Fotografije slušalaca, Predrag Trokicić

Fotografije slušalaca, Predrag Trokicić

Prikaz knjige Davida Sloana Wilsona: Does Altruism Exist?: Culture, Genes, and the Welfare of Others / Da li altruizam postoji?: Kultura, geni i dobrobit drugih, Yale University Press / Templeton Press 2015.

1.

Altruizam je divan – ali ako ste evolutivni biolog, tada to postaje mešavina zagonetke i prokletstva. Pitanje je očigledno: kako se desilo da je nemilosrdan proces kao što je Darvinova prirodna selekcija omogućio razvoj altruističkih organizama, ljudskih i ostalih, koji se ponašaju na svoju štetu a za dobrobit drugih? I sâm Darvin je bio svestan problema, pa je ponudio neka privremena rešenja, ali je tek tokom 20. veka altruizam postao predmet gotovo fetišističke opsesije evolutivnih biologa.

Jedno od mogućih rešenja je opovrgnuti stvarno postojanje altruizma u prirodi ili tvrditi da je on toliko retka pojava da nije vredan ozbiljnog razmatranja. Drugo rešenje je konstruisanje visprenih teorija koje pokazuju kako se od prirodne selekcije zapravo očekuje da dovede do altruizma. Takve teorije su po pravilu zavisne od nivoa delovanja prirodne selekcije. Da li ona bira sposobnije organizme, ili sposobnije gene, ili populacije, ili vrste? Problemi altruizma i takozvanih nivoa delovanja prirodne selekcije postali su zaista gotovo neodvojivi.

Dejvid Sloan Vilson, profesor antropologije i biologije na Univerzitetu Bingamton, već nekoliko decenija se bavi ovim problemom na primeru bioloških blizanaca. Od biologa je jednoglasno prihvaćen kao pionir na tom polju. Tokom većeg dela svoje karijere, profesor Vilson bio je neumorni pobornik teorije da prirodna selekcija „operiše“ na više nivoa. Ova teorija, to treba reći, nije baš popularna među evolucionistima. Ako nekoga od njih pitate kako evoluira altruizam, retko ćete čuti da se to dešava „prirodnom selekcijom na više nivoa“.

Ali Vilson u svojoj novoj knjizi, a o evoluciji ih je napisao nekoliko, povlači neočekivan potez. On obznanjuje da je problem altruizma definitivno rešen i da je debata o prirodnoj selekciji koja deluje na više nivoa konačno završena. Zapravo, stvar je toliko završena, kaže on, da tema postaje predmet interesovanja isključivo istoričara nauke. Knjiga Da li altruizam postoji? ima za cilj da prosečnom čitaocu predstavi to „post-rešenje“ koje otkriva način na koji deluje prirodna selekcija.

Kao što možete da pretpostavite, Vilsonova teorija prilično dobro funkcioniše u tom „post-rešenom“ aspektu. Vilson smatra da je prirodna selekcija na više nivoa (koju ću kasnije objasniti) ne samo odgovorna za altruizam, nego obezbeđuje i ubedljiv način da se razmišlja o evoluciji ljudskih društvenih institucija kao što je ekonomija, pa čak pomaže da se njima i upravlja. Veza između toga kako prirodna selekcija oblikuje biološki svet i kako su ljudske društvene institucije uređene možda nije očigledna, ali Vilson veruje da je ta veza duboka i važna.

2.

Da počnemo od kraja. Vilsonov odgovor na naslovno pitanje je – da, altruizam postoji. Ali put do tog odgovora zahteva nešto truda. Vilson počinje razlikovanjem akcija od misli. Misli, osećanja i retorika su važni za altruizam samo ako motivišu na dela koja grupi zaista donose boljitak. Dela od najvećeg značaja su ona koja doprinose „funkcionalnoj organizaciji na nivou grupe“: altruistično ponašanje pojedinca može da pomogne skladnom funkcionisanju grupe, bilo da je reč o koloniji mrava ili o ljudskoj grupi lovaca.

