Plan za obnovu infrastrukture vredan dva biliona dolara koji je izložio predsednik Joe Biden verovatno će biti prekretnica za američku ekonomiju i jasan signal da neoliberalna era i vera u nepogrešivost tržišta odlaze u prošlost. Ali još ne znamo čime će odlazeći neoliberalizam biti zamenjen.
Izazovi sa kojima se Sjedinjene Države i druge razvijene ekonomije danas suočavaju razlikuju se od izazova iz prve polovine 20. veka koji su nam doneli Nju dil i socijalnu državu. Današnji problemi – klimatske promene, poremećaji na tržištu rada posle uvođenja novih tehnologija i hiperglobalizacija – traže nova rešenja. Potrebna nam je nova ekonomska vizija, a ne nostalgična mitologizacija vremena opšteg prosperiteta u Americi i njene globalne dominacije u svetu.
U pogledu klimatskih promena, Bidenov plan zaostaje za Zelenim nju dilom koji predlažu progresivni demokrati kao što je Alexandria Ocasio-Cortez, ali uključuje značajne investicije u zelenu ekonomiju, podršku tržištima električnih automobila i drugim programima za smanjivanje emisija ugljenika, što ga čini dosad najvećim federalnim programom za eliminaciju emisija koje izazivaju efekat staklene bašte. Na polju zapošljavanja, plan treba da poveća zarade i osigura više beneficija za zaposlene. Pored obnove infrastrukture plan se fokusira i na poslove u proizvodnji i rastući sektor pružanja usluga nege.
Novi načini razmišljanja o ulozi države ovde su jednako važni kao postavljeni razvojni prioriteti. Mnogi komentatori Bidenov plan za obnovu infrastrukture prikazuju kao povratak agresivne i rasipne državne uprave, iako njegova realizacija treba da traje 8 godina i neće uvećati javnu potrošnje za više od 1 odsto. Očekuje se da će plan na kraju sam sebe isplatiti. Podsticaji za obnovu infrastrukture, zelenu tranziciju i otvaranje novih radnih mesta već dugo su nam potrebni. Čak i ako ne donese ništa više od velikih javnih investicija finansiranih oporezivanjem velikih korporacija, to će biti velika dobit za američku ekonomiju.
Ali Bidenova inicijativa može doneti mnogo više od toga. Ona može temeljno preformulisati zadatke državne uprave u upravljanju ekonomijom i promeniti naše viđenje njene uloge. Tradicionalni skepticizam prema mešanju države u ekonomiju proističe iz uverenja da su privatni preduzetnici motivisani profitom uvek efikasni, dok državna uprava uvek prekomerno troši. Ali u nekoliko poslednjih godina, poremećaji na tržištima pod kontrolom privatnih interesa – širenje monopola, avanturizam privatnih investitora, ekstremna koncentracija dohotka i rastuća ekonomska neizvesnost – narušili su veru u privatni sektor.
Danas nam je takođe jasno da u složenoj ekonomiji opterećenoj neizvesnošću regulacija koja ide isključivo odozgo naniže ne daje dobre rezultate. Bez obzira koja oblast je u pitanju – promovisanje zelene tehnologije, razvoj novih institucionalnih aranžmana za negovatelje, širenje lanaca snabdevanja za visokotehnološku proizvodnju ili razvoj uspešnih programa razvoja radne snage – saradnja između države i nevladinih aktera je suštinski važna.
U svim pobrojanim oblastima država mora sarađivati sa tržištima, privatnim biznisima i drugim zainteresovanim stranama, kao što su sindikati i predstavnici lokalnih zajednica. Potrebni su nam novi modeli upravljanja da bismo osigurali da na ostvarivanju naših zajedničkih ciljeva rade ljudi koji poseduju potrebna znanja i sposobnosti. Država mora postati partner od poverenja. Takođe, i sama mora pokloniti poverenje ostalim važnim akterima.
U prošlosti su nagle promene u odnosu snaga između države i tržišta brzo dovodila do oštrog pomeranja u suprotnom smeru. Bidenov plan bi mogao zaustaviti taj ciklus. Ako u tome bude uspešan i ponudi dobar primer saradnje države i tržišta kao komplementarnih, a ne sukobljenih aktera – pokazujući da i jedna i druga strana bolje funkcionišu kada druga strana obavi svoj deo posla – to će verovatno biti najvažniji i najtrajniji istorijski doprinos njegovog mandata.
Otuda je prikazivanje Bidenovog plana kao još jednog pokušaja da se zaštiti dominantna pozicija Amerike u svetu, naročito u odnosu na Kinu, kontraproduktivno. Nažalost, i sam Biden doprinosi takvim tumačenjima. Ovaj paket će „omogućiti da odnesemo pobedu u globalnoj trci sa Kinom u dolazećim godinama“, izjavio je nedavno.
Moguće je da je takvo tumačenje plana za obnovu infrastrukture politički korisno. Rašireni strah da Amerika gubi trku sa Sovjetskim Savezom u razvoju balističkih projektila i svemirskom programu u prošlosti je katalizovao opštu tehnološku mobilizaciju u zemlji.
Ali danas je manje razloga za širenje straha. U svakom slučaju, malo je verovatno da će republikanci podržati plan, s obzirom na stepen polarizacije u zemlji. Ovakvim tumačenjima takođe se skreće pažnja sa onoga što je u ovoj inicijativi zaista važno: ako donese rast dohotka i nove šanse za američke građane, kao što se očekuje, ovaj plan će biti koristan za Ameriku nezavisno od efekata na njen geopolitički status.
Takođe, ekonomija se suštinski razlikuje od trke u naoružavanju. Snažna američka ekonomija ne bi trebalo da predstavlja pretnju za Kinu, kao što ekonomski rast u Kini ne treba tumačiti kao pretnju za Ameriku. Bidenove izjave u tom smislu su štetne utoliko što dobre unutrašnje ekonomske politike pretvaraju u instrument agresivne spoljne politike. Možemo li kriviti Kinu ako na tako predstavljen Bidenov plan reaguje uvođenjem novih restrikcija za američke korporacije?
Ovaj plan bi mogao transformisati Sjedinjene Države i ponuditi važan primer koji će druge razvijene zemlje slediti. Ali da bi ostvario svoj puni potencijal, Bidenov plan mora zaboraviti na zastarelu retoriku Hladnog rata i večnog sukobljavanja države i tržišta. Da bismo izgradili viziju nove budućnosti, prošlost moramo ostaviti u prošlosti.
Project Syndicate, 09.04.2021.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 23.04.2021.
