Ovih dana na kućne adrese penzionera u Srbiji stiže pismo koje šalje Srpska napredna stranka, označeno sloganom „Za našu decu“. U potpisu pisma je (bez navođenja titula predsednika SNS-a ili predsednika Republike) Aleksandar Vučić, lično.
Iako je slična operacija sa slanjem pisma već jednom viđena, ovoga puta posebno upada u oči da vladajuća stranka u svoje zasluge ubraja penzionerima isplaćenu jednokratnu pomoć od 4.000 dinara, a potom i 100 evra, kao podršku za prevazilaženje krize izazvane korona virusom.
Naravno, notorna istina da je reč o iznosima isplaćenim budžetskim, javnim novcem, dakle novcem svih građana a ne novcem političke stranke otvara niz pitanja a, imajući u vidu neposredno predstojeće izbore, na prvom mestu – da li to, pogotovo u vreme predizborne kampanje, predstavlja zloupotrebu državne pomoći u stranačke svrhe?
Moj lični odgovor na ovo pitanje je – da, bez sumnje.
Koliko god nesporno bio veliki značaj ovog pitanja, bar za ovu priliku mi deluje zanimljivije pozabaviti se jednim drugim, takođe otvorenim pitanjem – odakle Srpskoj naprednoj stranci podaci o statusu preko 1,7 miliona penzionera i o kućnim adresama tolikog broja ljudi?
Pitanje je zapravo retoričko, jer odgovor je odavno poznat.
Pre godinu i po dana Povereniku za zaštitu podataka o ličnosti (tad sam još to bio) se obratilo mnoštvo penzionera kojima je poštom stiglo na njih lično adresirano pismo sa oznakom SNS-a na koverti, koje je potpisao Aleksandar Vučić.
Poverenik je tada pokrenuo postupak nadzora prema Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, prema predsedniku Republike Srbije i prema SNS-u. U postupku nadzora utvrđeno je da se Generalni sekretarijat predsednika Republike nije bavio slanjem ovih pisama, odnosno obradom podataka penzionera. Postupak u SNS-u je potvrdio da stranka stoji iza slanja pisama, uz objašnjenje da su lični podaci penzionera prikupljeni od strane stranačkih aktivista u akciji Siguran glas, odnosno od vrata do vrata.
Međutim, posebnom proverom u Pošti Srbije utvrđeno je da je SNS uputio nešto više od 1,7 miliona pisama, pa je krajnje neuverljivo bilo objašnjenje o prikupljanju ličnih podataka od strane aktivista SNS-a, jer toliki broj pošiljki u potpunosti se poklapao sa ukupnim brojem osiguranika Fonda PIO.
Fond je (iako u svim prethodnim slučajevima u komunikaciji s Poverenikom kooperativan) i nakon što mu je ponovljen zahtev da se izjasni ostao nem, što je direktno govorilo u prilog sumnji da je neko iz Fonda predao podatke SNS-u. I Poverenik je zbog odbijanja dužne saradnje podneo prekršajnu prijavu protiv direktora Fonda PIO, a Prvom osnovnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu protiv N.N. lica u Fondu za krivično delo iz čl. 146 st. 3 Krivičnog zakonika za koje je zaprećena kazna zatvora do tri godine, a goni se po službenoj dužnosti.
Dakle, na pitanje odakle Srpskoj naprednoj stranci podaci odgovor zapravo znamo. Zato bi sada moglo biti zanimljivo samo – da li, s obzirom na činjenicu da sada pisma SNS-a dobijaju i ljudi koji 2018. nisu bili u bazi podataka Fonda, tj. nisu bili penzioneri, SNS samo nastavlja da koristi bazu podataka koju joj je neko iz Fonda PIO stavio na raspolaganje pre godinu i po dana ili treba sumnjati u novu, dodatnu predaju ažuriranih podataka o penzionerima, odnosno u novo krivično delo?
A s tim u vezi (imajući u vidu da za prethodnih godinu i po dana, povodom krivične prijave podnete od strane Poverenika tužilaštvo nije uradilo baš ništa, kao i da se to, kada su u pitanju krivična dela počinjena od ili u korist ljudi iz vlasti, dešava po ko zna koji put i da postaje pravilo) neizbežno se nameće i pitanje – imamo li tužilaštvo? Imamo li ne samo fasadno, ukrasno, nego funkcionalno tužilaštvo? Imamo li pravo tužilaštvo koje dosledno radi svoj posao, ne kalkulantski, ne uplašeno, u mišijoj rupi pred moćnicima?
To je zapravo najvažnije i najzanimljivije pitanje.
A odgovor na to pitanje je razlog za veliku zabrinutost svakog ko ovu zemlju poštuje i voli. Jer, bez tužilaštva nema ni suda. A zemlja bez suda je zemlja bez zakona, to je, kako je to lepo znao reći Milovan Đilas, besudna zemlja, zemlja ružna, surova i nepravedna. Niko ko svoju zemlju poštuje i voli ne sme se miriti s tim da bude takva i mora mu biti neprijatno da u takvoj zemlji živi.
Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Ovaj tekst je realizovan uz podršku Fondacije za otvoreno društvo.
Peščanik.net, 30.05.2020.
Srodni linkovi:
Goran Marković – Nepristojna ponuda
Ljubodrag Stojadinović – Pismo plemenitog mučitelja
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)
- Brown, black or blue shirts - 13/03/2025
- Smeđe, crne ili plave košulje - 10/03/2025
- Glasna osuda ili tiha pretnja? - 06/03/2025