Kako evoluira funkcionisanje grupe? Vilson je siguran da se to ne odigrava odabirom najsposobnijih jedinki, kako sugeriše popularna slika prirodne selekcije. Razlog je jednostavan: život je zasnovan na kompromisima i kada jedinke proširuju svoje interese to se obično kosi sa grupnim interesima. I zaista, jedinke najbolje prolaze kada varaju, to jest izbegavaju svoje grupne obaveze i brinu samo o sebi.

Kako bismo to objasnili, poslužićemo se primerom mravlje kolonije. Jedinke u koloniji imaju posebna zaduženja u zavisnosti od toga da li su u pitanju radnici, vojnici i tako dalje. Kada svaki mrav obavlja svoje dužnosti, kolonija funkcioniše bez problema. Međutim, te dužnosti imaju cenu. Često niko u koloniji ne dobije šansu da se razmnožava osim kraljice i nekolicine mužjaka, a vojnik može biti pozvan da se žrtvuje za koloniju. Možda će vojnik bolje proći ako izbegne svoju vojničku dužnost i umesto nje se razmnoži. Po svoj prilici, to bi od njega zahtevala prirodna selekcija na individualnom nivou. Jezikom biologije rečeno, u tom slučaju delovanje prirodne selekcije na jedinke u grupi uglavnom neće izroditi nesebično ponašanje potrebno za funkcionisanje grupe.

Kako onda grupa može da funkcioniše a da altruizam evoluira? Jednostavno, kaže Vilson: grupe u kojima je više altruista uglavnom su naprednije kao grupe od onih u kojima je manje altruista. Da se vratimo našoj koloniji mrava u kojoj svi nesebično obavljaju svoje dužnosti, zdravoj koloniji koja napreduje, preživljava i stvara novu koloniju, spremnija od ove sa sebičnim mravima. Jezikom biologije rečeno, odabir najsposobnijih grupa može tokom vremena povećati broj altruista. Iz toga proizlazi jedan od najvažnijih Vilsonovih zaključaka: „Funkcionalna organizacija na nivou grupe evoluira pre svega prirodnom selekcijom između grupa“.

U biološkom svetu, prirodna selekcija na tim različitim nivoima – u samim grupama i između grupa – može da se dogodi istovremeno. Ti oblici selekcije mogu imati različite relativne snage kod različitih vrsta ili pri različitim spoljnim uticajima. U nekim slučajevima, sila selekcije unutar grupe može da nadvlada selekciju između grupa (pobeđuje sebičnost), dok se u drugim slučajevima dešava suprotno (pobeđuje altruizam, kao kod naših mrava). Razvijena teorija prirodne selekcije mora uzeti u obzir sve te nivoe, matematički važući njihove relativne snage i određujući kada su interesi grupe važniji od interesa jedinki. Time se bavi teorija prirodne selekcije na više nivoa.

***

Ako niste čitali mnogo popularnih tekstova o evolutivnoj biologiji, ovo vam verovatno neće zvučati previše kontroverzno. Ali ako jeste, može vam se učiniti blago skandaloznim. To je zato jer je duga i ogorčena debata o nivoima prirodne selekcije izrodila grubi konsenzus da je prirodna selekcija na nivou grupe za evoluciju gotovo nevažna.1 Umesto toga, biolozi će evoluciju osobina ili ponašanja – uključujući i sâm altruizam – radije objasniti pozivanjem na prirodnu selekciju na nivou gena.

Takav pogled popularizovan je 1976. u knjizi Ričarda Dokinsa The Selfish Gene. Ali pravi proboj došao je šezdesetih godina prošlog veka sa teorijom rodbinske selekcije W. D. Hamiltona. Hamilton je matematički uvideo da se gen koji kod određenog organizma ohrabruje altruistično ponašanje može prirodnom selekcijom tokom generacija brojčano uvećati ako su oni koji imaju dobrobit od altruizma u srodstvu sa altruistom. (Ako ja nosim gen koji me tera da se bacim na ručnu bombu, taj gen se s vremenom može brojčano uvećati ako prvenstveno spasim svoju braću i sestre, koji i sami često nose isti gen). Razmišljanje o prirodnoj selekciji u smislu selekcije na nivou gena danas je među evolutivnim biolozima gotovo refleksna pojava.

