Pre dve sedmice u policijskoj stanici u Boru umro je D.D. kome je dan ranije određeno zadržavanje do 48 sati zbog postojanja osnova sumnje da je, nakon izvršenog krivičnog dela, pomogao svom bratu, osumnjičenom za teško ubistvo u tragičnom slučaju nestanka dvogodišnje devojčice D.I.
Iznenadna smrt relativno mladog čoveka, starog samo 40 godina, mnogima od početka nije delovala logično i izazvala je sumnje. Desetak dana kasnije, sumnje su snažno potkrepili mediji koji su obavestili javnost o postojanju nalaza u kom veštaci Instituta za sudsku medicinu u Beogradu, posle obdukcije izvršene dan nakon smrti, konstatuju da je D.D. umro od posledica teškog batinanja, čiji su tragovi bili jasno vidljivi i koji su do detalja opisani u nalazu. Taj nalaz veštaka je, kako su izvestili mediji, prosleđen nadležnom Višem javnom tužilaštvu u Zaječaru na dalje postupanje.
Vlast nije demantovala ništa od toga što su mediji objavili. Nije formalno ništa ni potvrdila, ali je način na koji nije potvrdila bio doslovno tragikomičan. Zamenik tužioca u nadležnom Višem tužilaštvu u Zaječaru na zahtev medija je izjavio „ne mogu Vam reći da li je istina to što su mediji objavili jer još uvek nismo dobili taj nalaz. Subotom ne stiže pošta, pa očekujemo da će stići od ponedeljka.“
Institut za sudsku medicinu nije obavestio tužioca o nalazima obdukcije ni nakon dve sedmice?! Vreme u kom živimo je elektronsko doba, komunicira se telefonima i mejlovima i u stvarima koje ne podrazumevaju nikakvu posebnu hitnost. Apsurdno je da u slučaju krivičnog dela sa smrtnom posledicom, gde je i sa stanovišta elementarne logike i sa stanovišta uobičajene prakse, nadležni javni tužilac morao bez odlaganja, odmah po završetku obdukcije, dobiti informacije o relevantnim preliminarnim nalazima – on sedmicama čeka zapisnik. Uostalom, čak i pre dva veka bi „tatarima“ kneza Miloša i znatno manje od dve sedmice bilo dovoljno da zapisnik donesu iz Beograda u Zaječar.
Nažalost, vest o zlostavljanju odnosno torturi, sama po sebi, zapravo nije iznenađujuća. Pre samo nekoliko meseci Evropski komitet za sprečavanje mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja (CPT) objavio je izveštaj o prošlogodišnjoj ad hoc poseti Srbiji. Glavna pitanja kojima se poseta bavila (ne prvi put) bila su kako policija postupa sa prema licima lišenim slobode i u kojoj meri se efikasno sprovode istrage povodom optužbi za nezakonito postupanje policije prema njima. U izveštaju se uz ostalo navodi šamaranje, šutiranje, batinanje palicama, stavljanje plastičnih kesa na glavu, čak i elektrošokovi, a naglašava očigledna i zabrinjavajuća indolentnost u sprovođenju istraga u slučajevima evidentno nedopustivog ponašanja policijskih službenika.
Naravno i bez upozorenja CPT moralo bi biti nesporno da su zlostavljanje i tortura nedopustivi. Naš Krivični zakonik za službena lica koja, i bez smrtne posledice, izvrše krivična dela iznuđivanja iskaza (član 136) ili zlostavljanja i mučenja (član 137) predviđa kaznu zatvora do deset godina! Ali odgovornost po tom osnovu po pravilu izostaje ili je samo simbolična, dok se uporno ignorišu važne preporuke CPT, kao što su efikasno ostvarivanje prava na prisustvo advokata i uvođenje sistematskog audio-vizuelnog snimanja svih intervjua koje obavlja policija.
Ali ovaj put smo suočeni sa nečim što, ne samo zbog smrtne posledice, daleko prevazilazi granice jednog konkretnog, ma koliko mučnog slučaja, nečim mnogo gorim od „zatvaranja očiju“ pred kršenjem zakona od strane policije.
MUP je odmah nakon smrti D.D. saopštenjem za medije (dez)informisao javnost da je osumnjičeni umro prirodnom smrću, jer mu je „iznenada pozlilo“ i pa je „i pored pravovremenog reagovanja policijskih službenika i lekara koji su pokušali reanimaciju preminuo“. A ako nalaz veštaka, što je po svemu sudeći izvesno, potvrđuje da je preminuo od posledica prebijanja i da je imao mnoštvo jasno vidljivih povreda, reč je o svesnom, namernom obmanjivanju javnosti, o bezočno drskom pokušaju zataškavanja teškog krivičnog dela.
Takav pokušaj bi u normalnim prilikama i normalnim zemljama neizostavno morao da podrazumeva i političku i moralnu odgovornost onog ko je saopštenje dao, odnosno odobrio bez obzira na to na koliko visokoj ili najvišoj poziciji u hijerarhiji policije, odnosno ministarstva bio. A to što će kod nas ta odgovornost izostati potvrdiće činjenicu da je od zakonske definicije policije kao društvenog mehanizma koji „štiti i unapređuje bezbednost građana i imovine, poštujući Ustavom zajemčena ljudska i manjinska prava i slobode i druge zaštićene vrednosti u demokratskom društvu, uz mogućnost upotrebe sredstava prinude u skladu sa Ustavom i zakonom“ aktuelna vlast u praksi napravila grotesknu karikaturu.
Peščanik.net, 22.04.2024.
