Naša sugrađanka Milena Stefanović, mlada, vredna, prelepa, ubijena je u saobraćajnoj nesreći čiji je vinovnik pripadnik iste čovekolike, neljudske vrste koja nas teroriše unazad dvadeset godina. Od Obilićevog Gazimestana do Obilićevog venca. Na svakom prelazu, na svakom trotoaru. Patrioti najskuplje srpske reči koji diluju drogu pred školama, spaljuju ljude bakljama, granatiraju Vukovar, Dubrovnik i Sarajevo, ubijaju i kumove i slučajne prolaznike, kolju, ruše i siluju. Oni su već jasan društveni sloj, bliži, po namerama i karakteru, vladajućoj eliti, nego sopstvenom poreklu.

Taj nesoj, to su NATO bombe koje su ubijale nevine jer je idiotska politička većina održavala jednu krvavu diktaturu i sve njene besove.

I danas je najmanje važno u kojoj su meri naši političari latentna druga strana seksa. U  kojoj meri su zatucani, primitivni i hipokriti. I da li je država u ovim danima kad je, negirajući LGBT pravo na ljudsku jednakost, otvorila srce podscocijalnom šljamu i njihovim duhovnim liderima, Amfilohiju, Arkanu, Matiji i Dobrici, koliko ih se nakotilo mrzi me da nabrajam, i tupavom političkom društvu u celini koje jedino uspešno zagađuje i prošlost i budućnost, proždirući sopstvenu decu.

Ubistvo Milene Stefanović neposredna je posledica delovanja države čiji su huligani nezvanična služba javnog reda, mira i morala. Oni su njen idejni monitoring. Huliganske bande osnovale su, podržavaju i održavaju državne službe. One su paravojska tajne policije, tajne vojske i tajne crkve. Nije se država pred njima povukla. Oni su efikasniji segment državnih službi. Oni kao paradržavna paravojska zastupaju uverenja i predrasude društva ogrezlog u podlost, paranoju, teoriju zavere i sve razvijeniju kulturu prostote koja je bahata koliko jalova i inferiorna.

Postojeći zakoni bili su dovoljni da se zabrani rad svim prvoligaškim fudbalskim klubovima kao stecištima organizovanog kriminala. Vinovnici koljačke orgijeKosovo je Srbija su slobodni, bogati i, u njihovom smrdljivom podzemnom svetu, moćni i ugledni. Huligane, nasilnike, ubice i psihopate, od uličnih batinaša do visokih javnih funkcija, organizovano zastupa čitava vladajuća elita. Predvođena Vrhovnim sudom i zamenikom patrijarha srpskog. Postojeći zakoni ne dopuštaju govor mržnje i poziv na bilo koji oblik nasilja. Postojeći zakoni ne dopuštaju da bande manijaka, zajedno s ministrom policije, zavode vanredno stanje. Pristojnost ne nalaže da se sukob interesa u kojem je nedavno uhvaćena sudija Vrhovnog suda takođe nazove klasičnom korupcijom ili kriminalom, svejedno. A to je taj sistem.

I nikako da neko gradonačelniku Beograda objasni da svaki muškarac ima svoju žensku prirodu koje ne bi trebalo da se stidi, i da se ima čemu crveneti, svako, pa i on. Jer je gradonačelnik u pravu. On je bogat i uspešan. I nema veze, ovoliko smrti, bola i razaranja, nema veze, nek lumpen-omladina dočekuje svoje debilne idole, ma kakvu medalju doneli, dobro je. I nacisti su pravili parade, a Jevreje klali po kućama i sokacima. Dobro je. Mi smo zaista i Rusija, i Kina, i Libija, i stremimo Evropi, naravno, a predsednik je umesto u Rumuniju utekao u Ameriku, pošto je postrojio svoje omiljene dečkiće sa šapkama umesto onih koje po kabinetima i stadionima nazivaju pederima, koji ga teraju da se snebiva.

I predsednik Tadić je konačno u pravu. Nije potrebno da niko Srbiji drži lekcije o ljudskim pravima. Te su lekcije uzaludne. I on dobro zna kome, poimence, u vojsci, crkvi, mafiji i administraciji ne odgovara da Srbija postane mirna, otvorena i uljuđena zemlja. Možda s njim, jadni, uspemo da postanemo Bugarska ili Rumunija, u toku narednih deset godina. On je, na nesreću, najbolja i najgora zasluga ove zajednice u celini. Ali će ta hipokrizija odnositi svoj krvavi danak, i naši životi će postepeno, na putu do zavese Rumunke, dodatno gubiti svaki smisao.

Kakva Evropa. Toliko je dalek i težak put, da postanemo normalni ljudi. Da to jesmo, Milena Stefanović bi bila živa.

Ubistvo Milene Stefanović je okrutna osveta nepomerljivosti, lenjosti i nacističke malograđanštine. Nad njenom užasnom sudbinom niko više nema prava da bunca o otvorenom gradu širokog srca. I to nema veze sa stvarnošću u kojoj i ovde obitavaju, u getima svih naših manjina, neki divni ljudi.

Nisam poznavao Milenu Stefanović. Ali ne postoji mera saosećajnosti i stida, koje kolektivno nismo u stanju da razvijemo, osim najgorih ljudskih osobina zbog kojih smo ostali i bez ovog grada, i bez fudbala, i bez demokratije, i bez nacije, i srpske i jugoslovenske, ubijene prošlosti i već satrte budućnosti. Ovi naši glasovi su preterano obazrivi i tihi. I dok takvi ostanu bićemo lišeni svih prava, uključujući prava da sami sebe oplakujemo.

Najbolji obično prvi odu. I iz gostiju, i sa žura, i iz života, u kojem gostujemo, i samo gubimo, i te gubitke, kao podlaci i kukavice, proslavljamo.

 
Close to the Edge

Peščanik.net, 24.09.2009.

Leave a Reply