Na sličnu ekvivalenciju prvi je ukazao Džordž Prajs 1972. u svojoj čuvenoj (i čuveno suptilnoj) teoremi danas poznatoj kao Prajsova jednačina. Prajsova teorema duboko je dojmila Hamiltona koji je, kasnije u svojoj karijeri, počeo da naglašava usku vezu između rodbinske selekcije i selekcije na više nivoa. Tu vezu su od tada iscrpno proučavali matematički biolozi, od kojih su mnogi došli do „teze o ekvivalentnosti“ koju Vilson zastupa u knjizi Da li altruizam postoji?

Vilson se takođe bavi i opštom idejom o ekvivalentnosti u filozofiji nauke. Naučnicima su često dostupne različite teorije koje dolaze do istovetnih prognoza, ali se razlikuju po strukturi. Ti različiti pogledi na isti problem često mogu da budu korisni. Takvi ekvivalentni pogledi su srodni „paradigmama“ Tomasa Kuna, ali se i razlikuju od njih. Dok je Tomas Kun smatrao da bi jednu paradigmu trebalo zameniti drugom – kao što je recimo prelazak sa ptolomejske na Kopernikovu kosmologiju – Vilson smatra da ekvivalentni pogledi „zaslužuju da koegzistiraju“. Naučnici bi, kaže on, trebalo da se obrazuju u duhu ekvivalentnosti kao što se obrazuju u duhu hipoteza. To bi moglo da ih spreči da dragoceno vreme gube na uzaludne rasprave oko toga čija je struktura fundamentalno „ispravna“. Takva kob, kaže Vilson, do nedavno je pratila diskusiju o nivoima prirodne selekcije.

3.

Vilson je ubeđen da ne postoji ništa u vezi sa prirodnom selekcijom što ograničava njenu primenu na svojstva koja oblikuju geni. Umesto toga, kaže on, prirodna selekcija takođe može da se primeni na svojstva koja oblikuje kultura, to jest na misli, verovanja ili, opštije, simboličke sisteme. Simbolična misao može da utiče na ponašanje na isti način kao i geni, a ponašanje koje iz toga proistekne „potencijalno može da utiče na preživljavanje i reprodukciju u stvarnom svetu“. Vilson insistira da ova nova vrsta prirodne selekcije može da se sklopi sa teorijom o selekciji na više nivoa:

„Bez obzira na to da li je fenotipsko svojstvo genetski nasleđeno, naučeno ili kulturološki izvedeno, ono može da se širi tako što će koristiti određenim jedinkama u poređenju sa ostalima iz iste grupe, svim jednikama u grupi u odnosu na druge grupe, i tako dalje, na različitim nivoima grupne hijerarhije.“

Vilson tako drugu polovinu svoje knjige posvećuje onome šta teorija o selekciji na više nivoa ima da kaže o ljudskim kulturnim fenomenima kao što su religija ili ekonomija. U svakom slučaju, on se nada da će utvrditi da li altruizam zaista postoji: „Kako religije, ekonomije i svakodnevne društvene ćelije (kao što su susedstva) funkcionišu u poboljšanju blagostanja svojih članova?“ U svakom od ovih slučajeva važno je da smo suočeni sa potencijalno suprotstavljenim ciljevima grupe (recimo, da se sačuva planeta) i jedinke (recimo, da se maksimizira profit neodgovornim ispuštanjem otrovnog otpada).

Vilson je prilično siguran da njegova teorija o selekciji na više nivoa može da bude dobra za nas. Štaviše, njegove tvrdnje nisu samo opisne nego i preskriptivne. Teorija evolucije može da objasni kada generalno plemeniti interesi grupe nadmaše generalno sebične interese jedinki, ali takođe može da nam pomogne da identifikujemo društvene veze koje određenoj grupi daju snagu:

„Ako želimo da rešimo najteže probleme našeg doba, kao što su mir u svetu i globalna ekološka održivost, onda nam je potrebno više kulturne evolucije koja mora biti vođena sofisticiranim znanjem o evoluciji.“

U slučaju da se pitate ko bi mogao da nas vodi kroz te opasne evolutivne vode, Vilson spominje dve inicijative čije je osnivanje i sam pomogao: EvoS, „multi-institucionalni konzorcijum“ posvećen proučavanju evolucije na biološkim i kulturnim nivoima, Evolution Institute, „prvi trust mozgova koji formuliše javnu politiku iz savremene evolutivne perspektive“.

