Neću kriti – jer ne bi ni bilo teško pogoditi – da mi je kao inspiracija za ovaj tekst poslužio članak Biljane Stojković „Darvinitis u ekonomiji“. Preciznije – njena zaključna rečenica koja kaže: „Na nama je da svesno odlučimo da li će nam osnovni pravac društvenog razvoja biti gomilanje profita ili ljudsko dostojanstvo“.

Kad smo već kod provokacije, kao povod za taj antiliberalni esej g. Stojković je poslužio jedan „tvit“ bivšeg ministra privrede Saše Radulovića koji, po njenim rečima, pokazuje jake simptome pomenutog „darvinitisa“, jer „upada u zamku izjednačavanja bioloških (evolucionih) i društvenih mehanizama“ i „biologiju koristi za koncepcijsko utemeljenje svoje ekonomske teorije“. Na to ću se vratiti kasnije.

Privukla me je, dakle, u tekstu Biljane Stojković, ta dihotomija: „ili profit – ili dostojanstvo“. Otkud to?

Profit je, u osnovi, knjigovodstvena kategorija. Mada postoje čitave teorije koje objašnjavaju profit, on nije nikakva filozofska ni moralna kategorija, nego prosto rečeno – računska. To je razlika između prihoda i rashoda preduzeća. I to je „gola činjenica“, nema tu nikakve glorifikacije, idolopoklonstva, niti bilo čega sličnog. Ali, iz toga ne sledi da je profit beznačajna stvar. Naprotiv. Da bi preduzeće raslo i razvijalo se, ono mora da radi sa dobitkom. Bez dobitka nema napretka. Ili, kako to kaže Šumpeter: „bez razvoja nema profita, bez profita nema razvoja“.

Slutim da kada Biljana Stojković kaže „profit“ u stvari misli na „novac“, ali neću da trčim pred rudu, to je druga tema.

Čemu, dakle, potreba da se od profita pravi nekakvo „mitsko zlo“. Neka suprotnost dostojanstvu. Pa ko nekim slučajem ostvaruje profit on je nedostojan(stven) i obrnuto. Nema ničeg dostojanstvenog u životu na tuđ račun. Izostanak napretka znači pad u siromaštvo. Život u siromaštvu, u krajnjoj instanci, ukida sam život.

Podseća malo taj „ili – ili“ pristup i na onu Miloševićevu parolu: „Srbija će biti cela ili je neće biti“. Sa istim posledicama: kao što se ni Miloševićeva nije ostvarila, tako ćemo da ostanemo i bez profita i bez dostojanstva. Ako je neophodan, on još nije i dovoljan uslov; no, da profit i dostojanstvo nisu nikakvi „antipodi“ niti se međusobno isključuju može lepo da ilustruje „svetski poznati“ primer: Bil Gejts.

Ali, „daleko je Amerika“. Nisam zbog Sjedinjenih Država ni započeo ovaj tekst. Srbija mi ne izgleda dobro. Pravi uzrok ovog teksta je, dakle, u tome što je jedan „tvit“ – koji, uzgred, nije ni naveden pa čitaoci i ne znaju o čemu se tačno radi – B. Stojković izjednačila sa čitavom liberalnom teorijom (koju ona, doduše, kvalifikuje kao „neoliberalnu ekonomsku konstrukciju“) i što je zatim, zajedno sa tim „tvitom“, iz korita izbacila i Radulovićev predlog reformi u Srbiji.

Nije ovde, naravno, bitan sam Radulović, ali, ipak – zar nije upravo on „razotkrio“ Vučića. Nije to uradio ni jedan socijalista, ni socijal-demokrata, niti levičar, a nije bogami ni iko drugi sa suprotne strane srpskog „političkog spektra“. I to bi vrlim protivnicima liberalizma u Srbiji trebalo nešto da znači.

