici, balije, belogardejci, ljotićevci, nedićevci, kao da se sve nastavilo gde se stalo porazom fašizma.

I dok je vremenom zvanična Srbija postajala svesna da su politički i teritorijalni dometi intervencije u BIH ograničeni, pre svega zbog sve opipljivijih zapadnih pretnji, u delu društva se osećala potreba da se preispita uloga u rasturanju zajedničke države, mada pre pod utiskom siromašenja nego zbog ratnih strahota, zločina i pljačke. (T. Kuljić, Preispitivanje prošlosti, 2002). Potom su, posle privremenog predaha, suočene sa opadanjem podrške Miloševićevoj politici, dominantne elite ponovo krenule da, kriminalizacijom političkih protivnika i pljačkom preostalih resursa destabilizuju i obeshrabre društvo u celini, još jednom otvarajući kosovsko pitanje (1998-1999). Fašizacija politike u Srbiji je, međutim, sazrela upravo nakon Miloševićevog pada (2000), pošto je stara nomenklatura uspela da korumpira i pacifizira značajan deo novih političkih snaga, i kad je postalo izvesno da demokratski preobražaj neće biti brz niti će poticati iz većinskog društva. Fašizacija se nije zaustavila na predratnom modelu, stvaranjem ekstremnih poliičkih grupa i njihovim povremenim incidentima, ona je dotakla i zvaničnu politiku. Najizrazitije bilo je pridruživanje dela crkvenog vrha koji se pridružio manistream-u s porukama o potrebi izgrađivanja organskog jedinstva nacije i njenom osloncu na tradicionalne ustanove i na društvenom dnu, na lojalnog i poniznog srpskog domaćina, sve do opštih poruka u kojima se mogao otkriti otpor demokratizaciji, liberalizmu, evropeizaciji, kosmopolitizmu i globalizmu, do glorifikacije ratnih zločina i njihovih naredbodavaca i izvršilaca (2000-2004).

Politička nauka možda će osporiti pretpostavku da je tekući “demokratski nacionalizam” nastavak opšte društvene i kulturne degeneracije, neka vrsta “mekog” fašizma, “savezništva u krvi” stare nomenklature i nove političke elite. Srbija možda nije u svemu, na taj način, izuzetna. Ona je, uostalom, samo jedna u nizu neuspešnih provincija koje su, zaostale u odnosu na zapadnoevropsku privrednu maticu, opterećene rigidnom hijerarhijom i nepomerljivim elitama koje generišu autokratske režime i kolektivističku kulturu koja odbija sopstveno istorijsko preispitivanje.

Aktuelnost dva vremenski bliska jubileja doprinose pomenutim nedoumicama posebnim osvetljenjem: četvrt veka od Titove smrti, i šest decenija od pobede saveznika nad Hitlerovom Nemačkom. Za Tita i jugoslovenski komunizam vezane su, i među sobom teško razmrsive, bela i crna legenda. Jedno nostalgično sećanje na zajednicu u kojoj se bezbrižnije živelo, i koja je mogla imati srećniju budućnost. I istorija jednog sebičnog diktatora koji je ostavio dugove, nerešeno nacionalno pitanje i bezizgledan, drugde nepostojeći politički i privredni sistem. Za pretpostaviti je i da je, u drugoj Jugoslaviji, pobeda levog totalitarizma doprinela delimičnoj relativizaciji političkih i moralnih vrednosti. Socijalizam je zanemarivao ljudska prava i lične slobode, mada je pružao priliku zapuštenim slojevima društva i doprineo emancipaciji žena. Relativizaciji antifašizma doprineo je i cezaropapistički karakter Titove vladavine. On je objedinio najvažnije državne i partijske funkcije, i za sebe vezao društvenu i političku hijerarhiju. Njegova smrt, i neposredne posledice, nametali su ideju o potrebi za novim vođom i delotvornijom državom.

Sredinom XX veka Karl Poper i Hana Arent su izjednačili državni komunizam s nacizmom, ukazujući na njihove strukturalne sličnosti. Docniji teoretičari nastojali su da njihovu karakterologiju ublaže navodeći pozitivne primere socijalističkog egalitarizma i društvene emancipacije, itd. Ali su pojedine sličnosti nesumnjive. Fašistička i komunistička društva su zatvorena. U njima je naglašena uloga zajednice i zanemarena uloga pojedinca. Fašizam i komunizam povezuju strogi i obavezujući kolektivistički duh. Zajednica ima religiozni karakter. U komunizmu je partijska ćelija postala neka vrsta molitvenog hrama i ispovedaonice. S druge strane, komunističke diktature oslanjale su se na podršku siromašnih i osujećenih slojeva i nosili izvesni demokratski karakter. Zvanična nomenklatura bila je privlačan okvir karijerizma. I tu bi se mogao potražiti odgovor na pitanje, na koji način je u Srbiji kolektivizam šovinističkog i pseudoteološkog, mističkog sadržaja postao idejni oslonac dominantne elite koja se vremenom pročišćavala i osvežavala novim sastojcima. I zašto je, u Srbiji, tradicija antifašizma, ili se tako čini, prezrena i zapostavljena. Možda se iza njene zbunjenosti krije i stvaran odnos prema vrednostima i porukama evropskih društava koja smatraju da je Dan pobede sećanje na protekli kontinuitet napretka i uspeha.

 
Danas, 09.05.2005.

Peščanik.net, 08.05.2005.

ANTIFAŠIZAM