Teško je preuveličati Vilsonovu ambiciju u ovom delu njegove knjige. I zaista, on sam priznaje znatno preklapanje svog projekta i misli Ogista Konta, devetnaestovekovnog pozitiviste i velikog pobornika naučnog pogleda na ljudsko društvo. Kontov neuspeh Vilsona nimalo ne obeshrabruje:

„Kontovo predarvinističko razumevanje prirode, ljudskog uma i religije je smešno staromodno u poređenju sa onim što danas znamo. Ako shvatimo da se naše znanje i dalje uvećava, možda ćemo uspeti tamo gde Kont i njegovi savremenici nisu.“

Vilson je i pre pisao o religiji i njegovi stavovi u Da li altruizam postoji? su prilično predvidljivi. Religija je, veruje on, obmana u bilo kom doslovnom smislu, ali je iz dobrih razloga uobičajena u ljudskom društvu: religija je adaptacija na grupnom nivou koja se širi kulturnom evolucijom. „Religija kod ljudi izaziva ponašanje za dobrobit grupe i sprečava sebično ponašanje na štetu ostalih članova grupe.“ (Vilson takođe tvrdi – što na neki način iznenađuje – da vernici svoje ponašanje ne doživljavaju kao altruistično; ali, naravno, dela govore za sebe.) Budući da se religija prirodnom selekcijom širi kroz čitavu istoriju čovečanstva, grupe koje su prihvatile religiju mogu zbog toga da budu uspešnije od grupa koje nisu. S obzirom na efikasnost religije u suzbijanju sebičnosti, Vilson se, iako sam nije vernik, doima vrlo tolerantnim u vezi sa pitanjima religije i distancira se od uzavrele retorike „novih ateista“ kao što su Kristofer Hičens i Ričard Dokins.

Vilsonovi pogledi na ekonomiju su savremeniji i mnogo provokativniji. Tradicionalna ekonomska teorija, kaže on, bazirana je na Homo economicusu, idealizovanom racionalnom subjektu koji precizno vaga troškove i korist i uvek deluje kako bi maksimizirao sopstvenu dobit. Ekonomisti nas uče da, paradoksalno, kolektivna akcija mnogih takvih subjekata može uvećati zajedničku dobrobit.

Vilson ne misli tako. On piše o ekonomskom fundamentalizmu Ajn Rand i vodi nas kroz Flash Boys, knjigu Majkla Luisa o brokerima sa Vol strita. Moralno i intelektualno užasnut, on izjavljuje: „Zaključak da se nešto toliko kompleksno kao što je veliko društvo može samoorganizovati na osnovama individualne pohlepe, bila je monumentalna greška“.

Na sreću, kaže on, „evolutivna teorija može da nas vrati na pravi put“. Budući da Homo economicus deluje isključivo za sopstvenu dobrobit u okviru grupe, teorija selekcije na više nivoa pokazuje nam da od njega ne možemo očekivati funkcionalnu organizaciju na nivou grupe. Umesto toga, „mnogo verovatnije je da će lični interes podriti opšte dobro“. Stvaranje grupa koje će funkcionisati glatko, zahteva delovanje na drugom nivou: „Društva dobro funkcionišu kada su proizvod selekcije na društvenom nivou“. I zaista, Vilson tvrdi da je jedina legitimna verzija nevidljive ruke (u smitovskom smislu) ona koja se kreće na nivou čitavih društava, odvajajući delotvorna ekonomska rešenja od nedelotvornih. Ovde Vilson ne pruža primere, ali se iz njegovog tona razaznaje da on američka kapitalistička tržišta ubraja u nedelotvorna rešenja koja ne rade za dobrobit društva u celini.

