Nedavno istraživanje javnoga mnenja pokazalo je da većina gradjanki i gradjana Srbije sebe smatra religioznim, a nedavni izbori pokazali su takodje da većina gradjanki i gradjana Srbije misli da je za vodjenje države najpodobnija stranka čiji se vodja nalazi u zatvoru, optužen za najteže ratne zločine (genocid), čije su ideje manje-više iste kao i one koje su odvele u rat odnosno napad na Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, i čija se politička (skupštinska) efikasnost dosada pokazivala uglavnom u svadjanju, beskonačnom zauzimanju vremena za disksusiju, prostaklucima, vredjanjima, nesavladivoj količini gluposti, i jezičkoj nesposobnosti. U nedavnoj prošlosti, dotična stranka je sudelovala u nekoliko navrata u vladama SPS-a, i to u najgorim vremenima za većinu gradjanki i gradjana. Možda je potrebno setiti se i detalja da je vodja stranke otišao u Hag “dobrovoljno” u sumnjivo kratkome vremenu pre ubistva premijera Zorana Djindjića…

Da li je reč o istoj većini? Najverovatnije. U najmanju ruku, pred ozbiljnim smo problemom većinske nemogućnosti suočavanja sa sobom, stvaranja koliko-toliko odgovornoga samorazumevanja, o sposobnosti procene realnih okolnosti da i ne govorimo. Većina misli o sebi najbolje, i ne vidi nikakav problem u izglasavanju stranke koja bi što pre da ponovo ratuje za iste ciljeve kao i ranije – jer je, setimo se, ta strana rat izgubila. Većina je bedna i nesrećna, i glasala je iz neznanja i inata: relativno smo daleko od definicije hrišćanina, a u to bi u normalnim okolnostima trebalo da upućuje crkva. Čime se dakle bavi pravoslavna crkva? Crkva. očito, pothranjuje netačne i lažne pojmove o tome ko je hrišćanin, u čemu, rekli bismo, ima dugo i rastegnuto istorijsko iskustvo, i kratko i sažeto istorijsko iskustvo: za prvu proveru dovoljno je podsetiti se Deset zapovesti i Očenaša, a čitanje komplikovanijih tekstova pruža još beznadežniju sliku. Crkva se dakle ne može uzimati ozbiljno. Ali crkva još uvek ne vodi državu, i izvesno je da ima odgovornijih od nje: odgovorniji je školski sistem, koji nije smeo da napravi ni najmanji kompromis sa crkvom, već da očuva potpunu laičnost škole kao minimalni zahtev obrazovanja gradjanina. Školski sistem je po definiciji bezličan, upisan u stereotipe i bez sopstvene politike, dakle ni on se ne može smatrati odgovornim, posebno kada budući gradjanin istupi iz njenoga sistema, dakle negde oko 15. godine života. Ostaje porodica, koja se zahvaljujući patrijarhalizmu kao osnovnom upisanome kodu potpuno isključuje iz civilne države – zato je, izmedju ostaloga, potrebno zakonom regulisati nasilje nad ženama i decom. Pa ako je i porodica neodgovorna i izvan kontrole, onda ostaje još samo jedno područje javnog obrazovanja koje obuhvata skoro sve gradjane, a svakako većinu, a to su mediji. Mediji su, suprotno svakoj logici vaspitanja za gradjanina, “slobodni”, umesto da ih država plaća da proizvode odgovorne i svesne gradjane. U medijima možda ima manje onih pametnih, odgovornih, i čovečnih (hrišćana?), ali njihova reč može imati dubok uticaj, i može, polako ali sigurno, povećavati kvalitet i nivo gradjanske svesti, udružena sa državnom prinudom i školskim sistemom: recimo, vaspitanje za mir, teške doze primerenih dokumentaraca na TV u udarno vreme, sistem putujućih debatnih klubova, i sl. Ništa od toga nije se desilo, naprotiv: elitni proizvodjači reči su posle oktobra 2000, kada trenutak još nije bio izgubljen, zaključili da je krajnje vreme da unovče svoje zasluge, i da za Srblje proglase opštu neodgovornost – “predugo smo patili”. Protivnici ideja ovih rano ostarelih, uglavnom muških mlakonja, dobili su najgore javne uvrede. Lako je reći da sada kusaju ono što su onda zakuvali, jer u atmosferi opšte relaksiranosti i tumaranja za uhljebljem ubijen je premijer, a sudjenje pohvatanima pretvara se sada u farsu.

A sudjenja se moraju nastavljati, kao recimo podujevsko. Nije možda ipak trebalo proglašavati Natašu Kandić “guzatom babom”, što je i inače suprotno osnovnome pravilu novinarske profesije, jer nikada ne znaš ko će biti vest. A i nije tačno. No u toj tački vidimo osnovni problem: kada elite napuste profesionalnost, pada kvalitet, opada svest, i ološ dobija reč, prostor, i na kraju vlast, u kojoj će prvo stradati elite. Drugim rečima, odgovorni za pad u hrišćansko-radikalski nesporazum su i elitni proizvodjači reči, možda prvi u uzročno-posledičnoj liniji. Dodjimo do kraja ovome razmišljanju: da, narod nije dobar, i treba ga menjati. Postoje institucije i pojedinci, koje u civilizovanim društvima, bilo da su plaćeni ili ne, obavljaju ovaj posao menjanja, obrazovanja, osvešćivanja, prilagodjavanja na nove okolnosti, održavanja kritičkoga sećanja, i ugladjivanja naroda. To nema nikakve veze sa totalitarizmom: anarhizam posebno obraća pažnju na takve institucije. Ideja nije bila da se iz apsurdnoga zahteva za “poštenom inteligencijom” napusti zauvek san o poštenoj inteligenciji. Provera, kao i obično, čeka u rovovima.

Peščanik.net, 08.11.2005.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)