Marfijev zakon kaže da se do pravog rešenja dolazi tek pošto se isprobaju sva pogrešna. Pa on bi se mogao primeniti na način rešavanja izlaska iz krize. Naime, posle svih hiljada milijardi upumpanih u finansijsku sferu, konačno se počelo razmišljati da li je moguće krizu bar olakšati, ako ne i otkloniti, tako što bi se deo tih volšebnih para usmerio prema realnoj ekonomiji. Do tog zaključka je prvi došao Obama, kada je shvatio da banke dobijeni novac koriste da bi sanirale svoje rezerve, a sa viškom ponovo krenule u kocku na svetskom tržištu derivata – umesto da kreditiraju domaću privredu i tako pokrenu proizvodnju i ekonomiju. Podnošljivo je da država spasava banke, ali dirnuti u njihovu politiku trošenja tih kredita bio bi atak na samu srž svetskog liberalizma. Zato je Amerika morala da dodatnim državnim kreditima spasava Forda, Krajslera i druge velike kompanije, ne bi li pokrenula sopstveno ozdravljenje. Zatim je Island još odlučnije, odgurnuvši banke da se same koprcaju, pomogao privredi da se oporavi te sada slovi kao uzor šta treba raditi.

Negde od 2008. kada su – u priličnoj koliziji sa razumom – banke zatrpavane parama, ja koji nisam ekonomista nego novinar i iza kojega ne stoje instituti i ogromno znanje, jednostavno sam se u svojim tekstovima pitao zašto države ne pokrenu ekonomije pre svega plaćajući sopstvene dugove privredi. Navodio sam i primer guvernera Avramovića koji je novi dinar 1994. godine pustio preko računa preduzeća, a ne banaka, upravo zato da bi bankama oduzeo moć manipulacije. Nisam lud ni narcisoidan, pa nisam očekivao odgovor na moje pitanje. Međutim on stiže, „pošto je sve pogrešno isprobano“.

U Evropskoj uniji postoji propis da se dugovanja moraju platiti u roku od 60 dana. Italija je kao i obično negativni rekorder, jer „svojima“ duguje u proseku 180 dana, sa ekscesima do 4-5 godina. U isto vreme, ona svojim dužnicima naplaćuje porez veoma promptno i energično, pa se računa da je negde oko 40 odsto bankrotiranih preduzeća propalo upravo zbog nesolventnosti prema poreskim organima. Valjda je i poslednjem neukom čoveku postalo jasno da spasa nema dok se ne pokrene realna privreda, i zato su prezadužene zemlje konačno počele da bar delimično plaćaju svoje obaveze prema privredi. U EU je to prva uradila Španija i tako uspela da uspori tempo svog propadanja.

Dugovanjem „svojima“ države umanjuju uzimanje stranih kredita za taj iznos i za toliko lažno stoje bolje, jer plaćaju niže kamate nego na dugovanja eventualnim stranim kreditorima. Strane poverioce ne uzbuđuje to što je neka zemlja nepoštena prema svojim preduzećima i građanima, jer njima je važno da naplate svoj novac. Zato dobar deo kredita koji se iz EU sliva u najzaduženije zemlje (Grčka, Italija, Irska, Portugal…) direktno ide na vraćanje dugova stranim privatnim kreditorima, pa prema tome samo delimično pomaže zemljama pred kolapsom. Stranim poveriocima se uredno plaća pod sudskom prinudom, a zemlja dužnik pada u još dublje dugove – za ukupan iznos kredita koje je primila.

Vratimo se Italiji, jer je zaista uzor nepoštene politike. Pretendent na premijersko mesto levičar Bersani obećao je da će prvi potez njegove vlade biti da država vrati sve prispele dugove privredi. Objasnio je kako to misli da izvede i njemu se veruje. Da bi ga preduhitrila, italijanska privremena vlada je 25. marta donela odluku da u sledeće dve godine bude vraćeno 40 milijardi evra tih dugovanja. To nije ceo iznos, jer država privredi duguje znanično 70, a nezvanično, kada se saberu i dugovanja regija, provincija i opština, račun iznosi 150 milijardi evra, što je 10 odsto BDP-a. Oni mladi „isterivači pravde“ iz Pokreta 5 zvezdica otkrili su da će deo tog ionako nedovoljnog novca biti dat bankama. To je prevršilo svaku meru. U Italiji dnevno (u prva dva meseca 2013) propada prosečno 167 preduzeća. Ukupno, od početka krize je prestalo da postoji preko pola miliona privrednih subjekata. Preko 250 preduzetnika izvršilo je samoubistvo želeći da spase bar obraz, ako ne može i svoje preduzeće. To su oni koje država u sprezi sa bankama potkrada. Nešto mi se čini da Marfijev zakon kojim počinje tekst valja malo modifikovati: nisu isprobavana „pogrešna“ nego „pokvarena“ rešenja. Kako vidimo, ništa tu nije slučajno nego do sitnica i podlo smišljeno da bi opet isti otimali novac. Italija je samo najdrastičniji primer i opomena, jer u velikom delu sveta, pa i u našoj zemlji, dugovanja sopstvenoj privredi iznose više nego penzijski fondovi, koji se napadaju kao uzročnici krize. I učesnici slovenačkih protesta su to uvideli i naterali ministra finansija da plati državna dugovanja. Ovaj talas se polako kreće i ka nama.

Biznis i finansije, 28.03.2013.

Peščanik.net, 29.03.2013.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Milutin Mitrović

Milutin Mitrović (1931-2020) novinar, 1954. kao urednik Studenta primljen u Udruženje novinara i ostao trajno privržen tom poslu. Studirao prava i italijansku književnost, ali nijedne od tih studija nije završio, pa je zato studirao za svaki tekst. Najveći deo radnog veka proveo u nedeljniku Ekonomska politika, gde je obavljao poslove od saradnika do glavnog urednika i direktora. U toj novini je osnovno pravilo bilo da se čitaocu pruži što više relevantnih informacija, a da se sopstvena mudrovanja ostave za susrete sa prijateljima u bifeu. Tekstovi su mu objavljivani ili prenošeni u kanadskim, američkim, finskim i italijanskim medijima, a trajnije je sarađivao sa švajcarskim časopisom Galatea. Pisao za Biznis i finansije i Peščanik. Fabrika knjiga i Peščanik su mu objavili knjigu „Dnevnik globalne krize“.

Latest posts by Milutin Mitrović (see all)

Author: Milutin Mitrović

Milutin Mitrović (1931-2020) novinar, 1954. kao urednik Studenta primljen u Udruženje novinara i ostao trajno privržen tom poslu. Studirao prava i italijansku književnost, ali nijedne od tih studija nije završio, pa je zato studirao za svaki tekst. Najveći deo radnog veka proveo u nedeljniku Ekonomska politika, gde je obavljao poslove od saradnika do glavnog urednika i direktora. U toj novini je osnovno pravilo bilo da se čitaocu pruži što više relevantnih informacija, a da se sopstvena mudrovanja ostave za susrete sa prijateljima u bifeu. Tekstovi su mu objavljivani ili prenošeni u kanadskim, američkim, finskim i italijanskim medijima, a trajnije je sarađivao sa švajcarskim časopisom Galatea. Pisao za Biznis i finansije i Peščanik. Fabrika knjiga i Peščanik su mu objavili knjigu „Dnevnik globalne krize“.