4.

Vilsonova knjiga Da li altruizam postoji? decidirano je raznovrsna. Jedna od njenih jačih strana je Vilsonovo jasno objašnjenje logike teorije o selekciji na više nivoa. On je u pravu kada tvrdi da ne postoji principijelan razlog zašto prirodna selekcija ne bi mogla da se javlja istovremeno na različitim nivoima biološke hijerarhije, od gena, preko jedinki, stanovništva i vrsta. Njegovo objašnjene teorije, lišeno svih matematičkih ulepšavanja, jedno je od najlucidnijih koje sam video. Ono nam otkriva kako selekcija na međugrupnom nivou ponekad može da uverljivo nadvlada selekciju unutar grupe, omogućujući nam da na nov način shvatimo evoluciju mrava koji se ponašaju nesebično za dobrobit kolonije.

Takođe, istina je da mnogi evolutivni teoretičari sada tvrde da su selekcija na više nivoa i rodbinska selekcija, uopšteno govoreći, matematički ekvivalentne i da o opsegu genetskih promena iz generacije u generaciju pokazuju iste numerološke prognoze. Iako taj pogled nije opšteprihvaćen, duga i žestoka diskusija oko pravog načina da se objasni društvena evolucija barem pokazuje neke znake smirivanja.

Vilson, međutim, ne uspeva dovoljno ubedljivo da naglasi da iako su formalno ekvivalentne, različite perspektive nisu obavezno ekvivalentne u suštinski naučnom smislu. Neke od perspektiva mogle bi da budu prirodnije, produktivnije ili prosto pogodnije za upotrebu od drugih. I zaista, u evolutivnoj biologiji, često je lakše o evoluciji razmišljati u smislu rodbinskih veza jedinki (kao što je slučaj u rodbinskoj selekciji), nego u smislu grupnih struktura (kao što je slučaj u selekciji na više nivoa), pogotovo među vrstama čija je oštra grupna razgraničenost manje očigledna. Teško bi bilo poreći da su mnogi drugi uvidi u biologiju – neki duboko iznenađujući – potekli od selekcije na nivou gena, a ne od selekcije na grupnom nivou. Ni sam Vilson to ne poriče, ali sumnjam da će prosečni čitalac njegove knjige to shvatiti.2

***

Ali kada se Vilson okrene društvenom životu ljudskih bića, njegovi stavovi postaju problematičniji. Tu postoji nekoliko problema.

Jedan od njih je da je Vilsonova teorija o selekciji na više nivoa toliko široka, toliko neformalno inkluzivna, da bi lako mogla da objasni gotovo sve u vezi sa ljudima. Kada teorija dozvoljava da genetska selekcija deluje na bilo kom nivou biološke hijerarhije, a kulturna selekcija na bilo kom nivou društvene hijerarhije, teško je zamisliti činjenice u vezi sa ljudima koje bi ostale imune na „objašnjenje“ pomoću Vilsonove teorije. U nauci, teorija može da postane previše „savitljiva“ i čini se da je Vilson upao u tu zamku. Bolje bi mu bilo da se pozabavio nekim zamislivim zapažanjima o ljudima koja bi ga navela da ozbiljno preispita svoju teoriju. Koja je to verodostojna osobina religijske prakse, na primer, naterala Vilsona da zaključi da je selekcija na više nivoa imala malu ulogu u njenoj istoriji? (Da je rana crkva držala da svaki vernik treba da uveća sopstveno materijalno blagostanje bez obzira na dobrobit zajednice, zar Vilson ne bi zaključio da se hrišćanstvo proširilo kulturnom evolucijom na individualnom nivou?)3

Takođe, mnoga od Vilsonovih zapažanja o društvu, koja navodno proističu iz selekcije na više nivoa, potpuno su banalna. Da li nam je stvarno potrebna matematička evolutivna teorija da nam kaže da ako želimo društvo koje teži zajedničkom cilju, onda jedinke ne bi smele neprekidno varaju jedne druge?

