Fotografije čitalaca, Filip Gurjanov

Fotografije čitalaca, Filip Gurjanov

I jesmo li se svi dovoljno našalili na račun našeg glavnog islednika Bastrikina koji je ukrajinskog premijera Arsenija Jacenjuka (ma ne trepnuvši) svrstao među čečenske bojovnike? A sad, vreme je da o tome ozbiljno porazgovaramo. Pažljivo pročitajte intervju glavnog načelnika Istražnog komiteta Ruske Federacije koji je nedavno objavila Rosijskaja gazeta (Российская газета), zvanično glasilo ruske vlade. To je detaljno uputstvo za „pakovanje“ krivičnog dela protiv bilo kog stanovnika planete Zemlja – od Nadežde Savčenko, do Baraka Obame. U letu se lovi već neka optužba – što besmislenija, to bolja. Da li ste primetili da je besmislene optužbe nemoguće osporiti? Jer kako normalan čovek može da ospori činjenicu da 1995. nije učestvovao u borbama na trgu Minutka?1 Izjavama svedoka da se tog trenutka nalazio na nekom drugom mestu? Gluposti! Naši nepristrasni istražni organi poseduju zvanične izjave četvorice doživotno osuđenih čečenskih bojovnika iz kojih sledi da je osumnjičeni, barabar s njima, zlostavljao zarobljene ruske vojnike. A istraga ima osnova da veruje baš ovim, a ne nekim drugim izjavama. Čak i u slučaju da se tokom suđenja ovi vrli svedoci optužbe iz nekog razloga popišmane i da, kao na procesu protiv Olega Sencova iznenada odluče da povuku svoje izjave, sudija će našem zlosrećnom optuženiku, i ne vadeći glavu iz gomile papira na svom sudijskom stolu svejedno dosuditi s vrha naručenu „dvadeseticu“. I koje čudo može spasti nesrećnika koji je pao pod valjak naših (čini se da je vreme da se vratimo na pravilnu terminologiju) kaznenih organa. Jer formalno je sve u redu. Svi papiri su već pedantno složeni, uredno odloženi u krivični predmet osuđenog.

U celoj ovoj priči oko Jacenjuka, posebno je zanimljiv bio komentar predsednikovog sekretara za štampu Dmitrija Peskova: „Zasada znam da Istražni komitet radi, a znam i to da izjave ovakve vrste nikada nisu neosnovane. Zato, dok Istražni komitet ne završi svoj posao, i u odgovarajućoj formi ne izda svoje saopštenje, mislim da je preuranjeno davati bilo kakve komentare“. Zvuči poznato, zar ne? Kada je „ocu sveg naroda“ žurno i uzrujano prilazio neki od njegovih saradnika i žalio se da mu je supruga negde nestala, Josif Visarionovič je obično ovako odgovarao: „Zašto se toliko uzbuđuješ? NKVD radi, NKVD će i razjasniti… Uostalom, NKVD nikoga tek tako ne hapsi“.

Valja priznati da kada se ovako temeljno uništava sam smisao zakonodavnog i pravosudnog sistema, tada u principu isčezava i sam prostor u kojem zakoni uopšte mogu da postoje. Borba protiv falsifikovanih vozačkih dozvola koje štancuje i prodaje sama saobraćajna policija je apriori nemoguć zadatak. Jer formalno, to su zaista potpuno ispravna dokumenta, ali su izdata ljudima koji nikada nisu polagali vozački ispit. Tako je i sa zakonima. U situaciji kada je falsifikat glavni, ako ne i jedini instrument istrage, zakoni praktično ne postoje.