Drugo je nešto, međutim, još važnije; ono što je eks ministar i aktuelni poslanički kandidat „otkrio“ tiče se funkcionisanja ekonomskog, ali i političkog, sistema u Srbiji. Po onome što je Radulović obznanio – što se na neki način možda „znalo“ i ranije, ali je on to „dokumentovao“, u svakom slučaju o tome iz prve ruke posvedočio – o bitnim ekonomskim stvarima, štaviše o pitanjima života i smrti pojedinih privrednih „entiteta“, odlučivalo se u vrlo uskim političkim krugovima. U „kabinetima“, kako je to precizno naveo Radulović. A to znači u državi. A to, dalje, znači da u Srbiji ni o kakvom liberalizmu ne može biti reči, nego da je „na delu“ jedan ničim ograničeni etatizam i nesputani politički voluntarizam. A to, idemo još dalje, znači da u Srbiji nema – tržišta. Nema fer utakmice. „Privredni subjekti“ u Srbiji ne zarađuju novac (ni profit) poslujući na tržištu, nego u neposrednom „dilu“, „poslujući“, sa državom.

Ne bih nikako hteo da „u isti koš“ stavljam Biljanu Stojković i Ivicu Dačića, ali oni su se sami nekako pronašli i povezali. Gotovo u isti dan kada je g. Stojković objavila svoj tekst na Peščaniku, g. Dačić je na Megatrend Univerzitetu održao predavanje sa praktično identičnom, antitržišnom i antiliberalnom „argumentacijom“.

„Zastupnici neoliberalizma kažu – na tržištu treba da prežive samo najsposobniji. Pa zar smo mi životinje, gde vlada zakon svih protiv svih?“ zapitao se, kako prenosi štampa, teatralno Dačić.

Da parafraziram „džingl“ iz poznate TV serije: „i ja volim pozorište, ali ne u svojoj kući“. Dakle, iako mi se čini izlišnim moram da kažem – teza da na tržištu opstaju „samo najsposobniji“ obična je besmislica, da ne upotrebim neku težu reč. Jer, da je tako, čovečanstvo bi odavno prestalo da postoji pošto bi se njegova „baza“ stalno smanjivala. Na tržištu, dakle, opstaju ne samo najsposobniji, nego i prosečno, pa „čak“ i ispod prosečno sposobni. Neki se snađu bolje neki gore, ali ogromna većina ljudi je sposobna da se, kroz kompeticiju i konkurenciju, izbori za egzistenciju. Odnosno da, bolje ili gore, živi od svog rada. Za onaj (vrlo) mali broj kome to ne pođe za rukom, liberalna teorija, a i paksa, predviđa socijalnu pomoć. To su trivijalne stvari pa možda Dačić i ne bi zasluživao (ni) ovoliko pažnje da slično shvatanje, kao što smo ranije videli, ne dolazi i iz drugih, reklo bi se od njega vrlo udaljenih delova društvene elite.

Današnja situacija u Srbiji jako podseća na onu od pre (gotovo) 50 godina kada su „levi intelektualci“, pre svega praksisovci, kritikovali, kako to kaže Žarko Puhovski, „konzumerizam“, potrošačko društvo, iako je ono u tadašnjoj Jugoslaviji bilo praktično u povoju, i cela zemlja, a pogotovo Srbija, tek izlazila iz dubokog siromaštva. Tako se i danas, idući za nekim (naopako shvaćenim ) „svetskim trendovima“, u Srbiji kritikuje (neo)liberalizam, bez ulaženja u analizu stvarnih uzroka stanja u kome se ona nalazi.

U čemu je tajna uspeha „Dr Hausa“? Kao TV serije – u do tada ne(is)korišćenoj intrizi koja se plete oko pitanja od čega je pacijent zapravo bolestan, tj. oko – dijagnoze; a samog glavnog junaka u tome što je on nenadmašan upravo u tome da dijagnozu postavi. Posle je „sve lako“, čak i kad su lekovi gorki.

Bolest koja razara tkivo Srbije, kao što je „dijagnostifikovao“ Radulović, nije „darvinitis“; nije „prirodna selekcija“, nego, naprotiv – „veštačka oplodnja“. Drugim rečima, činjenica da je država preuzela na sebe ulogu „selektora“ i „selekcionara“ pa ona određuje i bira čiji će (se) kapital oploditi i ko će, a bogami i ko neće, ekonomski preživeti. To je prava „istorija bolesti“ Srbije. U skladu sa tom dijagnozom treba tražiti lek i određivati terapiju.

Srbiji su neophodne protržišne, liberalne reforme. Građani su spremni na to. Čeka se elita.

 
Peščanik.net, 28.02.2014.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)