Deo problema leži u tome da Vilson izvrće sam redosled logičkog zaključivanja. Evolutivni biolozi nisu izmislili koncept sebičnih jedinki koje ruše ciljeve grupe. Umesto toga, evolucionisti su opisali biološke varalice koristeći se analogijom sa od ranije poznatim društvenim fenomenima. („Ovaj gen se ponaša kao varalica…“) Od ranije nam je poznato da ljudi koji varaju mogu da kompromituju ciljeve grupe i da zbog toga moraju biti zaustavljeni. Zato vojske streljaju dezertere, a država juri poreske dužnike. Upotreba evolutivne teorije u tu svrhu ovim zdravorazumskim pojmovima daje pseudonaučnu notu koja ih čini neinformativnim i pretencioznim.

Takođe, Vilson sebi ponekad olakšava posao. To je najvidljivije u njegovom pokušaju demoliranja ekonomije, koji se u velikoj meri oslanja na propuste i karikiranje. Čitajući ga, pomislili biste da ekonomisti fantaziraju kada zaključuju da težnja ka prosvećenom ličnom interesu može da poboljša ovaj svet. To je delom zato što Vilson nikada ne otkriva stvarnu logiku njihovih argumenata. U celom poglavlju posvećenom apsurdima ekonomskih kanona, Vilson ni na jednom mestu ne spominje koncepte komparativnih prednosti ili dobrobiti trgovine uprkos njihovoj važnosti u ekonomskim diskusijama. Umesto toga, on ismeva kontraintuitivne zaključke uglavnom ističući njihovu kontraintuitivnu prirodu. To ne znači da Vilson ovde nije u pravu a da ekonomisti jesu, ali se mora reći da je lako pobediti u debati u kojoj druga strana ćuti.

Konačno, mora se reći da je knjiga Da li altruizam postoji? teško oštećena zbog Vilsonove sklonosti ka samopromociji. Na nekim mestima on se upušta u blamantne tvrdnje da je teorija o selekciji na više nivoa, poput one Kopernikove, jednom ismejana, ali je sad prihvaćena. On neumoljivo insistira da je baš njegova verzija evolutivne teorije upravo ono što je potrebno da se naši društveni odnosi dovedu u red i da se spasi planeta. Pretpostavljam da je formalno moguće da je u pravu u vezi sa tim, ali u svojoj knjizi on za to pruža vrlo malo dokaza.

Vilsonov pokušaj da evolutivnu teoriju sa polja biologije proširi na celokupno društvo baca senku na njegova stvarno značajna dostignuća. On je, uz mnoge druge, pomogao da logika u vezi sa prirodnom selekcijom postane jasnija. I to je značajno. Spasavanje planete je tu višak.

H. Allen Orr, The New York Review of Books, 19.03.2015.

Preveo Zoran Trklja

Peščanik.net, 22.08.2015.

________________

  1. Bilo je onih koji se nisu priklonili tom konsenzusu. Čak su i Čarls Darvin i Ronald Fišer, najvažniji evolucionisti devetnaestog i dvadesetog veka, ponekad navodili selekciju na nivou grupe. Međutim, opšti stav evolutivnih biologa, pogotovo tokom poslednjih nekoliko decenija, bio je da se pozivanje na selekciju na nivou grupe koristi kao poslednje pribežište.
  2. Za nedavne, i tehnički podrobnije, debate o tezi ekvivalencije u evolutivnoj biologiji (uključujući i razlike unutar formalne, neformalne i pragmatične ekvivalencije) vidi „Natural selection. VII History and Interpretation of Kin Selection Theory“ Stivena A. Frenka, Journal of Evolutionary Biology, Vol. 26, No. 6 (June 2013) i „The Relation Between Kin Selection and Multilevel Selection: An Approach Using Casual Graphs“, Samira Okaše, British Journal for the Philosophy of Science, January 20, 2015.
  3. Više o ovome vidi u mom prikazu Vilsonove knjige o evoluciji religije Darwin’s Cathedral, u Evolution, Vol. 57, No. 1.