A kada zakoni ne postoje, na njihovo mesto stižu nepisana pravila. Ruski građanin odlično zna kako treba da se ponaša da ga službenici gospodina Bastrikina ne optuže da besane noći provodi u svom podrumu i kopa podzemni tunel do Bombaja.2 On zna da se vlast ne sme kritikovati i da mu se u tom slučaju može desiti i da se provuče. Naravno, samo ako nekom lokalnom opričniku slučajno nije stao na žulj. Evo recimo, kako se jedan rasni predstavnik partije na vlasti bori za glasove svojih budućih birača. Kada su stanovnici nekog sela u Republici Marij El svog v.d. predsednika republike Leonida Markelova dočekali „dobrodošlicom“ koja mu se nimalo nije svidela, on im je poručio sledeće: „Ovo je prvi put da me neko ovako loše prima. Gde god da dođem, svi mi se uvek samo zahvaljuju. Izgleda da ću morati da vam pokažem isti onaj deo tela koji ste i vi meni pokazali. Ne verujete? Raskopaću vam ovaj jedini put do sela koji imate i – otići. Trebaće vam najmanje tri godine da se iz ovog budžaka iskobeljate“.

I da ponovim: ako se zavučeš u neku rupu i ako se potrudiš da ne staješ na put nekom vlastodršcu – možda ćeš i preživeti. Istina, naše večno „šta da se radi?“, s vremena na vreme može i da zapetlja čitavu situaciju. Jer šta kada se nekolicina silnika međusobno uhvati u koštac? Čija nepisana pravila u tom slučaju treba slediti? Na primer, ovih dana nas je živahni predsednik Čečenije Ramzan Kadirov obavestio da je južno-sahalinski sud doneo pogrešnu presudu kada je, pozivajući se na ekstremističko tumačenje pojedinih sura iz Kurana, zabranio neku relegioznu knjigu u kojoj se ove sure navode. Ramzan Ahmatovič je sve koji su učestvovali u donošenju ove sudske odluke nazvao „sotonama i prestupnicima“. I što je najvažnije, on je svima njima jasno dao do znanja šta ih čeka. „Ako ti ljudi ne budu kažnjeni po zakonu, to će me naterati da ja sam postanem prestupnik. Budući da u mom životu nema ničeg svetijeg od Kurana i da sam do same svoje smrti spreman da ga štitim, ja ću se lično postarati da ti ljudi budu pozvani na odgovornost“, rekao je Ramzan Kadirov. A ovo je već zaista ozbiljno. Reči i dela gospodina Kadirova se retko razilaze. Na bojažljivi pokušaj neke predstavnice Vrhovnog tužilaštva Ruske Federacije da umiri glavara Čečenije, on je bez okolišanja odgovorio: „Ne postavljajte sotone na radna mesta tužilaca i sudija, i tada ih niko neće tako nazivati. I opet ću ponoviti: to su sotone i prestupnici. I svi oni koji tako ne misle, takođe su sotone i prestupnici. A sad me kaznite! Ili me naterajte da promenim svoje mišljenje!“ Ovo je način kojim predsednik Čečenije nastoji da ostvari svoje pravo na to da on bude taj koji će određivati ko je među tužiocima i sudijama „sotona i prestupnik“, a ko nije. Pri tom, reč je o ljudima koji žive i rade hiljadama kilometara daleko od Čečenije. Valja naglasiti da čečenski lider poseduje tako veliki autoritet, da se čak ni Putinov pres-sekretar nije usudio da komentariše njegovu izjavu. Kad zakoni ne funkcionišu, na scenu stupaju druga sredstva prinude. I to ona, kojih Kadirov ima na pretek…

Ежедневный журнал, 10.09.2015.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 17.09.2015.

________________

  1. Trg Minutka – Jedan od trgova u gradu Grozni, mesto koje je tokom Prvog (1991) i Drugog (1999-2000) čečenskog rata bilo poprište krvavih borbi između čečenskih separatista i Oružanih sila Ruske Federacije.
  2. Parafraza na epizodu iz poznatog filma Pokajanje Tangiza Abuladzea, u kojoj jednog od junaka Mihaila Korišelija optužuju da je engleski špijun i da je po nalogu nekog Pontosa, kopao podzemni tunel od Bombaja do Londona.